PERVERZ*A I BOLESNA ISPOVIJEST DJEVOČICE : ” Napalila sam se na…”

Zovem se Nevena,imam 15 godina,imam dva brata,Nikola ima 18 godina,a Marko 21,ja sam od nas troje najmladja jedno pre nekoliko meseci cale i keva su bili na nekoj veceri kod nekih prijatelja,a bas to vece nas troje smo svi ostali kuci. Roditelji su rekli da ih ne cekamo,da ce se kasno vratiti kuci nas troje smo to vece negde oko 23h ukljucili tv da nadjemo da gledamo neki film, gledali smo neki horor film, gledali smo ga sve do nesto malo posle ponoci kada je Marko rekao da ga je film smorio i da zna on nesto drugo sta mozemo da gledamo,prebacio je na kanal na kome je isao neki pornic na kome su neka dva tipa karala neku ribu posle par trenutaka kroz salu mi je rekao a seko jel bi volela bracu ovako,na sta sam se ja nasmejala i rekla kroz salu naravno da bih volela zatim je Marko pitao Nikolu pa hocemo malo nasu seku,a meni rekao daces seko tvojoj braci,ja sam bez razmisljanja pristala posto sam vec bila napaljena.

Potres jačine 7,2 stepena kod Vanuatua, očekuje se cunami

Zemljotres jačine 7,2 stepeni Rihterove skale pogodio je područje sjeverozapadno od ostrvske države Vanuatu, u Tihom okeanu, saopštio je američki Geološki institut (USGS).

Pacifički centar za upozorenje na cunami saopštio je da postoji mogućnost velikog talasa. 

USGS je saopštio da su mogući talasi na obalama udaljenim oko 300 kilometara od epicentra zemljotresa. 

Zemljotres je pogodio područje 151 kilometar sjeverozapadno od ostrva Santo, a epicentar je bio na dubini od 35 kilometara.

Pripremite laganiju odjeću: Dolaze temperature iznad 25 stepeni, sunce i poneki oblak

Početak proljeća polako donosi prve tople dane, a već od ponedjeljka građani Bosne i Hercegovine će iz svojih domova moći izaći u majicama kratkih rukava.

Prema podacima Federalnog hidrometeorološkog zavoda, sunčani ponedjeljak će početi sa najnižom temperaturom od šest do 11 stepeni, dok će na jugu dan početi sa visokih 16 stepeni. Sredinom ponedjeljka temperature u našoj zemlji dostići će visinu od 20 do 26 stepeni.

Sunčano i toplo bit će i u utorak, sa mogućom naoblakom poslije podne. Jutarnje temperature od šest do 12, na jugu od 11 do 16 stepeni, a dnevne od 22 do 28 stepeni.

Malo drugačiji vremenski uslovi očekuju nas u srijedu gdje će uz uglavnom sunčana razdoblja vedrinu dana kvariti poneki oblak koji bi u istočnim i sjeveroistočnim područjima zemlje mogao donijeti i kišu. Jutarnje temperature od sedam do 12, na jugu od 10 do 16 stepeni, a dnevne od 21 do 27 stepeni.

Četvrtak će biti obilježen dugotrajnim oblačnim razdobljima. Prema kraju dana i u večernjim satima kiša se očekuje na jugu, te zapadnim i sjeverozapadnim dijelovima BiH. Jutarnje temperature od šest do 12, na jugu od 10 do 16 stepeni, a dnevne od 20 do 26 stepeni.

(FOTO) Uzeli beskucnika sa ulice – Okupali ga sredili i osisali – Necete vjerovati kako sada izgleda !

Don Luciano Chuman ima 83 godine i živi u Ferenfafeu u Peruu. Ovaj grad možda nije na mapama svjetskih top destinacija, ali je upravo zlatnim slovima upisao ime u mjesto u kojem žive najbolji ljudi.

Don Luciano Chuman poznat je u svom mjestu kao “Ludi Chuman”. On ima porodicu i dom, ali obolio je od šizofrenije i veliki dio svog vremena provodi na ulici. Zbog toga Chuman ima slojeve prljavštine preko tijela, a čak mu se i kosa slijepila.

Njegovi sugrađani su odlučili da mu pomognu. Oprali su ga, sredili, a čak su mu i dali novu odjeću.

Nakon što su vidjeli koliko se Chumanu promenili kvalitet života odlučili su da nastave sa ovim činovima ljubaznosti.

Divno je kada postoje osobe koje shvataju da se ono ljudsko krije ispod prljavštine, duboko ispod kože, tkiva i smrtne ljušture.

