Na Drini 2

Svet je istezao vratove i propinjao se na prste da vidi čoveka koji je ostvario zaveru i otpor i rušio građevinu. Svi su bili iznenađeni bednim i nikakvim izgledom toga čoveka koga su oni posve drukčije zamišljali. Naravno, niko od njih nije znao zašto onako smešno poskakuje i nabada s noge na nogu i niko nije dobro video one opekotine od veriga koje su mu išle oko grudi kao veliki kaiševi, a preko kojih su mu navukli košulju i gunj. Stoga je svima izgledao i suviše jadan i neugledan za delo zbog koga ga vode na gubilište. Samo je beli dugački kolac davao svemu neku jezivu veličinu i privlačio sve poglede na sebe. Kad su stigli do mesta gde počinju zemljani radovi na obali, Plevljak sjaha i nekim svečanim i preteranim pokretom predade uzdu momku, a on se sa ostalima izgubi na strmom, raskaljanom putu koji se spušta ka vodi. Malo zatim svet je mogao da ih vidi kako se pojavljuju istim redom na skelama i kako se penju sporo i oprezno. Na uskim prolazima od greda i dasaka sejmeni su potpnno okružili i stisli među sobom Radisava, da im ne bi skočio u reku. Tako su se provlačili polako i peli sve više dok ne dođoše do kraja. Tu je nad vodom bio popođen prostor u veličini jedne osrednje sobe. Na tom prostoru se, kao na uzdignutoj pozornici, smestiše Radisav, Plevljak i trojica Cigana, ostali sejmeni ostadoše rastureni naokolo po skelama. Narod na zaravanku se pomerao i premeštao. Stotinjak koraka ga deli od onih dasaka, tako da vidi svakog čoveka i svaki pokret, ali ne može da čuje reči ni razabere pojedinosti. Narod i radnici sa leve obale udaljeni su tri puta toliko od prizora i još se više vrpolje i naprežu da što bolje čuju i vide. Ali se ništa nije moglo čuti a ono što se videlo izgledalo je u početku i suviše jednostavno i zanimljivo, a opet na kraju postalo je tako strašno da su svi okretali glave i mnogi brzo odlazili kući, kajući se što su dolazili. Kad su Radisavu naredili da legne, on je oklevao jedan trenutak, a onda je ne gledajući Cigane ni sejmene, kao da ih nema, prišao bliže Plevljaku, gotovo poverljivo, kao nekom svome, i rekao mu tiho i potmulo: — Slušaj, tako ti ovog i onog svijeta, učini dobro i probodi me, da se ne mučim kao pas. Plevljak se trgnuo i viknuo na njega kao da se brani od toga suviše poverljivog načina razgovora: — Sikter, vlaše! Zar ti toliki delija da carsko rušiš a ovamo bogoradiš k'o žena! Biće kako je naređeno i kako si zaslužio. Radisav obori glavu još niže, a Cigani mu priđoše i stadoše s njega da svlače gunj i košulju. Na grudima se ukazaše rane od veriga, potprištene i pocrvenele. Ne govoreći više ništa, seljak leže kako mu je naređeno, okrenut licem prema zemlji. Cigani priđoše i vezaše mu prvo ruke na leđa, a potom za svaku nogu, oko članaka, po jedan konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskrečiše noge. Za to vreme Merdžan je položio kolac na dva kratka obla drveta, tako da mu je vrh došao seljaku među noge. Zatim izvadi iza pojasa kratak, širok nož, kleknu pred ispruženog osuđenika i nagnu se nad njim da mu raseče sukno od čakšira među nogama i da proširi otvor kroz koji će kolac uči u telo. Taj najstrašniji deo krvnikova posla bio je, srećom, za gledaoce nevidljiv. Videlo se samo kako vezano telo zadrhta od kratkog i neprimetnog uboda nožem, kako se podiže do pasa, kao da će ustati, ali odmah ponovo pade natrag i tupo udari o daske. Čim je to svršio, Ciganin skoči, dohvati drveni malj sa zemlje i stade njime da udara donji, tupi deo koca, laganim i odmerenim udarcima. Između dva udarca stao bi malo i posmatrao prvo telo u koje zabija kolac a zatim dvojicu Cigana, opominjući ih da vuku lagano i jednomerno. Telo raskrečenog seljaka grčilo se samo od sebe; kod svakog udarca malja kičma mu se savijala i grbila, ali su ga konopci zatezali i ispravljali. Tišina je na obe obale bila tolika da se jasno razabirao i svaki udarac za sebe i njegov odjek negde na strmoj obali. Najbliži su mogli čuti kako čovek udara čelom o dasku i pored toga jedan drugi neobični zvuk; ali to nije bio ni jauk ni vapaj ni hropac, ni ma koji ljudski glas, nego je celo to rastegnuto i mučeno telo širilo od sebe neku škripu i grohot, kao plot koji gaze ili drvo koje lome. Posle svakog drugog udarca odlazio je Ciganin do ispruženog tela, nadnosio se nad njega, ispitivao da li kolac ide dobrim pravcem, i kad bi se uverio da nije povredio nijedan od najvažnijih živih delova iznutrice, vraćao se i nastavljao svoj posao. Sve se to slabo čulo i još manje videlo sa obale, ali su svima noge drhtale, lica bledela i hladneli prsti na rukama. U jednom trenutku kucanje prestade. Merdžan je video kako se pri vrhu desne plećke mišići zatežu i koža odiže. On priđe brzo i proseče to ispupčeno mesto unakrst. Bleda krv poteče, najpre oskudno pa sve jače. Još dva-tri udarca, laka i oprezna, i na prosečenom mestu stade da izbija gvožđem pokovani šiljak koca. Udario je još nekoliko puta, dok vrh nije došao do u visinu desnog uha. Čovek je bio nabijen na kolac kao janje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego na leđa i što nije jače ozledio ni utrobu ni srce ni pluća. Tada Merdžan odbaci malj i priđe. Razgledao je nepomično telo, zaobilazeći krv koja je curila sa mesta gde je kolac ušao i izašao. i hvatala se u malim mlakama na daskama. Dvojica Cigana okrenuše ukrućeno telo na leđa i stadoše da mu vežu noge pri dnu uz kolac. Za to vreme Merdžan je gledao da li je čovek živ i pažljivo posmatrao to lice koje je došlo odjednom podadulo, šire i veće. Oči su bile široko otvorene i nemirne, ali očni kapci nepomični, usta rasklopljena i obe usne ukočene u grču; iz njih su belasali stegnuti zubi. Pojedinim od ličnih mišića čovek nije više mogao da vlada; stoga je lice izgledalo kao maska. Ali srce je bilo muklo i pluća radila kratkim i ubrzanim dahom. Dvojica Cigana stadoše da ga dižu kao brava na ražnju. Merdžan je vikao na njih da paze, da ne drmaju telom; i sam je pomagao. Uglaviše donji, debeli deo koca među one dve grede i ukovaše sve velikim ekserima, zatim pozadi, u istoj visini, podupreše kratkom žiokom koju takođe prikovaše i za kolac i za gredu od skela. Kad i to bi gotovo Cigani se izmakoše podalje i pridružiše sejmenima, a na onom praznom prostoru ostade sam, izdignut za čitava dva aršina, uspravan, ispršen i go do pasa, čovek na kocu. Iz daljine se samo naslućivalo da kroz njega ide kolac za koji su mu vezane noge pri člancima, dok su mu ruke vezane na leđiina. Zato je narodu izgledao kao kip koji lebdi u vazduhu, na samoj ivici skela, visoko iznad reke. Na obe obale prođe žagor i talasanje kroz svetinu. Neki oboriše pogled, a neki krenuše kući brzo, ne okrećući glave. Većina je nemo gledala taj ljudski lik, isturen u prostor, neprirodno ukočen i prav. Strah im je ledio utrobu i noge su pod njima obamirale, ali oni nisu mogli da se maknu ni da odvoje pogled od toga prizora. A između toga uplašenog sveta provlačila se luda Ilinka; zagledala svakom u oči, nastojeći da im uhvati pogled i da u njemu pročita i otkrije gde su njena žrtvovana i sahranjena deca. Tad Plevljak, Merdžan i još dvojica sejmena priđoše ponovo osuđeniku i stadoše da ga zagledaju izbliza. Niz kolac je tekao samo slab mlaz krvi. čovek je bio živ i svestan. Slabine su mu se dizale i spuštale, žile na vratu kucale, oči su kolutale sporo ali neprestano. Kroz stisnute zube naviralo je otegnuto režanje u kome su se teško razabirale pojedine reči: — Turci, Turci..., — grcao je čovek sa koca. — Turci na ćupriji... da paski skapavate... paski pomrete!... Cigani sakupiše svoj alat i svi se, zajedno sa Plevljakom i sejmenima, zaputiše preko skela na obalu. Narod ustuknu pred njima i stade đa se razilazi. Samo su dečaci sa visokog kamenja i golih drveta očekivali još nešto i, ne znajući kad je kraj ni šta je dosta, čekali šta će dalje biti sa čudnim čovekom koji lebdi nad vodom kao da je u skoku zastao. Plevljak je prišao Abidagi i javio da je sve tačno i dobro izvršeno i da je osuđenik žav i ima izgleda da će živeti još, jer mu unutrica nije povređena. Abidaga mu ne odgovori ništa, ni pogledom, samo mahnu rukom za znak da mu dovedu konja i stade da se prašta sa Tosunefendijom i majstor-Antonijem. Svi stadoše da se razilaze. Čulo se kako kroz čaršiju telal viče o izvršenoj presudi i o takvoj istoj i goroj kazni koja čeka svakog ko bude tako radio. Plevljak je stajao, u nedoumici, na zaravanku koji se naglo praznio. Momak je držao konja i sejmeni su čekali naređenja. Osećao je da bi trebalo nešto da kaže, ali nije mogao od silnog uzbuđenja koje je tek sada počelo da raste u njemu, da ga razapinje, kao da će poleteti. Sad mu je tek dolazilo do svesti sve ono na što, ranije, zauzet poslom oko izvršenja presude, nije mogao da misli. Sad se tek setio Abidagine pretnje da će ga živa namaći na kolac ako ne uspe da uhvati krivca. Izbegao je tu strahotu, ali za dlaku, u poslednjem trenutku. Onaj tamo na skeli radio je svom snagom, noću, podmuklo, da se to zaista desi. Ali se, eto, desilo obrnuto. I sam pogled na toga čoveka, koji je još živ onako pripet i isturen nad rekom, ispunjavao ga je i užasom i nekom bolnom radošću što nije njega ta sudbina zadesila, i što je njegovo telo netaknuto, slobodno i pokretno. Od te