Na Drini Ćuprija

Andrić - Na Drini ćuprija I Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala. Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne, delimično ravne, delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada, na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca koji stvaraju Butkove Stijene i Uzavničke planine. Zaokret koji tu pravi Drina neobično je oštar a planine sa obe strane tako su strme i toliko ublizu da izgledaju kao zatvoren masiv iz koga reka izvire pravo, kao iz mrkog zida. Ali tu se planine odjednom razmiču u nepravilan amfiteatar čiji promer na najširem mestu nije veći od petnaestak kilometara vazdušne linije. Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana međama i plotovima i poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako, posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta teče i razliva se ne samo zelena Drina, nego i ceo taj župni i pitomi prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim. Na desnoj obali reke, počinjući od samog mosta, nalazi se glavnina kasabe, sa čaršijom, delom u ravnici a delom na obroncima bregova. Na drugoj strani mosta, duž leve obale, proteže se Maluhino Polje, raštrkano predgrađe oko druma koji vodi put Sarajeva. Tako most, sastavljajući dva kraja sarajevskog druma, veže kasabu sa njenim predgrađem. Upravo, kad se kaže »veže«, to je isto toliko tačno kao kad se kaže: sunce izlazi izjutra da bismo mi ljudi mogli da vidimo oko sebe i da svršavamo potrebne poslove, a zalazi predveče da bismo mogli da spavamo i da se odmorimo od dnevnog napora. Jer taj veliki, kameni most, skupocena građevina jedinstvene lepote, kakvog nemaju ni mnogo bogatije i prometnije varoši (»Još svega dva ovakva imaju u Carevini«, govorilo se u staro vreme), jedini je stalan i siguran prelaz na celom srednjem i gornjem toku Drine i neophodna kopča na drumu koji veže Bosnu sa Srbijom i preko Srbije, dalje, i sa ostalim delovima Turske Carevine, sve do Stambola. A kasaba i njeno predgrađe samo su naselja koja se uvek neminovno razvijaju na glavnim saobraćajnim tačkama i s obe strane velikih i važnih mostova. Tako su se i ovde, s vremenom, rojile kuće i množila naselja na oba kraja mosta. Kasaba je živela od mosta i rasla iz njega kao iz svoga neuništivog korena. (Da bi se jasno videla i potpuno razumela slika kasabe i priroda njenog odnosa prema mostu, treba znati da u varoši postoji još jedna ćuprija, kao što postoji još jedna reka. To je Rzav i na njemu drveni most. Na samom kraju varoši Rzav utiče u Drinu, tako da se središte varoši i ujedno njena glavnina nalaze na peščanom jezičku zemlje između dve reke, velike i male, koje se tu sastaju, a razasuta periferija prostire se sa druge strane mostova, na levoj obali Drine i na desnoj obali Rzava. Varoš na vodi. Ali iako postoje i još jedna reka i još jedan most, reči »na ćupriji« ne označavaju nikad rzavsku ćupriju, prostu drvenu građevinu bez lepote, bez istorije, bez drugog smisla osim što služi meštanima i njihovoj stoci za prelaz, nego uvek i jedino kameniti most na Drini.) Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugačak a širok oko deset koraka, osim na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake terase, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku širinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane ispusti, tako da na tom stubu počivaju, levo i desno od kolovoza, po jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor nad šumnom, zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i isto toliko široke, ograđene kamenom ogradom, kao i ceo most po dužini, ali inače otvorene i nenatkrivene. Desna terasa, idući iz varoši, zove se sofa. Ona je uzdignuta za dva basamaka, optočena sedištima kojima ograda služi kao naslon, a i basamaci i sedišta i ograda, sve od istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, prekoputa od sofe, ista je, samo prazna, bez sedišta. Na sredini njene ograde zid se izdiže iznad visine čoveka; u njemu je, pri vrhu, uzidana ploča od belog mermera i na njoj urezan bogat turski natpis — tarih — sa hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida teče česma: tanak mlaz vode iz usta kamenog zmaja. Na toj terasi smešten je kafedžija sa svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i dečakom koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija. Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega ili u vezi sa njim, teče i razvija se, kao što ćemo videti, život čoveka iz kasabe. U svima pričanjima o ličnim, porodičnim i zajedmčkim doživljajima, mogu se uvek čuti reči »na ćupriji«. I zaista, na drinskoj ćupriji su prve dečije šetnje i prve igre dečaka. Hrišćanska deca rođena na levoj obali Drine, pređu odmah prvih dana svog života most, jer ih već prve nedelje nose u crkvu na krštenje. Ali i sva druga deca, i ona koja su rođena na desnoj obali i muslimanska, koja nisu uopšte krštavana, provodila su, kao i njihovi očevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta. Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od najranijih godina njihove oči su se privikavale na skladne linije te velike građevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogrešno sečenog kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine, kao i sve priče i legende, koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima se čudno i nerazmrsivo mešaju i prepliću mašta i stvarnost, java i san. I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet doneli, onako kao što se molitve znaju, ne sećajući se ni od koga su ih naučili ni kad su ih prvi put čuli. Oni su znali da je most podigao veliki vezir Mehmedpaša, čije je rodno selo Sokolovići tu, iza jedne od ovih planina koje okružuju most i kasabu. Samo vezir je mogao dati sve što treba da se ovo trajno čudo od kamena sagradi. (Vezir — to je nešto sjajno, krupno, strašno i nejasno u svesti dečaka.) Zidao ga je Rade Neimar, koji je morao živeti stotinama godina da bi sagradio sve što je lepo i trajno po srpskim zemljama, legendarni i stvarno bezimeni majstor kakvog svaka masa zamišlja i želi, jer ne voli da mnogo pamti ni mnogima da duguje, čak ni u sećanju. Znali su da je gradnju ometala vila brodarica, kao što je oduvek i svuda poneko ometao svaku gradnju, i noću rušila ono što je danju sagrađeno. Dok nije »nešto« progovorilo iz vode i savetovalo Radu Neimaru da nađe dvoje nejake djece, bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu, i da ih uzida u srednje stubove mosta. Odmah je počelo traženje takve dece po celoj Bosni. Obećana je nagrada onome ko ih nađe i dovede. Najposle su sejmeni pronašli u jednom udaljenom selu dvoje bliznadi, pri sisi, i oteli ih silom vezirove vlasti; ali kad su ih poveli, majka nije htela da se odvoji od njih, nego je kukajući i plačući, neosetljiva za psovke i udarce, posrtala za njima sve do Višegrada. Tu je uspela da se progura pred Neimara. Decu su uzidali, jer druge nije moglo biti, ali Neimar se, kako kažu, sažalio i ostavio na stubovima otvore kroz koje je nesrećna majka mogla da doji svoju žrtvovanu decu. To su ovi fino srezani slepi prozori, uski kao puškarnice, u kojima se sada gnezde divlji golubovi. Kao spomen na to već stotinama godina teče iz zida majčino mleko. To su oni beli, tanki mlazevi, što u određeno doba godine cure iz besprekornih sastavaka, i vidi im se neizbrisiv trag na kamenu. (Predstava o ženinom mleku izaziva u dečijoj svesti nešto što im je i suviše blisko i otužno a isto tako nejasno i tajanstveno kao i veziri i neimari, i što ih zbunjuje i odbija.) Te mlečne tragove po stubovima stružu ljudi i prodaju kao lekovit prah ženama koje posle porođaja nemaju mleka. U centralnom stubu mosta, ispod »kapije«, ima jedan veći otvor, uska i dugačka vrata bez vratnica, kao džinovska puškarnica. U tom stubu, kaže se, ima velika soba, mračna dvorana u kojoj živi crni Arapin. To znaju sva deca. On u njihovim snovima i nadlagivanjima igra veliku ulogu. Kome se on javi taj mora da umre. Nijedno dete ga još nije videlo, jer deca ne umiru. Ali ga je ugledao jedne noći Hamid, onaj sipljivi i večito pijani ili mamurni hamal krvavih očiju, i umro je još te noći, tu pored zida. Doduše, bio je pijan do nesvesti i zanoćio je tu na mostu, pod vedrim nebom, pri temperaturi od —15°C. U taj mračni otvor gledaju dečaci često sa obale, kao u ponor koji straši i privlači. Dogovore se da svi gledaju netremice, a koji prvi ma šta ugleda da vikne. Zure u tu široku, mračnu pukotinu, strepeći od radoznalosti i od straha, dok se nekom malokrvnom dečaku ne učini da se otvor kao crna zavesa počinje da niše i pomera, ili dok neki od onih podrugljivih i bezobzirnih drugova (uvek ima po jedan takav) ne vikne »Arapin!