Na Drini 8

Lane u ovo doba godine, kad se pojavio Stiković, ona je pomislila da se pred njom zauvek otvara nedogledni raj ljubavne sreće, u kome potpuna srodnost osećanja i podudarnost želja i misli imaju slast poljupca a dužinu ljudskog veka. Ali ta iluzija nije trajala dugo. Ma koliko da je bila neiskusna i opijena, nije mogla da ne primeti da se taj čovek naglo pali ali isto tako naglo gasi, i to po nekim njegovim sopstvenim zakonima, bez ikakva obzira prema njoj i bez veze sa onim što je ona smatrala većim i važnijim i od sebe i od njega. I otputovao je gotovo bez oproštaja. Ostala je u teškoj nedoumici od koje je bolovala kao od skrivene rane. Pismo koje je stiglo od njega bilo je savršeno sročeno, jedan mali uzorak literarne veštine, ali odmereno kao advokatsko mišljenje i jasno i prozirno kao prazan sud od stakla. U njemu se govorilo o njihovoj ljubavi, ali tako kao da oboje već sto godina počivaju svako u svom grobu, kao slavni pokojnici. Na njeno živo i toplo pismo, koje mu je poslala kao odgovor, došla je njegova karta. »U poslovima i brigama koje me rastržu i lome, mislim na tebe kao na mirnu višegradsku noć, punu rečnog šuma i mirisa nevidljivih trava.« I to je sve. Uzalud je nastojala da se seti kad je čula taj rečni šum i osetila miris nevidljivih trava. To postoji samo u njegovoj karti. Svakako, ona se ne seća toga kao što se on, izgleda, ne seda svega ostalog što je bilo između njih. Svest joj se mračila od pomisli da se prevarila i da je prevarena, pa se onda opet tešila nečim što ni sama ne zna šta je manje verovatno od čuda. »Neshvatljiv je«, govorila je sebi, »tuđ i hladan, sebičan, ćudljiv i sračunat, ali možda su svi izuzetni muškarci takvi.« Svakako, sve ovo više liči na patnju nego na ljubav. Po tome kako se savijala u sebi i lomila u najdubljoj dubini svojoj, osećala je da sav teret ljubavi, koju je on izazvao, leži na njoj a da se on gubi negde u magli i daljini koju ona ne sme da nazove pravim imenom. Jer, zaljubljena žena i kad je potpuno razočarana, voli svoju ljubav kao nesuđeno dete. Stegla je srce i nije odgovorila na tu kartu. Ali posle dužeg ćutanja od dva meseca stigla je opet karta. Pisao je sa neke visoke planine u Alpima. »Na visini od dve hiljade metara, okružen svetom raznih jezika i narodnosti, gledam beskrajnost vidika i mislim na tebe i minulo leto.« To je i za njene godine i za njeno malo iskustvo bilo dovoljno. Da je bilo napisano: »Nit sam te voleo, niti te volim, niti ću te ikad moći voleti«, njoj ne bi bilo jasnije ni bolnije. Jer, na kraju krajeva, o tome se radi, o ljubavi, a ne o dalekim sećanjima ni o tome sa koje visine nad morem čovek piše i kakvi se ljudi oko njega kreću i jezici govore. A ljubavi nema! Siroče, bez oca i majke, Zorka je odrasla ovde, u kući svojih rođaka. A kad je završila u Sarajevu učiteljsku školu, dobila je mesto u Višegradu i vratila se u tu istu kuću imućnih, ali jednostavnih ljudi sa kojima je nije vezivalo ništa. Zorka je ubledela i oslabila, uvukla se u sebe, ali se nije poveravala nikom, niti je odgovorila na njegovu božičnu čestitku, isto tako kratku, hladnu i stilski besprekornu. Htela je sama sa sobom da raspravi svoju krivicu i sramotu, bez ičije pomoći i utehe, ali se, ovako slaba, poražena, mlada, neuka i neiskusna, zaplitala sve više u tu nerazmrsivu mrežu od stvarnih doživljaja i velikih želja, svojih misli i njegovih nerazumljivih i nečovečnih postupaka. Da je mogla ikoga da pita ili ma s kim da se posavetuje, bilo bi joj nesumnjivo lakše, ali stid joj to nije dopuštao. I ovako joj se često činilo da cela varoš zna za njeno razočaranje i da je peku zluradi i podrugljivi pogledi dok prolazi kroz čaršiju. Nigde objašnjenja, ni kod ljudi ni u knjigama. A sama ne ume ništa da objasni. Ako je zaista nije voleo, čemu onda cela komedija strasnih reči i uveravanja za vreme lanjskog raspusta? Čemu onda onaj prizor u školskim klupama, koji se jedino ljubavlju može pravdati i braniti, a bez nje pada u blato nepodnošljivog poniženja? Je li mogućno da ima ljudi koji toliko malo poštuju i sebe i druge da se olako upuštaju u takvu igru? Šta ih goni ako nije ljubav? Šta su onda bili oni njegovi žarki pogledi, njegov vreo, isprekidan dah i burni poljupci? Šta je sve to ako nije ljubav? A ljubav nije! To vidi, bolje i jasnije nego što bi želela. Ali s tim opet ne može trajno i istinski da se pomiri. (Ko se ikad s time potpuno pomirio?) Prirodni završetak svih tih unutrašnjih trzavica bila je misao o smrti koja vreba uvek na svima krajnjim izdancima svakog našeg sna o sreći. Umreti, mislila je Zorka, omaknuti se tu sa kapije u reku, kao slučajno, bez pisma i oproštaja, bez priznanja i poniženja. »Umreti!« mislila je u poslednjoj sekundi pre sna i sa prvim bleskom buđenja, usred najživljeg razgovora i pod maskom svakog osmejka. Sve u njoj govori i ponavlja uvek to isto — umreti! umreti! — ali se ne umire, nego se živi sa tom nepodnošljivom mišlju u sebi. Olakšanje je došlo odonud otkud se najmanje smela nadati. Negde oko božičnog raspusta njena skrivena muka došla je u njoj do vrhunca. Takve misli i takva pitanja bez odgovora truju čoveka i ruše gore nego bolest. Svi su primetili na njoj zle promene i svi su se zabrinuli zbog nje i savetovali je da se leči, i rodbina, i njen upravitelj, vedar čovek sa mnogo dece, i drugarice. Srećan slučaj je hteo da su upravo tada došle one probe za zabavu i da je, posle više meseci, prvi put ponovo progovorila sa Glasinčaninom. Dotle, on je izbegavao svaki susret i razgovor sa njom. Ali, ona toplina koja obično vlada kod tih naivnih ali iskrenih pozorišnih i muzičkih priredaba u malim mestima, zatim svetle i hladne noći po kojima su se vraćali kućama, sve je to učinilo da se i ovo dvoje mladih i zavađenih ljudi približilo jedno drugom. Nju je gonila na to njena potreba da olakša svoju muku, a njega njegova ljubav koja, kad je ovako iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja. Prve reči bile su naravno hladne, prkosne, dvosmislene, i prvi razgovori duga, bezizlazna objašnjavanja. Pa i to je devojci donosilo olakšanje. Prvi put je sada mogla da razgovara sa živim čovekom o svojoj unutarnjoj stidnoj bedi, a da ne mora da je prizna do u najstidnije i najbolnije pojedinosti. Glasinčanin joj je govorio o tome dugo i živo, ali obazrivo i toplo, štedeći njen ponos. Ni o Stikoviću nije se izražavao oštrije nego što je bilo neminovno. Njegovo objašnjenje bilo je onakvo kakvo smo ga čuli one noći na kapiji. Kratko, sigurno i nepoštedno. Stiković je rođeni egoista i čudovište, čovek koji ne može da voli nikog i koji će dok je živ, sam mučen i nezadovoljan, mučiti sve one koji se prevare i približe mu se. O svojoj ljubavi Glasinčanin nije mnogo govorio, ali ona je izbijala iz svake reči, svakog pogleda i pokreta. Devojka ga je slušala ponajviše ćuteći. Sve joj je godilo u tim razgovorima. Posle svakog takvog razgovora osećala je kako se vedri i smiruje u njoj. Prvi put posle toliko meseci ona je imala časove odmora od svoje unutarnje bure i prvi put je uspevala da ne gleda na sebe kao na nedostojno stvorenje. Jer, mladićeve reči, pune ljubavi i poštovanja, pokazivale su joj da nije nepovratno izgubljena i da je i njen očaj samo jedna varka kao što je varka bio i njen letošnji ljubavni san. One su je odvraćale od onog mračnog sveta u kome je bila već počela da se gubi, i vraćale je živoj ljudskoj stvarnosti u kojoj svemu ili gotovo svemu ima leka i pomoći. Razgovori su se produžili i posle svetosavske proslave. Prošla je zima a za njom i proleće. Oni su se viđali svakodnevno. S vremenom, devojka se pribrala, ojačala, ozdravila i preobrazila se, brzo i prirodno kako samo mladost može. Tako je došlo i ovo plodno i nemirno leto. Svet se već navikao da Zorku i Glasinčanina smatra kao dvoje ljudi koji se »gledaju«. Istina, sad su joj duga pričanja Glasinčaninova, koja je pre pažljivo slušala i pila kao lek, bila manje zanimljiva. Na mahove je osećala kao teret tu potrebu za međusobnim poveravanjem i ispovedanjem. Sa strahom i iskrenim čuđenjem ona se pitala otkuda ova bliskost između njih, ali onda bi se setila da joj je on zimus »dušu spasio« i savlađujući dosadu slušala bi ga, kao dobar dužnik, što god može pažljivije. U ovoj letnjoj noći on je držao svoju ruku na njenoj. (To je bila krajnja granica njegove čedne smelosti.) Kroz taj dodir toplo bogatstvo ove noći ulazilo je u njega. U ovakvim trenucima potpuno mu je jasno koliko se blago krije u ovoj ženi, a u isto vreme oseća kako se gorčina i nezadovoljstvo njegova života pretvaraju u plodne snage, dovoljne da dvoje ljudi provedu i do najdaljeg cilja, samo ako ih ljubav poveže i podrži. Ispunjen tim osećanjima, u ovoj tami, on i nije onaj dnevni Glasinčanin, mali činovnik velikog preduzeća u Višegradu, nego neki drugi čovek, siguran i jak, koji upravlja svojim životom slobodno i dalekovidno, jer se čoveku koga potpuno ispunjava prava, velika i nesebična ljubav, pa ma bila i jednostrana, otvaraju vidici, ukazuju mogućnosti i putevi, koji su tolikim veštim, ambicioznim i sebičnim ljudima nepoznati i zauvek zatvoreni. On govori ženi pored sebe. — Mislim da se ne varam. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga jer tebe ne bih mogao prevariti. Dok jedni govore i buncaju a drugi posluju i stiču, ja sve pratim i posmatram i sve bolje uviđam da ovdje nema života. Zadugo neće ovdje biti mira ni reda ni korisna rada. Ni Stikovići ni Heraci neće ih stvoriti. Naprotiv, biće sve gore. Treba bježati odavde, kao od kuće koja se ruši. Ovi mnogobrojni i zbunjeni spasioci koji se javljaju na svakom koraku najbolji su znak da idemo u susret katastrofi. Kad se ne može pomoći treba se bar spasavati. Devojka je ćutala. — Ja ti nisam nikad o tome govorio, ali sam često i mnogo mislio, i ponešto i radio. Ti znaš da je Bogdan Đurović, moj drug sa Okolišta, već treću godinu u Americi. Još od lanjske godine ja se sa njim dopisujem. Pokazivao sam ti i njegovu fotografiju koju mi je poslao. On me zove sebi i obećaje mi siguran posao i dobru zaradu. Znam da nije lako ni jednostavno to izvesti, ali mislim da nije nemoguće. Ja sam o svemu razmišljao i sve sračunao. Prodao bih ovo što imam na Okolištima. Ako bi ti pristala, treba da se vjenčamo što prije i ne kazujući nikome ništa da otputujemo u Zagreb. Tamo ima kompanija koja otprema iseljenike u Ameriku. Tu bismo sačekali mjesec-dva, da mi Bogdan pošlje affidavit. A za to vrijeme učili bismo engleski. Ako tu ne bismo uspjeli, zbog moje vojne obaveze, prešli bismo u Srbiju pa otuda krenuli. Sve bih uredio tako da za tebe bude što lakše. A tamo, u Americi, tamo bismo radili ti i ja. Tamo ima naših škola na kojima treba učiteljica. I ja bih našao rada, jer tamo su svi poslovi svima otvoreni i pristupačni. Bili bismo slobodni i srećni. Sve bih to ja izveo, samo ako ti hoćeš ... ako pristaješ. Tu mladić zastade. Umesto odgovora, ona položi obe ruke na njegove. On u tome oseti izraz velike zahvalnosti. Ali njen odgovor nije bio ni da ni ne. Zahvaljivala mu je na tolikoj brizi i pažnji, na njegovoj beskrajnoj dobroti i u ime te iste dobrote tražila je svega mesec dana vremena pre nego što mu da konačan odgovor: do završetka školske godine. — Hvala ti, Nikola, hvala! Ti si dobar, — šaputala je stišćući njegove ruke. Odozdo sa kapije dopiralo je do njih mladićsko pevanje. To su višegradski momci, možda već i sarajevski đaci. Kroz petnaestak dana stići će i studenti sa univerziteta. Dotle ne bi ona mogla doneti nikakvu odluku. Boli je sve, a ponajviše dobrota ovoga čoveka, ali u ovom trenutku ne bi mogla kazati da, pa da je seku na komade. Ničemu se ne nada, ali samo još jednom da vidi »čoveka koji ne može da voli nikog«. Još jednom, pa onda neka bude šta hoće. Nikola će čekati, to zna. Oni se digoše i držeći se za ruke stadoše strmim putem polagano da se spuštaju prema mostu sa koga je dopirala pesma. Na Vidovdan priredila su srpska društva, kao svake godine, teferič na Mezalinu. Tu, na sastancima dveju reka, Drine i Rzava, na zelenoj, visokoj obali pod gustim orasima, podignute su šatre u kojima se krčmilo piće i pred kojima su okretana jagnjad na tihoj vatri. U hladovini su posedale porodice koje su iznele ručak na Mezalin. Ispod hladnika od svežeg granja svirala je već gromka muzika. Na utabanoj čistini igra kolo još od pre podne. Igraju samo najmlađi i najdokoniji, oni koji su odmah posle službe pravo iz crkve krenuli na Mezalin. Pravi opšti teferič počeće tek posle podne. Ali kolo je već živo i zagrejano, lepše i življe nego što će biti docnije