misli neodoljivi vatreni trnci su mu se širili iz grudi, ulazili u noge, u ruke, i nagonili ga da se kreće, smeje i govori, kako bi sam sebe uverio da je zdrav, da može da se miče slobodno, da govori i da se smeje glasno, da peva ako hoće, a ne da reži sa koca nemoćne kletve, očekujući smrt kao jedinu sreću koja mu se još može desiti. Same se ruke kreću, same noge poigravaju, sama se usta otvaraju i na njih navire grčevit smeh i same teku obilne reči: — Ha, ha, ha! Radisave, vilo gorska, što si se ukrutio tako? Što ne potkopavaš ćupriju? Što režiš i grcaš? Zapjevaj, vilo! Poigraj, vilo! Iznenađeni i zbunjeni sejmeni su gledali kako njihov starešina igra, raširenih ruku, i kako se zapevajući i grcajući guši od smeha, od čudnih reči i bele pene koja mu sve više izbija na krajevima usana. I njegov konj, dorat, dobacivao mu je uplašene poglede iskosa. Svi oni koji su sa jedne ili druge obale prisustvovali izvršenju kazne razneli su strašne glasove po varoši i okolini. Neopisiv strah je ušao u građane i radnike. Sporo i postepeno je prodiralo ljudima u svest puno saznanje o onome što se tu u njihovoj blizini, u toku kratkog novembarskog dana desilo. Svi su se razgovori kretali oko čoveka koji je tamo gore iznad skela još živ na kocu. Svak se u sebi zaricao da neće o njemu govoriti; ali šta vredi kad se misao stalno vraća na njega i pogled otima na tu stranu? Seljaci koji su pristizali iz Banje, vozeći kamen na volovskim kolima, obarali su oči i opominjali krotko svoje volove da žure. Radnici po obali i na skelama dozivali su se pri poslu prigušeno i samo koliko se moralo. I sami nadzornici sa leskovim prutovima u ruci bili su mirniji i blaži. Dalmatinski kamenoresci su pri radu okretali leđa mostu, bledi, stegnutih vilica, i gnevno udarali svoja dleta koja su u opštoj tišini kliktala kao jato detlića. Brzo je došao sumrak i radnici su grabili svojim konačištima, u želji da budu što dalje od skela. Još pre nego se potpuno smrklo ispeli su se Merdžan i jedan Abidagin pouzdan momak ponovo do Radisava i nesumnjivo utvrdili da je osuđenik i sada četiri sata posle izvršenja osude, živ i svestan. On je, u groznici, sporo i teško kolutao očima, a kad je ispod sebe ugledao Ciganina počeo je glasnije da ječi. Kroz tu jeku sa kojom je duša izlazila iz njega razabirale su se samo pojedine reči: — Turci... Turci... ćuprija! Zadovoljni, vratili su se Abidaginoj kući na Bikavac, pričajući putem svakome da je osuđenik živ; a kako škripi zubima i progovara s koca lepo i razgovetno, ima nade da će živeti i do sutra u podne. Zadovoljan je bio i Abidaga i naredio je da se Merdžanu isplati obećana nagrada. Te noći je sve živo u kasabi i oko mosta zaspalo u strahu. Upravo, zaspao je onaj ko je mogao da spava, a onih kojima san nije hteo na oči bilo je mnogo. A sutradan je osvanuo sunčan novembarski ponedeljak. Ni tu oko gradnje ni u celoj kasabi nije bilo oka koje nije pogledalo na onaj zamršeni splet greda i dasaka nad vodom, gde se na samom kraju, kao na pramcu broda, prav i odvojen, isticao čovek na kocu. I mnogi koji je, budeći se, pomislio da je snivao ono što se juče naočigled sveta dešavalo na mostu, sad je stajao i netremice gledao svoj mučan san kako se produžuje i traje, stvaran, na suncu. Kod radnika ista ona jučerašnja tišina, puna skrušenosti i ogorčenja. U varoši isti šapat i zbunjenost. Merdžan i onaj Abidagin momak ispeli su se ponovo na skele, obilazili oko osuđenika; nešto su govorili među sobom, dizali glavu i zagledali gore u lice seljakovo; u jednom trenutku Merdžan ga je povukao za čakšire. Već po načinu kako su se spustili na obalu i prošli ćutke između zaposlenih ljudi, svi su shvatili da je seljak izdahnuo. I svi su Srbi osetili neko olakšanje, kao nevidljivu pobedu. Sada su svi smelije pogledali gore na skele i na osuđenika. Svi su osećali da je u onom njihovom stalnom rvanju i morenju sa Turcima sada preteglo na njihovu stranu. Smrt je najteži zalog. Usta, dotle zalivena strahom, sama su se otvarala. Onako kaljavi, vlažni, neobrijani i bledi, valjajući borovim polugama velike blokove banjskog kamena, zastajali su se za trenutak da opljunu dlanove i prigušenim glasom govorili jedan drugom: — Bog da ga prosti i pomiluje! — Ej, mučenik! E, jade naš! — Zar ne vidiš da se posvetio? Svetitelj, bolan. I svaki je ispod oka merio pokojnika koji se drži uspravno kao da stupa pred četom. Gore, na svojoj visini on im nije više izgledao ni strašan ni žalostan. Naprotiv, svima je bilo jasno sada koliko se izdvojio i uzvisio. Ne stoji na zemlji, ne drži se rukama, ne pliva, ne leti; on ima svoje težište u samom sebi; oslobođen zemnih veza i tereta, ne muči se; ne može mu više niko ništa, ni puška ni sablja, ni zla misao ni ljudska reč ni turski sud. Onako nag do pasa, vezanih ruku i nogu, prav, zabačene glave uz kolac, taj lik nije ni ličio toliko na ljudsko telo koje raste i raspada se koliko na visoko uzdignut, tvrd i neprolazan kip koji će tu ostati zauvek. Kulučari su se zakretali i kriomice krstili. Na Mejdanu su žene pretrčavale jedna drugoj, preko avlije, da samo minut-dva prošapuću i otplaču zajedno, i odmah se vraćale trkom da im ručak ne bi zagoreo. Jedna je zapalila kandilo. Ubrzo su po svima kućama gorela kandila, prituljena po ćoškovima soba. Deca su trepćući očima, u prazničkom raspoloženju, gledala u taj sjaj, i slušajući nerazumljive, izlomljene rečenice starijih (»Ubrani, Gospode, i sačuvaj!« »Ah, mučenik, pribran je kod boga kao da je najveću crkvu sagradio!« «Pomozi nas, Bože, ti Jedini, potri dušmanina i ne daj mu duge vlasti!«), zapitkivala neumorno, šta je to mučenik, ko gradi crkvu, i gde to. Naročito su dečaci bili ljubopitljivi. A majke su ih umirivale: — Šuti, dušo! šuti, slušaj mamu i čuvaj se, dok si god živ, Turčina, prokletnika! A pre nego je i po drugi put stao da pada mrak, Abidaga je još jednom obišao građevinu i, zadovoljan dejstvom ovoga strašnog primera, naredio da se seljak skine sa skela: — Bacite psa psima! U toj noći koja je naglo padala, vlažna i mlaka kao proletnja, nastalo je nerazumljivo žuborenje i talasanje među radnicima. I oni koji ranije nisu hteli da čuju o rušenju i otporu sada su bili spremni da daju mnogo i učine sve. Čovek na kocu posto je opšta briga i svetinja. Nekoliko stotina izmučenih ljudi, pokrenuto urođenim nagonom, snagom sažaljenja i drevnih običaja, nesvesno se zatalasalo i udružilo u naporu da dođe do mučenikovog leša, da ga otme skrnavljenju i hrišćanski sahrani. U opreznom sašaptavanju i dogovaranju po kolibama i pojatama kulučari su sakupili među sobom znatnu svotu od sedam groša kojom će podmititi Merdžana. Za taj posao odabrali su trojicu najokretnijih između sebe i oni su uspeli da stupe u dodir sa dželatom. Mokri i umorni od rada, trojica seljaka sada pregovaraju, sporo, lukavo, zaobilazno. Mršteći se, češkajući po glavi i namerno zamuckujući, najstariji seljak govori Ciganinu: — Eto se i to svrši. Suđeno je pa neka bude i to. Samo znaš, kako je, na priliku, iksan je, što no se kaže božji stvor, pa ne bi valjalo da ga, na priliku, zverinje jede i psi razvlače. Merdžan, koji naslućuje dobro da se radi o poslu, brani se, više tužno nego uporno. — Aja, jok! Nemojte da mi govorite. Na veliku ćete me vatru naložiti. Vi ne znate kakav je ris Abidaga! Seljak se muči i mršti i misli u sebi: »Ciganin je, stvorenje bez krsta i duše, pa nit' možeš da ga kumiš ni bratimiš, ni ićim na zemlji ili na nebu zakuneše, a desnu ruku drži u plitkom džepu od gunja i u njoj stisnuto sedam groša. — Ama, znam već kako je. Znamo mi, na priliku, da ni tebi nije lako. Samo, neće ni tebi krivati, Eto, četiri groša, uzdravo, smo našli, pa kao velimo dosta je. — Jok, jok, draži je meni život od vaskolikog blaga svjetskog. A od Abidage živ ost'o ne bih, jer taj vidi sve i kad spava. Jao, premrem kad pomislim! — Četiri, pa i pet, najposlije kad bude. Sve bi se našlo, — nastavlja seljak bez obzira na Ciganinovo vajkanje. — Ne smijem, ne smijem, pa eto! — Dobro, tebi je zapovjeđeno da to... telo baciš, na priliku, kao... psima, i ti ćeš ga baciti, a šta će poslije biti od njega o tom ti brigu ne vodiš, niti će te ko pitati za to. E vidiš, onda bismo mi, na priliku, uzeli to... telo i sahranili po našemu zakonu, ali kriomice, na priliku, da živa duša ne zna. I ti ćeš, na priliku, kazati sutradan da su psi, na priliku, raznijeli to... telo. I nikom ništa, a tebi će biti tvoje. Seljak je govorio pažljivo i smišljeno, samo je sa čudnim snebivanjem zastajkivao pred reči telo, koju je izgovarao upravo tako: »telo«. — Zar ja za pet groša glavu da gubim! Ne, ne, neee! — Za šest, — dodaje mirno seljak. I tada se Ciganin ispravi, raširi ruke, uozbilji lice, sa izrazom potresne iskrenosti za kakav su sposobni samo ljudi koji i ne razlikuju laž od istine, stade pred seljaka, kao da je on osuđenik a seljak krvnik. — Neka bude u moju glavu, kad sam takve sudbine, i neka moja Ciganka ostane udovica i moja djeca siročad: da mi date sedam groša, pa nosite mrca, samo da niko ne vidi i ne sazna. Seljak je vrtio glavom, žaleći duboko što ovoj rđi mora da izda baš sve do poslednje pare. Kao da mu je zavirio u stisnutu šaku! I onda se pogodiše potanko i opširno kako će Merdžan preneti mrtvaca, kad