« i ne počne tobože da beži. To pokvari igru i izaziva razočaranje i negodovanje kod onih koji vole igru mašte, mrze ironiju, i veruju da bi se pažljivim gledanjem moglo zaista nešto videti i doživeti. A noću, na spavanju, mnogi od njih rve se i nosi sa tim Arapinom iz ćuprije, kao sa sudbinom, sve dok ga majka ne probudi i tako ne oslobodi mučnog sna. I dok ga zapoji hladnom vodom (»da rastjera stravu«) i nagna da izgovori božje ime, dečak već ponovo spava, premoren od dnevne igre, tvrdim dečijim snom u kome strahovi još ne mogu da uhvate maha i ne traju dugo. Uzvodno od mosta, na strmoj obali od sivog krečnjaka, sa jedne i druge strane, vide se okrugle udubine, sve dve po dve, u pravilnim razmacima, kao da su u kamen urezani tragovi kopita nekog konja natprirodne veličine; one idu odozgo sa Starog grada, spuštaju se niz liticu do reke i pojavljuju se opet na drugoj obali, gde se gube pod mrkom zemljom i rastinjem. Deca koja duž te kamenite obale, za letnjih dana, po vas dan love sitnu ribu, znaju da su to tragovi davnih vremena i starih ratnika. Tada su na zemlji živeli veliki junaci, kamen je još bio nezreo i mek kao zemlja, a konji su bili, kao i junaci, džinovskog rasta. Samo, za srpsku decu to su tragovi Šarčevih kopita, ostali još od onda kad je Kraljević Marko tamnovao gore u Starom gradu pa pobegao iz njega, spustio se niz brdo i preskočio Drinu, na kojoj tada nije bilo ćuprije. A turska deca znaju da to nije bio Kraljević Marko nit' je mogao biti (jer otkud vlahu i kopilanu takva sila i takav konj!), nego Đerzelez Alija, na svojoj krilatoj bedeviji, koji je kao što je poznato prezirao skele i skeledžije i preskakao reke kao potočiće. Oni se o tome i ne prepiru, toliko su i jedni i drugi ubeđeni u tačnost svoga verovanja. I nema primera da je ikad iko uspeo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje. U tim udubinama, koje su okrugle a široke i duboke kao oveći čanci, zadrži se još dugo posle kiše voda, kao u kamenim sudovima. Te jame, ispunjene mlakom kišnicom, dečaci zovu bunarima i u njima drže, i jedni i drugi, bez razlike verovanja, sitnu ribu, krkušice i plote, koje uhvate na udicu. A na levoj obali, u strani, odmah iznad druma ima jedna oveća humka, zemljana, ali od neke tvrde zemlje, siva i skamenjena. Na njoj ništa ne raste i ne cvate do neka sitna trava, tvrda i bodljikava kao čelična žica. Ta je humka meta i granica svih dečijih igara oko mosta. To se mesto nekad zvalo Radisavljev grob. I priča se da je to bio neki srpski prvak, silan čovek. I kad je vezir Mehmedpaša naumio da zida most na Drini i poslao ljude, sve se pokorilo i odazvalo na kuluk, samo je ustao taj Radisav, podbunio narod i poručio veziru da se okane toga posla, jer neće, šale, podići ćuprije na Drini. I muke je imao vezir dok je savladao Radisava, jer je bio junak mimo ljude a nije ga bila ni puška ni sablja, nit' je bilo konopca ni lanca kojim se on mogao vezati; sve je kidao kao konce. Takav je tilsum imao pri sebi. I ko zna šta bi bilo i da li bi vezir ikad podigao ćupriju da se nije našao neki od njegovih ljudi, mudar i vešt, i podmitio i ispitao momka Radisavljevog. Tako su Radisava iznenadili i udavili na spavanju, vezavši ga svilenim konopcima, jer jedino protiv svile njegova amajlija nije pomagala. Naše žene veruju da ima po jedna noć u godini kad se može videti kako na tu humku pada jaka bela svetlost pravo sa neba. I to nekako u jesen, u vreme između Velike i Male Gospojine. Ali dečaci koji su, i verujući i ne verujući, ostajali da bdiju pored prozora sa izgledom na Radisavljev grob, nisu nikad uspevali da vide nebesku vatru, jer bi ih još pre ponoći savladao san. Zato su opet putnici, kojima nije do toga, videli neki beo sjaj na humci iznad mosta, vraćajući se noću u kasabu. A Turci u kasabi, naprotiv, pričaju od starina da je na tom mestu poginuo kao šehit neki derviš, po imenu šeh-Turhanija, koji je bio veliki junak i od neke kaurske vojske branio ovde prelaz preko Drine. A što na tom mestu nema ni nišana ni turbeta, to je po želji samog derviša, jer je hteo da tako bude sahranjen bez znaka i biljega, kako se ne bi znalo da je tu. Jer, ako ikad opet navali neka kaurska vojska ovuda, on će ustati ispod ovog brežuljka i zaustaviti je, kao što je i nekad učinio, tako da od višegradske ćuprije neće moći dalje napred. Ali zato njegovu humku samo nebo ponekad ozari svojom svetlošću. Tako se život kasabalijske dece odigrava ispod mosta i oko njega, u beskorisnoj igri ili dečijim maštanjima. A sa prvim godinama zrelosti on se prenosi na most, upravo na kapiju, gde mladićska mašta nalazi drugu hranu i nove predele, ali gde počinju već i životne brige i borbe i poslovi. Na kapiji i oko kapije su prva ljubavna maštanja, prva viđenja u prolazu, dobacivanja i sašaptavanja. Tu su i prvi poslovi i pazari, svađe i dogovori, tu sastanci i sačekivanja. Tu se, na ćuprijskoj ogradi od kamena, izlažu na prodaju prve trešnje i bostan, sabahzorski salepi i vrući simiti. Ali tu se sakupljaju i prosjaci i sakati i gubavi, isto kao i mlađi i zdravi koji žele da se pokažu ili da vide druge, kao i svi koji imaju da iznesu ma šta naročito od plodova, odela ili oružja. Tu često posedaju zreli, ugledni ljudi da se porazgovaraju o javnim stvarima i zajedničkim brigama, ali još češće mladići koji znaju samo za pesmu i šalu. Tu se prilikom velikih događaja i istorijskih promena ističu proglasi i pozivi (na onom izdignutom zidu, ispod mermerne ploče sa turskim natpisom, a iznad česme), ali tu su se, sve do 1878. godine, vešale ili nabijale na kolac glave svih onih koji su ma s koga razloga bivali pogubljeni, a pogubljenja su u ovoj kasabi na granici, naročito u nemirnim godinama, bila česta, a za nekih vremena, kao što ćemo videti, i svakodnevna. Ne mogu preći preko mosta ni svatovi ni pogreb a da se ne zaustave na kapiji. Tu se svatovi obično spremaju i svrstavaju pre ulaska u čaršiju. Ako su mirna i bezbrižna vremena, obredaju se rakijom i zapevaju, povedu kolo, i često se zadrže mnogo duže nego što su mislili. A kod ukopa, oni koji nose pokojnika spuste ga malko da se odmore, redovno tu na kapiji, gde mu je i inače protekao dobar deo života. Kapija je najvažnija tačka na mostu, isto kao što je most najvažniji deo varoši, ili kako je jedan turski putnik, koga su Višegrađani lepo ugostili, napisao u svom putopisu, »njihova kapija je srce mosta koji je srce ove kasabe koja svakom mora da ostane u srcu«. Ona pokazuje koliko su stari neimari, za koje se u pričama priča da su se nosili sa vilama i svakojakim čudima i da su morali da zaziđuju živu decu, imali smisla ne samo za stalnost i lepotu građevine nego i za korist i udobnost koju će od te građevine imati i najdalji naraštaji. I kad čovek upozna ovdašnji život i dobro razmisli, mora da kaže sam sebi da je zaista mali broj ljudi u ovoj Bosni koji imaju ovakvu zgodu i ovakvo uživanje kao što ga svaki i poslednji kasabalija može da ima na kapiji. Naravno da zimsko doba ne dolazi u obzir, jer tada prelazi preko mosta samo onaj koji mora, pa i taj pruži korak i pogne glavu pod hladnim vetrom koji stalno duva nad rekom. Tada, razume se, nema zadržavanja na otvorenim terasama na kapiji. Ali u svako drugo doba godine kapija je prava blagodet za malo i veliko. Tada svaki ovdašnji građanin može, u svako doba dana i noći, da iziđe na kapiju i sedne na sofu, ili da se zadržava tu oko nje u poslu ili razgovoru. Isturena i uzvišena petnaestak metara iznad zelene hučne reke, ta sofa od kamena lebdi u prostoru, nad vodom, između tamnozelenih brda sa tri strane, sa nebom i oblacima ili zvezdama nad sobom, a sa otvorenim vidikom niz reku kao uskim amfiteatrom koji u dubini zatvaraju modre planine. Koliko ima vezira ili bogataša na svetu koji mogu svoju radost ili brigu, ili svoj ćeif i dokolicu da iznesu na ovakvo mesto? Malo, vrlo malo. A koliko je naših, u toku stoleća i nizu naraštaja, presedelo ovde zoru ili akšam ili noćne časove kad se neprimetno pomera ceo zvezdani svod nad glavom! Mnogi i mnogi od nas sedeo je tu, podnimljen i naslonjen na tesan, gladak kamen, i pri večitoj igri svetlosti na planinama i oblaka na nebu, razmrsivao večno iste a uvek na drugi način zamršene konce naših kasabalijskih sudbina. Neko je davno tvrdio (istina, to je bio stranac i govorio je u šali) da je ova kapija imala uticaja na sudbinu kasabe i na sam karakter njenih građana. U tim beskrajnim sedenjima, tvrdio je stranac, treba tražiti ključ za sklonost mnogih kasabalija ka razmišljanju i sanjarenju i jedan od glavnih razloga one melanholične bezbrige po kojoj su poznati stanovnici kasabe. Svakako, ne može se poricati da su Višegrađani od davnina važili, u poređenju sa stanovnicima drugih mesta, kao ljudi lakomisleni, skloni uživanjima, i brzi na trošak. Njihova varoš je na povoljnom položaju, okolna sela su rodna i bogata, i para, istina, prolazi obilno kroz Višegrad, ali se ne zaustavlja dugo u njemu. A ako se nađe neki gazda štediša i kućanik, bez ikakve strasti, to je redovno neki došljak; ali višegradska voda i vazduh su takvi da se već njegova deca rađaju otvorene ruke i raširenih prsta, i podležući opštoj zarazi rasipnosti i bezbrige žive sa devizom: »Drugi dan, druga i nafaka«. Priča se da je Starina Novak, kad je iznemogao i morao da se povuče i napusti hajdukovanje po Romaniji, ovako učio Dijete Grujicu, kad je trebalo da ga zameni: — Kad sjediš u busiji, ti dobro gledaj putnika koji naiđe. Ako vidiš da jordamli jaše a na njemu crven džemadan, srebrne toke i bijele tozluke, to je Fočak. Udri odmah, jer taj ima i na sebi i u bisagama. Ako vidiš siromaški odjevena putnika: oborio glavu a poklopio se po konju kao da je u prošnju pošao, udri slobodno, to je Rogatičanin. Takvi su svi: tvrdice i tutumraci, a puni para kao šipak. Ali ako vidiš neku divaniju: prekrstio noge na sedlu, kuca u šarkiju