kad navali svet pa stanu da se hvataju i udate žene i nesmireni udovci i nejaka deca, i kad se sve pretvori u jednu veselu i dugačku ali nepovezanu i neskladnu ljesu. Ovo kratko kolo, u kom je više mladića nego devojaka, razigrano je i leti kao bačena niska. Sve je oko njih u pokretu sve se talasa: vazduh u ritmu svirke, guste krune drveća, beli letnji oblaci, bistra voda dveju reka. Zemlja se kreće pod njima i oko njih, a oni samo nastoje da pokrete svoga tela prilagode tome opštem kretanju. Mladići su još sa druma trčali da se uhvate u kolo, a devojke bi se savlađivale i stajale jedno vreme Posmatrajući igru, kao da odbrojavaju taktove i čekaju na neki tajni otkucaj u sebi, a onda bi odjednom uskakale u kolo, malo povijenih kolena i oborene glave, kao da se žudno bacaju u hladnu vodu. Moćna struja je prelazila iz letnje zemlje u razigrane noge i širila se kroz lanac vrelih ruku; na tom lancu treslo se kolo kao jedno jedinstveno biće, zagrejano istom krvlju, nošeno istim ritmom. Mladići su igrali zabačene glave, bledi, nemirnih nozdrva, a devojke sa rumenim kolutovima krvi na licu, stidno oborenih očiju, od bojazni da pogledom ne odaju slast kojom ih ispunjava igra. U tom trenutku, kad je teferič tek počinjao, pojavili su se na ivici mezalinske ravni žandarmi, crni i bleštavi od čoje i oružja na podnevnoj svetlosti. Bilo ih je više nego obično u jednoj patroli koja obilazi vašare i teferiče. Išli su pravo ka hladniku sa muzikom. Neskladno i jedan po jedan umukoše instrumenti. Kolo se pokoleba pa stade. Začuše se mladićski glasovi negodovanja. Svi su se držali još za ruke. Neki su bili tako poneseni i puni ritma da su i dalje poigravali u mestu, čekajući da muzikanti produže svirku. Ali su svirači naglo ustajali i zavijali svoje trube i ćemaneta u mušemu. A žandarmi su išli dalje, ka šatrama i rasturenim porodicama u travi. Svuda bi narednik izgovorio svoju reč, tihu i oštru, i njome kao nekom čarobnom formulom odmah gasio veselje, zaustavljao igru, prekidao razgovor. I kako bi se kome primakli, svaki je napuštao položaj u kome je dotada bio, ostavljao sve i gledao da što pre sakupi što je njegovo i ode. Poslednje se rasturi kolo mladića i devojaka. Njima se nije napuštala igra u zelenilu, i nikako im nije išlo u glavu da je zaista kraj veselju i zabavi. Ali pred bledim licem i zakrvavljenim pogledom žandarmerijskog narednika ustuknuše i najuporniji. Razočaran i još u nedoumici, svet se vraćao sa Mezalina belim, širokim drumom i kako je dublje ulazio u varoš sve je više nailazio na neodređen i uplašen šapat o atentatu koji je jutros izvršen u Sarajevu, o ubistvu nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove žene, o progonima Srba, koji se očekuju na sve strane. Pred Konakom sretoše prve vezane ljude, među njima i mladog popa Milana; žandarmi su ih vodili u zatvor. Tako se druga polovina toga letnjeg dana, koji je trebalo da bude svečan i veseo, pretvori u zabunu, ogorčenje ili uplašeno iščekivanje. Na kapiji, umesto prazničnog raspoloženja i živahnosti dokonih ljudi, mrtva tišina. Tu je već postavljena straža. Vojnik u novoj opremi šeta sporo od sofe do onog mesta na kom gvozdeni kapak pokriva ulaz u miniran stub, i neumorno ponavlja tih pet-šest koraka, a svaki put kad se okrene blesne mu bajonet na suncu, kao signal. Već sutradan osvanuo je na zidu, ispod same ploče sa turskim natpisom, beo službeni oglas, štampan krupnim slovima, i okružen jakom crnom prugom. U njemu se saopštava narodu vest o atentatu koji je u Sarajevu izvršen na prestolonaslednika i izražava negodovanje zbog toga zlog dela. Ali niko se od prolaznika ne zaustavlja i ne čita, nego svi prolaze pored oglasa i pored straže oborene glave i što brže mogu. Od toga dana ostade straža na mostu. Ostade i ceo život kasabe prekinut i zaustavljen jednim mahom kao ono kolo na Mezalinu i kao ceo onaj junski letnji dan, koji je trebalo da bude svečan i veseo. Sad su prolazili čudni dani, u nemom, napregnutom čitanju novina, sašaptavanju, prkosu i strahovanju, u hapšenjima Srba i sumnjivih putnika, u ubrzanom pojačavanju vojnih mera na granici. Prolazile su letnje noći, ali bez pesme, bez mladićskih sedenja na kapiji, bez šaputanja parova u tami. Po gradu se viđaju najviše vojnici. A kad, u devet sati uveče, trubači po barakama na Bikavcu i u velikoj kasarni kod mosta odsviraju tužnu melodiju austrijskog povečerja, opuste ulice gotovo potpuno. Rđava vremena za one koji se vole i žele da se vide i neviđeni porazgovore. Svako predveče Glasinčanin prođe ispred Zorkine kuće. Ona je na otvorenom prozoru u visokom prizemlju. Tu porazgovaraju, ali kratko, jer on hita da pre potpunog mraka pređe most i vrati se na Okolišta. Tako je došao i večeras. Bled, sa šeširom u ruci, zamolio je devojku da iziđe na kapiju, jer ima nešto da joj kaže posve tiho. Oklevajući, ona je sišla. Stojeći na avlijskom pragu, bila je iste visine sa mladićem koji je govorio uzbuđeno, jedva čujnim šapatom. — Odlučili smo da bježimo. Večeras. Vlado Marić, sa još dvojicom. Mislim da je sve osigurano i da ćemo preći. Ali ako to ne bi... ako bi se što desilo. Zorka! Mladićev šapat se prekide. U njenim raširenim očima video je strah i nepriliku. I sam je bio zbunjen, kao da se pokajao što joj je uopšte govorio i dolazio da se oprosti. — Mislio sam da je bolje da ti kažem. — Hvala! Ništa od naše ... ništa od Amerike! — Ne, nije »ništa«. Da si ti pristala kad sam ti, prije mjesec dana, predlagao da odmah svršimo stvar, možda bismo sada bili daleko odavde. Ali možda je bolje da je tako bilo. Sada vidiš kako je. Ja moram sa drugovima. Rat je tu, i nama je svima sada mjesto u Srbiji. Mora se, Zorka, mora, jer je dužnost. A ako iziđem živ iz ovoga i ako se oslobodimo, neće trebati možda ni ići u onu Ameriku preko mora, jer ćemo imati ovdje svoju Ameriku, zemlju u kojoj se mnogo i pošteno radi a dobro i slobodno živi. U njoj će biti i za nas dvoje života, ako ti budeš htjela. Od tebe će zavisiti. Ja ću ... misliti na tebe, a ti... ponekad ... Tu mladić, kome su ponestajale reči, podiže naglo ruku i pređe brzo preko njene bogate smeđe kose. To je bila njegova najveća želja, oduvek, i sad mu je, kao osuđeniku, dozvoljeno da je ostvari. Devojka uplašeno ustuknu a on ostade sa rukom u vazduhu. Kapija se zatvori nečujno i već idućeg trena pojavi se na prozoru Zorka, bleda, raširenih očiju, grčevito prepletenih prsta. Mladić prođe ispod samog prozora, zabaci glavu i pokaza nasmejano lice, bezbrižno, gotovo lepo. Kao da se boji da vidi šta će dalje biti, devojka se povuče u sobu u kojoj je već bilo mračno. Tu sede na minder, obori glavu, i zaplaka. Plakala je najpre tiho, pa sve jače, sa osećanjem teške, opšte bezizlaznosti. I što je više plakala, sve je više nalazila razloga za plač i sve joj je beznadnije izgledalo sve oko nje. Nikad izlaza ni rešenja: nikad neće ona moći pravo i po zasluzi zavoleti ovog dobrog i čestitog Nikolu koji odlazi; nikad neće doživeti da onaj drugi, koji ne može da voli nikog, zavoli nju; nikad se više neće vratiti lepi i veseli dani kakvi su još lane osvitali nad kasabom; nikad niko od naših neće uspeti da se spase iz ovog kruga mrkih bregova, ni da vidi tu Ameriku, ni da ovde ostvari zemlju u kojoj se, kako kažu, mnogo radi ali se dobro i slobodno živi. Nikada! Sutradan se pročulo da su Vlado Marić, Glasinčanin i još neki mladići prebegli u Srbiju. Svi ostali Srbi, sa porodicama i svim što imaju, ostali su u ovoj uzavreloj kotlini, kao u klopci. Sa svakim danom osetno se zgušnjavala nad kasabom atmosfera opasnosti i pretnje. A onda se, jednog od poslednjih dana meseca jula, prolomi tu na granici oluja koja će se s vremenom proširiti na ceo svet i postati sudbinom tolikih zemalja i gradova, pa i ovoga mosta na Drini. U kasabi je tek tada otpočela prava hajka na Srbe i sve što je sa njima u vezi. Ljudi se podelili na progonjene i na one koji gone. Ona gladna životinja koja živi u čoveku i ne sme da se pojavi dok se ne uklone prepreke dobrih običaja i zakona, sad je oslobođena. Znak je dat, prepreke su uklonjene. Kao što se često u ljudskoj povesnici dešava, prećutno su dopušteni nasilje i pljačka, pa i ubijanje, pod uslovom da se vrše u ime viših interesa, pod utvrđenim parolama, nad ograničenim brojem ljudi, određenog imena i ubeđenja. Čovek čista duha i otvorenih očiju, koji je tada živeo, mogao je da vidi kako se vrši to čudo i kako se celo jedno društvo preobražava u jednom danu. Za nekoliko trenutaka zbrisana je čaršija koja je počivala na vekovnoj tradiciji, u kojoj je uvek bilo i pritajene mržnje, i surevnjivosti i verske netrpeljivosti i osveštanih grubosti i svirepstava ali i čojstva i merhameta i osećanja za red i meru, osećanja koje je sve te zle nagone i grube navike držalo u snošljivim granicama i, na kraju, mirilo ih i podvrgavalo opštim interesima zajedničkog života. Ljudi koji su četrdeset godina vodili reč u čaršiji nestali su preko noći, kao da su svi odjednom pomrli zajedno sa navikama, shvatanjima i ustanovama koje su oni oličavali. Već sutradan posle objave rata Srbiji počela je po varoši da krstari četa šuckora. Ta četa, koja je, naoružana na brzu ruku, trebalo da pomaže vlastima u gonjenju Srba, bila je sastavljena od Cigana, pijanica i drugih besposličara, uglavnom ljudi koji su odavno u zavadi sa dobrim društvima i u sukobu sa zakonom. Neki Huso Kokošar, Ciganin bez časti i određenog zanimanja, kome je sramna bolest još u prvoj mladosti izjela nos, predvodio je desetinu golaća, naoružanih starinskim puškama sistema Werndl, sa dugačkim bajonetima, i vodio glavnu reč u čaršiji. Pred tom pretnjom gazda Pavle Ranković, kao predsednik srpske crkveno-školske opštine, otišao je sa još četvoricom uglednih opštinara do kotarskog predsednika Sabljaka. To je bio pun i bled čovek, potpuno ćelav, rodom iz Hrvatske i odskora na ovom položaju u Višegradu. Sad je bio uzbuđen i neispavan; očni kapci mu pocrveneli, a usne beskrvne i sasušene. Na nogama je imao čizme, a u rupici zelenog lovačkog kaputa neki znak u dve boje: crno i žuto. Primio ih je stojeći a ne ponudivši ih da sednu. Gazda Pavle, žut u licu, a oči mu došle kao dve crne kose pruge, progovori muklim tuđim glasom: — Gospodine predstojniče, vi vidite šta se radi i šta se sprema i vi znate da mi, višegradski građani Srbi, nismo bili radi ovome. — Ništa ja ne znam, gospodine, — prekide ga odjednom jetkim glasom predstojnik, — i ništa neću da znam. Sad ja imam drugih, važnijih poslova nego da slušam govore. To je sve što imam da vam kažem. — Gospodine predstojniče, — nastavljao je gazda Pavle mirno kao da svojim mirom želi da umiri i ovog jetkog i uzbuđenog čoveka, — mi smo došli da vam ponudimo svoje usluge i da vas uvjerimo... — Ništa meni ne trebaju vaše usluge i ništa nemate da me uvjeravate. Vi ste u Sarajevu pokazali šta znate. — Gospodine predstojniče, — nastavljao je gazda Pavle nepromenjenim glasom i sve upornije, — mi bismo željeli da u granicama zakona... — Jeste, sad se sjećate zakona! Na kakve se zakone vi usuđujete pozivati? — Na državne zakone, gospodine predstojniče, koji važe za sve. Predstojnik se odjednom uozbilji i kao malo umiri. Gazda Pavle odmah iskoristi to zatišje kod uzbuđenog čoveka. — Gospodine predstojniče, mi smo slobodni da vas upitamo jesmo li mi sigurni, sa porodicama, za naš život, i imetak i, ako nismo, šta nam valja činiti? Predstojnik tada raširi ruke, okrećući dlanove prema gazda-Pavlu, sleže ramenima, zaklopi oči i grčevito steže blede, tanke usne. Gazda Pavle je dobro poznavao taj karakteristični izraz, nemilosrdan, slep-gluv-nem, koji državna uprava uzima u važnim trenucima i odmah uvide da posle ovoga nema više koristi od razgovora. A predstojnik, pošto spusti ruke, otvori oči, ispravi glavu, reče nešto blaže: — Vojna vlast će svakog uputiti šta treba činiti. Sad gazda Pavle raširi ruke, sklopi oči, sleže ramenima za trenutak, i onda progovori nekim dubokim, izmenjenim glasom: — Hvala vam, gospodine predstojnice! Ona četvorica opštinara se pokloniše kruto i nespretno. I svi iziđoše kao osuđenici. Čaršija puna zbunjenih pokreta i tihog dogovaranja. Na Alihodžinom dućanu sedi nekoliko uglednih varoških Turaka, Nailbeg Turković, Osmanaga Šabanović, Suljaga Mezildžić. Bledi i zabrinuti sa onim teškim i ukočenim izrazom na licu koji se uvek javlja kod ljudi koji imaju šta da izgube, kad se nađu pred nenadanim događajima i krupnim promenama. I njih su pozvale vlasti da se stave na čelo šuckora. Sad su se, kao slučajno sastali ovde da se na neupadljiv način dogovore šta da rade. Jedni su