ga skine sa skela, na levu obalu reke i tu ga, sa prvim mrakom baciti na kamenitu stranu pored puta, tako da to vide i Abidagini momci i prolaznici. A u šipražju, malo podalje, biće sakrivena ona trojica. I čim mrak padne, uzeće leš, odneti ga i sahraniti, ali na skrovitu mestu i bez ikakva vidna traga, tako da će izgledati posve verovatno da su ga psi u toku noći razvukli i pojeli. Tri groša se daju unapred a četiri sutra po svršenoj stvari. Još iste noći sve je izvršeno, prema pogodbi. Sa sumrakom Merdžan je preneo leš i bacio ga na obalu ispod puta. (To nije ličilo na ono telo koje su svi gledali ova dva dana, pravo i ispršeno na kocu; to je opet bio stari Radisav, sitan i povijen, samo bez krvi i života.) I odmah se vratio, zajedno s momcima, skelom na drugu obalu, u kasabu. Seljaci su čekali u šikari. Prolazio je još poneki zadocneo radnik ili Turčin koji se vraća kući. Pa se onda ceo kraj potpuno smiri i smrači. Stadoše da se javljaju psi, oni krupni, olinjali, gladni i uplašeni, bez kuće i gospodara. Sakriveni u žbunju, seljaci su se bacali na njih kamenjem i razgonili ih, a oni su bežali podvijena repa, ali samo dvadesetak koraka od leša i otuda su vrebali šta će biti dalje. U mraku se naziralo kako im oči žagre i sjaju. Kad se već videlo da noć osvaja i da nema verovatnoće da će iko više naići, seljaci iziđoše iz svog zaklona noseći trnokop i lopatu. Dve daske koje su takođe nosili sa sobom položiše jednu na drugu a na njih mrtvaca, i tako ga iznesoše uza stranu. Tu, u jednoj udolini koju su stvorile proletnje i jesenje vode jureći sa brega ka Drini, odgrnuše krupni šljunak, koji se tu spušta kao suv i nepresušan potok, i iskopaše dubok grob, brzo, tiho, bez reči i šuma. U grob položiše tvrdo, hladno i zgrčeno telo. Onaj najstariji seljak skoči u jamu, oprezno kresnu nekoliko puta čakmakom o kremen i zapali prvo trud pa zatim tanku svećicu sa savijenog voštanog svica, zaklanjajući je obema rukama; zatim je usadi više pokojnikove glave i prekrsti se tri puta, brzo i glasno. Prekrstiše se za njim i ona dvojica gore u mraku. Seljak zatim mahnu dvaput iznad mrtvaca rukom kao da ga preliva iz prazne ruke nevidljivim vinom i dvaput izgovori tiho i skrušeno: — So svjatimi upokoj, Hriste, dušu raba tvojego. Zatim je šaputao još neke reči, nepovezane i nerazumljive, ali molitvene, svečane i teške, tako da su se ona dvojica nad grobom neprestano krstili. A kad zaćuta, dodadoše mu odozgo one dve daske i on ih sastavi nad lešom, ukoso i po dužini, tako da su sačinjavale kao krov nad njim. Prekrsti se još jednom, ugasi sveću i izvuče se iz groba. Onda oprezno i polako stadoše svi zajedno da bacaju zemlju, sabijajući je dobro, tako da ne ostane vidljiva humka nad grobom. A kad su bili gotovi s tim, vratiše opet onaj šljunak, kao potok, preko sveže iskopane zemlje, prekrstiše se još jednom, i krenuše natrag, zaobilazeći daleko, kako bi što dalje od groba sišli na drum. Još iste noći udarila je gusta, tiha kiša bez vetra, a jutro koje je svanulo bilo je puno mlečne magle i teške, mlake vlage koja je ispunjavala celu rečnu dolinu. Po nekom belom sjaju koji čas raste čas pada vidi se da se sunce negde bori sa maglama koje ne može da probije. Sve je bilo prigušeno i avetinjski novo i strano. Ljudi su naglo iskrsavali iz te magle i isto tako se naglo gubili u njoj. Po takvom vremenu prošla su sa ranim jutrom kroz čaršiju prosta kola i na njima dva sejmena koji pridržavaju vezanog Plevljaka, svoga dojučerašnjeg starešinu. Otkako je ono prekjuče, u nastupu neočekivanog oduševljenja što je živ i što nije na kocu, stao da igra pred svima, on se nije više smirivao. Svi mišići su na njemu poigravali, mesto ga nije držalo, stalno ga je mučila neodoljiva potreba da se i sam uveri i drugima da pokaže kako je on zdrav, čitav i pokretan. Na mahove bi se setio Abidage (to je crna tačka u ovoj njegovoj radosti!) i odmah bi pao u tešku zamišljenost. Ali za to vreme u njemu bi se sakupila nova snaga koja ga je neodoljivo gonila da se kreće i lomi kao mamen. I opet bi se dizao i počinjao da igra, šireći ruke, pucketajući prstima i vijući se u pasu kao čengija, dokazujući sve novim živim i oštrim pokretima da nije na kocu, i dašćući u ritmu igre: — Evo, evo... i ovo mogu, evo, i ovo... evo! Nije hteo ništa da jede, a svaki razgovor koji bi otpočeo prekidao je naglo i prelazio u igru i detinjsko uveravanje pri svakom pokretu: — Evo, vidi, evo... i ovo, evo! Kad su se sinoć najposle usudili da kažu Abidagi šta je sa Plevljakom, on je rekao hladno i kratko: — Vodite divaniju u Plevlje, i neka ga vežu u kući da ne budaljaka naokolo. Nije za ovog posla ni bio. Tako je i učinjeno. Ali kako starešina nije mogao da miruje, morali su njegovi sejmeni da ga vežu za kola na kojima je sedeo. On je plakao i branio se i dok je mogao da miče pojedinim delom tela trzao se i vikao svoje: evo, evo! Najposle su morali da mu vežu i noge i ruke, tako je sedeo na kolima usturen kao vreća žita i sav umotan konopcima. Ali sada, čim nije mogao da se kreće, počeo je da uobražava da ga nabijaju na kolac; grčio se i odupirao uz očajnu viku: — Ne mene, ne mene! Vilu hvatajte! Ne, Abidaga! Iz poslednjih kuća, na izlasku iz varoši, istrčavali su ljudi, uzbuđeni tom vikom, ali su se kola sa sejmenima i bolesnikom brzo gubila na dobrunskom drumu, u gustoj magli kroz koju se naslućivalo sunce. Taj neočekivani, žalosni odlazak Plevljakov još je više uterao svetu strah u kosti. Počelo je da se šapuće kako je osuđeni seljak bio nevin i kako ga je ovaj Plevljak uzeo na dušu. Među Srbima na Mejdanu, žene su pričale kako su vile sahranile mrtvo telo nesrećnog Radisava pod Butkovim Stijenama, i kako noću pada s neba obilna svetlost na njegov grob: hiljade hiljada zapaljenih sveća koje plamsaju i drhte, u dugom nizu od neba do zemlje. Videle su ih kroz suze. Svašta se verovalo i šaputalo, ali strah je bio jači od svega. I posao na mostu se nastavljao brzo i glatko, bez prekida i poremećaja. I nastavio bi se bogzna dokle da početkom decembra nije nastupila neočekivano jaka studen protiv koje ni Abidagina sila nije ništa mogla. To su bile nezapamćene studeni i mećave za prvu polovinu decembra meseca. Kamen primrzava za zemlju, drvo puca. Sitan kristalan sneg zavejao predmete, alat i čitave kolibe, a sutradan ga ćudljiv vetar snese na drugu stranu i zaveje drugi kraj. Sam od sebe posao prestade i strah od Abidage izblede pa iščilje potpuno. Abidaga je prkosio nekoliko dana, ali na kraju popusti. Raspusti radnike i obustavi posao. Po najvećoj vejavici odjahao je i on sa svojim ljudima. Istog dana otputovao je za njim i Tosun efendija na seoskim saonicama, pretrpan slamom i ćebadima, a majstor Antonije u protivnom pravcu. A ceo onaj logor kulučara rasturi se po selima i dubokim dolinama, nestade nečujno i neprimetno kao voda koju zemlja upije. Ostade gradnja kao odbačena igračka. Pre polaska Abidaga je opet sazvao varoške prvake Turke. Bio je potišten u svojoj srditoj nemoći. Rekao im je, kao i lane, da sve ostavlja na njihovoj brizi i odgovornosti. — Ja odlazim, ali moje oko ostaje. I pazite dobro: bolje je da dvadeset neposlušnih glava skinete, nego da jedan ekser carski propadne. Čim proleće grane, ja ću biti ponovo ovde i tražiću račun od svakoga. Prvaci su obećali sve kao i lane i razišli se kućama, brižni i umotani u gunjeve, zubune i šalove, hvaleći u sebi boga što je dao na svet zimu i mećavu i bar tako svojom silom udario granicu sili silnih. A kad je granulo proleće, nije stigao Abidaga nego je doputovao nov vezirov poverenik, Arifbeg, zajedno sa Tosun-efendijom. Sa Abidagom se desilo ono čega se on toliko bojao. Neko, neko ko je dobro znao i sve izbliza video, dostavio je velikom veziru tačne i iscrpne podatke o njegovom poslovanju na višegradskom mostu. Vezir je bio tačno obavešten da je za ove dve godine svakog dana radilo između dve i tri stotine kulučara bez ijedne pare nadnice, vrlo često i o svojoj hrani, a vezirov novac uzimao je Abidaga za sebe. (Izračunata je i svota novca koju je dosad prisvojio.) Svoje nepoštenje prikrivao je, kao što to često u životu biva, velikom revnošću i preteranom strogošću, tako da narod celog onog kraja, ne samo raja nego i Turci, umesto da blagosilje veliku zadužbinu, proklinje i čas kad je početa i onog ko je podiže. Mehmed-paša, koji se celog veka borio sa krađom i nepouzdanošću svojih službenika, naredio je nevaljalom povereniku da vrati celu sumu, a sa ostatkom imanja i svojim haremom da odmah seli u jedno malo mesto u Anadoliji i da se živ ne čuje, ako želi da ga i gore zlo ne snađe. Dva dana posle Arifbega stigao je i majstor Antonije iz Dalmacije sa prvim radnicima. Tosun efendija ga je predstavio novom povereniku. Po bleštavom i toplom aprilskom danu obišli su građevinu i utvrdili raspored za prve poslove. Kad se Arifbeg povukao i njih dvojica ostali sami na obali, majstor Antonije zagledao je bolje u lice Tosun-efendiji, koji je i na ovako sunčanom danu bio skupljen i grčevito umotan u široki crni mintan. — Ovo je posve druga vrsta čoveka. Hvala bogu! Samo se pitam ko je bio tako vešt i hrabar da obavesti velikog vezira i makne onu životinju. Tosun efendija je gledao preda se i rekao mirno: — Nema sumnje, ovaj je