i pjeva iza glasa, ne udaraj i ne kaljaj ruke uzalud, nego pusti trice nek prođe; to je Višegrađanin, a taj ništa nema, jer se u njih para ne drži. Sve bi to potvrđivalo gornje mišljenje onoga stranca. Pa ipak je teško pouzdano kazati u kojoj je meri to mišljenje tačno. Kao u tolikim drugim stvarima i ovde nije lako odrediti šta je uzrok a šta posledica. Da li je kapija napravila od kasabalija ono što su ili je, naprotiv, ona zamišljena u njihovom duhu i shvatanju i sagrađena prema njima i njihovim potrebama i navikama? Izlišno i uzaludno pitanje. Nema slučajnih građevina, izdvojenih iz ljudskog društva u kome su nikle, i njegovih potreba, želja i shvatanja, kao što nema proizvoljnih linija i bezrazložnih oblika u neimarstvu. A postanak i život svake velike, lepe i korisne građevine, kao i njen odnos prema naselju u kome je podignuta, često nose u sebi složene i tajanstvene drame i istorije. Svakako, jedno je izvesno: između života ljudi u kasabi i ovoga mosta postoji prisna, vekovna veza. Njihove su sudbine tako isprepletene da se odvojeno ne daju zamisliti i ne mogu kazati. Stoga je priča o postanju i sudbini mosta u isto vreme i priča o životu kasabe i njenih ljudi, iz naraštaja u naraštaj, isto kao što se kroz sva pričanja o kasabi provlači i linija kamenog mosta na jedanaest lukova, sa kapijom, kao krunom, u sredini. Sad nam se valja vratiti u vremena kad na ovom mestu nije bilo ni pomisli o mostu, pogotovu ne ovakvom kao što je ovaj. Možda je i u tim drevnim vremenima poneki putnik prolazeći ovuda, umoran i okisao, poželeo da se nekim čudom premosti široka i hučna reka i da mu tako omogući da lakše i brže dođe do svoga cilja. Jer sumnje nema da su ljudi oduvek, otkako postoje i putuju ovuda i savlađuju prepreke na putu, pomišljali kako da se na ovom mestu stvori prelaz, isto kao što svi putnici oduvek maštaju o dobrom drumu, sigurnom društvu i toplom konačištu. Samo, nije svačija želja plodna ni svaka pomisao praćena voljom i snagom koja želje ostvaruje. Prva slika mosta, kojoj je bilo suđeno da se ostvari, blesnula je, naravno, još posve neodređena i maglovita, u mašti desetogodišnjeg dečaka iz obližnjeg sela Sokolovića, jednog jutra 1516. godine, kad su ga tuda proveli na putu iz njegovog sela za daleki svetli i strašni Stambol. Tada je ova ista Drina, zelena i plahovita gorska reka »što se često muti«, derala ovuda, između golih i pustih kamenitih i peščanih obala. Kasaba je postojala i tada, ali u drugom obliku i drugim srazmerama. Na desnoj obali reke, navrh strmog brega, gde su sada ruševine, bio je dobro sačuvan Stari grad, razgranat o utvrđenje još iz doba cvata bosanskoga kraljevstva, sa kulama, kazamatima i bedemima, delo jednog od moćnih velmoža Pavlovića. Na obroncima ispod toga grada i pod njegovom zaštitom postojala su hrišćanska naselja Mejdan i Bikavac i odskora isturčeni zaselak Dušče. Dole u ravnici, između Drine i Rzava, gde se docnije razvila prava kasaba, bile su samo varoške njive, prosečene drumom, pored koga je bio drveni starinski han i nekoliko vodenica i koliba. Tamo gde Drina preseca drum bila je čuvena »skela na Višegradu«. To je bila crna, starinska skela i na njoj mrzovoljan, spor skeledžija, po imenu Jamak, koga je budnog bilo teže dozvati nego drugog iz najdubljeg sna. Bio je čovek divovskog rasta i neobične snage, ali je propao u mnogim ratovima u kojima se proslavio. Imao je samo jedno oko, jedno uho i jednu nogu (druga mu je bila drvena). Takav, bez pozdrava i bez osmejka, on je prevozio robu i putnike, ćudljivo i samovoljno, sporo i neuredno, ali pošteno i sigurno, da su se njegova poverljivost i njegovo poštenje u priči pričali, isto kao i njegova sporost i samovolja. Sa putnicima koje je prevozio nije hteo da ima ni razgovora ni dodira. Bakrene marijaše koje su plaćali za prevoz, ljudi su bacali na dno crne skele, gde su ležali po vas dan u pesku i vodi, a tek uveče bi ih skeledžija pokupio drvenim čankom kojim crpe vodu iz čamca i odneo u svoju kolibu na obali. Skela je radila samo kad su tok i visina reke bili obični ili nešto malo povišeni, ali čim se reka zamuti i poraste preko izvesne granice, Jamak povuče svoju glomaznu skelu, veže je čvrsto u jednoj zatoci, i tako Drina postaje neprelazna kao najveće more. Jamak tada ogluhne i na ono zdravo uho ili prosto ode za Grad da obiđe svoju njivu. Tada preko celog dana mogu da se vide na drugoj obali putnici, koji dolaze od Bosne i koji kao očajnici stoje na kamenitoj obali, odakle, ozebli i pokisli, uzalud izgledaju skelu i skeledžiju i s vremena na vreme puštaju iznad mutne, besne reke otegnuta dozivanja. — Ooooo, Jamačeeee! Niko ne odgovara, i niko se ne pojavljuje dok god voda ne opadne; a taj trenutak određuje Jamak sam, mrko, neumoljivo, bez pogovora i objašnjenja. Varoš, upravo tada još sabijeno, malo naselje, držala se na desnoj obali Drine, gore na obroncima strmog brega, ispod samih ruševina nekadašnje tvrđave, jer tada kasaba nije ni postojala u obimu i obliku koji je dobila tek docnije, kad je sagrađen most i kad su se saobraćaj i trgovina razvili. Toga novembarskog dana stigla je na levu obalu reke dugačka povorka natovarenih konja i zaustavila se da tu konači. Janjičarski aga, sa oružanom pratnjom, vraćao se za Carigrad, pošto je po selima istočne Bosne pokupio određen broj hrišćanske dece za adžami-oglan. Već je šesta godina prošla od poslednjeg kupljenja ovog danka u krvi, zato je ovog puta izbor bio lak i bogat; bez teškoća je nađen potreban broj zdrave, bistre i naočite muške dece između desete i petnaeste godine, iako su mnogi roditelji sakrivali decu u šumu, učili ih da se pretvaraju da su maloumni ili da hramlju, odevali ih u dronjke i puštali u nečistoći, samo da izmaknu aginom izboru. Neki su i stvarno sakatili rođenu decu, sekući im po jedan prst na ruci. Izabrani dečaci otpremani su na malim bosanskim konjima, u dugoj povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voće, sa svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljan je po jedan dečak i sa njim mali zavežljaj i kolut pite, poslednje što nosi iz očinske kuće. Iz tih sepeta, koji su se jednomerno klatili i škripali, virila su sveža i preplašena lica ugrabljenih dečaka. Neki su mirno gledali, preko konjskih sapi, što je moguće dalje u rodni kraj, neki su jeli i plakali u isto vreme, a neki su spavali, sa glavom prislonjenom uz samar. Na izvesnom odstojanju od poslednjih konja u ovom neobičnom karavanu, išli su, raštrkani i zadihani, mnogi roditelji ili rođaci ove dece, koja se odvode zauvek da u tuđem svetu budu obrezana, poturčena i da, zaboravivši svoju veru, svoj kraj i svoje poreklo, pro vedu život u janjičarskim odama ili u nekoj drugoj, višoj službi Carstva. To su bile većinom žene, ponajviše majke, babe i sestre otetih dečaka. Kad bi se suviše približile, agine saharije bi ih rasterivali udarcima svojih bičeva, nagoneći na njih konje uz glasno alakanje. One bi se tada razbežale i posakrivale u šumu pored puta, ali bi se malo posle opet sakupljale iza povorke i naprezale da suznim očima još jednom ugledaju iznad sepetke glavu deteta koje im odvode. Naročito su uporne i nezadržljive bile majke. One su jurile, gazeći žustro i ne gledajući gde staju, razdrijenih grudi, raščupane, zaboravljajući sve oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom, druge su raspamećene jaukale, urlale kao da im se u porođajnim bolovima cepa materica, obnevidele od plača naletale pravo na suharijske bičeve i na svaki udarac biča odgovarale bezumnim pitanjem: »Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?« Neke su pokušavale da razgovetno dozovu svoga dečaka da mu daju još nešto od sebe koliko može da stane u dve reči, neku poslednju preporuku ili opomenu na put. — Rade, sine, nemoj majke zaboravit'... — Ilija! Ilija! Ilija! — vikala je druga žena, tražeći očajno pogledom poznatu, dragu glavu, i ponavljala je to neprestano kao da bi htela da detetu useče u pamet to ime koje će mu već kroz koji dan zauvek biti oduzeto. Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a Osmanlije moćne i nemilosrdne. Malo-pomalo te žene su zaostajale i, zamorene pešačenjem, gonjene udarcima, jedna pre druga posle, napuštale bezizgledan napor. Ovde, na višegradskoj skeli, morale su da zastanu i najupornije, jer ih na skelu nisu primali a preko vode se nije moglo. Tu su mogle mirno da sede na obali i plaču, jer ih niko više nije gonio. Tu su čekale kao okamenjene i neosetljive za glad, žeđ i studen, sve dok ne bi na drugoj obali reke još jednom ugledale otegnutu povorku konja i konjanika kako zamiče ka Dobrunu, i u njoj još jednom naslutile rođeno dete koje im gine iz očiju. Toga novembarskog dana, u jednom od onih mnogobrojnih sepeta ćutao je i suvih očiju gledao oko sebe jedan crnomanjast dečak od desetak godina, iz visokog sela Sokolovića. Ozeblom i pocrvenelom rukom on je držao malu krivu britvu i njome rasejano deljao pervaz svoga sepeta, ali je u isto vreme posmatrao sve oko sebe. Zapamtio je kamenitu obalu, obraslu retkim, golim i ubogo sivim rakitama, nakaznog skeledžiju i trošnu vodenicu, punu paučine i promaje, u kojoj su morali da prenoće pre nego što su uspeli da se svi prebace preko mutne Drine nad kojom su graktale vrane. Kao fizičku nelagodnost negde u sebi — crnu prugu koja s vremena na vreme, za sekundu-dve preseče grudi nadvoje i zaboli silno — dečak je poneo sećanje na to mesto, gde se prelama drum, gde se beznađe i čamotinja bede zgušnjavaju i talože na kamenitim obalama reke preko koje je prelaz težak, skup, i nesiguran. To je bilo ranjavo i bolno mesto te i inače brdovite i oskudne krajine, na kome nevolja postaje javna i očita, gde čovek biva zaustavljen od nadmoćne stihije i, postiđen zbog svoje nemoći, mora da uvidi i jasnije sagleda i svoju i tuđu bedu i zaostalost. Sve je to leglo u onu fizičku nelagodnost koja je ostala u dečaku toga novembarskog dana i koja ga nikad docnije nije potpuno napustila, iako je on promenio život i veru, ime i zavičaj. Šta je bilo dalje od toga dečaka u sepetu to kazuju sve istorije na svima jezicima, i to se bolje zna u širokom svetu nego ovde kod nas. S vremenom on je postao mlad i hrabar silahdar na sultanovom dvoru, pa kapudan-paša, pa carski zet, vojskovođa i državnik svetskoga glasa, Mehmedpaša Sokoli, koji je na tri kontinenta vodio većinom pobedonosne ratove, proširio granice Turske Carevine, osigurao je spolja, i dobrom upravom učvrstio iznutra. Za tih šezdeset i nekoliko godina služio je tri sultana, doživeo i u dobru i u zlu što samo retki i odabrani doživljuju, i uzdigao se na nama nepoznate visine moći i vlasti, gde samo malo njih dolazi i ostaje. Taj novi čovek, koji je nastao u tuđem svetu, gde ni mišlju ne možemo da ga pratimo, morao je da zaboravi sve što je ostavio u kraju iz kojeg su ga nekad odveli. Zaboravio je nesumnjivo i prelaz na Drini kod Višegrada; pustu obalu na kojoj putnici dršću od studeni i neizvesnosti, sporu, crvotočnu skelu, čudovišnog skeledžiju i gladne vrane iznad mutne vode. Ali ono osećanje nelagodnosti koje je ostalo od svega toga zajedno nije nikad potpuno nestalo. Naprotiv, sa godinama i sa starošću javljalo se sve češće: uvek ista crna pruga koja mine grudima i preseče ih naročitim, dobro poznatim bolom iz detinjstva, koji se jasno razlikuju od svih muka i bolova što ih je docnije život donosio. Sklopljenih očiju vezir bi tada čekao da crno sečivo prođe i bol umine. U jednom od takvih trenutaka, on je došao na misao da bi se oslobodio te nelagodnosti kad bi zbrisao onu skelu na dalekoj Drini, kod koje se beda i svaka nezgoda kupe i talože bez prestanka, time što bi premostio strme obale i zlu vodu među njima, sastavio dva kraja druma koji je tu prekinut, i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto svoga porekla sa mestima svoga života. Tako je on bio prvi koji je u jednom trenutku, iza sklopljenih očnih kapaka ugledao čvrstu i vitku siluetu velikog kamenitog mosta koji treba na tom mestu da nastane. Još iste godine otpočela je, po vezirovom naređenju i o njegovom trošku, gradnja velikog mosta na Drini. Ona je trajala pet godina. To je moralo biti izuzetno živo i važno doba za kasabu i ceo kraj, puno promena, sitnih i krupnih događaja. Ali, za čudo, u kasabi, koja je stolećima pamtila i prepričavala svakojake događaje, i takve koji su samo u posrednoj vezi sa mostom, nije sačuvano mnogo pojedinosti o izvođenju samih radova na mostu. Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspe da pretvori u legendu. Sve ostalo prolazi mimo njega bez dubljeg traga, sa nemom ravnodušnošću bezimenih prirodnih pojava, ne dira njegovu maštu i ne ostaje u njegovom sećanju. Ovo mučno i dugo zidanje bilo je za njega tuđi rad o tuđem trošku. Tek kad je kao plod toga napora iskrsnuo veliki most, ljudi su počeli da se sećaju pojedinosti i da postanak stvarnog, vešto zidanog i trajnog mosta kite maštarskim pričama koje su opet oni umeli vešto da grade i dugo da pamte. U proleće one godine kad je pala vezirova odluka o gradnji, stigli su u kasabu njegovi ljudi sa pratnjom da pripreme sve što treba za građenje mosta. Bilo ih je mnogo sa konjima, kolima, raznim spravama i šatorima. Sve je to izazivalo strah i zabunu u maloj varošici i po okolnim selima, naročito među hrišćanskim svetom. Na čelu ovog odreda stajao je Abidaga, glavni vezirov poverenik za gradnju mosta, a uz njega je bio Tosun efendija, neimar. (O ovom Abidagi već se unapred pričalo kao o čoveku bezobzirnom, nemilosrdnom i strogom preko mere). Čim su se smestili po šatorima ispod Mejdana, Abidaga je sazvao predstavnike vlasti i sve uglednije Turke na dogovor. Tu se nije mnogo dogovaralo, jer je govorio samo jedan, to jest Abidaga. Sakupljeni ljudi našli su se pred krupnim čovekom, nezdravo crvenog lica i zelenih očiju, u bogatoj carigradskoj nošnji, sa kratkom riđom bradom i brkovima čudno uzvijenim na mađarski način. Govor koji je ovaj siloviti čovek održao sakupljenim ljudima iznenadio ih je još više od njegovog izgleda. — Po svoj prilici su vam pre mene stigli glasovi o meni, a već znam da ti glasovi ne mogu biti lepi ni prijatni. Verovatno ste čuli da tražim rad i poslušnost od svakoga, da hoću i da izbijem i da ubijem svakog ko ne radi kako treba i ne sluša bez pogovora, da ja ne znam šta je to »ne može«, »nema«, da se kod mene i za manju reč glava gubi, ukratko da sam krvav i naopak čovek. Hoću da vam kažem da ti glasovi nisu izmišljeni ni preterani. Pod mojom lipom zaista nema hlada. Takav sam glas stekao u dugogodišnjoj službi, izvršujući predano naredbe velikog vezira. Uzdam se u boga da ću izvršiti i ovaj posao zbog koga sam poslan, a kad, po svršenom poslu, odem odavde, nadam se da će preda mnom otići još i gori i crnji glasovi od ovih što su do vas došli. Posle toga neobičnog uvoda, koji su svi saslušali ćutke i oborenih očiju, Abidaga je objasnio ljudima da je ovde u pitanju građevina velikog značaja kakve nemaju ni bogatije zemlje, da će radovi trajati pet, možda i šest godina, ali da će vezirova volja biti izvršena na dlaku verno i u minut tačno. Zatim je izložio koje su prve potrebe i kakvi će biti pripremni radovi i šta se pri tome očekuje od domaćih Turaka i traži od raje, hrišćana. Pored njega je sedeo Tosun efendija, sitan, bled i žut poturčenjak, rodom sa grčkih ostrva, neimar, koji je zidao mnoge Mehmedpašine zadužbine u Carigradu. On je bio miran i ravnodušan kao da ne čuje ili ne razume Abidagin govor. Gledao je u svoje ruke i samo s vremena na vreme podizao pogled. Tada su mogle da se sagledaju njegove velike, crne oči kadifasta sjaja, lepe, kratkovide oči čoveka koji gleda samo svoj posao i ne vidi, ne oseća i ne razume ništa drugo od života i sveta. Ljudi su izišli zbunjeni i utučeni ispod tesnog i vrelog šatora. Osećali su kako im znoj curi ispod novih svečanih anterija i kako se u svakog od njih brzo i neodoljivo useljavaju strah i briga. To što se sada sručilo na kasabu i ceo ovaj kraj bila je velika, nerazumljiva napast kojoj se nije moglo dogledati kraja. Prvo je počela seča šume i dovoz drveta. Tolika se japija slegla na obe strane Drine da je svet dugo vremena mislio da će most graditi od drveta. Zatim su počeli zemljani radovi, otkopavanje, pa bušenje krševite obale. Ti su poslovi u većini svršavani kulukom. Tako sve do u kasnu jesen, kad su radovi privremeno obustavljeni i prvi deo posla dovršen. Sve se to vršilo pod Abidaginim nadzorom i pod njegovim zelenim dugim štapom koji je u pesmu ušao. Jer na koga je on pokazao tim štapom, primetivši da dangubi ili ne radi kako valja, toga su odmah hvatali sejmeni, batinali na mestu, i posle ga krvava i onesvesla polivali vodom i slali ponovo na rad. Kad je, u kasnu jesen, napuštao varoš, Abidaga je ponovo sazvao starešine i prve ljude i kazao im da on odlazi preko zime na drugo mesto, ali da njegovo oko ostaje ovde. Svi će odgovarati za sve. Ako se nađe da je ma šta od radova pokvareno ili ako usfali jedna jedina žioka od sakupljene japije, globiće celu varoš. Na njihovu primedbu da bi štetu mogla učiniti poplava, odgovorio je hladno, bez oklevanja, da je ovo njihov kraj, pa njihova i reka i prema tome i šteta koju ona počini. Cele zime kasabalije su čuvale građu i pazile radove kao oko u glavi. A sa prolećem pojavio se Abidaga sa Tosun-efendijom, ali su se pojavili i dalmatinski kamenoresci, koje je narod zvao »rimski majstori«. Bilo ih je u početku oko trideset. Na čelu im je bio neki majstor Antonije, hrišćanin iz Ulcinja. Bio je visok, lep čovek krupna oka, smela pogleda, orlovskog nosa, smeđe kose koja mu je padala do ramena, odeven gospodski, na zapadnjački način. Njegov pomoćnik bio je crnac, pravi crnac, veseo mlad čovek, koga je cela varoš i sav onaj radenički svet zvao Arapinom. Ako je lane, sudeći po gomilama drveta, izgledalo da Abidaga namerava da diže most od drvene građe, sad se svetu činilo da hoće novi Stambol da podigne ovde na Drini. Počelo je dovlačenje kamena iz majdana koji su načeti u brdima kod Banje, na sat hoda od kasabe. Iduće godine granulo je tu kraj višegradske skele neko naročito proleće. Pored onoga što niče i cvate svake godine u to doba, izbilo je iz zemlje čitavo naselje od koliba; nastali su novi putevi i prilazi vodi: razmilela se bezbrojna volovska kola i kiridžijski konji. Ljudi sa Mejdana i Okolišta gledali su kako sa svakim danom, kao neki usev, raste dole kraj reke nemirna gomila ljudi, stoke i građevinskog materijala svake vrste. Na strmoj obali radili su majstori kamenoresci. Ceo taj kraj dobio je žućkastu boju kamene prašine. A malo podalje na peščanoj