za to da se ide, a drugi su za uzdržljivost. Alihodža, uzbuđen, sa rumenilom na licu i starim sjajem u očima, odbija odlučno svaku pomisao, o ma kakvom učešću u šuckoru. On se naročito okomio na Nailbega, koji je za to da se primi oružje i da se umesto Cigana oni kao ugledni ljudi stave na čelo muslimanskih dobrovoljačkih odreda. — Ja živ u te poslove neću. A da imaš pameti, ne bi ni ti. Zar ti ne vidiš da se vlasi preko nas biju i da će se na kraju sve o našu glavu obiti? I sa istom onom rečitošću sa kojom je nekad na kapiji pobijao Osmanefendiju Karamanliju, on dokazuje da za »tursko uho« nema dobra ni na jednoj strani i da svako njihovo mešanje može biti samo štetno. — Odavno već nas niko ni za što ne pita i ni u što ne računa. Ušao je Švabo u Bosnu, a ni Sultan ni Ćesar ne upita nas: je li izun, begovi i turska gospodo? Pa se digoše Srbija i Crna Gora, dojučerašnja raja, i uzeše pola Turske Carevine, a nas niko i ne pogleda. I sada, udari Ćesar na Srbiju, a nas opet niko ništa ne pita, nego nam daju neke puške i benevreke da budemo Švabi hajkači i da mu nagonimo Srbijance, kako ne bi on morao tur derati po Šarganu. Pa zar tebi, bolan, ne dolazi u pamet ovo: kad nas za tolike krupne stvari, kroz tolike godine, ni za što ne upitaše, otkud sada ova milost od koje rebra pucaju? A ja ti kažem, da su ovo krupni računi i najbolje će biti onome ko se u njih ne umiješa više nego što mora. Ovdje je na granici počelo da se para, ali ko zna dokle će otići. Ima neko iza ove Srbije. Drukčije ne može biti. Samo, u tebe je, tamo u Nezukama, brdo pred pendžerom pa ti dalje od onog kamenjaka i ne vidiš. Nego batali ti to što si počeo; niti idi u šuckore nit' nagovaraj druge. Bolje ti je da muzeš ono desetak kmetova što ti je ostalo, i dok još daju ponešto. Svi ćute, nepomični i ozbiljni. Ćuti i Nailbeg, očigledno uvređen, iako to krije, i bled kao mrtvac pretura neku odluku u glavi. Osim Nailbega Alihodža ih je sve pokolebao i rashladio. Puše i nemo gledaju kako preko mosta mili neprekidna povorka vojnih kola i natovarenih konja. A zatim se jedan po jedan digoše i oprostiše. Poslednji je bio Nailbeg. Na njegov mrki pozdrav, Alihodža mu još jednom pogleda u oči i reče gotovo tužno: — Ja vidim da si ti naumio da ideš. I tebi se gine; strah te da te ne preteknu Cigani. Ali zapamti da su stari ljudi davno rekli: Nije vrijeme došlo da ginemo, nego da se vidi ko je kakav. I ovo su takva vremena. Pijac koji deli hodžin dućan od mosta zakrčen je kolima, konjma, vojnicima svih rodova oružja, rezervistima koji odlaze da se prijave. S vremena na vreme provedu žandarmi grupu vezanih seljaka ili građana, Srba. Vazduh je pun prašine. Svi govore glasnije i kreću se brže nego što zahteva ono što kažu ili što rade. Lica su znojna i zajapurena, čuju se psovke na svim jezicima. Oči sjaju od alkohola, nespavanja i onog mučnog nemira koji uvek vlada u blizini opasnosti i krvavih događaja. Nasred pijaca, upravo prema mostu, mađarski rezervisti u novim uniformama tešu neke grede. Užurbano kucaju čekići i struže testera. Pijacom ide šapat: to se podižu vešala. Oko njih se kupe deca. Alihodža gleda sa svog ćepenka kako se uspraviše prve dve grede, a zatim kako se ispe jedan brkat rezervist i veza ih trećom, vodoravnom, po vrhu. Svetina navalila kao da se halva deli i napravila živ krug oko vešala. Ponajviše vojnici, ali izmešani sa turskom seoskom sirotinjom i varoškim Ciganima. U neko doba načini se put i odnekud donesoše sto sa dve stolice za oficira i njegovog pisara, a zatim šuckori dovedoše prvo dvojicu seljaka a zatim jednog građanina. Seljaci su bili seoski kmetovi iz graničnih sela Pozderčića i Kamenice, a građanin neki Vajo, Ličanin, koji je davno došao u kasabu, kao preduzimač, i tu se oženio. Sva trojica su bili vezani, unezvereni i prašni. Vojnik dobošar stade da bije snažno u svoj bubanj. U opštoj vrevi i nemiru glas bubnja je dolazio kao grmljavina izdaleka. Nastade tišina u onom krugu oko vešala. Oficir, jedan rezervni poručnik, Mađar, čitao je oštrim glasom smrtne presude na nemačkom, a za njim je prevodio jedan narednik. Sva trojica su bili od prekog suda osuđeni na smrt, jer su svedoci pod zakletvom izjavili da su ih videli kako u noći daju svetlosne signale prema srpskoj granici. Vešanje treba da se izvrši javno, na pijacu, pored mosta. Seljaci su ćutali, trepćući kao u neprilici. A onaj Vajo Ličanin brisao je znoj sa lica i mekim tužnim glasom uveravao da je nevin i velikim kao izluđenim očima tražio oko sebe kome bi još to mogao da kaže. Trebalo je da se pristupi izvršenju presude, kad se kroz onaj krug sakupljenog sveta probi jedan vojnik, riđ, malen, sa nogama raskrečenim kao slovo X. To je bio Gustav, nekadašnji calkelner u Lotikinom hotelu, a sada kafedžija u donjoj čaršiji. Bio je u novoj uniformi, sa kaplarskim činom, crven u licu i zakrvavljenih očiju, još više nego obično. Nastalo je objašnjavanje. Onaj narednik je nastojao da ga udalji, ali se ratoborni kafedžija nije dao. — Ja sam ovde petnaest godina obaveštajni organ, poverljiva ličnost najviših vojnih krugova, — vikao je nemački, pijanim glasom, — i meni je još preklane u Beču obećano da ću moći svojim rukama obesiti dva Srbina kad tome dođe vreme. Vi ne znate s kim imate posla. Ja sam stekao pravo na to. I vi sad mene... U svetini nastade romor i šapat. Narednik je stajao u neprilici. Gustav je bivao sve nasrtljiviji i tražio je po svaku cenu da se dvojica osuđenih prepuste njemu da ih on svojom rukom obesi. Tada se diže onaj poručnik, mršav i mrk čovek gospodskog izgleda, očajan kao da je i sam osuđenik, bez kapi krvi u licu. Ako je i pijan, Gustav uze stav mirno, ali su mu tanki riđi brkovi poigravali i oči šarale čas levo čas desno. Oficir priđe sasvim blizu, unese se u to crveno lice kao da će ga pljunuti. — Ako se iz tih stopa ne izgubiš, narediću da te vezana odvedu u zatvor. A sutra ćeš se javiti na raport. Jesi li razumeo? A sad odstupi! Marš! Poručnik je govorio nemački sa mađarskim naglaskom posve tiho, ali tako oštro i ogorčeno da se pijani kafedžija odjednom smanji i izgubi u svetini, ponavljajući neprestano reči izvinjavanja. Tek tada se opšta pažnja svrati ponovo na osuđenike. Dvojica seoskih domaćina imali su potpuno isto držanje. Treptali su i mrštili se od sunčane jare i od zapare koja udara iz onog sabijenog sveta, kao da je to sve što ih muči. A Vajo je slabim i plačevnim glasom uveravao da je nevin, da ga je njegov konkurent uzeo na dušu, a da on nit' je služio vojsku nit' je ikad u životu čuo da se svetlošću mogu davati signali. Znao je ponešto nemački i očajnički nizao reč na reč, trudeći se da nađe neki ubedljiv izraz kojim bi zaustavio ovu izludelu maticu koja ga je ponela od juče i koja preti da ga ni kriva ni dužna odnese sa sveta. — Herr Oberleutnant, Herr Oberleutnant, um Gottes willen ... Ich, unschuldiger Mensch... viele Kinder... Unschuldig! Lüge! Alles Lüge! — birao je reči Vajo kao da traži koja je prava i spasonosna. Vojnici su već prišli prvom seljaku. On skide brzo šubaru, okrene se prema Mejdanu na kome je crkva i dva puta se živo prekrsti. Pogledom oficir im naredi da svrše prvo s Vajom. Tada očajni Ličanin, videći da je red na njega, podiže ruke ka nebu i stade da preklinje i viče iz glasa. — Nein! Nein! Nicht, um Gottes willen! Herr Oberleutnant, Sie wissen ... alles ist Lüge ... Gott... alles Lüge! — vikao je Vajo, a vojnici su ga već hvatali za noge i oko pasa, i dizali na drveno postolje pod konopcem. Bez daha, svet je pratio sve to kao neku igru između nesrećnog preduzimača i poručnika, drhteći od ljubopitstva ko će dobiti a ko izgubiti. Alihodža, koji je dotle slušao nerazumljive glasove i nije ni slutio šta se dešava u onom krugu sabijene svetine, ugleda odjednom Vajino izbezumljeno lice iznad svih glava, i odmah skoči i stade da zatvara dućan, iako je postojala izrična naredba vojne vlasti da sve radnje moraju da budu otvorene. U kasabu su stizale sve nove trupe i za njima municija, hrana i oprema, i to ne samo prugom, koja je bila pretrpana, nego i starim kolskim putem, preko Rogatice. Danju i noću su preko mosta prelazila i kola i konji, a prvo što bi ih sretalo na ulasku sa mosta u varoš bila su tri obešena čoveka na pijacu. I kako se čelo kolone obično zaglavljivalo u prepunim ulicama, to je svaka kolona morala da odstoji tu na mostu ili na pijacu, pored vešala, dok tamo napred ne oduši. Prašni, zajapureni, promukli od vike i besa, narednici su na konjima prolazili između kola i natovarenih konja, davali očajne znakove rukom, psovali na svim jezicima Austro-Ugarske Monarhije sve svetinje svih priznatih konfesija. Četvrtog ili petog dana u rano jutro, kad je most opet tako bio pretrpan komorom koja je sporo oticala kroz tesnu čaršiju, začu se oštar i neobičan fijuk iznad kasabe, i nasred mosta, pored same kapije, udari granata u kamenu ogradu. Parčad železa i kamena zasu konje i ljude, nastade gužva, propinjanje konja i opšte bežanje. Jedni su bežali napred, u čaršiju, a drugi natrag, drumom kojim su došli. Odmah padoše još tri granate, dve u vodu a jedna opet na most, među sabijene ljude i konje. Za tren oka most ostade prazan; na čistim koja je nastala videla su se, kao mrke pege, preturena kola, mrtvi konji i ljudi. Sa Butkovih Stijena javi se i austrijska poljska artiljerija i stade da traži tu srpsku brdsku bateriju koja je sada gađala šrapnelom rasturenu komoru sa obe strane mosta. Od toga dana ta brdska baterija sa Panosa gađala je stalno most i kasarnu pored njega. Posle nekoliko dana, opet jednog jutra, začu se sa istoka nov zvuk, negde od Goleša. Glas topa je bio udaljeniji ali dublji, a ispaljene granate gudile su teže nad kasabom. To su bile haubice; u svemu dve. Prvi meci padoše u Drinu, zatim na prazan prostor pred mostom, gde oštetiše okolne kuće, Lotikin hotel i oficirsku kasinu, a onda stadoše u pravilnim razmacima da gađaju sigurnije i to samo most i kasarnu. Već posle jednog sata kasarna je gorela. Vojnike koji su pokušali da gase, tukla je brdska baterija sa Panosa šrapnelom. Najposle prepustiše kasarnu njenoj sudbini. Na vrelom danu gorelo je sve što je drveno, a u dogorele ruševine padale su s vremena na vreme granate i rušile ponutricu zgrade. Tako je i po drugi put porušen Kameniti han i od njega ponovo načinjena gomila kamenja. Dve haubice sa Goleša gađale su posle toga jednomerno i stalno most, i to ponajviše srednji stub. Granate su padale čas u reku, levo i desno od mosta, čas se rasprskavale o masivne kamene stubove, a čas opet udarale u most sam, ali nijedna nije pogodila železni poklopac nad otvorom koji vodi u unutrašnjost srednjeg stuba u kome se nalazi eksploziv za miniranje mosta. Od celog tog desetodnevnog bombardiranja nije ni inače na mostu nastala nikakva veća šteta. Granate su udarale o glatke stubove i oble svodove, odskakale od njih i eksplodirale u vazduhu ne ostavljajući na kamenim zidovima drugog traga do lakih, belih, jedva primetnih ogrebotina. A parčad od šrapnela odbijala se od glatkih, čvrstih zidova kao zrna grada. Jedino su granate koje su pogađale sam kolovoz na mostu ostavljale u nabijenom šljunku plitke rupe i razrivena mesta, ali to se nije moglo ni primetiti dok se ne stupi na sam most. Tako je u celoj toj novoj oluji koja se srušila na kasabu i pokretala iz korena i preturala drevne navike, žive ljude i mrtve stvari, most stajao i dalje beo, tvrd i neranljiv, kakav je bio oduvek. Zbog stalnog bombardovanja obustavljen je po danu svaki veći saobraćaj preko mosta: civili prelaze slobodno, pa i vojnici pretrčavaju pojedinačno, ali čim krene malo veća grupa, sa Panosa je zaspu šrapnelom. Posle nekoliko dana stvorila se izvesna pravilnost. Svet je uočio kad je paljba življa, kad je slabija, a kad se potpuno obustavlja, i prema tome se kreće i svršava najnužnije poslove, ukoliko ga austrijske patrole u tom ne sprečavaju. Brdska baterija sa Panosa puca samo danju, ali haubice iza Goleša javljaju se i noću i pokušavaju da ometaju premeštanje trupa i prenos komore sa jedne i sa druge strane mosta. Građani čije su kuće u središtu varoši, u blizini mosta i druma, prešli su sa porodicama na Mejdan ili u druge zaklonjene i udaljene mahale, kod rođaka ili poznanika, da bi se sklonili od bombardovanja. To bežanje sa decom i najnužnijim stvarima podseća na one teške noći kad bi na kasabu naišao »veliki povodanj«. Samo što ovoga puta ljudi raznih vera nisu pomešani ni vezani osećanjem solidarnosti i zajedničke nesreće, i ne sede zajedno, tražeći u razgovoru pomoći i olakšanja kao nekad. Turci