bolji. — To je morao biti neko ko dobro poznaje Abidagin rad a ko ima pristup do vezira i uživa njegovo poverenje. — Svakako, svakako je ovaj bolji, — odgovarao je Tosun efendija ne dižući pogled oborenih očiju i uvijajući se još čvršće u svoj mintan. Tako je otpočeo posao pod novim poverenikom Arifbegom. To je bio zaista posve drugačiji čovek. Neobično visok na nogama, pognut, ćosav, isturenih jagodica, kosih crnih nasmejanih očiju. Narod ga je odmah prozvao Misir-baba. Bez vike, bez štapa, bez krupnih reči i vidnog napora, on je zapovedao i raspoređivao nasmejano i bezbrižno, kao odnekud sa visine, ali ništa nije propuštao ni gubio iz vida. I on je nosio sa sobom onu atmosferu stroge revnosti za sve što je vezirova volja i naredba, samo što je bio miran, zdrav i pošten čovek, koji nije imao čega da se boji ni šta da prikriva, pa mu nije ni trebalo da druge plaši i progoni. Posao je tekao istom brzinom (jer, brzina je bila ono što je vezir želeo), greške su kažnjavane istom strogošću, ali je besplatno kulučenje ukinuto od prvog dana. Svi su radnici bili plaćeni i primali hranu u brašnu i soli, i sve je išlo brže i bolje nego za Abidagina vremena. I one lude Ilinke nestalo je; izgubila se zimus negde na selu. Gradnja je rasla i širila se. Sada se videlo da vezirova zadužbina neće biti samo most, nego i jedan han, karavan-seraj, u kome će putnici iz daleka, koji će prelaziti most, moći da nađu sklonište za sebe, svoje konje i svoju robu, kad ih tu noć sustigne. Po Arifbegovim uputstvima počelo je građenje karavan-seraja. Na ulasku u čaršiju, dve stotine koraka od mosta, tamo gde počinje strmina kojom vodi put na Mejdan, ima jedan zaravanak na kom se dosada sredom držao stočni pazar. Na tom zaravanku počela je gradnja novog hana. Posao je napredovao polagano, ali se već po počecima moglo videti da se radi o tvrdoj, bogatoj građevini, zamišljenoj naveliko i naširoko. Svet nije ni primećivao kako sporo ali stalno raste veliki han od kamena, jer je svu njegovu pažnju privlačila gradnja mosta. To što se sada radilo na Drini bilo je tako zamršeno, svi poslovi su bili tako složeni i posredni da dokoni Višegrađani koji su sa obale posmatrali radove, kao neke prirodne pojave, nisu više mogli da ih sa razumevanjem prate. Podizani su sve novi nasipi i šančevi u raznim pravcima, razdvajana i deljena reka na jazove i rukavce, i pretakana iz jednog korita u drugo. Majstor Antonije je doveo iz Dalmacije naročite veštake užare i zakupio svu kudelju čak i u susednim nahijama. Ti majstori su u naročitim zgradama sukali konopce neobične jakosti i debljine. Grčki dunđeri su po njegovim i Tosun-efendijinim nacrtima radili velike drvene dizalice na čekrk, postavljali ih na splavove, i tako na onim konopcima dizali i najteže blokove kamena i prenosili ih do stubova koji su redom nicali iz rečnog korita. Po četiri dana je trajalo prenošenje svakog pojedinog od tih velikih blokova sa obale do njegovog ležišta u temeljima mostovnog stuba. Gledajući sve to, iz dana u dan, iz godine u godinu, naš svet je počeo da gubi račun o vremenu i stvarnim namerama graditelja. Izgledalo im je da gradnja ne samo da ne odmiče napred nego da se sve više mrsi i zapliće u neke pomoćne i sporedne radove, i što duže traje sve manje liči na ono što je imala da bude. Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu. Višegradski Turci su opet počeli da sležu ramenima i odmahuju rukom kad govore o mostu. Hrišćani su ćutali, ali su posmatrali gradnju sa zluradim i potajnim mislima u sebi i želeli joj neuspeh kao svakom turskom preduzeću. Nekako u to vreme je iguman manastira Banje kod Priboja zapisao na poslednjem praznom listu jednog mineja: »Da je znano kad Mehmetpaša gradi ćupriju na Drini kod Višegrada. I veliki zulum bi narodu hristijanskom od Agarjana, i teška angarija. S mora su majstore dovodili. Za tri godine gradiše i mnoge aspre poarčise. Vodu su predvojili i pretrojili, ali mosta ne mogoše namaknuti." Prolazile su godine, smenjivala se leta i jeseni, zime i proleća, odlazili su i vraćali se radnici i majstori. Sada je sva Drina bila presvođena, ali ne mostom nego drvenim skelama koje su ličile na besmislen i zamršen splet borovih greda i dasaka. S jedne i sa druge strane njihale su se visoke drvene dizalice, utvrđene na dobro vezanim splavovima. Na obe obale reke dimile su se vatre na kojima se topilo olovo kojim su zalivane rupe u pločama i nevidljivo vezivan kamen za kamen. Krajem te treće godine desila se jedna od onih nesreća bez kojih velike građevine retko bivaju. Dovršavao se srednji stub, koji je i nešto viši i pri vrhu širi od ostalih, jer na njemu treba da počiva kapija. Kod prenošenja jednog velikog kamenog bloka posao je zapeo. Radnici su se rojili oko ogromnog četvorouganog kamena koji je, obavijen debelim konopcima, visio nad njihovim glavama. Dizalica nije uspevala da ga nadnese tačno nad njegov ležaj. Majstor-Antonijev pomoćnik Arapin pritrčao je nestrpljivo i počeo da glasnim, ljutitim povicima (na onom čudnom, mešanom jeziku koji se u toku godina stvorio između ovih ljudi iz raznih krajeva sveta) izdaje naređenja onima dole na vodi koji su rukovali dizalicom. U tom trenutku, na nerazumljiv način, popustili su konopci i blok se srušio, najpre jednim krajem a zatim celom težinom na uzbuđenog Arapina, koji nije ni gledao iznad sebe nego dole na vodu. Čudnim slučajem, blok je pao tačno gde treba, ali je pri padu zahvatio Arapina i pritisnuo mu celu donju polovinu tela. Nastala je trka, uzbuna i dozivanje. Ubrzo je stigao i majstor Antonije. Mladi crnac je, posle prve nesvestice, došao sebi; stenjao je kroz stisnute zube i tužno, uplašeno gledao u majstor-Antonijeve oči. Sastavljenih obrva, bled, majstor Antonije je izdavao naređenja kako da se iskupe radnici, donese alat i pristupi dizanju bloka. Ali sve je bilo uzalud. Od mladića se naglo odlivala krv, dah mu se kidao i pogled maglio. Za pola sata je izdahnuo, držeći grčevito majstorovu ruku u svojim. Arapinova sahrana bila je svečan događaj koji se dugo pamtio. Svi muslimani muškarci izišli su da ga isprate i ponesu po nekoliko koraka njegov tabut u kom je ležala samo gornja polovina njegovog mladog tela, jer pola ga je ostalo pod kamenim blokom. Majstor Antonije mu je podigao nad grobom lep nišan od kamena od kog se most gradi. Njega je potresla smrt ovog mladića koga je kao dečaka izveo iz njegove sirotinje u Ulcinju, gde je živelo nekoliko zalutalih crnačkih porodica. Ali posao nije zastao ni za trenutak. I te i iduće godine zima je bila blaga i radilo se sve do polovine decembra meseca. Nastupala je peta godina rada. Sad je onaj široki i nepravilni krug od drveta, kamena, pomoćnih sprava i raznovrsnog materijala počeo da se sužava. Na zaravanku, pored puta na Mejdan, već je stajao novi han, oslobođen skela. To je bila velika zgrada na sprat, zidana od istog kamena od koga se pravi most. Još se radilo na hanu i iznutra i spolja, ali se već sada, ovako na daljinu, moglo videti koliko on odudara veličinom, skladom linija i tvrdoćom građe od svega što se ikad moglo sagraditi ili zamisliti u kasabi. Ta zgrada od svetložućkastog kamena sa krovom od tamnocrvenog crepa, sa nizom fino srezanih prozora, dolazila je kasabalijama kao raskošna i neverovatna praznična stvar koja odsada treba da postane sastavni deo njihovog svakidašnjeg života. Sagrađena od vezira, izgledala je kao da će samo veziri u njoj odsedati. Iz svega je zračio odsjaj neke veličine, ukusa i raskoši koja ih je zbunjivala. U isto vreme i ona bezoblična masa izukrštanih greda i žioka nad rekom stade da splašnjava i da se tanji, a kroz njih se sada sve bolje i jasnije nazirao istinski most od lepog banjskog kamena. Još uvek su pojedinci i čitave grupe radnika radili poslove koji su u očima sveta izgledali besmisleni i bez veze sa svim ostalim, ali sada je već i za poslednjeg nevernog kasabaliju bilo jasno da svi oni zajedno dižu most po jednoj jedinstvenoj zamisli i nepogrešnom računu, koji stoje iza svake od tih pojedinih radnja. Najpre su se ukazali oni lukovi koji su najmanji, i po visini i po rasponu, i najbliži obali, a zatim su otkrivani jedan po jedan, dok i poslednji ne zbaci skele sa sebe i ne ukaza se ceo most na jedanaest moćnih lukova, savršen i čudan u svojoj lepoti, kao nov i stran predeo za kasabalijske oči. Brzi i na zlo i na dobro, Višegrađani su bili postiđeni u svojoj sumnji i neverici. Sad nisu ni pokušavali da prikriju svoje divljenje ni mogli da obuzdaju svoje oduševljenje. Prelaz preko mosta nije bio još dozvoljen, ali se svet iskupljao na obe obale, a naročito na desnoj gde se nalazi čaršija i veći deo varoši, i posmatrao kako radnici preko njega prelaze i kako rade glačajući kamen u ogradi i uzvišenim sedištima na kapiji. Sakupljeni višegradski Turci posmatraju taj tuđi rad o tuđem trošku, kome su oni punih pet godina izdevali svakojaka imena i proricali najgoru budućnost. — Ama, govorim ja vama jednako, — kaže uzbuđeno i radosno jedan hodžica iz Dušča, — da se carskoj ruci ništa nije otelo i da će ovi pametni ljudi najposlije podići što su naumili; a vi jednako: te neće, te ne mogu. A evo vidiš da podigoše, i još kakvu ćupriju i kakvu zgodu i ljepotu. Svi mu odobravaju, iako se niko pravo