ravnici, gasili su kreč domaći argati, promičući, odrpani i beli, kroz beo dim koji se dizao visoko sa krečana. Putevi su isprovaljivani od pretovarenih kola. Skela radi po vas dan, prevozeći sa jedne obale na drugu građu, nadzornike i radnike. Gazeći sjeru prolećnu vodu do pasa, naročiti radnici pobijaju direke i kolje i sastavljaju pletere, nabijene ilovačom, koji treba da rastave tok vode. Sve to gleda svet koji je dotle mirno živeo u ovoj raštrkanoj kasabici po obroncima pored skele na Drini. I dobro bi bilo kad bi mogao samo da gleda, ali ovi radovi uzimaju takav obim i toliki mah, da uvlače u svoj vrtlog sve živo i mrtvo ne samo u kasabi nego i nadaleko oko nje. Sa drugom godinom broj radnika je toliko porastao da ih ima koliko i svih muških stanovnika u varošici. Sva kola, svi konji i volovi rade samo za most. Sve što može da gamiže i da se kotura uzima se i upreže u posao, ponekad za platu a ponekad i nasilu, kao kuluk. Novca ima više nego ranije, ali skupoća i oskudica rastu brže nego što novac pritiče; tako, kad stigne čoveku do u ruke, već je napola pojeden. Još teže od skupoće i oskudice padaju domaćem svetu nemir, nered i nesigurnost, koji sada nasrću na kasabu kao posledica gomilanja tolikog radnog ljudstva iz bela sveta. I pored sve Abidagine strogosti česte su tuče među radnicima i krađe po vrtovima i dvorištima. Muslimanski ženski svet mora da krije lice i kad na avliju iziđe, jer odasvud može da dopre pogled ovih bezbrojnih radnika, stranih i domaćih; a kasabalijski Turci drže mnogo do propisa Islama, utoliko više što su svi oni skorašnji Turci i nema gotovo nijednog koji ne pamti ili oca ili dedu kao hrišćanina ili taze poturčenjaka. Zbog svega toga stariji ljudi turskog zakona negoduju otvoreno, okreću leđa onoj zamršenoj gužvi od radništva, tegleće stoke, drveta, zemlje i kamena, koja se sve više širi i zapliće na obe strane skele i koja u svom rovanju i širenju načinje već i njihove sokake, avlije i bašte. U početku svi su oni bili gordi na veliku zadužbinu koju treba da podigne vezir iz njihovog kraja. Tada još nisu znali ovo što vide sada: da te slavne građevine traže ovoliki krš i nemir, napor i trošak. Lepo je to, misle oni, pripadati čistoj veri koja caruje, lepo je to imati vezira zemljaka u Stambolu, i još lepše zamišljati tvrd i skupocen most preko reke, ali ovo što se sada dešava ne liči ni na što. Pakao se napravio od njihove varoši, jedno vrzino kolo od nerazumljivih poslova, od dima, prašine, vike i meteža. Godine prolaze, radovi se šire i rastu, ali im se ne vidi kraja ni smisla. Na svašta liči ovo samo ne na most. Tako misle kasabalijski Turci poturčenjaci i u četiri oka priznaju da im je priselo i na nos udarilo i gospodstvo i ponos i buduća slava, i otresaju se i mosta i vezira, i samo mole boga da ih oslobodi ove napasti i da njima i njihovim kućama vrati nekadašnji mir i tišinu skromnoga života, pored starinske skele na reci. Dodijalo Turcima, a pogotovu dodijalo hrišćanskoj raji celog višegradskog kraja, samo što nju niko ni za šta ne pita niti ona može svoje negodovanje da pokazuje. A evo ide treća godina da svet kuluči na novoj građevini i ličnim radom i konjima i volovima. I to ne samo ovdašnja raja nego i ona iz tri susedna kadiluka. Svuda Abidagini sejmeni na konjima hvataju seljačku pa i gradsku raju i doteruju je da radi na mostu. Obično ih iznenade na spavanju i pohvataju kao piliće. Po celoj Bosni putnik kazuje putniku da ne ide na Drinu, jer ko god naiđe hvataju ga, ne pitajući ko je ni šta je ni kuda putuje, i nagone da odradi bar nekoliko dana. Varoški hrišćani se otkupljuju mitom. Seoski momci se pokušavali da beže u šumu, ali sejmeni odmah uzmu iz te kuće taoce, često i žene, umesto odbeglih mladića. Ovo je treća jesen kako narod kuluči na mostu, a ni po čemu ne može da se vidi da posao odmiče i da se bliži kraj ovoj nevolji. Jesen je već uveliko; opalo lišće, propištali putevi od kiše, Drina nadošla i mutna, a gola strnjišta puna tromih vrana. Ali Abidaga ne obustavlja radove. Na oskudnom novembarskom suncu vuku seljaci drvo i kamen, šljapću bosim nogama ili »krvavim« opancima po raskaljanom putu, znoje se od napora i zebu od vetra, i pritežu oko sebe crne pelengire, pune novih rupa i starih zakrpa, i vezuju pocepane krajeve svoje jedine košulje od grubog lana, koja je pocrnela od kiše, blata i dima, ali oni ne smeju da je operu, jer bi se u vodi raspala sve na sitna vlakna. Nad svima lebdi Abidagin zeleni štap, jer Abidaga obilazi i majdan u Banji i sve radove oko mosta, i to po nekoliko puta u danu. On je ljut i kivan na ceo svet što dani kraćaju a posao ne odmiče brzo kako bi on hteo. U teškom ćurku od ruskog krzna i visokim čizmama, zajapuren u licu, penje se po skelama onih stubova koji se već dižu nad vodom, ulazi u kovačnice, ostave i radničke kolibe, i napada sve redom, nadzornike i preduzimače. — Kratki su dani. Sve kraći! Ah, kučkini sinovi, samo badava hleb jedete! Tako se izdire, kao da su oni krivi što dockan sviće i što se rano smrkava. A u sumrak, neumoljivi i beznadni višegradski sumrak, kad se strma brda stežu oko kasabe i brzo pada noć, teška i gluva kao poslednja, Abidagin bes poraste do vrhunca; i nemajući više na kome da ga iskali, jede sam sebe i ne može da spava od pomisli na tolike poslove koji miruju i toliki narod koji dreždi i dangubi. Škripi zubima. Doziva nadzornike i sračunava kako bi se od sutra mogao dan bolje upotrebiti i radna snaga jače iskoristiti. Za to vreme narod spava po kolibama i pojatama, odmara se i obnavlja snagu. Ali ne spavaju svi; umeju i oni da bdiju, za svoj račun i na svoj način. U jednoj prostranoj i suvoj pojati gori vatra na sredini, upravo dogoreva, jer je od nje ostala samo još žerava koja tinja u polumračnoj prostoriji. Ceo prostor je ispunjen dimom i kiselkastim teškim zadahom mokrog odela i opanaka i isparavanjem tridesetak ljudskih telesa. Sve su to kulučari, seljaci iz okoline, hrišćanska, kmetovska sirotinja. Svi su kaljavi, pokisli, premoreni i brižni. Pojede ih ovo besplatno i bezizgledno kulučenje, dok njihove njive, gore po selima, uzalud čekaju na jesenje oranje. Većina je još budna. Suše obojke pored vatre, prepliću opanke, ili prosto gledaju u žeravicu. Među njima se našao odnekud neki Crnogorac, uhvatili ga sejmeni na drumu pa kuluči već nekoliko dana, iako neprestano svima priča i dokazuje kako je njemu to vrlo mučno i neprilično i kako mu obraz ne podnosi ovo argatovanje. Sad je oko njega okupljen najveći broj budnih seljaka, naročito mlađih. Iz dubokog džepa svoga sivog gunja Crnogorac izvlači gusle, neugledne i malene kao podlanica, i kratko gudalo. Jedan od seljaka izlazi pred pojatu i čuva stražu da ne naiđe ko od Turaka. Svi gledaju u Crnogorca kao da ga sad prvi put vide i u gusle koje iščezavaju u njegovim velikim šakama. On se savija; gusle su mu u krilu, a glavu od gusala pritište bradom, maže strunu smolom i huče u gudalo; sve je vlažno i odvuglo. I dok obavlja sve te sitne radnje, samosvesno i mirno kao da je sam na svetu, oni ga netremice gledaju. Najposle jekne prvi zvuk, rezak i neravan. Uzbuđenje raste. A Crnogorac podešava i počinje kroz nos da pušta svoj glas i da njime dopunjava zvuk gusala. Sve se slaže i sve nagoveštava čudnu priču. A u jednom trenutku Crnogorac zaista, pošto je kako-tako uskladio svoj glas sa guslama, zabaci odjednom glavu silovito i ponosno, da mu iskoči jabučica na mršavom vratu i blesnu oštar profil pri svetlosti, i pusti prigušen i otegnut zvuk: »Aaaa — aaaaaa!« i odmah nastavi razgovetno i kliktavo: Pije vino srpski car Stevane, U Prizrenu, mjestu pitomome, Do njega su starci patrijari: Četiri su starca patrijara, I do njih je do devet vladika, I dvadeset učtugli vezira, I po redu srpski gospodari, Vino služi provizor Mijajlo, A svijetli sestra Kandosija Sa njedara dragijem kamenjem... Seljaci se sve više zbijaju oko guslara, ali bez najmanjeg šuma; dah im se ne čuje. Svi trepću očima, udivljeni i zablešteni. Trnci prolaze uz leđa, kičme se ispravljaju, grudi nadimaju, oči sjaju, prsti se na rukama šire i grče, i mišići na vilicama stežu. Crnogorac veze i kiti sve brže i brže, sve lepše i smelije, a mokri i rasanjeni kulučari, zaneseni i neosetljivi za sve ostalo, prate pesmu kao sopstvenu, lepšu i svetliju sudbinu. Među tolikim kulučarima seljacima bio je i neki Radisav sa Uništa, malog sela odmah tu iznad kasabe. Onizak čovek mrka lica i nemirnih očiju, dobro pognut u pasu, išao je brzo rasturajući nogama i klateći glavom i ramenima levo-desno, levo-desno, kao da seje brašno. Nije bio ni siromah kao što je izgledao ni priprost kao što se pravio. Oni su se prezivali Heraci, imali su dobru zemlju i bilo ih je mnogo muškinja u kući, ali se je gotovo celo njihovo selo za poslednjih četrdeset godina isturčilo, tako da su oni bili mnogo pritešnjeni i usamljeni. Tako malen, potuljen i užurban, Radisav je »sejao« za ovih jesenjih noći od jedne pojate do druge, uvlačio se kao šilo među seljake i sašaptavao sa pojedincima. Njegovo je kazivanje bilo uglavnom ovakvo: — Braćo, dotužilo je i valja da se branimo. Vidite lijepo da će nas ova građevina iskopati i pojesti. I djeca će nam na njoj kulučiti, ako nas još bude. Ovo se za naš iskop i radi, a ne za drugo. Sirotinji i raji ćuprija i ne treba, nego