su po turskim kućama a Srbi, kao okuženi, po srpskim. Ali i tako rastavljeni i podeljeni, oni žive manje-više jednako. Zbijeni po tuđim kućama, ne znajući šta da rade sa dugim vremenom i sa svojim brižnim i zbunjenim mislima, dokoni i praznoruki kao pogorelci, u strahu za život, u neizvesnosti za imanje, mučeni suprotnim nadama i željama koje, naravno, i jedni i drugi kriju. Kao nekad za vreme velikih poplava, i kod jednih i kod drugih stariji ljudi nastoje da razvedre sve oko sebe šalama i pričama, usiljenim mirom i veštačkom vedrinom. Ali izgleda da za ovu vrstu nesreće ne pomažu stare šale ni zabašurivanja, da su sve nekadašnje priče izbledele i sve pošalice izgubile ukus i smisao a mučno i sporo se stvaraju nove. Noću se svi pretvaraju da spavaju, iako u stvari ne može niko oka da stisne. Govore šapatom, iako ni sami ne znaju čemu taj oprez kad i onako svakog časa grune top čas srpski čas austrijski. Ušao u svet strah od »davanja znaka neprijatelju«, iako niko ne zna ni kako se ti znakovi daju ni šta to zapravo znači. Ali strah je toliki da nigde niko ne srne ni šibicu da zapali. Vatra se i ne loži. Muškarci, kad hoće da puše, zatvaraju se u zagušljive sobičke bez prozora ili se pokrivaju jorganom po glavi i tako puše. Omorina pritište i davi. Svi se kupaju u znoju, ali su sva vrata zaključana i svi prozori zatvoreni i zastrti. Kasaba liči na nesrećnika koji pred udarcima od kojih ne može da se odbrani prekrije oči rukama, i tako čeka. Sve kuće izgledaju kao da su mrtvim kocem zatvorene. Jer, ko hoće da ostane živ mora da se pravi mrtav; pa ni to uvek ne pomaže. U muslimanskim kućama je nešto življe i slobodnije. Tu ima mnogo starih ratničkih nagona, ali probuđenih u nevreme, zbunjenih i obezglavljenih u ovom dvoboju u kome se iznad njihovih glava nadbijaju dve artiljerije, obe hrišćanske. Ali ima i brige, velike i skrivene, ima i nesreća bez izlaza i vidljivog rešenja. U Alihodžinoj kući ispod Grada pravi mekteb. Na toliku njegovu decu došlo je još i devetoro dece Mujage Mutapdžića; od toga samo troje odrasle, a sva ostala sitna i nejaka, sve jedno drugome do uha. Da ne bi morali da ih čuvaju i svaki čas dozivaju po avliji, zatvarali su ih, zajedno sa Alihodžinom decom, u hladoviti i široki alvat i tu se njihove majke i starije sestre nose sa njima, u opštoj i neprestanoj vrevi i pisci. Ovaj Mujaga Mutapdžić, zvani Užičanin, doseljenik je u kasabi. (Malo niže vidićemo zašto i kako.) To je visok čovek pedesetih godina, potpuno sed, orlovskog nosa i lica izbrazdanog borama, duboka glasa, oštrih, vojničkih pokreta. Izgleda stariji od Alihodže, iako je desetak godina mlađi od njega. Sedi sa Alihodžom u kući, puši bez prestanka, retko i malo govori, zanesen mislima čija mu se težina ogleda na licu i u svakom pokretu. Ne drži ga mesto. Malo, malo, pa se digne, iziđe pred kuću i iz bašte posmatra bregove oko kasabe, s jedne i s druge strane reke. Stoji tamo uzdignute glave i gleda ispitivački kao da se radi o nevremenu. Alihodža, koji ga nikako ne ostavlja sama, nastojeći neprestano da ga razgovori i umiri, izlazi za njim. Tu u bašti, malo strmoj, ali lepoj i velikoj, vlada mir i zrelost letnjih dana. Luk je već oboren i povaljan; suncokreti u punoj snazi, oko njihovih crnih i teških glava zuje pčele i bumbari. Po krajevima sitno cveće koje već počinje da se semeni. Sa tog uzvišenog mesta vidi se dole razasuta kasaba između dve reke, Drine i Rzava, i venac brda nejednake visine i raznog oblika. U nizini oko kasabe i po strmim stranama brežuljaka izmenjuju se krpe i pojasevi zrelog ječma sa površinama zelenih kukuruza. Blešte bele kuće i crne se šume koje pokrivaju visove. Umerena topovska paljba sa jedne i sa druge strane čini se odavde svečana i bezazlena, toliko je prostranstvo zemlje i neba nad njom, u vedrini letnjeg dana koji tek počinje da raste. Tu se i brižnom Mujagi razvezuje jezik. On odgovara Alihodži na njegove dobre reči i priča mu svoju sudbinu, ne što je hodža ne bi znao, nego što ovde na suncu mora nekako da razdreši i olakša taj uzao koji ga steže i guši pod grlom, i što se ta sudbina rešava upravo tu i sada, u svakom pojedinom od ovih trenutaka letnjeg dana, pri svakom pucnju topa sa jedne ili sa druge strane. Nije mu bilo punih pet godina kad su Turci morali da napuste gradove po Srbiji. Osmanlije su otišle u Tursku, ali njegov otac, Suljaga Mutapdžić, još mlad čovek, ali već ugledan i jedan od prvih užičkih Turaka, rešio je da pređe u Bosnu, odakle su i bili starinom. Natrpao je decu u krošnje i sa ono novaca što se u tim prilikama moglo izvući iz zemlje i kuća napustio zauvek Užice. Sa onih nekoliko stotina užičkih muhadžira prešao je u Bosnu, gde je bila još turska vlast, i nastanio se s porodicom u ovoj kasabi, gde je odranije živela jedna grana Mutapdžića-Užičana. Ovde je proveo desetak godina i upravo je bio počeo da osigurava svoje mesto u čaršiji, kad je došla austrijska okupacija. Oštar i nepomirljiv čovek, on je smatrao da nije vredelo bežati od jedne hrišćanske vlasti da bi se živelo pod drugom. Godinu dana posle odlaska Austrijanaca, on je opet sa celom porodicom napustio Bosnu, zajedno sa još nekoliko porodica koje nisu htele da vek provode u zemlji »gde zvono kuca«, i preselio se u Novu Varoš, u Sandžaku. (Ovaj Mujaga je tada bio momče od nešto više od petnaestak godina.) Tu se Suljaga Mutapdžić zatrgovčio, tu su mu se izrodila i ostala deca. Ali nikad nije mogao da preboli ono što je ostavio u Užicu ni da se prilagodi novim ljudima i drukčijem životu u Sandžaku. To je i bio razlog njegove prerane smrti. Kćeri, sve lepe i na dobru glasu, dobro su se poudale. Sinovi su prihvatili i raširili ono malo očevine. I upravo kad su se poženili i stali da dublje puštaju koren u novoj sredini, došao je Balkanski rat 1912. godine. U otporu koji je turska vojska oko Nove Varoši dala srpskoj i crnogorskoj vojsci, učestvovao je i Mujaga. Otpor je bio kratak, i ne može se kazati ni da je bio slab ni bezuspešan sam po sebi, pa ipak, kao nekim čudom, kao da se sva sudbina rata i tolikih hiljada živih ljudi rešava ne tu nego negde daleko, nezavisno od svakog otpora, jačeg ili slabijeg, turska vojska je ispraznila Sandžak. Ne mogući sačekati protivnika od koga je kao dete bežao iz Užica, i kome se i sada bez uspeha odupro, a nemajući kuda na drugu stranu. Mujaga se rešio da beži natrag u Bosnu, pod onu istu vlast od koje mu je otac pobegao. I tako je, po treći put izbeglica, prešao sa celom porodicom u ovu kasabu u kojoj je proveo detinjstvo. Sa nešto gotovine i uz pomoć višegradskih Turaka, među kojima je imao i rođaka, on je za ove dve godine nastojao da stvori neki posao. Ali stvar nije bila laka, jer su, kao što smo videli, vremena bila oskudna i nesigurna i zarada teška i za one koji su odavno zakopitili. Uglavnom je, čekajući bolja i mirnija vremena, živeo od gotovine. I sad, evo, posle svega dve godine toga teškog izbegličkog života u kasabi, naišla je ova oluja u kojoj on više ne može i ne ume ništa; jedino što mu ostaje to je da, zabrinut, prati njen tok i strepi od njenog ishoda i završetka. O tome razgovaraju sada njih dvojica, tiho, isprekidano i bez veze, kao što se govori o stvarima koje su i suviše dobro poznate i koje se mogu razmatrati s kraja, s početka ili sa ma koje tačke u sredini. Alihodža, koji neobično voli i ceni Mujagu, nastoji da nađe neku reč koja teši ili umiruje, ne što veruje da može išta pomoći, nego što ima potrebu, i oseća dužnost da na neki način uzme učešća u zloj sudbini ovoga čestitog, nesrećnog čoveka i istinskog muslimana. Mujaga sedi i puši: prava slika čoveka koga je sudbina suviše opteretila. Po čelu i slepoočnicama izbijaju mu krupne graške znoja, stoje neko vreme, dok ne porastu i otežaju, a onda blesnu na suncu i krenu kao mlaz niz naborano lice. Ali Mujaga ih ne oseća i ne briše. Zamućenim očima gleda u travu pred sobom i zanesen osluškuje ono što se dešava u njemu i što je jače i glasnije od svake utešne reči, od najživlje kanonade. S vremena na vreme samo odmahne lako rukom i progovori pokoju reč koja je mnogo više deo unutrašnjeg razgovora nego neki odgovor na ono što mu se govori ili što se dešava oko njega. — Ovo je došlo, moj Alihodža, da se nema kud. Bog jedan vidi da smo i otac mi rahmetli i ja sve činili da ostanemo u čistoj vjeri i pravom turčijatu. Đed mi je ostavio kosti u Užicu; danas mu belćim nema traga od mezara. Oca sam ukopao u Novoj Varoši i ne znam da do danas i njegov mezar nije vlaška stoka pogazila. Mislio sam da ću bar ja umrijeti ovdje, gdje još ezan uči, ama evo mi se čini da je pisano da nam se sjeme zatre i nikome za grob ne zna. Božja volja tako hoće, šta li? Samo vidim da se više nema kud. Došlo ono vrijeme o kome se kaže da prava vjera neće imati puta ni izlaza, do jednog: da svisne. Jer, kud sam prist'o? Da pođem sa Nailbegom i sa šuckorima i da poginem sa švapskom puškom u ruci, osramoćen i ovog i onog svijeta, ili da sjedim ovako i čekam da Srbija zastupi i ovdje i da dočekam ono od čega smo pedeset godina bježali po muhadžirluku, iz mjesta u mjesto? Alihodža zausti da kaže nešto što ohrabruje i otvara malo nade, ali ga prekide salva austrijske baterije sa Butkovih Stijena, na koju odmah stadoše da odgovaraju topovi sa Panosa. Javiše se i oni iza Goleša. Preturali su tačno iznad njihovih glava, i to dosta nisko, tako da su im nad glavom neprestano tkale u oba pravca granate raznih kalibara sa onim turobnim zvukom koji podiže utrobu u čoveku naviše i steže krvne sudove do bola. Alihodža se diže i predloži da se sklone bar pod strehu, a Mujaga pođe za njim kao mesečar. U srpskim kućama, koje su sabijene oko crkve na Mejdanu, naprotiv, nema ni žalbi na prošlost ni bojazni od budućnosti; samo strah i tegoba sadašnjice. Tu vlada neko naročito, nemo zaprepaštenje koje uvek ostaje kod ljudi iza prvih udaraca velikog terora, hapšenja i ubijanja bez reda i suda. Ali ispod toga zaprepašćenja sve je isto, kako je bilo ranije i oduvek; isto pritajeno slukćenje kao nekad, pre više od sto godina, kad su na Panosu gorele ustaničke vatre, ista nada, isti oprez, i ista rešenost da se sve podnese, ako drugačije ne može da bude, i ista vera u dobar kraj, tamo negde na kraju svih krajeva. Unuci i praunuci onih koji su se sa tog brega, isto ovako zatvoreni po kućama, brižni i zaprepašćeni, ali potreseni do dna duše, naprezali sluh ne bi li čuli slabu jeku Karađorđeva topa gore od Veletova, slušaju sada kako im u toploj tami iznad glava tutnje i grme teška haubička zrna, nagađaju po zvuku koja su srpska a koja švapska, tepaju im ili ih kunu, izdevaju im imena i nadimke. Sve to dok zrna lete visoko i gađaju po okolini, ali kad se paljba spusti do mosta i varoši, oni zamuknu odjednom, preseče im se reč, jer im izgleda, i zakleli bi se, da u onoj potpunoj tišini, kod tolikog prostora, i jedna i druga strana gađa samo njih i kuću u kojoj su. A tek pošto se raziđe jeka od bliske eksplozije, oni progovaraju promenjivim glasom i uveravaju jedan drugog da je ta granata pala posve blizu i da je od neke naročite pogane vrste, mimo sve ostale granate. U Ristića kući, koja je odmah iznad parohove, veća i lepša od nje, a sklonjena i zaštićena od topovske vatre sa obe strane strmim šljivicima, sklonilo se najviše našeg sveta iz čaršije. Malo ima ljudi ali dosta žena kojima su muževi pohapšeni ili odvedeni kao taoci, a one se savile ovde sa decom. Kuća je prostrana i bogata; u njoj živi samo gazda Mihailo Ristić sa ženom i sa snahom, udovicom koja nije htela da se preuda ni vrati kući kad je obudovila, nego je ostala tu da podiže decu, pored ovo dvoje starih ljudi. Njen najstariji sin prebegao je pre dve godine u Srbiju i poginuo kao dobrovoljac na Bregalnici. Bilo mu je osamnaest godina. Stari gazda Mihailo, njegova baba i snaha, služe ove neobične goste kao na slavi. Naročito je starac neumoran. Gologlav je, što je neobično, jer on inače nikada ne skida svoj crveni fes, gusta seda kosa pada mu oko ušiju i na čelo, a srebrni jaki brkovi, pri dnu žuti od duvana, okružuju usta kao stalan osmejak. Čim primeti da je neko uplašen ili rastužen više od ostalih, on mu prilazi, razgovara ga i nudi rakijom, kafom i duvanom. — Ne mogu, kum' Mihailo, hvala ti ko ocu, ne mogu, ev' ovde me steglo, — brani se jedna još mlada žena pokazujući rukom svoje oblo i belo grlo. Ona je žena Petra Gatala sa Okolišta. Petar je nekidan otišao u Sarajevo po trgovini. Tu ga je zatekao rat, i od tada žena od njega nema glasa. Vojska ih je isterala iz kuće i sad se ona sklonila sa decom ovde kod gazda-Mihaila, sa