ne seća kad je on to njima govorio, a svi znaju da je sa njima zajedno ogovarao i građevinu i onog ko je podiže. I svi se, iskreno razdragani, neprestano iščuđavaju. — E, ljudi, e ljudi, šta poniče u ovoj našoj kasabi! — Vidiš ti, što je vezirska sila i pamet, gdje okom pogleda tu je hair i berićet. — I još ovo nije ništa, — dodaje onaj veseli i živahni hodžica, — još će on lepši biti. Vidite li kako ga timare i doćeruju kao konja za panađur! Tako se takmiče u izlivima oduševljenja, tražeći sve nove, lepše i krupnije reči pohvali. Samo Ahmed-aga šeta, bogat žitarski trgovac, mrzovoljan čovek i tvrdica, gleda još uvek prezrivo i gradnju i ove koji je hvale. Visok, žut i usukan, crna, oštra pogleda, tankih, kao slepljenih usana, on žmirka na septembarskom suncu lepog dana i jedini ne odstupa od svog ranijeg mišljenja. (Jer, ima u jednim ljudima bezrazložnih mržnja i zavisti koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i izmisle.) Onima koji oduševljeno hvale veličinu i stalnost mosta, govoreći da je tvrđi od svakog grada, on prezrivo dobacuje: — Ne došao mu povodanj, onaj naš pravi višegradski! Pa ćeš vidjeti šta će od njega ostati! Svi ga ogorčeno pobijaju i hvale one koji su radili na mostu, a naročito Arifbega, koji je, uvek, gospodski nasmejan, kao igrajući se stvorio ovakvu i ovoliku građevinu. Ali Šeta je tvrdo rešen da ne prizna nikom ništa. — Jeste, da nije bilo Abidage i njegovog zelenog štapa i njegovog zapta i zuluma, pitao bih vas ja bi li ovaj Misir-baba mogao svojim smijehom i sa rukama na leđima dovršiti ćupriju. I ozlojeđen opštim oduševljenjem, kao ličnom uvredom, Šeta odlazi ljutito u svoju magazu da sedi na svom svagdašnjem mestu sa koga se ne vidi ni sunce ni most i ne čuju graja i žagor zanesenog sveta. Ali Šeta je bio usamljen izuzetak. Radost i oduševljenje građana samo su rasli i širili se i na okolna sela. Prvih dana oktobra meseca priredio je Arifbeg veliku svečanost zbog dovršenja mosta. Taj čovek gospodskih navika, neosetne strogosti i retkog poštenja, koji je trošio sav povereni mu novac na ono na što je bio namenjen, ne zadržavajući ništa za sebe, bio je za narod glavna ličnost u ovom poslu. O njemu se govorilo više nego o veziru samom. Tako je i njegova svečanost ispala bogata i sjajna. Nadzornici i radnici dobili su darove u novcu i odelu, a opšta gozba, u kojoj je učestvovao ko god je hteo, trajala je dva dana. U vezirovo zdravlje jelo se, pilo, sviralo, igralo i pevalo; priređene su konjske i pešačke trke; sirotinji su deljeni meso i slatkiši. Na trgu koji vezuje most sa čaršijom kuvala se u kotlovima halva i onako vruća delila narodu. Tada se osladio i onaj koji ni na Bajram nije. Do u sela oko kasabe doprla je ta halva i ko god je okusio poželeo je zdravlje veziru i dug vek njegovim građevinama. Bilo je dece koja su po četrnaest puta navraćala na kazan, dok ih aščije, poznavši ih, ne bi oterali, bijući ih varjačama. Jedno je Ciganče umrlo, jer se prejelo vruće halve. Takve stvari su se dugo pamtile i kazivale uporedo sa pričama o postanku mosta, utoliko više što su darežljivi veziri i pošteni poverenici u docnijim stolećima, izgleda, izumirali i ovakve proslave postale retke, pa potpuno nepoznate, dok nisu najposle prešle u isti red sa legendama o vilama, o Stoji i Ostoji, i sličnim čudima. Dok su trajale svečanosti, kao i prvih dana uopšte, svet je prelazio most po bezbroj puta s jedne obale na drugu. Deca su pretrčavala a stariji išli polagano, u razgovoru ili posmatrajući sa svake tačke potpuno nove vidike koji su se otvarali sa mosta. Nemoćni, hromi i uzeti donošeni su na nosilima, jer niko nije hteo da izostane i da se odreče svoga udjela u ovome čudu. Svaki i najmanji kasabalija osećao se kao da su se njegove sposobnosti odjednom umnožile i snaga uvećala; kao da je neki čudesni, natčovečanski podvig sveden na meru njegovih moći i u granice svakodnevnog života; kao da je pored dosad poznatih elemenata: zemlje, vode i neba, otkriven odjednom još jedan; kao da je nečijim blagotvomim naporom odjednom za sve i svakoga ostvarena jedna od najdubljih želja, drevni ljudski san: da se ide iznad vode i savlađuje prostor. Turski momci su zametali kolo oko kazana sa halvom, vodili ga preko mosta, jer tu im se činilo da lete a ne da zemlju gaze, pa zatim savijali uokrug na kapiji i tu su trupkali i bili nogama o nove ploče kao da iskušavaju tvrdoću mosta. Oko toga sabijenog, okruglog kola mladih telesa koja neumorno poskakuju sve u istom ritmu, obigravali su dečaci, protrčavali između razigranih nogu, kao kroz pomičan plot, stajali u sredini kola, prvi put u životu na mostu o kojem se već godinama govori, i to na kapiji za koju se kaže da je u njoj zatvoren onaj unesrećeni pokojni Arapin i da se noću prikazuje. Uživajući u momačkom kolu oni su i premirali od straha koji je Arapin i dok je živ bio i radio na mostu neprestano ulivao kasabalijskoj deci. Na tom uzvišenom, novom i neobičnom mostu činilo im se da su davno napustili majku i rodnu kuću i zalutali u zemlju crnih ljudi, čudesnih građevina i neobičnih igara; strepeli su, ali nisu mogli da se odvoje od pomisli na Arapina, ni da se otkinu od kola na čudnoj, novoj kapiji. Tek neko novo čudo moglo je da privuče njihovu pažnju. Neki Murat, zvani Muta, malouman mladić iz aginske porodice Turkovića iz Nezuka, sa kojim su u kasabi ćesto terali šegu, odjednom se ispeo na kamenu ogradu mosta. Začula se dečija cika, udivljeni i uplašeni uzvici starijih, a idiot je, kao vilen, raširenih ruku i zabačene glave, išao uskim pločama, nogu pred nogu, kao da ne lebdi nad vodom i dubinom, nego kao da učestvuje u najlepšoj igri. Uporedo sa njim išla je gomila dečurlije i besposlenjaka i hrabrila ga. A na drugom kraju mosta sačekao ga je njegov brat Aliaga i išibao kao malo dete. Mnogi su odlazili daleko niz reku, pola sata hoda, do Kalate ili Mezalina, i otud posmatrali most, koji se isticao, beo i lak, sa svojih jedanaest lukova nejednake veličine, kao čudna arabeska na zelenoj vodi, među tamnim brdima. Tih dana je donesena i velika, bela ploča sa usečenim natpisom i uzidana na kapiji u onaj zid od crvenkastog kamena koji se uzdiže čitava tri aršina iz ograde mosta. Dugo vremena svet se okupljao oko natpisa i gledao u njega, dok se ne bi našao kakav softa ili mlad hafis koji bi, sa manje ili više veštine, za jednu kafu ili krišku lubenice ili prosto za božji sevap, pročitao natpis kako bi mogao i umeo. Po stotinu puta su tih dana sricani stihovi toga tariha, koje je napisao neki carigradski stihotvorac Badi, i koji su kazivali ime i zvanje onoga koji je sagradio ovu zadužbinu, kao i srećnu godinu 979. po Hedžri, to jest 1571. po hrišćanskom računanju, kad je ona završena. Taj Badi je za dobre pare pisao lake i zvučne stihove i umeo vešto da ih nametne velikašima koji su podizali ili opravljali velike građevine. Oni koji su ga znali (i pomalo mu zavideli) govorili su podrugljivo da je nebeski svod još jedina građevina na kojoj nema tariha iz Badijeva pera. A on je, pored sve lepe zarade bio sirak i gladnica, večito u borbi sa onom naročitom bedom koja često prati stihotvorce kao neko osobito prokletstvo i koju nikakve plate i nagrade ne mogu zajaziti. Po slaboj pismenosti, tvrdoj glavi i živoj mašti ovog našeg sveta, svaki je od kasabalijskih učenjaka na svoj način čitao i tumačio Badijev tarih na kamenoj ploči, koji je kao svaki tekst, bačen jednom u javnost, stajao tu, večit u večitom kamenu, zauvek i nepovratno izložen pogledima i tumačenjima svih ljudi, mudrih i ludih, zlih i dobronamernih. A svaki od slušalaca pamtio je one stihove koji su njegovom uhu i njegovoj ćudi najbolje odgovarali. Tako se ono što je bilo tu, na očigled celog sveta, urezano u tvrdi kamen, ponavljalo od usta do usta na razne načine, često izmenjeno i iskvareno do nesmisla. U kamenu je pisalo: Gle Mehmedpaša, najveći među mudrima i velikima svoga vremena, Ostvari zavet svoga srca i svojom brigom i trudom Sagradi most na reci Drini. Na ovoj vodi dubokoj i brza toka, Prethodnici mu ne mogoše ništa podići. Nadam se od milosti božje da će mu gradnja biti čvrsta. Da će mu vek prolaziti u sreći I da nikad za tugu neće znati. Jer za svoga života on je zlato i srebro uložio u zadužbine; I niko ne može kazati da je bačen imetak Koji se troši u takve svrhe. Badi, koji je video ovo, kad je dovršena gradnja izreče tarih: »Neka Bog blagoslovi tu građevinu, taj čudesni i lepi most!