Turcima; a mi nit' dižemo vojske nit' vodimo trgovinu; i skela nam je mnogo. Nego, nas smo se nekolicina dogovorili da idemo noću, u gluho doba, i da obaramo i kvarimo, koliko se može, što je napravljeno i podignuto, a da pustimo glas kako vila ruši građevinu i ne da mosta Drini. Pa da vidimo hoće li šta pomoći. Drugoga puta nemamo, a nešto valja raditi. Našlo se, kao uvek, malodušnih i nepoverljivih koji su smatrali da je to jalova misao, jer se silni i lukavi Turci neće dati odvratiti od svog nauma, i da treba i dalje kulučiti do božje volje a ne praviti od zla gore. Ali se našlo i takvih koji su smatrali da je sve bolje nego ovako i dalje tegliti i čekati da sa čoveka spadne i poslednja krpa odela i poslednji dram snage od teška posla i Abidagina oskudna hleba; da treba poći za svakim ko misli da ide ka nekom izlazu. To su bili uglavnom mladići, ali bilo je i ozbiljnih, ženjenih ljudi, domaćina, koji su se saglasili, bez oduševljenja i plahovitosti, govoreći zabrinuto: — Pa hajde da rušimo, krv ga pojela, dok on nije pojeo nas. A ako i to ne pomogne... I tu su odmahivali rukom u očajnoj rešenosti. Tako se tih prvih jesenjih dana proneo glas, najpre među radnicima pa zatim i po kasabi, da se vila brodarica umešala u posao na ćupriji, da ruši i razvaljuje prekonoć što se za dan sagradi, i da od gradnje neće moći ništa biti. U isto vreme počele su zaista preko noći da se javljaju neobjašnjive štete na zajaženim mestima, pa i na samim zidarskim radovima. Alat koji su zidari dosada ostavljali na započetim krajnjim stubovima počeo je da se gubi i nestaje, zemljani radovi da se provaljuju i osipaju. Glas da se ćuprija neće moći podići otišao je daleko, širili su ga i Turci i hrišćani, i sve je više dobivao oblik čvrstog verovanja. Hrišćanska raja je likovala, sve šapatom, sve nečujno i podmuklo, ali iz puna srca. I domaći Turci, koji su ranije sa ponosom gledali na vezirovu građevinu, počeli su da prezrivo namiguju i odmahuju rukom. Mnogi naš poturica koji, promenivši verom, nije našao ono što je očekivao, nego je i dalje sedao za tanku večeru i išao prodrtih laktova, slušao je i ponavljao sa uživanjem pričanja o velikom neuspehu i nalazio neko gorko zadovoljstvo u tome što ni veziri ne mogu da postignu i izvedu baš sve što naume. Već se govorilo da se strani majstori spremaju na odlazak i da ćuprije neće biti tamo gde je nikad nije bilo i gde je nije trebalo ni počinjati. Sve se to splelo i brzo proširilo u svet. Narod lako izmišlja priče i brzo ih širi, a stvarnost se čudno i nerazdeljivo meša i prepliće sa pričama. Seljaci koji su noću slušali guslara pričali su da je vila koja ruši gradnju poručila Abidagi da neće prestati sa rušenjem dok ne uzidaju u temelje dvoje dece bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu. I mnogi su se kleli da su videli sejmene kako po selima traže takav par dece. (Sejmeni su zaista obilazili, ali nisu tražili decu nego su po Abidaginom nalogu prisluškivali i raspitivali po narodu ne bi li saznali ko su ti nepoznati ljudi koji ruše most.) Toga vremena se desilo da je u jednom selu iznad Višegrada zanela neka mutava i maloumna devojka, sirota, koja je služila u tuđoj kući, a ni sama nije htela ili nije znala da kaže sa kim. To je bio redak i nezapamćen događaj da devojka, i to ovakva, zanese, i još da otac ostane nepoznat. I stvar se pročula daleko. Upravo tih dana devojka je rodila, na nekoj pojati, dvoje bliznadi, ali oboje mrtvorođeno. Žene iz sela su joj pomogle pri porođaju koji je bio neobično težak i odmah sahranile decu u jednom šljiviku. A nesuđena majka se već trećeg dana digla i stala da traži decu svuda po selu. Uzalud su joj objašnjavali da su deca mrtva rođena i pokopana. Da bi se otresli njenog zapitkivanja rekli su joj, ili više pokretima objasnili, da su njena deca odnesena u kasabu, tamo gde Turci grade ćupriju. Onako slaba i očajna, ona je otumarala u varoš i stala da obilazi oko skela i gradilišta, da zagleda uplašeno ljudima u oči i nerazumljivim mumljanjem da pita za decu. Ljudi su je posmatrali sa čuđenjem ili gonili da ne smeta pri radu. Videći da ne razumeju šta hoće, ona je raskopčala grubu seljačku košulju i pokazivala im dojke bolne i nabrekle, na kojima su bradavice već počele da pucaju i krvare od mleka koje je neodoljivo nadolazilo. Niko nije znao kako da joj pomogne i objasni da njena deca nisu uzidana u most, jer na sve dobre reči i uveravanja, grdnje i pretnje, ona je samo žalostivo mumlala i oštrim, nepoverljivim pogledom ispitivala svaki ugao. Najposle, prestali su da je gone, puštali je da lunja oko gradilišta, obilazeći oko nje s mučnim sažaljenjem. Kuvari su joj davali od radničke pure koja bi zagorela na dnu kazana. Oni su je prozvali luda Ilinka, a po njima i cela kasaba. I sam Abidaga je prolazio bez prigovora pored nje, zakretao sujeverno glavu u stranu i naređivao da joj udele. Tako je ostala da živi, kao mirna luda, tu pored gradnje. Sa njom je ostala i priča da su Turci uzidali decu u most. Jedni su verovali u nju, drugi nisu, ali su je svi ponavljali i prenosili. A štete su se i dalje dešavale, čas manje čas veće, i uporedo sa njima širili su se sve uporniji glasovi da vile ne daju mosta na Drinu. Abidaga je besneo. Peklo ga je da se može naći neko ko se usuđuje da i pored njegove poslovične strogosti, koju je on negovao kao naročit predmet svog ponosa, preduzme nešto protiv njegovog dela i njegovih namera. Isto tako gadio mu se ovaj narod, i to muslimani kao i hrišćani, koji je spor i nevešt u poslu, ali brz na podsmeh i nipodaštavanje, i tako dobro ume da nađe podrugljivu i razornu reč za sve što ne shvata ili ne ume da uradi. Isturio je straže sa obe strane reke. Štete na zemljanim radovima tada su prestale, ali se na samoj vodi i dalje rušilo. Samo za mesečnih noći nije bilo kvara. To je Abidagu, koji nije verovao u vile, utvrdilo u verovanju da ta vila nije nevidljiva i da ne dolazi s visina. Dugo nije hteo, nije mogao da veruje onima koji su mu govorili da je to seljačko lukavstvo ali sad se sve više uveravao da je ipak tako. I to ga je nagonilo u još veći bes. Ali u isto vreme on je dobro znao da mora mirovati i prikrivati svoj gnev ako hoće da pripreža i uhvati štetočinu i što brže i potpunije razbije pričanja o vilama i o napuštanju radova na mostu, koja mogu da postanu opasna. Pozvao je starešinu sejmena, jednog Plevljaka koji je odrastao u Carigradu, bledog i nezdravog čoveka. Ova dva čoveka su se nagonski odbijala među sobom i u isto vreme neprestano privlačila i sudarala. Jer između njih su stalno tkala i talasala nerazumljiva osećanja mržnje, odvratnosti, straha i nepoverenja. Abidaga, koji ni prema kome nije bio mek ni prijatan, ispoljavao je prema ovom bledom poturčenjaku neprikrivenu odvratnost. Sve što je on radio ili govorio dražilo je Abidagu i izazivalo da ga grdi i unižava. I što se Plevljak više ponižavao i pravio slađim i revnosnijim to je Abidagina odvratnost sve više rasla. A sejmenski starešina se od prvog dana sujeverno i strahovito bojao Abidage. Taj strah se s vremenom pretvorio u mučnu moru, koja ga nije napuštala. Pri svakom koraku i pokretu, često i u snu on je pomišljao: šta će Abidaga za ovo kazati? Uzalud je nastojao da mu se dodvori i da mu ugodi. Sve što je dolazilo od njega Abidaga je primao s negodovanjem. A ta nerazumljiva mržnja kočila je i zbunjivala Plevljaka i činila ga još krućim i nespretnijim. On je verovao da će zbog Abidage jednog dana izgubiti ne samo hlebac i položaj nego i glavu. Zato je živeo u stalnim uzbuđenjima i prelazio iz samrtne potištenosti u grozničavu i svirepu revnost. Kad je sada, bled i krut, stao pred Abidagu, ovaj mu je rekao glasom prigušenim od srdžbe: — Slušaj, šuplja glavo, ti si vešt ovim krmkovićima, znaš njihov jezik i njihove marifetluke, pa i pored svega toga nisi u stanju da pronađeš koja je to rđa koja se digla da vezirski posao kvari. A to je zato što si rđa kao i oni što su, samo se našla još gora rđa od tebe koja te je postavila za starešinu i zabita a nije se niko našao da te nagradi kako zaslužuješ. Evo ja ću, kad niko nije. Da znaš da ću te sabiti u zemlju da od tebe ne bude senke na suncu ni koliko je ima od najmanje travke. Ako za tri dana ne prestanu svaki kvar i šteta na radovima, ako mi ne uhvatiš onog ko ih čini i ne ućutkaš sve ludačke glasove o vilama i o prestanku radova, nabiću te živa na kolac na najvišoj skeli, da te svet gleda i od tebe strah hvata i pamet u glavu uzima. Kunem ti se životom i verom kojom se ne kune lako. Danas je četvrtak, imaš vremena do nedelje. A sad idi đavolu koji te meni i poslao. Idi! Sikter! I bez zakletve Plevljak bi verovao Abidaginoj pretnji, jer je i u snu drhtao od njegova glasa i pogleda. Sad je izišao u jednom od onih svojih grčevitih, paničnih nastupa straha i odmah se očajnički dao na posao. Sakupio je sve svoje ljude i prešavši naglo iz samrtne ukočenosti u ludačku jarost stao je da ih grdi. — Slijepci! Badavadžije! — derao se Plevljak kao da ga živa nabijaju na kolac, unoseći se svakom od sejmena u lice. — Zar se tako straža straži i carsko dobro čuva? Kad je na kazan ići, brzi ste i okretni svi, a kad je u službi potrčati, vežu vam se noge i stane pamet. A meni obraz zbog vas gori. Ali nećete više kod mene plandovati! Znajte da ću od ovih skela