kojim je po muževljevoj porodici veže kumstvo od starine. Utučena je od brige za mužem i napuštenom kućom. Krši ruke i naizmence jeca i uzdiše. Gazda Mihailo je ne pušta s oka i stalno je oko nje. Jutros se saznalo da je Petar na povratku iz Sarajeva, u vozu, uzet za taoca, da je odveden u Vardište i tu, prilikom jedne pogrešne uzbune, omaškom streljan. To još kriju od nje, a gazda Mihailo se stara da joj to ne bi kogod naglo i neobazrivo saopštio. Žena se svaki čas diže, hoće da iziđe u avliju i pogleda na Okolišta, ali je gazda Mihailo zaustavlja i zagovara na sve moguće načine, jer on dobro zna da Gatalovića kuće na Okolištima već gore, i hoće ovu nesrećnu ženu da poštedi bar od toga prizora. Šali se i smeška i nudi je neumorno. — Dede, kuma-Stanojka, dede, janje moje. Jednu čašicu samo. Ovo je melem i razbibriga a ne rakija. I žena pokorno ispija. Gazda Mihailo nudi redom i svojom neodoljivom i neumornom srdačnošću primorava svakog da se okrepi. Zatim se opet vraća ženi Petra Gatala. Njoj se zaista razvezao onaj bolni uzao u grlu. Sad je mirnija, samo zamišljeno gleda preda se. Ali je gazda Mihailo ne napušta, nego joj priča kao detetu kako će i ovo proći i njen Petar se vratiti iz Sarajeva, zdrav i živ, i kako će opet svi ući u svoju kuću na Okolištima. — Znam ja Petra, na krštenju sam mu bio. O tom krštenju se dugo pričalo. A ja ko danas pamtim: bio sam momak za ženidbu, kad sam sa pokojnim ocem, koji je kumovao gazda-Jankovoj djeci, išao na Okolišta da krstimo ovog istog tvoga Petra. I on priča tu priču o krštenju Petra Gatala koju svi znaju, ali koja im u ovim neobičnim noćnim časovima dolazi kao nova. Ljudi i žene prilaze bliže, slušaju i slušajući zaboravljaju opasnost i ne obraćaju pažnju na topovsku jeku a gazda Mihailo priča. U dobra i mirna vremena, kad je čuveni pop Nikola bio paroh u kasabi, nađe se gazda-Janku Gatalu sa Okolišta sin, posle toliko godina braka i čitavog niza ženske dece. Prve iduće nedelje ponesu dete da krste i pored radosnog oca i kuma pođu još neki rođaci i komšije. Još idući niz Okolišta, zastajali su često i iz velike kumove ploske natezali ljutu rakiju. A kad su, prelazeći most, stigli na kapiju, sednu tu da se malo odmore i još jednom potegnu. Bio je hladan dan i kasna jesen, na kapiji nije više bilo kafedžije nit' su varoški Turci dolazili da piju kafu i sede. Zato Okolištani posedaju kao kod kuće, otvore torbe sa jelom i načnu novu plosku rakije. I nazdravljajući jedan drugom, rečito i od srca, zaborave i na dete i na popa koji je posle službe trebalo da ga krsti. Kako u ta vremena — sedamdesetih godina XIX veka — nije još bilo, ni smelo biti, zvona na crkvi, veseli ljudi nisu ni primećivali da vreme prolazi i da je služba davno gotova. U njihovim razgovorima, u kojima se smelo i nadaleko mešala budućnost deteta sa prošlošću roditelja, nije vreme bilo važno ni imalo mere. Nekoliko puta se javljala savest kod kuma koji je opominjao da se kreće, ali su ga ostali odmah ućutkavali. — Ama, da idemo, ljudi, da svršavamo, biva, što je zakon i hrišćanski red, — zamuckuje kum. — De, što si navalio, tako ti boga, niko još nije u ovoj parohiji ostao nekršten, — odgovaraju drugi i nude ga svaki iz svoje ploske. I otac je jedno vreme požurivao da se ide, ali rakija je najposle sve ućutkala i sjedinila. Žena, koja je dotle držala dete na ozeblim i pomodrelim rukama, položi ga na kameno sedište i umota šarenicom, a ono je mirovalo kao da je u kolevci, čas spavalo, čas otvaralo ljubopitljivo oči, kao da učestvuje u opštem veselju. (»Vidi se da je kasabalija« kaže kum, »voli društvo i teferičli mjesto«). — Zdrav si, Janko, — viče jedan komšija, — da ti je sretan i dugovječan sin; dabogda ti bio dika među domaćinima i jedan po jedan u srpskom uhu, u časti i česti, u svakom dobru i izobilju. Dabogda... — Ama, kako bi bilo da to s krštenjem svršimo? — prekida otac. — Lako ćemo za krštenje, — viču svi uglas i obređuju se rakijom. — Nije ni Ragib efendija Borovac kršten pa eno ga koliki je: konj se pod njim savija, — kaže jedan od komšija, uz opšti smeh. Ali ako je za ove ljude na kapiji vreme izgubilo meru, nije za popa Nikolu, koji je čekao donekle pred crkvom, pa onda se naljutio, prigrnuo svoj ćurak od lisičine i sišao s Mejdana u varoš. Tu mu je neko kazao da su ljudi sa detetom na kapiji. Otišao je tamo da ih izgrdi, kako on ume, ali su ga oni dočekali sa toliko radosne i iskrene odanosti, sa tako svečanim izvinjavanjima i tako toplim željama i dobrim rečima, da je i pop Nikola, koji je bio oštar i strog čovek, ali pravi kasabalija po srcu, popustio i prihvatio za plosku i meze. Nadneo se nad mališana i opsovao mu baku, od milošte, a dete je mirno gledalo njegovo krupno lice sa velikim plavim očima i širokom, riđom bradom. Nije baš istina što se pričalo da je mali i kršten na kapiji, ali je tačno da su se tu zametnuli dugi razgovori, sa teškim pićem i mnogim zdravicama. Tek dockan posle podne ispelo se celo veselo društvo na Mejdan i otvorilo crkvu, gde se kum, zaplićući jezikom i štucajući, odrekao đavola u ime novog kasabalije. — Tako mi krstimo kum-Petra, i eto, nek je živ i zdrav, prešao je četrdesetu i ništa mu ne fali, — završava svoje pričanje kum Mihailo. Svi se obređuju još po jednom rakijom i kafom, zaboravljajući stvarnost da bi mogli da je podnesu, i svi lakše i slobodnije govore i svima im nekako biva jasno da u životu ima i drugih stvari, čovečnijih i radosnijih od ovog mraka, straha i ubilačke pucnjave. Tako im prolazi noć i sa njom život, sav od opasnosti i stradanja ali jasan, nepokolebljiv i prav u sebi. Vođeni drevnim i nasleđenim nagonima, oni ga cepkaju i dele na trenutne utiske i neposredne potrebe, gubeći se potpuno u njima. Jer jedino tako, živeći svaki trenutak odvojeno i ne gledajući ni napred ni natrag, može se ovakav život podneti i živ čovek sačuvati za bolje dane. Pa onda sviće. To znači samo da paljba postaje življa i da se na sunčevoj svetlosti nastavlja nerazumljiva i nedogledna igra rata. Jer sami po sebi dani nemaju više imena ni smisla, vreme je izgubilo značenje i vrednost. Ljudi umeju samo da čekaju i strepe. Inače, misle, rade, govore i kreću se kao automati. Tako, i slično, živi narod po strmim mahalama ispod Grada i na Mejdanu. A dole, u čaršiji samoj, malo je građanskog sveta ostalo. Još prvog dana rata naređeno je da radnje moraju biti otvorene, kako bi vojska koja prolazi mogla da kupuje sitne potrebe, ali još više zato da bi se pokazalo građanstvu kako je neprijatelj daleko i kako ne postoji nikakva opasnost po kasabu. Ta naredba je ostala odnekud na snazi i sada pod bombardovanjem, ali svak nastoji da pod zgodnim izgovorom drži svoj dućan zatvoren veći deo dana. Radnje koje su posve blizu mosta i Kamenitog hana, kao dućani gazda-Pavla Rankovića i Alihodže, zatvorene su po vas dan, jer su suviše izložene bombardovanju. Isto tako je potpuno ispražnjen i zatvoren Lotikin hotel; na njemu je krov oštećen granatom i zidovi išarani zrnima šrapnela. Alihodža siđe samo jednom ili dvaput preko dana sa svog brega da pogleda je li sve na mestu, pa se opet vraća kući. Lotika je sa celom porodicom napustila hotel, još prvoga dana, kad je počelo bombardovanje mosta. Prešli su na levu obalu Drine i sklonili se u jednu novu i prostranu tursku kuću. Zgrada je bila podalje od druma, sklonjena u jednoj udolini i utonula u gustom voćnjaku iz koga joj je virio samo crven krov. Njen sopstvenik je sa celom porodicom bio na selu. Hotel su napustili sa prvim mrakom, kad obično vlada potpuno zatišje. Od posluge je ostao sa njima jedino verni i nepromenljivi Milan, stari neženja, ali uvek nalickan lepotan, koje već odavno nije imao više koga da izbacuje iz hotela; ostali su se, kao što se u ovakvim prilikama često dešava, razbegli čim je prvi top pukao nad kasabom. Kao uvek i u svemu, i pri ovoj seobi Lotika je upravljala i raspoređivala, isključivo i bez pogovora. Ona je određivala šta treba kao najnužnije i najvrednije poneti sa sobom a šta ostaviti; šta će ko obući; ko će nositi Deborino sakato i maloumno dete, ko voditi Deboru samu, onako bolesnu i plačljivu, a ko Minu, izbezumljenu od straha, pregojenu i pouselu devojku. Tako su, koristeći se mrakom sparne letnje noći, prešli most, sa nešto stvari i bolesnim dečakom na ručnim kolicima, sa kuferima, i zavežljajima u rukama, Lotika, Caler, Debora i Mina. Posle trideset godina sada je prvi put hotel bio potpuno zatvoren i ostao bez žive duše u njemu. Mračan, načet još od prvih granata, on je već izgledao kao davnašnja ruševina. A oni su već posle prvih koraka preko mosta, onako prestareli i nejaki, sakati ili ugojeni, krivonogi i nenavikli pešačenju, dobili odjednom izgled jevrejske sirotinje, jadnih begunaca koji od pamtiveka obijaju drumove po svetu. Tako su prešli na drugu obalu i stigli u prostranu tursku kuću na konak. I tu je Lotika sve smestila i rasporedila, izbeglički prtljag i svoju čeljad. Ali kad je trebalo da i sama legne, u polupraznoj tuđoj sobi, bez svojih stvari i hartija sa kojima je vek provela, pretrgla se duša u njoj i prvi put od kako zna za sebe izdala je snaga, i to sva odjednom. Pustom turskom kućom prolomio se njen jauk; nešto što nikad niko nije video ni čuo ni slutio da može da postoji: Lotikin plač, grozan, težak i prigušen kao muški, a nezadržavan i nezadržljiv. U porodici je na to nastalo zaprepašćeno, gotovo pobožno ćutanje, pa zatim opšti lelek i ridanje. Za njih je slom tetka-Lotikine snage bio teži udarac nego i rat i bežanija i gubitak kuće i kućišta, jer sa njom se dalo sve prebroditi i savladati a bez nje se nije moglo ništa uraditi ni zamisliti. Kad je sutra osvanuo sjajan letnji dan, pun ptičjeg pevanja, rumenih oblaka i obilne rose, on je umesto nekadašnje Lotike, koja je sve do sinoć upravljala sudbinama svih svojih, zatekao sklupčanu na zemlji jednu staru i nemoćnu Jevrejku, koja nije mogla ni umela ni o samoj sebi da brine, koja je samo drhtala od nerazumljivog straha i plakala kao dete, ne znajući da kaže čega se plaši ni šta je boli. Tada se desilo drugo čudo. Onaj stari, teški, dremljivi Caler, koji ni u mladosti nije imao ni svoje volje ni svoga mišljenja, nego je puštao da ga, kao i celu porodicu, vodi Lotika, koji upravo nije nikad ni bio mlad, sad se odjednom pokazao kao istinska glava kuće, sa mnogo mudre rešenosti, sa sposobnošću da donese potrebne odluke i sa dovoljno snage da ih u delo privede. On je tešio i negovao svoju svastiku kao bolesno dete i brinuo o svima kao što je to ona do juče činila. Odlazio je za vreme zatišja u varoš i donosio iz napuštenog hotela potrebnu hranu, stvari i odelo. On je našao negde i lekara i doveo ga bolesnici. Lekar je konstatovao kod premorene i ostarele žene potpun živčani slom, preporučio da se bolesnica što pre udalji odavde, iz domašaja ratnih operacija, prepisao neke kapljice, i otišao za transportom ranjenika. Caler je sa vojnim vlastima sve uredio da dobije kola i da celu porodicu prebaci prvo u Rogaticu a zatim u Sarajevo. Trebalo je samo sačekati dan-dva da se Lotika bar toliko pribere da može da putuje. Ali Lotika leži kao uzeta, plače na sav glas i na svom slikovitom i mešanom jeziku izgovara nepovezane reči krajnjeg očaja, straha i gnušanja. Oko nje puže po golom podu Deborin nesrećni dečak, gleda ljubopitljivo u tetkino lice i doziva je onim nerazumljivim grlenim uzvicima koje je Lotika tako dobro razumevala a na koje sada ne odgovara. Ona neće ništa da okusi i ne može nikog da vidi. Strahovito pati od čudnih predstava čisto fizičkih stradanja. Čas joj se čini da se dve podnice pod njom odjednom rasklapaju, kao podmukla klopka, i da ona propada između njih u nepoznatu dubinu, a nema, osim svog rođenog vriska, ničeg čime bi se odbranila i zadržala. Čas dolazi sama sebi nekako velika a laka i moćna, kao da ima i džinovske noge i jaka krila i ko da tako trči, slična ptici noju, ali trči koracima koji su duži nego što je odavde do Sarajeva. Tako pod njenim stopalima pljuskaju reke i mora kao male barice i pršte gradovi i naselja kao šljunak i staklo. Od toga joj silno bije srce i treperi dah. Ne zna gde će se zaustaviti ni kuda je vodi ta krilata trka, ali zna da se oslobađa i spasava od onih prividno i podlo sastavljenih dasaka koje se izmiču ispod čoveka brzinom munje. Zna da gazi i ostavlja iza sebe zemlju na kojoj se nije dobro zadržavati i da opkoračuje, kao prljave lokve, naselja i velike varoši u kojima se ljudi varaju i lažu rečima i brojevima, a kad se reči izigraju i brojevi zamrse, oni odjednom menjaju igru, kao mađioničar