« Najposle, narod se najeo, načudio, nahodao i naslušao stihova iz natpisa. To čudo prvih dana ušlo je u njihov svakodnevni život i oni su prelazili most, užurbani, ravnodušni, zabrinuti, rasejani, ko što je šumna voda tekla ispod njega, kao da je to neki od bezbrojnih puteva koji su oni i njihova stoka utabali svojim nogama. A ploča sa natpisom je ćutala u zidu kao i svaki drugi kamen. Sada je drum sa leve obale reke vezan pravo sa onim krajem druma na zaravanku sa druge strane. Nestalo je mrke, crvotočne skele i ćudljivih skeledžija. Duboko ispod poslednjih lukova mosta ostali su peskoviti krš i strme obale kojima se podjednako teško silazilo i pelo i na kojima se tako mučno čekalo i toliko uzaludno dozivalo s jedne strane na drugu. Sve je to, zajedno sa plahovitom rekom, kao mađijom premošćeno. Visoko iznad svega toga sad se išlo, kao na krilima, pravo sa jedne visoke obale na drugu, preko širokog, dugog mosta koji je tvrd i stalan kao planina, a pod kopitima odjekuje kao da je sav samo od jedne tanke ploče kamena. Nestalo je i onih drvenih vodenica i kućeraka u kojima su putnici za nuždu noćivali. Umesto njih stoji tvrdi i raskošni karavan-seraj i prima putnike kojih je sa svakim danom sve više. U han se ulazi na široku kapiju skladnih linija. Sa obe strane kapije su dva velika prozora i na njima rešetke, ali ne od gvožđa, nego klesane u sedri i svaka iz jednog komada. U širokom pravougaonom dvorištu ima mesta za robu i prtljag, a svuda naokolo nižu se vrata od trideset i šest soba. Pozadi, pod bregom su štale; na opšte čudo, i one od kamena, kao da su za carsku ergelu građene. Takvog hana nema od Sarajeva pa do Jedrena. Tu svaki putnik može da ostane jedan dan i jednu noć i da ima bez pare dinara konak, vatru i vodu za sebe, poslugu i konje. Sve je to, kao i most sam, zadužbina velikog vezira Mehmedpaše, koji se pre više od šezdeset godina rodio tu iza ovih planina, u visokom selu Sokolovićima, i koji je u detinjstvu, sa gomilom srpskih seljačića, odveden kao adžami-oglan u Stambol. Troškovi za izdržavanje karavan-seraja dolaze iz vakufa koji je Mehmedpaša osnovao od velikih imanja, zaplenjenih u novoosvojenim krajevima, u Ugarskoj. Tako je sa podizanjem mosta i hana nestalo, kao što se vidi, mnoge muke i nezgode. Nestalo bi možda i onog neobičnog bola koji je vezir u detinjstvu poneo sa višegradske skele, iz Bosne: crne, oštre pruge koja mu s vremena na vreme preseca grudi na dve polovine. Ali Mehmedpaši nije bilo suđeno da živi bez toga bola ni da dugo uživa u misli na svoju višegradsku zadužbinu. Ubrzo posle završetka poslednjih radova, tek što je karavan-seraj pravo proradio i most se pročuo po svetu, Mehmedpaša je još jednom osetio bol od »crnog sečiva« u grudima. I to poslednji put. Jednog petka, kad je ulazio sa svitom u džamiju, prišao mu je jedan sulud i odrpan derviš sa ispruženom levom rukom za milostinju. Vezir se okrenuo i naredio čoveku iz pratnje da mu udeli, a derviš je tada iz rukava desne ruke potegao težak kasapski nož i udario njime vezira snažno među rebra. Pratnja je sasekla derviša. Vezir i njegov ubica izdahnuli su u istom trenutku. Na sivim pločama, pred džamijom, ležali su tako još nekoliko trenutaka jedan pored drugog. Ubijeni ubica, krupan, punokrvan, raširenih nogu i ruku, kao da je još nošen gnevnim zamahom svoga bezumnog udarca. A pored njega veliki vezir, raskopčane anterije na grudima i daleko odbačenog kauka. Poslednjih godina života on je omršao i pogurio se, nekako potavneo i ogrubeo u licu. I sad je, onako razdrljen i gologlav, krvav, savijen i utonuo u se, ličio više na ostarelog i premlaćenog seljaka iz Sokolovića nego na oborenog dostojanstvenika koji je do maločas upravljao Turskom Carevinom. Meseci i meseci su prošli dok je i do kasabe doprla vest o vezirovoj pogibiji, i to ne kao jasna i određena činjenica, nego kao skriveno govorkanje koje može i biti i ne biti tačno. Jer u Turskoj Carevini nije dozvoljeno da se zle vesti i nesrećni događaji šire i prepričavaju ni onda kad se u susednoj državi dese, a kamoli kad se radi o rođenoj nesreći. Uostalom, u ovom slučaju niko nije imao računa da se mnogo i dugo govori o smrti velikog vezira. Stranka njegovih protivnika, koja je najposle uspela da ga obori, nastojala je da sa njegovom svečanom sahranom pokopa i svaku življu uspomenu na njega. A Mehmedpašini rođaci, saradnici i pristalice u Stambolu nisu imali, u većini, ništa protiv toga da se o nekadašnjem velikom veziru što manje govori, jer su tako rasli i njihovi izgledi da se dodvore novim upravljačima, i da im se prošlost oprosti. Ali dve lepe građevine na Drini počele su već da vrše svoj uticaj na promet i saobraćaj, na višegradsku kasabu i celu okolinu, i vršile su ga dalje, bez obzira na žive i mrtve, na one koji se podižu ili one koji padaju. Varoš je brzo počela da se spušta sa brega ka vodi i da se širi i razvija i sve više sabija oko mosta i oko karavan-seraja koji je narod prozvao Kamenitim hanom. Tako je postao most sa kapijom i tako se razvila kasaba oko njega. Posle toga, za vreme od preko tri stotine godina, njegovo mesto u razvitku kasabe i njegovo značenje u životu kasabalija bili su onakvi kako smo ih napred ukratko opisali. A smisao i suština njegovog postojanja kao da su bili u njegovoj stalnosti. Njegova svetla linija u sklopu kasabe nije se menjala kao ni profil okolnih planina na nebu. U nizu mena i brzom ocvetavanju ljudskih naraštaja, on je ostajao nepromenjen kao i voda koja prolazi ispod njega. Stario je, prirodno, i on, ali na jednoj vremenskoj skali koja je mnogo šira ne samo od dužine ljudskog veka nego i od trajanja čitavog niza naraštaja, toliko šira da se okom to starenje nije moglo da primeti. Njegov vek je, iako smrtan po sebi, ličio na večnost, jer mu je kraj bio nedogledan. Prošla je prva stotina godina, vreme dugo i smrtonosno za ljude i mnoga njihova dela, ali neosetno za velike građevine, dobro smišljene i tvrdo zasnovane, a most sa kapijom i karavan-seraj pored njega stajali su i služili kao i prvog dana. Tako bi nad njima prošlo i drugo stoleće, sa smenom godišnjih doba i ljudskih pokolenja, a građevine bi trajale bez promene. Ali ono što nije moglo vreme, učinili su nestalni i nepredvidljivi sticaji dalekih prilika. U to vreme, krajem XVII veka, po Bosni se pevalo, govorilo i šaputalo mnogo o Mađarskoj, koju je turska vojska, posle stoletne okupacije, stala da napušta. Mnogi je bosanski spahija, braneći svoj ugarski spahiluk u borbama pri tom povlačenju, ostavio kosti u mađarskoj zemlji. To su bili, moglo bi se reći, oni srećniji, jer mnogi se spahija vratio go kao prst u svoju staru bosansku postojbinu gde ga je čekala tanka zemlja, uzak i oskudan život, posle bogate širine i gospodstva na velikim spahilucima u Mađarskoj. Dalek i nejasan odjek svega toga dopirao je i dovde, ali niko nije ni pomišljao da bi ta Ungarija, zemlja iz pesama, mogla imati neke veze sa stvarnim, svakodnevnim životom kasabe. Pa ipak, bilo je tako. Sa turskim povlačenjem iz Mađarske izgubljena su i ostala izvan granica carevine, pored ostalog, i imanja onog vakufa iz koga se izdržavao karavan-seraj u Višegradu. I svet u kasabi i putnici koji se već sto godina služe Kamenitim hanom navikli su na njega i nisu nikad ni razmišljali o tome kakva su sredstva iz kojih se on izdržava, kako su postala ni gde im je izvor. Svi su se služili njime, iskorišćavali ga kao rodnu i blagoslovenu voćku pored puta, koja je ničija i svačija; pominjali su mehanički »pokoj vezirovoj duši«, ali nisu pomišljali da je vezir već sto godina mrtav, nit su se pitali ko sad čuva i brani carske zemlje i vakufe. Ko je mogao i pomišljati da su stvari u svetu u takvoj zavisnosti jedne od drugih i na toliku daljinu među sobom povezane? Stoga nije u prvo vreme u kasabi ni primećeno da su presahnuli prihodi. Posluga je radila i han je primao putnike kao i ranije. Mislilo se da je novac za izdržavanje zadocnio kao što se i pre dešavalo. Međutim prolazili su meseci pa i godine a novac nije stizao. Momci su napuštali posao. Tadašnji mutevelija vakufa Dauthodža Mutevelić (jer svet ih je tako prozvao i to im je ostalo kao prezime) obraćao se na sve strane, ali odgovora nije dobijao. Putnici su se sami posluživali i čistili han koliko je najnužnije za sebe i stoku, ali kako je ko odlazio tako je iza sebe ostavljao đubre i nered da ih drugi čisti i uređuje, kao što je i on uređivao ono što je zatekao neuredno i zagađeno. A iza svakog je ostajalo bar nešto više nečistoće nego što je on zatekao. Dauthodža je sve činio da han spase i očuva u životu. Najpre je trošio od svoga a zatim je počeo da se zadužuje kod rođaka. Tako je iz godine u godinu krpio i doterivao skupocenu zgradu. Onima koji su mu prebacivali što se upropašćuje čuvajući ono što se sačuvati ne može, odgovarao je da on dobro ulaže svoj novac, jer ga bogu na zajam daje i da je on, kao mutevelija, poslednji koji sme da napusti ovu zadužbinu koju su izgleda svi napustili. Taj mudri i pobožni, tvrdoglavi i uporni čovek, koga je kasaba dugo pamtila, nije se ničim dao odvratiti od svog bezizglednog napora. Radeći predano on se odavno bio pomirio sa saznanjem da je naša sudbina na zemlji sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja, i da je čovek dužan da istraje u toj borbi i onda kad je potpuno bezizgledna. I sedeći pred hanom koji je na njegove oči nestajao, on je odgovarao onima koji su ga odvraćali ili žalili: — Ne treba mene žaliti. Jer svi mi umiremo samo jednom a veliki ljudi po dva puta: jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina. Kad već nije mogao da plaća nadničare, on je sam, onako star, svojim rukama plevio korov oko hana i vršio manje opravke na zgradi. Tako ga je i smrt zatekla, jednog dana kad se bio ispeo da popravi popuzli crep na krovu. Bilo je prirodno da kasabalijski hodža ne može održati ono što je veliki vezir osnovao, a istorijski događaji osudili na propast. Posle Dauthodžine smrti han poče naglo da oronjava. Svuda su se javljali prvi znaci opadanja. Džerizi su se