kasapnicu sejmensku napraviti! Ni na jednom od vas neće biti glave ako za dva dana ovo čudo ne prestane i ako ne pohvatate i pobijete razbojnike. Dva dana imate još života, kunem vam se vjerom i ćitabom. Tako je vikao dugo. I najposle, ne znajući šta bi još mogao da im kaže i čime da pripreti, pljuvao je sejmene, jednog po jednog, redom. Ali kad se ispraskao i kad se oslobodio pritiska straha koji ga je napuštao u vidu gneva, odmah se očajničkom snagom dao na posao. Noć je proveo krstareći sa momcima po obali. U neko doba učinilo im se da čuju kako nešto lupa na onom delu skela koji je najdalje isturen u reku i potrčali tamo. Čuli su još kako se odvaljuje daska, osipa kamen i pada u vodu, a kad su došli do mesta našli su zaista polomljene skele i razvaljen zid, ali ni traga od krivaca. Pred tom avetinjskom prazninom sejmeni su drhtali od noćne vlage i sujevernog straha. Dozivali su se, buljili u tamu, mahali zapaljenim lučevima, ali sve je bilo uzalud. Šteta je bila opet učinjena a oni koji su je počinili nisu bili ni uhvaćeni ni ubijeni, kao da su zaista nevidljiva bića. Iduće noći Plevljak je bolje pripremio zasedu. Prebacio je nekoliko ljudi i na drugu obalu. Kad je pao mrak, posakrivao je po skelama, sve do na kraj, sejmene a sam je sa još dvojicom ljudi seo u jedan čamac koji je sa mrakom neopaženo dovukao na levu obalu. Odavde su sa nekoliko zaveslaja mogli da budu kod jednog od dva započeta stuba. I tako bi štetočinu saleteli sa dve strane da ne može umaći, ako nije ili krilato ili podvodno biće. Cele te duge i studene noći Plevljak je preležao u čamcu, pokriven ovčijim kožama i mučen najcrnjim mislima, preturajući neprestano po glavi: da li će Abidaga zaista ostvariti svoju pretnju i oduzeti mu život koji pored ovakvog starešine i inače nije život nego samo strah i muka. Ali duž cele građevine nije se začuo ni najmanji šum, izuzev jednolično pljuskanje i mrmorenje nevidljive vode. Tako je i svanulo, a Plevljak je u celom ukrućenom telu osećao kako mu se život smrkava i krati. Iduće treće i poslednje noći isto bdenje, isti raspored, isto uplašeno osluškivanje. I ponoć je prošla. Plevljaka je hvatala samrtna ravnodušnost. Tada se začuo lak pljusak a zatim, jače, tup udarac o hrastove grede koje su pobijene u reci i na kojima počivaju skele. Otud je odjeknuo oštar zvižduk. Ali Plevljakov čamac već je krenuo. Stojeći uspravno on je buljio u mrak, mahao rukama i promuklim glasom vikao: — Veslaj, veslaj! Uprrri! Bunovni ljudi su veslali oštro, ali jaka matica ih je ipak uhvatila nešto ranije nego što je trebalo. Umesto da pristanu uz skele oni krenuše niz vodu kojoj nisu mogli da se otmu, i ona bi ih odnela daleko da ih nešto neočekivano ne zaustavi: Tu, na sredini brzaka, gde nije bilo direka ni skela, njihov čamac udari u nešto drveno i teško, i odjeknu tupo. To ih zaustavi. Tek tada razabraše da se gore na skelama sejmeni gušaju sa nekim. Sejmeni, sve poturčenjački sinovi iz naših krajeva, vikali su gore svi u jedan glas; u tami su se ukrštali njihovi isprekidani i nerazumljivi povici: — Drž', ne puštaj! — Kahrimane, 'vamo! — Ja sam, ja! Između tih povika čulo se kako neki težak predmet ili ljudsko telo pljusnu u vodu. Plevljak je nekoliko trenutaka bio u potpunoj nedoumici gde je zastao i šta se to dešava, ali čim se malo snašao on poče gvozdenom kukom na dugačkoj motki da se odupire o direke na koje je u vodi udario i da vuče čamac uz vodu, sve bliže skeli. Sad je već bio kod hrastovog direka i ohrabren vikao iz svega glasa: — Luč, palite luč! Konopac mi dajte! Najpre mu nije niko odgovarao. Najzad, posle mnogog dovikivanja u kome niko nikog nije slušao ni mogao da razume, planu gore nesigurno i bojažljivo tanka lučka. Taj prvi blesak više zbuni oči i pomeša u nemiran kovitlac ljude i predmete sa njihovim senkama i crvenim odblescima na vodi. Ali planu još u nečijoj ruci luč. Sad se svetlost umiri i ljudi počeše da se pribiraju i raspoznavaju. Sve se brzo razmrsi i objasni. Između Plevljakovog čamca i skela nalazio se mali splav od svega tri direka; samo na prednjem delu bilo je veslo, pravo splavarsko veslo, tek kraće i slabije. Splav je bio vezan leskovom gužvom za jedan od hrastovih direka ispod skela i držao se protiv brze vode koja ga je zapljuskivala i svom silom vukla naniže. Sejmeni sa skela pomogoše svome starešini da pređe preko splava i da se ispne do njih. Svi su bili zadihani i unezvereni. Na daskama je ležao vezan hrišćanin seljak. Videlo se kako mu se brzo i jako nadimaju grudi, i oči u kolutanju pokazuju strašnu beonjaču. Najstariji od četvorice sejmena objašnjavao je uzbuđeno Plevljaku kako su oni stražarili pritajeni na raznim mestima po skelama. I kad su u tami čuli veslo pomislili su da je to starešinin čamac, ali su bili toliko mudri, da se ne jave i da čekaju šta će naići. Tada su videli dvojicu seljaka kako prikrajčiše uz direke i kako s mukom vezuju splav. Pustili su ih da se ispnu i da zađu među njih a onda su ih napali nadžacima, oborili i stali da vezuju. Ovoga koji je bio obeznanjen od udaraca po glavi vezali su lako, ali onaj drugi, praveći se prvo da je obamro, kliznuo kao riba i propao kroz daske u vodu. Tu sejmen uplašeno zastade u govoru, a Plevljak poče da viče: — Ko ga je pustio? Kazujte ko ga je pustio, jer ću vas sve na komade sasjeći, sve! Momci su ćutali i treptali očima na crvenoj nemirnoj svetlosti, a Plevljak se okretao oko sebe kao da ga traži u mraku, psujući im jednako i ono što im danju nikad nije psovao. Ali se odjednom trže, nagnu se nad vezanog seljaka kao nad dragoceno blago i sav drhteći stade da ciči kroza zube nekim tankim, plačevnim glasom: — Čuvajte ovoga, čuvajte dobro! Ah, kurvini sinovi, ako mi ga pustite, znajte da glave na vama nema! Sejmeni se uskomešaše oko seljaka; dotrčaše sa obale, preko skela, još dvojica. Plevljak je izdavao naredbe, opominjao da ga bolje vežu i čvršće drže. Tako ga kao mrtvaca prenesoše polako i oprezno na obalu. Plevljak je pošao za njima, ne gledajući gde staje i ne skidajući pogleda sa vezanog čoveka. I sa svakim korakom činilo mu se da raste, da tek počinje da živi. Na obali su počeli da se pale i mitoklasaju novi lučevi. Uhvaćeni seljak je unesen u jedan od radničkih kućeraka, gde je zapaljena vatra, i vezan uz direk konopcem i verigama koje su skinuli sa ognjišta. To je bio glavom Radisav sa Uništa. Plevljak se malo stišao, nije vrištao ni psovao, ali nije mogao nigde da se skrasi. Slao je sejmene niz obalu da traže onog drugog seljaka koji je skočio u vodu, iako je bilo jasno da ga po ovako mračnoj noći, ako se nije udavio, niko neće moći stići ni uhvatiti. Izdavao je i druga razna naređenja, ulazio, izlazio, pa se opet vraćao, pijan od uzbuđenja. Počeo je i da ispituje vezanog seljaka, ali je i to napustio. Uopšte, sve što je radio trebalo je samo da zajazi i prikrije njegov nemir, jer u stvari on je samo na jedno mislio: čekao je Abidagu. I nije morao dugo da ga čeka. Pošto je odspavao prvi san, Abidaga se po svom običaju odmah iza ponoći probudio i, ne mogući više zaspati, stajao je kraj prozora i gledao u tamu. Sa njegovog čardaka na Bikavcu danju se videla rečna dolina i cela građevina sa kućercima, mlinovima, pojatama i celim onim razrovanim i zakrčenim prostorom oko nje. Sad je u tami naslućivao sve to i sa gorčinom mislio kako posao ide sporo i teško i kako će to jednog dana morati doći i veziru do ušiju. Za to će se već neko pobrinuti. Ako niko, a ono ovaj glatki, hladni i podmukli Tosun efendija. I tada bi se moglo desiti da padne u nemilost kod vezira. A to, to je ono od čega on ne može da spava, a kad zaspi i u snu drhti. Jelo mu je otrovano, ljudi su mu crni, život mu je mrzak samo kad pomisli na to. Nemilost, to znači da si udaljen od vezira, da ti se neprijatelji podsmevaju (ah, samo ne to!), da nisi niko i ništa, da si dronjak i fukara ne samo u tuđim nego i u svojim sopstvenim očima. Znači izgubiti teško stečeni imetak ili, ako ga i zadržiš, grickati ga kradimice, daleko od Stambola, negde u progonstvu, u mračnoj provinciji, zaboravljen, izlišan, smešan, bedan. Ne, samo to ne! Bolje ne gledati sunce i ne disati vazduh! Sto puta je onda bolje bilo i ne biti niko i ne imati ništa! — Eto, to je ta misao koja mu se uvek vraća i po nekoliko puta u danu nagoni krv da bolno udara u teme i slepoočnice, ali ni inače nikad potpuno ne iščezava, nego leži kao crn talog u njemu. To bi za njega značila nemilost, a nemilost je mogućna svakog dana i časa, jer sve radi da ona dođe, samo on jedini radi protivno i brani se; dakle on jedan protiv svih i svega. I to traje već petnaestak godina, otkako je došao do ugleda i uticaja, otkako mu vezir poverava velike i važne poslove. Pa ko to može da izdrži? Ko da spava i miruje? Iako je bila hladna i vlažna jesenska noć, Abidaga je otvorio prozor i gledao u tamu, jer mu se činilo da se guši u zatvorenom prostoru. Tada je primetio da se na skelama i po obali pale i kreću svetlosti. Kad je video da ih biva sve više, pomislio je da se nešto neobično desilo, obukao se i probudio momka. Tako je stigao pred osvetljenu pojatu upravo u trenutku kad Plevljak nije više ni sam znao kako da grdi, kome da naređuje, uopšte šta da radi pa da prikrati vreme. Neočekivani dolazak Abidagin posve ga je zbunio. Toliko je želeo taj čas, a