okreću scenu i, protivno svemu onome što se govori i računa, isturaju napred topove i puške i neke druge, nove ljude zakrvavljenih očiju, sa kojima nema razgovora, pogađanja ni sporazuma. Pred tom najezdom ona odjednom nije više silna i divovska ptica koja trči, nego nemoćna, oborena sirota starica na tvrdom podu. A ti ljudi se roje, u hiljadama, milionima; pucaju, kolju, dave, sve redom, uništavaju bez milosrđa i razuma. Jedan od njih je nagnut nad njom; ne vidi mu lica, ali oseća kako joj pritište vrh od bajoneta na samu ožičicu, tu gde se rebra razdvajaju, gde je čovek najmekši. — Ah, aaah! Ne, ne dajte! Ne dajte! — s vriskom se budi Lotika i kida rese na sivom, lakom šalu kojim su je pokrili. Onaj mali kreten čuči, naslonjen uza zid, i samo je gleda svojim velikim crnim očima u kojima je više ljubopitstva nego straha ili sažaljenja. Iz druge sobe upada Mina, umiruje Lotiku, briše joj hladan znoj s lica i zapaja je vodom u koju prvo pažljivo odbroji kapljice valerijane. A dug letnji dan nad zelenom udolinom izgleda beskonačan, da čovek ne pamti kad je svanulo i ne pomišlja da će se ikad smrknuti. I tu je toplo, ali se ne oseća žega. Kuća odzvanja od koraka. Dolaze i drugi građani iz varoši. Zaluta poneki vojnik ili oficir. Ima hrane i voća u izobilju. Milan neprestano peče kafu. Sve bi moglo da izgleda kao neki praznički duži boravak na selu, da se s vremena na vremena ne prolama Lotikin očajni jauk, i da nema potmule grmljavine koja u ovu guduru dopire kao ljutito režanje i koja odaje da nešto u svetu nije u redu i da je opšta i svačija nesreća mnogo bliža i mnogo veća nego što po širokoj i bezazlenoj vedrini ovoga dana može da izgleda. To je učinio rat od Lotikinog hotela i njegovih stanovnika. Dućan gazda-Pavla Rankovića bio je takođe zatvoren. Gazda Pavle je već drugog dana rata uzet sa još nekoliko uglednijih Srba u taoce. Jedni su od njih na stanici, gde svojim životom jemče za red, i mir, i pravilan saobraćaj, a drugi su nedaleko od mosta, na dnu pijaca, u maloj drvenoj baraci u kojoj je pazarnim danom bio opštinski kantar i naplaćivana baždarina. Tu opet taoci jemče životom da niko neće razoriti ili oštetiti most. Tu na nekoj kafanskoj stolici sedi gazda Pavle. Sa rukama na kolenima i oborenom glavom, on liči na čoveka koji se, sav iscrpen, posle nekog velikog napora, spustio tu samo da se malo odmori, ali sedi tako nepomičan već satima u istom stavu. Kod vrata, na gomili praznih džakova sede dva vojnika, rezervista. Vrata su zatvorena i u baraci vlada polumrak i teška zapara. Kad sa Panosa ili Goleša prohuji granata, gazda Pavle proguta pljuvačku, i osluhne gde je udarila. On zna da je most još odavno miniran, i stalno pomišlja na to i pita se da li ovakva jedna granata može da upali eksploziv, u slučaju da prodre do njega. A kod svake smene on sluša kako podoficir daje uputstva vojnicima koji čuvaju stražu. I svaki put ta uputstva završavaju rečima: »Kod najmanjeg pokušaja da se nanese šteta mostu, ili kod ma kakvog sumnjivog znaka da se takvo štogod sprema, ovaj čovek treba odmah da bude ubijen«. Gazda Pavle se već navikava da sluša te reči mirno kao da se ne odnose na njega. Više ga uznemiruju granate i šrapneli koji ponekad eksplodiraju tako blizu barake da uzdignuti šljunak i parčad čelika zašobonje po daskama. Ali ono što ga najviše muči to je dugo, beskonačno vreme i nepodnošljive misli. Misli gazda Pavle šta ovo bi sa njim, njegovom kućom i njegovim tolikim imanjem. I što više misli, sve mu više sve ovo liči na ružan san. Jer, kako drugačije da objasni sebi sve ovo što se na njega i njegove sručilo za ovih nekoliko poslednjih dana. Dva sina, studenta, odveli su žandarmi već prvog dana. Kod kuće je žena, sama sa ćerkama. Velika kačara u Osojnici izgorela je na njegove oči. Kmetovi po okolnim selima verovatno popaljeni i rastureni. Tolika veresija po celom kotaru — izgubljena. Njegov dućan, najljepši dućan u kasabi, tu na nekoliko koraka od njega, zatvoren i verovatno će biti opljačkan ili će izgoreti od neke granate. A on sam sedi u ovoj polumračnoj baraci kao talac, odgovoran glavom za nešto što niukoliko ne zavisi od njega: za sudbinu ovoga mosta. Bujno i neuredno kao nikad do tada navirale su mu u glavi misli, ukrštavale se i gasile. Kakve veze ima sa mostom on, koji je celog života samo svoj posao i svoju kuću gledao? Nije ga on minirao, niti ga on bombarduje. Ni kad je bio kalfa i neženjen on nije sedeo na kapiji ni provodio vreme u pevanju i dokonim šalama, kao višegradski mladići. Sav njegov život izlazi mu pred oči, sa pojedinostima koje je davno već zaboravio. Seća se kako je došao iz Sandžaka kao četrnaestogodišnji dečak u podrtim opancima i gladan. Pogodio se kod gazda-Petra da služi za jedne haljine, hranu i dva para opanaka godišnje. Nosio je decu, pomagao u radnji, vukao vodu, timario konje. A spavao je pod basamacima, u jednoj uskoj i mračnoj pregradi bez prozora, gde nije mogao ni da se ispruži celom dužinom. Izdržao je taj teški život i u osamnaestoj godini prešao potpuno u radnju, »pod plaću«, a na njegovo mesto uzet je nov seoski momčić iz Sandžaka. Tada je upoznao i shvatio veliki smisao štednje, osetio ljutu a divnu slast i veliku snagu koju štednja daje. Pet godina je spavao u jednoj maloj sobici, iza dućana. Za tih pet godina nikad nije ni vatru naložio ni pri sveći legao. Bile su mu dvadeset i tri godine kad ga je sam gazda Petar oženio dobrom i imućnom devojkom iz Čajniča. I ona je bila trgovačka kći. Štedeli su sada udvoje. Došla je okupacija i sa njom življa trgovina i lakša zarada, sa lakšim troškom. On je iskoristio zaradu, izbegavajući trošenje. Tako je i on zadućanio i počeo da stiče. Tada nije bilo teško steći. Mnogi su tada lako sticali i još lakše gubili. Ali je stečeno bilo teško braniti. On ga je branio i tako svakog dana ponovo sticao. I kad su došle ove poslednje godine, i sa njima nemir i »politika«, on je, iako već u godinama, sve činio da shvati novo vreme, da mu se i odupre i prilagodi, i da tako prođe i bez štete i bez sramote. Bio je potpredsednik gradske opštine, predsednik crkvene opštine, predsednik srpskog pevačkog društva »Sloga«, glavni akcionar Srpske banke, član upravnog odbora Zemaljske banke. Mučio se da po pravilima čaršijskog reda, mudro i pošteno pliva između protivnosti koje su se sa svakim danom gomilale i rasle, i da kroz sve te teškoće pronese svoj interes neokrnjen, a da se pri tom ne zameri vlastima i ne osramoti kod naroda. Važio je u očima svih kasabalija kao nedostižan primer vrednoće, umešnosti i opreznosti. Tako je više od polovine ljudskog veka radio, štedeo, paštio se i dovijao, pazio je mrava da ne zgazi, uklanjao se svakom, gledao samo preda se, ćuteći i stičući išao svojim putem. I evo kud ga je taj put odveo: da sedi među dva vojnika, kao poslednji razbojnik i da čeka kad će neka granata ili neka paklena mašina oštetiti most i kad će ga zbog toga preklati ili streljati. Čoveku dođe da pomisli (i to ga najviše boli) da se uzalud mučio i zlopatio, da je uopšte bio na pogrešnom putu, da su njegovi sinovi i ostala »mlađarija« u pravu i da zaista dolaze vremena bez mere i računa ili nekih novih mera i računanja; u svakom slučaju, da se njegov račun pokazao netačnim a njegova mera kratkom. Tako je to, kaže gazda Pavle sam sebi, tako je to: sve te uči i nagoni da radiš i štediš, i crkva i vlast i tvoj rođeni razum. I ti slušaš i oprezno ideš i pravedno živiš, upravo i ne živiš, nego radiš i štediš i brineš, i vek ti u tome prođe. A onda, odjednom, izokrene se i izopači cela ta igra; nastupe vremena kad svet stane da se ruga razumu, kad se crkva zatvori i umukne, a vlast zameni golom silom, kad oni koji su pošteno i krvavo sticali gube a dangube i siledžije stiču. I niko ne priznaje tvoje napore i nikog nema da te pomogne i posavetuje kako da braniš zarađeno i ušteđeno. — Može li to biti? Zar to može biti? pita se gazda Pavle neprestano i ne nalazeći odgovora vraća se ponovo na početak svoje misli o gubitku svega. Ma koliko nastojao da misli ma što drugo, ne uspeva. Tako se neprestano vraća uvek ista misao. A vreme mili smrtonosno polako. I čini mu se da mu ovaj most preko koga je hiljadama puta prešao, ali koji nikad dobro nije pogledao, leži sada celom težinom na plećima, kao neobjašnjiva i sudbonosna tajna, kao mora u nekom snu, ali snu bez buđenja. Zato gazda Pavle sedi tako pogružen, sa oborenom glavom i povijenim leđima. Oseća kako ga znoj probija na sve pore ispod tvrde, štirkane košulje, kragne i manšeta. Ispod fesa teče znoj u mlazevima. On ga ne briše, nego pušta da sa lica pada u teškim kapljama na pod, a čini mu se da to život sam gine i otiče iz njega. Ona dvojica vojnika, mađarski seljaci, ljudi u godinama; ćute i jedu hleb i slaninu, posutu paprikom; jedu polagano, režući malom britvom čas zalogaj hleba čas režanj slanine, kao da su na njivi. Zatim trgnuše po gutljaj vina iz limene čuturice, pa zapališe svoje kratke lule. Puckajući, jedan od njih reče tiho: — E, ja nikad nisam video da se neko tako znoji. Zatim su u potpunoj tišini pušili dalje. Ali nije se samo gazda Pavle znojio tim krvavim znojem i gubio se u snu iz koga nema buđenja. U te letnje dane, na tom komadiću zemlje između Drine i suhe granice, u kasabi, po selima, putevima i šumama, svuda su ljudi u znoju lica svoga tražili smrt, svoju i tuđu, i u isto vreme bežali i branili se od nje svim sredstvima i svim svojim snagama. Ta čudna ljudska igra koja se zove rat hvatala je sve više maha, širila se i podvrgavala svojoj vlasti žive stvorove i mrtve stvari. Nedaleko od te opštinske barake ležao je toga jutra odred neobične vojske. Bili su u belim uniformama, sa belim, tropskim šlemovima na glavi. To je bila nemačka vojska, takozvani Skadarski odred. Oni su pre rata bili poslani u Skadar, gde je trebalo da, zajedno sa odredima drugih država, kao međunarodna vojska, održavaju red i mir. Kad je buknuo rat, oni su dobili naređenje da napuste Skadar i da se stave na raspoloženje najbližoj komandi austrijskih trupa na granici Srbije. Stigli su noćas i sad se odmaraju u onoj udolini koja deli pijac od čaršije. Tu, u mrtvom uglu, čekaju naređenje da krenu u napad. Ima ih oko sto i dvadeset. Njihov kapetan, riđ i ugojen čovek, koji teško podnosi vrućinu, upravo sada grdi žandarmerijskog narednika Danila Repca, grdi ga kako samo starešine u nemačkoj vojsci mogu da grde, glasno, bezobzirno i pedantski. Kapetan se žali da on i njegovi vojnici umiru od žeđi, da nemaju ni najnužnije, dok su oko njih zatvoreni dućani, verovatno puni svega, iako postoji naređenje da se dućani otvore. — Šta ste vi ovde? Žandarmi ili lutke? Ja treba ovde da skapavam sa mojim ljudima! Ili da obijam valjda dućane kao razbojnik? Odmah da pronađete sopstvenike i da nam osigurate potrebne namirnice i zdravo piće! Odmah! Razumete li što je: odmah? Sa svakom reči kapetanu sve više udara krv u glavu. U beloj uniformi, sa kao mak crvenom, do kože ošišanom glavom, on kao buktinja gori od neke gnevne sile. Narednik Repac, sav ukočen, trepće i samo ponavlja: — Razumem, gospodine kapetane. Biće odmah. Razumem. Odmah. I onda, prelazeći naglo iz svoje kataleptičke ukočenosti u neki ludački pokret, on se okrenu i jurnu uz čaršiju. Izgledalo je kao da je, približivši se suviše onom kapetanu koji bukti od nekog gneva, odjednom i narednik zahvaćen tim plamenom koji ga goni da trči, grdi, preti i bije oko sebe. Prvo živo stvorenje na koje je u svom trku naišao bio je Alihodža. On je upravo bio sišao iz svoje mahale da prigleda dućan. Gledajući dobro poznatog »vakmajstora« Repca kako potpuno izmenjen juri prema njemu, hodža se iznenađen pitao da li je taj podivljali, usplahireni čovek zaista onaj isti »vakmajstor« koga je godinama gledao kako, miran, dostojanstven i uljudan, prolazi ispred njegovog dućana. Sad ga mrki i koštunjavi Repac gleda nekim novim očima koje ne raspoznaju više nikog i ne vide ništa osim svog rođenog straha. Narednik stade odmah da viče, kao da ponavlja ono što je maločas video i čuo od nemačkog kapetana. — Povješati vas treba sve, sunce vam nebesko! Zar vam nije naređeno da dućane držite otvorene! Nego da ja zbog vas ... I pre nego što je zbunjeni hodža mogao reč da izgovori pljesnu ga po desnom obrazu da mu je ahmedija poletela sa desnog uha na levo. I narednik je, onako izbezumljen, otrčao dalje da otvara druge dućane. A hodža je popravio svoju ahmediju, spustio ćepenak i seo na njega, još jednako izvan sebe od čuda. Oko dućana su stali da se roje vojnici stranog izgleda, u belim uniformama kakve