začepili i počeli da zaudaraju, krov je propuštao kišu, prozori i vrata vetar, štale su ogrezle u đubre i korov. A spolja je savršena kamena zgrada izgledala još uvek nepromenjena, mirna i neuništiva u svojoj lepoti. Oni veliki prozori u prizemlju, svedeni na luk, sa rešetkama koje su, nežne kao najfinije pletivo, bile sečene u mekom kamenu, iz jednog komada, gledali su spokojno u svet. A na gornjim, jednostavnim prozorima već su se javljali znaci bede zapuštenosti i unutrašnjeg nereda. Malo-pomalo svet poče da izbegava konak u kasabi ili da noćiva u Ustamujića hanu u varoši, za novac. Sve su ređi bili putnici u karavan-seraju, iako je tu umesto plate trebalo samo zaželeti pokoj duši vezirovoj. Najposle, kad je bilo jasno da novac neće stići i da nema nikoga da prihvati vezirovu zadužbinu, napustiše svi, pa i novi mutevelija, brigu o zgradi i karavan-seraj ostade nem i opusteo i poče da se kvari i ruši kao sve zgrade u kojima niko ne živi i o kojima niko ne brine. Oko njega je rasla divlja trava, boca i štirak. Na krovu počeše da se gnezde i sakupljaju vrane i čavke u grlatim, crnim jatima. Tako je pre vremena i neočekivano (sve ovakve stvari dolaze na izgled neočekivano!) napušten, stao da se ruši i raspada vezirov Kameniti han. Ali ako je karavan-seraj, sticajem neobičnih prilika, morao da izneveri svoju namenu i da pre vremena ode u ruševine, most kome nije trebalo nadzora ni izdržavanja, ostao je prav i nepromenjen i vezivao rastavljene obale i prebacivao žive i mrtve terete, kao i prvog dana svoga postanka. U njegovim zidovima gnezdile su se ptice, u nevidljivim pukotinama koje je vreme otvaralo u zidovima rasli su tanki čuperci trave. Žućkasti, porozni kamen od koga je most sagrađen čvrsnuo je i zbijao se od naizmeničnog uticaja vlage i toplote; i večito bijen vetrom koji ide u oba pravca dolinom reke, pran kišama i sušen sunčanom žegom, taj kamen je s vremenom ubeleo zagasitom belinom pergamenta i sijao je u mraku kao osvetljen iznutra. Velike i česte poplave, koje su bile teška i stalna beda za kasabu, nisu mu mogle ništa. One su dolazile svake godine, u proleće i u jesen, ali nisu uvek bile jednako opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine bar po jednom ili dva puta nabuja Drina i zamuti se i sa velikim šumom pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove sa njiva, izvaljene panjeve i mrki talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma. U kasabi stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća. I sve se svrši na tome. Ali u nepravilnim razmacima od dvadesetak do tridesetak godina nailaze velike poplave koje se posle pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se uzimaju kao datum od koga se računa vreme i starost građevine i dužina ljudskog veka. (»Na pet-šest godina prije velikog povodnja«, »Uz veliki povodanj«.) Posle tih velikih poplava malo šta ostane od pokretnog imanja u onoj većoj polovini kasabe, koja leži u ravnici, na peščanom jezičku između Drine i Rzava. Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina unatrag. To pokolenje provede ostatak svoga veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio »veliki povodanj«. Oni do kraja života izazivaju u međusobnim razgovorima strahotu jesenje noći kad su po studenoj kiši i paklenom vetru, uz svetlost retkih fenjera, izvlačili robu, svaki iz svoga dućana, i iznosili je gore na Mejdan u tuđe kuće i magaze. Kad su sutradan, u mutno jutro, gledali s brega dole na tu kasabu, koju vole nesvesno i silno kao rođenu krv, i posmatrali mutnu, zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama, i po tim krovovima sa kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogađali čija kuća još stoji uspravno. O slavama i božićima ili u ramazanskim noćima, sedi, otežali i brižni domaćini živnuli bi i postali razgovorni čim bi došao govor na najveći i najteži događaj njihovog života, na »povodanj«. Na odstojanju od petnaestak ili dvadeset godina u kojima je opet ponovo tečeno i kućeno, »povodanj« je dolazio kao nešto i strašno i veliko, i drago i blisko; on je bio prisna veza između još živih ali sve ređih ljudi toga naraštaja, jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća. I oni su se osećali čvrsto vezani sećanjem na tu minulu nevolju. Zato oni tako vole te uspomene na najteži udarac koji ih je u životu zadesio, i nalaze u njima zadovoljstva koja su mlađima nerazumljiva. Njihova su sećanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih sećanja neumorni; dopunjuju se u razgovoru i podsećaju; pogledaju samo jedan drugom u staračke oči sa sklerotičnom, požutelom beonjačom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose se sopstvenim rečima; tope svoje sadašnje svakodnevne brige u sećanju na veće koje su davno i srećno prošle. Sedeći u toplim sobama svojih kuća, preko kojih je nekad prošla ta poplava, oni su sa naročitom nasladom po stoti put prepričavali pojedine dirljive ili tragične prizore. I što je sećanje bilo teže i mučnije, to je prijatnost od pričanja bila veća. Gledani kroz duvanski dim ili kroz čašicu meke rakije, ti su prizori bili često maštom i daljinom izmenjeni, uvećani i doterani, ali to niko od njih nije primećivao i svaki bi se zakleo da su upravo takvi bili, jer su svi u tom nesvesnom ulepšavanju učestvovali. Tako je uvek živelo još po nekoliko staraca koji su pamtili poslednji »veliki povodanj« o kome su uvek mogli da govore među sobom, ponavljajući mladima da nema više starih nesreća, ali ni nekadašnjeg dobra i blagoslova. Jedna od najvećih poplava uopšte, koja se desila u poslednjoj godini XVIII veka, naročito se dugo pamtila i prepričavala. U tom naraštaju, kako su starci docnije pričali, nije bilo gotovo nikog ko se dobro sećao poslednje velike poplave. Ipak su svi bili tih kišnih jesenjih dana na oprezu, znajući »da je voda dušmanin«. Ispraznili su magaze najbliže reci, obilazili su noću, sa fenjerom, po obali i osluškivali huk vode, jer su stari ljudi tvrdili da se po nekom naročitom zujanju vodene matice može poznati hoće li poplava biti jedna od onih običnih, koje svake godine pohode kasabu i nanose neznatne štete, ili će biti jedna od onih, srećom retkih, koje preplave i most i varoš i odnesu sve što nije tvrdo zidano i utemeljeno. Idućeg dana videlo se da Drina ne raste i kasaba je te noći utonula u dubok san, jer su ljudi bili premoreni od nesna i uzbuđenja prošle noći. Tako se desilo da ih je voda prevarila. Te noći je naglo i nezapamćeno nadošao Rzav i, crven od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušću. Tako su se obe reke sklopile nad kasabom. U Suljage Osmanagića, jednog od najbogatijih varoških Turaka, bio je tada čistokrvan arapski konj alat velike vrednosti i lepote. Čim je suzbijena Drina počela da raste, na dva sata pre nego što će se razliti po sokacima, stala je njiska toga alata i nije umuknuo dok nije probudio momke i domaćina i dok ga nisu izveli iz štale koja je bila pored same reke. Tako je probuđen veći deo varoši. Pod hladnom kišom i besnim vetrom mrkle oktobarske noći nastalo je bežanje i spasavanje onoga što se dalo spasti. Samo napola odeven svet gazio je vodu do kolena, noseći na leđima probuđenu i rasplakanu decu. Stoka je blejala uplašeno. Svakog časa se čulo kako sa muklim praskom udaraju o stubove kamenitog mosta klade i panjevi koje Drina donosi iz poplavljenih šuma. Gore na Mejdanu, dokle voda nikad i ni u kom slučaju nije mogla dopreti, svi su prozori osvetljeni i slabi fenjeri neprestano poigravaju i promiču kroz tamu. Sve su kuće otvorene i primaju postradali svet, pokisao i unezveren, sa decom ili najprečim stvarima na rukama. I po pojatama gore vatre kraj kojih se suši narod koji nije mogao da stane u kuće. Prvi ljudi iz čaršije, pošto su smestili čeljad po kućama, tursku po turskim, hrišćansku i jevrejsku po hrišćanskim, sede, okupljeni u velikoj prizemnoj sobi u Hadži-Ristanovoj kući. Tu su muktari i kmetovi svih mahala, premoreni i pokisli dok su izbudili i posklanjali sve svoje sugrađane. Izmešani Turci, hrišćani i Jevreji. Snaga stihije i teret zajedničke nesreće približili su ove ljude i premostili bar za večeras onaj jaz koji deli i jednu veru od druge i, naročito, raju od Turaka. Suljaga Osmanagić, gazda Petar Bogdanović, Mordo Papo, pop Mihailo, krupni, ćutljivi a duhoviti paroh, gojazni i ozbiljni Mula Ismet, višegradski hodža, i Elias Levi, zvani Hadži Liačo, jevrejski hambaša, poznat i nadaleko izvan kasabe zbog svog zdravog suda i otvorene prirode. Tu je još desetina gazda; ima ih od sve tri vere, pomešanih. Svi su mokri, bledi, stegnutih vilica, ali naoko mirni; sede, puše i razgovaraju o onome što je urađeno na spasavanju i što bi još trebalo uraditi. Svaki čas ulaze mlađi ljudi sa kojih se cedi voda u mlazevima i koji javljaju da je sve živo izvedeno na Mejdan i za grad i tu smešteno po kućama, turskim i hrišćanskim, a da voda dole jednako raste i osvaja sokak za sokakom. Kako noć odmiče — a odmiče sporo i izgleda da je ogromna i da buja i raste neprestano kao voda u dolini — gazde i prvaci počinju da se zagrevaju uz kafu i rakiju. Stvara se topao i uzak krug, kao jedna nova egzistencija, sva od stvarnosti a sama nestvarna, koja nije ni ono što je bilo juče