sada kad je nastupio, on nije umeo da ga iskoristi onako kako je zamišljao. Mucao je od uzbuđenja i zaboravio je na vezanog seljaka. Abidaga je samo prezrivo gledao iznad njegove glave i odmah se uputio ka zarobljeniku. U pojati su naložili življu vatru tako da je i najudaljeniji kutak bio obasjan, a sejmeni su dodavali sve nove glavnje. Abidaga je stajao pred vezanim seljakom od koga je bio mnogo viši. Bio je miran i zamišljen. Svi su čekali na njegovu reč, a on je mislio: eto s kim ja imam da se borim i nosim, eto od koga zavise moj položaj i moja sudbina, od ove prezrene i slaboumne poturice Plevljaka i od nerazumljive, okorele zlobe i uporstva ove rajinske gnjide. A onda se trgnuo i počeo da izdaje naredbe i da ispituje seljaka. Pojata se ispunila sejmenima, napolju su se čuli glasovi razbuđenih nadzornika i radnika. Abidaga je postavljao pitanja preko Plevljaka. Radisav je najpre tvrdio da su se on i još jedan mladić rešili da beže i da su zato spremili mali splav i krenuli niz reku. Kad su mu pokazali svu besmislenost njegovog tvrđenja, jer se po mračnoj noći ne može ploviti niz nemirnu reku, punu virova, stena i sprudova, i jer se oni koji hoće da beže ne penju na skele i ne ruše rad, on je zaćutao i samo je nabusito rekao: — Pa, u vašim je rukama sve, radite šta znate. — E, sad ćeš da vidiš šta znamo, — rekao je na to živo Abidaga. Sejmeni su razdrešili verige i razgolitili seljaku grudni koš. Verige su bacili u razgorelu vatru i čekali. Kako su verige bile čađave, svima su im ruke bile uprljane i svuda su i po polunagom seljaku i po njima ostavljale crne tragove. Kad su verige bile blizu usijanja, prišao je Merdžan Ciganin i dugačkim kleštima ih izvukao za jedan kraj, a jedan od sejmena je isto tako pridržavao drugi. Plevljak je prevodio Abidagine reči. — E, dede sad nam kazuj pravu istinu. — Šta imam da vam kazujem; vi sve možete pa sve i znate. Ona dvojica prinesoše verige i opasaše njima seljaka oko širokih, maljavih grudi. Stade da cvrči osmuđena dlaka. Seljaku se zgrčiše usta, nabreknuše vratne žile, rebra na slabinama iskočiše i trbušni mišići počeše da se stežu i kreću kao kad čovek povraća. Stenjao je od bola, zatezao konopce kojima je vezan i uzalud se otimao i nastojao da smanji dodir tela sa vrelim gvožđem. Oči su mu treptale i suzile. Odmakoše verige. — To ti je za početak. Zar nije bolje da bez toga govoriš? Seljak samo jako oduhnu kroz nos, ali je ćutao. — Kazuj ko je bio onaj s tobom! — Zvao se Jovan, a ja mu ne znam kuću ni selo. Prinesoše opet verige, zacvrča opaljena dlaka i koža. Kašljući od dima i grčeći se od bolova, seljak poče isprekidano da kazuje. Svega njih dvojica su se dogovorili da ruše gradnju na mostu. Tako su mislili da treba i tako su uradili. Niko drugi nije znao i nije učestvovao. Ispočetka su prilazili sa obale, na raznim mestima, i uspevali su dobro, ali kad su videli da je straža na skelama i po obali, smislili su da sastave tri direka u splav i da tako neprimećeni priđu građevini sa reke. To je bilo pre tri dana. Već prve noći umalo da ih nisu uhvatili. Jedva su izmakli. Zato iduće noći nisu uopšte izlazili. A kad su noćas opet probali sa splavom desilo se ovo što se desilo. — To je sve. Tako je bilo i tako smo radili, a vi sada činite svoje. — A ne, nećemo tako, nego kazuj ko vas je nagovorio na to! Jer, ništa su te muke dosada prema ovima koje idu. — Vala, činite šta vam je drago. Tada priđe onaj Merdžan kovač sa kleštima. Kleče pored vezanog čoveka i poče da mu kida nokte sa bosih nogu. Stisnutih zuba seljak je ćutao, ali je čudna drhtavica, koja mu je i onako vezanom tresla telo sve do pasa, odavala da je bol morao biti velik i neobičan. U jednom trenutku seljak procedi kroza zube nešto nejasno. Plevljak koji je vrebao njegove reči i pokrete i žudno očekivao ma kakvo priznanje dade rukom znak Ciganinu da prestane i odmah priskoči. — Kako? šta kažeš? — Ništa. Kažem: što me na pravdi boga mučite i što dangubite. — Kazuj ko te nagovorio? — Ama, ko će me nagovoriti? Šejtan! — Šejtan? — Šejtan, jakako, onaj koji je i vas nagovorio da zidate ćupriju. Seljak je govorio tiho ali tvrdo i određeno. Šejtan! Čudna reč, kazana ovako ogorčeno u ovako neobičnom položaju. Šejtan! I toga ima, mislio je Plevljak, stojeći sada oborene glave kao da ga vezani saslušava a ne on njega. Ta jedina reč pogodila ga je u osetljivo mesto i podigla u njemu odjednom sve brige i sva strahovanja u svoj njihovoj snazi i veličini, kao da nisu bila zbrisana ovim hvatanjem krivca. Možda je zaista sve ovo, zajedno sa Abidagom, i građenjem mosta, i ovim ludim seljakom, samo đavolja rabota. šejtan! Možda je to jedino čega se treba bojati? Plevljak zadrhta, i trgnu se. Upravo, prenuo ga je gromki i ljutiti Abidagin glas. — Šta je? Tebi se spava, jaramaze? — vikao je Abidaga, udarajući kožnim kratkim bičem po sari svoje desne čizme. Ciganin je klečao, sa kleštima u rukama, i crnim, svetlim očima gledao uplašeno i pokorno naviše uz Abidagin stas. Sejmeni su podsticali vatru koja se i inače bila rasplamsala. Cela prostorija je sjala, zagrejana i svečana. Uopšte, to što je omrklo kao uboga i neugledna zgrada poraslo je odjednom, proširilo se i izmenilo. U pojati i oko nje vladalo je neko svečano uzbuđenje i naročita tišina kao što uvek biva na mestima na kojima isteruju pravdu, muče živa čoveka ili se dešavaju sudbonosne stvari. Abidaga, Plevljak i vezani čovek kretali su se i govorili kao glumci, a svi ostali su išli na prstima, oborenih očiju, ne govoreći do u potrebi, pa i onda samo šapatom. Svak je u sebi želeo da ne bude na tom mestu ni u tom poslu, ali pošto to nije mogućno, svak je stišavao svoju reč i umanjivao svoj pokret da bar za toliko bude dalje od svega. Videći da saslušanje sporo ide i da ne obećava ploda, Abidaga sa nestrpljivim pokretom i glasnim psovkama iziđe iz pojate. Za njim je skakutao Plevljak, a za ovim sejmeni. Napolju je svitalo. Sunce se još nije javilo, ali je ceo vidik bio svetao. Duboko među brdima videli su se oblaci, rastegnuti u dugim, zagasito ljubičastim pojasevima, a između njih svetlo i bistro nebo, gotovo zelene boje. Nad vlažnom zemljom ležale su rasturene gomile niske magle iz koje su virile krune voćaka sa potpuno proređenim i žutim lišćem. Udarajući jednako korbačem o čizmu, Abidaga je izdavao naređenja: da se krivac ispituje i dalje, naročito o pomagačima, ali da ga ne muče preko mere mukama od kojih bi klonuo; da se spremi sve što treba da danas u podne bude živ nabijen na kolac, i to na krajnjoj skeli, na najuzvišenijem mestu, tako da ga vidi sva kasaba i svi radnici sa obe strane reke: Merdžan da pripremi sve, a telal da vikne kroz mahale: da će u podne na ćupriji narod moći videti kako prolaze oni koji ometaju gradnju mosta, da se tu, na jednoj ili na drugoj obali mora iskupiti sve muško stanovništvo, Turci i raja, od deteta pa do starca. Dan koji sviće nedelja je. Nedeljom se radilo kao i svakim drugim danom, ali danas su i sami nadzornici rasejani. Tek što se dobro razdanilo pronela se vest o hvatanju krivca, o mučenju i pogubljenju koje će biti u podne. Ono stišano i svečano raspoloženje iz pojate proširilo se na ceo prostor oko građevine. Kulučari rade ćutke, svak izbegava da drugom pogleda u oči i svak gleda u posao koji ima pred sobom kao da je to početak i svršetak sveta. Još na sat pred podne iskupio se varoški svet, većinom Turci, na zaravanku kod mosta. Deca su se ispela na visoke blokove neobrađenog kamena koji su tu ležali. Radnici su se rojili oko dugih i uskih dasaka sa kojih se delio kulučarski tain koji čoveku ne da umreti. Žvačući, oni su ćutke i unezvereno gledali oko sebe. Malo zatim pojavio se Abidaga, u pratnji Tosun-efendije, majstor-Antonija i još nekolicine uglednih Turaka. Svi su stali na jednom uzvišenom oceditom mestu između mosta i pojate u kojoj je bio osuđenik. Abidaga je otišao još jednom do pojate gde mu je javljeno da je sve spremno: tu je ležao hrastov kolac, dugačak blizu četiri aršina, kako treba zašiljen, na vrhu pokovan gvožđem i sasvim tanak i oštar, a ceo namazan dobro lojem; tamo na skelama bili su prikovani direci među koje će se kolac uglaviti i ukovati, drven malj za nabijanje, konopci i sve ostalo. Plevljak je bio ustumaran, zemljane boje u licu i crvenih očiju. Ni sada nije mogao da izdrži Abidagin plameni pogled. — Slušaj ti, ako ne bude sve kako treba i ako me obrukaš pred svetom, ne izlaz'te mi pred oči ni ti ni ovaj ciganski brabonjak; potopiću vas u Drinu, kao slepu štenad. I onda okrećući se uzdrhtalom Ciganinu dodade blaže: — Šest ti je groša za posao, a još šest ako ostane do mraka živ. Pa sad gledaj. Sa glavne džamije u čaršiji javi se hodža oštrim i jasnim glasom. Nastade nemir među sakupljenim narodom, a malo zatim otvoriše se vrata na pojati. Desetak sejmena se svrsta u dva reda, po pet sa svake strane. Među njima je Radisav, bos i gologlav; brz i pognut kao i uvek ali ne »seje« u hodu, nego sitno i čudnovato hoda, skakuće gotovo na osakaćenim nogama sa krvavim rupama umesto nokata; na ramenu nosi dugačak, beo i zašiljen kolac. Pozadi ide Merdžan sa još dva Ciganina koji će mu pomagati pri izvršenju presude. Odjednom izjaha odnekud Plevljak na svom doratu i pođe na čelo te povorke, koja je imala da pređe svega stotinjak koraka do prvih skela.