ni ono što će biti sutra; nešto kao prolazno ostrvo u poplavi vremena. Razgovor raste i jača i kao po neizrečenom dogovoru menja pravac. Izbegavaju da govore čak i o ranijim poplavama, poznatim samo po pričanjima, pričaju o drugim stvarima koje nemaju nikakve veze sa vodom i sa nesrećom koja se u ovom trenutku dešava. Očajni ljudi čine očajne napore da bi izgledali mirni i ravnodušni, gotovo lakomisleni. Po nekom prećutnom, sujevernom sporazumu i po nepisanim ali osveštanim pravilima gazdinske pristojnosti i čaršijskog reda, koji vladaju od starine, svaki je smatrao za dužnost da učini napor i u tom trenutku bar prividno prikrije svoje brige i bojazni, i da pred licem nesreće, protiv koje se ne može ništa, govori šaljivim tonom o dalekim stvarima. Ali upravo kad su ljudi počeli da se smiruju u tom razgovoru, da nalaze trenutak zaborava i u njemu odmor i snagu koja će im sutra biti tako potrebna, dođoše neki i dovedoše Kostu Baranca. Taj još mladi gazda bio je potpuno mokar, kaljav do kolena i raspasan. Zbunjen od svetlosti i tolikog sveta, on je kao u snu gledao niza se i celim dlanom otirao vodu sa lica. Napraviše mu mesta i ponudiše ga rakijom koju nije uspevao da prinese usnama. Drhtao je celim telom. Prođe šapat da je hteo da skoči u mračnu maticu koja je sada tekla peščanom jalijom, upravo nad onim mestom gde su bili njegovi ambari i kačare. To je bio mlad čovek, došljak, koji je pre dvadesetak godina doveden kao šegrt u kasabu i tu se docnije priženio u jednu dobru kuću i brzo zagazdio. Seljački sin, koji se za nekoliko poslednjih godina smelim i bezobzirnim potezima naglo obogatio i odjednom pretekao mnoge gazdinske kuće, on nije bio navikao da gubi ni umeo da podnese nesreću. I te jeseni on je bio zakupio velike količine šljiva i oraha, daleko iznad svoje stvarne moći, i računajući da će zimus on određivati cenu i suhoj šljivi i orahu i tako se razdužiti i steći, kao što mu je to prošle godine uspelo. Sad je bio upropašćen. Trebalo je opet da prođe izvesno vreme pa da se izbriše utisak koji je na sve ostavio pogled na ovog izgubljenog čoveka. Jer, svi su oni, ko više ko manje, bili pogođeni ovom poplavom i samo se iz urođene pristojnosti bolje savlađivali nego ovaj skorojević. Najstariji i najugledniji ljudi skrenuše opet razgovor na bezazlene stvari. Otpočeše duge priče iz starih vremena, koje nisu imale nikakve veze sa nesrećom koja ih je ovde saterala i sa svih strana okružavala. Pila se vruća rakija. Iskrsavali su, u pričanjima, čudni likovi iz davnih vremena, sećanja na kasabalijske osobenjake i svakojake smešne i neobične zgode. Pop Mihailo i Hadži Liačo su prednjačili. A kad bi govor nehotice opet došao na ranije »povodnje«, pominjali su samo ono što je lako i šaljivo bilo ili bar tako izgledalo posle toliko godina, kao da vraćaju i prkose tako poplavi. Pričalo se o popu Jovanu, koji je nekad bio ovde paroh i za koga su njegovi parohijani govorili da je dobar čovek, ali da »nije sevepli ruke« i da mu se molitva slabo kod boga prima. Za vrijeme letnjih suša koje često upropaste celu žetvu, pop Jovan je redovno uzalud izvodio litiju i čitao molitvu za kišu, jer je posle toga obično nailazila još veća suša i pripeka. A kad je posle tako sušnog leta jedne jeseni stala ovako da nadolazi Drina i da preti opšta poplava, iziđe pop Jovan na obalu, sakupi ljude i poče da čita molitvu da kiša stane i voda odstupi. Tada mu neki Jokić, pijanica i besposličar, računajući da bog šalje obično obrnuto od onoga što pop Jovan moli, vikne glasno: — Nemoj tu, oče popo, nego onu ljetošnju, kišnu, pa ja da pomogne da ova voda presuši. Puni i gojazni Ismet efendija priča opet o svojim prethodnicima i njihovoj borbi sa poplavom. Tako su za jedne davnašnje poplave izišla dvojica višegradskih hodža da uče dovu protiv te napasti. Jedan je hodža imao kuću u donjem delu kasabe, kome je pretila poplava, a drugi na bregu, gde poplava nije mogla da dopre. Najpre je učio molitve ovaj hodža sa brega, ali voda nije nikako odstupala. Tada vikne jedan beli Ciganin čija je kuća već počela da grezne u vodi: — Ama, ljudi, dajte onoga hodžu iz čaršije, kome je kuća pod vodom kao i naše. Zar ne vidite da ovaj s brijega uči sa pola srca? Hadži Liačo, rumen i nasmejan, sa bujnim kovrdžama bele kose koje proviruju ispod neobično plitkog fesa, smeje se na sve to i dovikuje popu i hodži: — Nemojte mnogo pominjati molitve oko povodnja, jer mogu ovi naši da se sjete pa da nas svu trojicu isteraju da po ovom pljusku čitamo molitve i vraćamo vodu. I tako su se ređale priče koje su, po sebi neznatne i drugima nerazumljive, samo za njih i njihov naraštaj mogle da imaju nekog značenja; sve neka bezazlena ali njima znana i prisna sećanja jednoličnog, lepog i teškog kasabalijskog života, njihovog života; i sve to davno i izmenjeno, u najužoj vezi sa njima a ipak daleko od ove noćne drame koja ih je sabila u ovaj fantastični krug. Tako su ugledni ljudi očvrsli i od detinjstva navikli na nedaće svake vrste, savlađivali noć za »velikog povodnja« i nalazeći u sebi snage da se prividno šale, naočigled nesreće koja je nailazila, zavaravali bedu koju nisu mogli da izbegnu. Ali u duši svi su oni bili teško zabrinuti i svaki je ispod te šale i toga smeha za nevolju, kao ispod maske, preturao po pameti brižnu misao i neprestano osluškivao huk vode i vetra odozdo iz kasabe u kojoj mu je ostalo sve što ima. A sutra ujutru, posle tako provedene noći, mogli su sa Mejdana da posmatraju u ravnici svoje kuće pod vodom, neke do pola a neke do pod sam krov. Tada su prvi i poslednji put u životu vidjeli i svoju kasabu bez mosta. Površina vode digla se za čitavih desetak metara, tako da su se široki i visoki lukovi zapušili i voda se prelivala preko mosta koji je iščezao pod njom. Samo ono uzvišeno mesto na kome je kapija isticalo se iz ravne površine mutnih voda i prelivano vodom strčalo kao mali slap. A dva dana docnije voda je naglo opala, razvedrilo se nebo i granulo sunce, toplo i bogato kako samo može da bude za nekih oktobarskih dana u tom župnom kraju. Varoš je na tom lepom danu izgledala strašna i žalosna. Ciganske i sirotinjske kuće po jaliji bile su nagnute u pravcu matice, mnoge bez krova, sa njih su opali kreč i ilovača i ukazivao se crn pleter od vrbova pruća, da su izgledale kao kosturi. U razgrađenim avlijama građanske kuće su zijale razvaljenim prozorima; na svakoj je pruga crvenog mulja pokazivala dokle je bila poplavljena. Mnoge pojate su otplavljene, koševi izvrnuti. U niskim dućanima je bio mulj do kolena, a u tom mulju sva roba koja nije mogla biti na vreme iznesena. Po sokacima zaglavljena čitava drveta, koja je voda odnekud doplavila, i naduveni leševi stoke koja se podavila. To je bila njihova kasaba u koju je sad trebalo sići i nastaviti život. A između tako poplavljenih obala, nad vodom koja se šumno valjala, još uvek mutna i bujna, stajao je most, beo i nepromenjen, na suncu. Voda je dopirala do polovine stubova i most je izgledao kao da je zagazio u neku drugu i dublju reku nego što je ona koja obično ispod njega teče. Na površini, uz ogradu se zadržale naslage mulja, koje su se sada sušile, ispucale na suncu, a na kapiji zaustavila i naslagala čitava gomila sitnog granja i rečnog taloga, ali sve to nije niukoliko menjalo izgled mosta koji je jedini preturio poplavu bez kvara i izronio iz nje nepromenjen. Sve se u varoši odmah bacilo na rad i zaradu i popravljanje štete, i niko nije imao vremena da razmišlja o smislu i značenju pobedničkog mosta, ali idući za svojim poslom, u toj zlosrećnoj kasabi u kojoj je voda sve bez izuzetka oštetila ili bar izmenila, svaki je znao da u tom njihovom životu ima nešto što odoleva svakoj stihiji i što zbog neshvatljivog sklada svojih oblika i nevidljive, mudre snage svojih temelja izlazi iz svakog iskušenja neuništivo i nepromenjeno. Zima koja je tada nastala bila je teška. Sve što je bilo već sređeno po avlijama i koševima: drvo, žito, seno, odnela je poplava; valjalo je opraviti kuće, staje i ograde, i tražiti na veresiju novu robu namesto one koja je uništena po magazama i dućanima. Kosta Baranac, koji je najviše postradao, zbog svoje suviše drske spekulacije sa šljivama, nije preživeo tu zimu; presvisnuo je čovek od žalosti i sramote. Ostala su sitna deca, gotovo siročad, i nevelika ali rasturena veresija po svima selima. Ostalo je i sećanje na njega kao na čoveka koji je potegao iznad svoje snage. Ali već idućeg leta, spomen na veliku poplavu počeo je da prelazi u sećanje starijih ljudi, gde će živeti još dugo, a mladež je, u pesmi i razgovoru, sedela na beloj, glatkoj, kamenoj kapiji, nad vodom koja je tekla duboko ispod njih i svojim šumom dopunjavala njihovu pesmu. Zaborav sve leči, a pesma je najlepši način zaborava, jer u pesmi se čovek seća samo onoga što voli. Tako se na kapiji, između neba, reke i brda naraštaj za naraštajem učio da ne žali preko mere ono što mutna voda odnese. Tu je u njih ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto »kao na Drini ćuprija«. Osim poplava bilo je i drugih nasrtaja na most i njegovu kapiju; njih je donosio razvitak događaja i tok ljudskih sukoba; ali oni su još manje nego vodena stihija mogli da naškode mostu ili da trajno išta izmene na njemu.