nikad nije video. Sve ovo dolazi hodži kao kad čovek sniva. Ali on se više ničem ne čudi u ovom vremenu kad šamari s neba padaju. Tako je prošao ceo mesec u povremenom bombardovanju mosta i u puškaranju po okolnim brdima, u patnjama i nasiljima svake vrste, i u očekivanju gorih nevolja. Još za prvih dana veći deo građanstva napustio je varoš koja je stajala između dve vatre. A krajem septembra otpoče potpuna evakuacija kasabe. I poslednji činovnici su povučeni, noću, i to drumom, preko mosta, jer je pruga bila već presečena. Zatim je postepeno povučena i vojska sa desne obale Drine. Ostale su samo neznatne zaštitnice, pa manji pionirski odredi i rasturene patrole žandarmerije. Dok nije došao red i na njih. Most je stajao kao osuđen, ali još u suštini nedirnut i ceo, između dva zaraćena sveta. U toku noći naoblačilo se, i kao da je jesen: vezali se oblaci za planine, a po nebu među sobom. Austrijanci su iskoristili mračnu noć za povlačenje i poslednjih odreda. Još pre svitanja sve je bilo ne samo na drugoj obali Drine nego već i na visovima iza Liještanske kose, izvan pogleda i domašaja srpskih topova. U osvit dana udarila je sitna kiša, kao jesenja. Po toj kiši poslednje patrole obilazile su kuće i dućane u blizini mosta da vide da se u njima nije zadržao kogod. Sve je bilo kao izumrlo: oficirska kasina, Lotikin hotel, porušena kasarna, i ona tri-četiri dućana na ulasku u čaršiju. Jedino pred Alihodžinim dućanom zatekoše hodžu koji je upravo stigao od kuće i spuštao ćepenak. Žandarmi, koji su poznavali hodžu kao osobenjaka, opomenuše ga najozbiljnije da odmah zatvori dućan i napusti pijac, jer je najstrože zabranjeno i »po život opasno« svako dalje zadržavanje u blizini mosta. Hodža ih je gledao kao pijane ljude koji ne znaju šta govore, i već je hteo da im odgovori da je ovde život već odavno u opasnosti i da smo svi ionako mrtvi, samo se redom sahranjujemo, ali se predomisli, poučen rđavim iskustvom poslednjih dana, i reče im mirno i prirodno da je došao samo da uzme nešto iz dućana i da se odmah vraća kući. Žandarmi, kojima se očigledno žurilo, opomenuše ga još jednom da se što prije udalji iz ovoga kraja i uputiše se preko pijaca ka mostu. Alihodža ih je gledao kako odlaze nečujnim koracima po prašini od koje je prva kiša načinila mokar debeo ćilim. Gledao ih je još i kako idu preko mosta, zaklonjeni kamenom ogradom da im se vide samo ramena i glave i dugački bajoneti na puškama. Na vrhovima Butkovih Stijena javi se sunčev sjaj. Sve su njihove naredbe takve, stroge, važne, i u osnovi besmislene, mislio je Alihodža i smeškao se u sebi kao dete koje prevari učitelja. Podiže ćepenak koliko mu je trebalo da se uvuče, pa da ga onda samo prisloni, tako da je dućan spolja izgledao zatvoren. Ostavši u mraku, povuče se u onaj mali sobičak pozadi, gde se toliko puta sklonio od nasrtljivog sveta, od razgovora koji truju i zamaraju, od porodice i od svojih rođenih briga. Seo je na tvrdu, kratku sećiju, podavivši noge poda se, i odahnuvši. Još mu se unutrašnjost talasala od spoljnih utisaka, a zatim se umiri i ujednači kao dobre terazije. Uski prostor tabuta se brzo ispuni toplinom njegovog tela i hodža oseti onu slast samoće, mira i zaborava koja od tesnog, mračnog i prašnog sobička stvara nepregledne rajske vrtove sa zelenim obalama i nevidljivim vodama blagog šuma. Još u mraku i teskobi ovog uskog prostora osećala se spolja svežina kišnog jutra i sunčevog izlaska. I napolju je vladala neobična tišina koju — za čudo! — nije prekidao nijedan pucanj, ni ljudski glas ni korak. Alihodža je bio ispunjen osećanjem sreće i zahvalnosti. Eto, mislio je u sebi, ovih nekoliko dasaka dovoljno je, uz božju pomoć, da pravovremeno čoveka zakloni i spase kao čudotvorna lađa od svake bede i napasti, i od bezizlaznih briga i od ognjenih topova kojima se iznad njegove glave biju dva dušmanina, oba nevernika, i to jedan grđi od drugog. Otkako se zaratilo nije bilo ovakve tišine, mislio je dalje radosno hodža, a tišina je slatka i dobra; u njoj se vraća, bar za trenutak, bar nešto od onog istinskog, ljudskog života koga već odavno biva sve manje i manje, a koga je pod grmljavinom kaurskih topova potpuno nestalo. Tišina je za molitvu; i sama kao molitva. U tom trenutku hodža oseti kako sećija pod njim suknu uvis i odiže i njega kao igračku; kako se njegova »slatka« tišina prolomi i sva odjednom pretvori u tutanj i gromku lomljavu koja ispuni vazduh, porazi sluh, i postade sveopšta i uhom nemerljiva; kako rafovi na protivnom zidu zaškripaše i one stvari sa njih poleteše prema njemu a on prema njima. — Ah! jeknu hodža. Upravo, to je jeknula misao u njemu, jer on sam nije imao više ni glasa ni sluha, kao što nije imao mesta na zemlji. Sve je bilo nadvikano, zaglušeno, iz korena izvaljeno i zavitlano zajedno s njim. Nekako najverovatnije izgleda da je onaj jezičak zemlje između dve reke, na kome leži kasaba, iščupan sa strahovitim urlikom iz zemlje i bačen u prostor u kom još jednako leti; da su obe reke izletele iz korita, posuvraćene put neba, i da sada padaju u prazninu svom težinom svojih vodenih masa, kao dva slapa koja se još nisu zaustavila ni razbila. Da nije kijamet-dan, onaj sudnji čas o kome govore knjige i učeni ljudi, u koji će izgoreti ovaj lažljivi svet za tren oka, kao što se iskra gasi? Ali šta će Bogu, koji pogledom zažiže i gasi svetove, ovoliki urnebes? Nije ovo božje. Ali otkud onda ljudskoj ruci ovolika sila? Kako da na to odgovori, ovako iznenađen, prevaren, zgađen od ovog mučkog udarca koji hoće da obori, polomi i zagluši sve, do misli u čoveku? Ne zna šta je ovo što ga nosi, ne zna kuda leti ni gde će se zaustaviti, ali zna da je on, Alihodža, imao uvek i u svemu pravo. — Ah, jeknu još jednom hodža, i to bolno, jer ga ta ista sila koja ga je podigla vrati grubo i žestoko natrag, ali ne na isto mesto, nego na pod, između drvenog zida i prevrnute sećije. Oseti tup udarac u glavu i bol pod kolenima i u leđima. Još je samo mogao da razabere sluhom, kao izdvojen zvuk od opšte grmljavine, kako nešto teško udari u dućanski krov i kako tamo iza pregrada stade zveket i prasak metalnih i drvenih predmeta, kao da su sve stvari u dućanu oživele, poletele, i sudarile se u letu. Za tim udarcem išla je kiša sitnog kamenja po krovu i kaldrmi. Ali on je već izgubio svest i ležao nepomičan u svome tabutu. Napolju se bilo posve razdanilo. Ne bi mogao ni približno kazati koliko je tako ležao. Ono što ga je trglo iz duboke nesvesti bili su u isto vreme i neka svetlost i neki glasovi. Teško se pribrao. Zna dobro da je tu sedeo u potpunoj tami, a sada kroz uski prolaz dopire iz dućana svetlost. Seća se da je svet bio ispunjen zvukom, treskom od koga sluh iščezava i utroba premire u čoveku. A sad je tišina, ali ni nalik na onu tišinu kojom se on naslađivao pre lomljave koja ga je ovdje oborila, nego kao neka zla sestra njena. Koliko je duboka ova tišina, to oseća najbolje po nekom slabom glasu, koji, kao iz daleke daljine, viče nešto kao njegovo ime. Razabravši da je živ i još u svom tabutu, hodža se iskobelja iz onih stvari koje su mu se sa rafova sručile na glavu, diže se, jednako stenjući i ponavljajući svoje bolno: ah! — Sad je jasno čuo glasove i dozivanja sa ulice. Sagnu se i udenu u onaj niski otvor koji vodi u dućan. Tu je bilo sve zakrčeno od popadalih i porazbijanih stvari i sve u punoj danjoj svetlosti. Dućan je širom otvoren, jer je ćepenak koji je on bio samo prislonio pao od potresa. U onom kršu i neredu od rasturene robe i razbacanih predmeta ležao je nasred dućana težak kamen u veličini ljudske glave. Hodža podiže pogled. I odozgo je prodirala svetlost dana. Očigledno, kamen je uleteo provalivši slabi krov i drveno šiše. Zatim pogleda opet kamen, beo, porozan, sa dve strane gladak i otesan, inače oštar i grubo odvaljen. — »Ah, ćuprija!« pomisli hodža, ali ga onaj glas sa ulice doziva sve oštrije i jače i ne da mu da misli dalje. Onako izubijan i još slabo razbuđen, hodža se nađe pred gomilom od pet-šest ljudi, mladih, neobrijanih i prašnih, odevenih u sure uniforme, sa šajkačama na glavama i opancima na nogama. Svi su bili oružani i opasani unakrst redenicima, punih sitnih svetlih metaka. Sa njima je bio Vlado Marić, bravar, ali bez svoga »šloserskog« kačketa, sa šubarom na glavi i redenicima preko prsiju. Jedan od tih ljudi, očigledno starešina, mlad čovek sa crnim tankim brkovima, pravilna lica, oštrih crta i zapaljenih očiju, uputi se odmah prema hodži. Pušku je nosio prebačenu po lovački a u desnoj ruci tanak leskov štap. Čovek opsova ljutito i odmah podiže glas. — Je li, ti? Zar se ovako ostavlja radnja širom otvorena? Pa posle kad ti nešto nestane, kazaćeš da su ti moji vojnici opljačkali dućan. Ja da ti čuvam robu? Lice toga čoveka bilo je mirno, gotovo nepomično, ali glas ljut, a štap u njegovoj ruci dizao se preteći. Uto mu priđe Vlado Marić i nešto tiho kaza. — Lepo, lepo, neka je dobar i pošten, ali ako još jednom nađem da mu dućan zija bez nadzora, neće ovako lako proći. I oružani ljudi pođoše dalje. »Ovo su oni drugi«, govorio je hodža sam sebi i gledao za njima. »Kad prije uđoše i kad na mene naiđoše? E, baš nikakva promjena u ovoj kasabi ne može biti a da se meni ne obije o glavu!« Tako je stajao kod svog oštećenog dućana, zabezeknut, sa teškom glavom i izlomljenim telom. Pred njim se pružao pijac koji je, u prvoj svetlosti jutarnjeg sunca, izgledao kao razbojište, posuto sitnim i krupnim kamenjem, crepom i komadima polomljenog drveća. Pogled mu pređe na most. Kapija je bila na svom mestu, ali odmah iza kapije most je bio prekinut. Sedmog stuba na mostu nije bilo: između šestog i osmog zijala je praznina kroz koju se u kosoj perspektivi nazirala zelena rečna voda. Od osmog stuba dalje most se opet nastavljao i išao do druge obale, gladak, pravilan, beo, kakav je bio juče i oduvek. Hodža trepnu nekoliko puta u neverici, pa zažmuri. Pred unutarnjim pogledom javi se sećanje na vojnike koje je pre pet-šest godina gledao kako pokriveni zelenim čadorom, nešto kopaju u tom istom stubu, iskrsnu slika onog gvozdenog kapka koji je docnije godinama pokrivao ulaz u miniranu unutrašnjost stuba, a pored nje zagonetno a rečito lice feldvebela Brankovića, gluvo, slepo i nemo. On se trže i otvori oči ponovo, ali u njegovom vidnom polju opet je bilo sve isto: pijac posut krupnim i sitnim kamenjem, i most bez jednog stuba, a između dva grubo prelomljena luka zja praznina. Samo u snovima mogu da se dožive i vide takve stvari. Samo u snovima. Ali kad se okrenuo od neverovatnog prizora, pred njim je stajao njegov dućan, s velikim kamenom, jednim delićem sedmog stuba, među razbacanom robom. Ako je san, on je svuda. Niz čaršiju se začu neko dozivanje, glasna srpska komanda i užurbani koraci koji su se približavali. Alihodža brzo podiže ćepenak, proturi veliki katanac kroz mandal i uputi se svojoj kući, uzbrdo. I ranije se dešavalo da mu, dok ide ovako uza stranu, ponestane daha i da oseti srce kako igra tamo gde mu nije mesto. Već poodavno, još od njegove pedesete godine, biva ovaj rodni breg nekako sve strmiji i strmiji, a put do kuće sve duži. Ali nikad kao danas kad bi hteo da se što pre udalji iz čaršije i da što pre stigne kući. Srce bije kako ne treba, zaptiva mu dah i nagoni ga da stane. Tamo dole, izgleda, pevaju. Tamo dole je i razoreni most, grozno, dušmanski presečen po polovini. Ne treba mu da se okrene (i ne bi se ni za šta na svetu okrenuo) pa da vidi ceo prizor: pri samom dnu glatko odsečen stub, kao džinovsko deblo, i raznesen u hiljadu komada po okolini, a lukovi levo i desno od toga stuba grubo prekinuti. Između njih zja praznina od petnaestak metara. A izlomljene strane prekinutih lukova bolno teže jedna ka drugoj. Ne, ni za što na svetu ne bi se okrenuo! Ali ne može ni napred, uzbrdo, jer ga sve više guši njegovo rođeno srce i noge otkazuju poslušnost. Stade da diše što može dublje, lagano, jednomerno, svaki put sve dublje. To je uvek i ranije pomagalo. To pomaže i sada. U grudima se nekako razgaljuje. Između jednomernog dubokog daha i otkucaja srca, stvara se ravnoteža. Korača ponovo, a misao na kuću i na postelju goni ga i podstiče. Korača mučno i sporo, a pred očima mu je neprestano, kao da se kreće pred njim, ceo prizor sa razorenim mostom. Nije dovoljno jednoj stvari leđa okrenuti pa da prestane da nas goni i muči. I da zaklopi oči, on bi samo to video. Jeste, mislio je življe hodža, već malo lakše dišući, sad se vidi šta je bila i čemu je stvarno služila sva njihova zgoda i naprava, sva ta hitnja i radinost. (Uvek je on bio u pravu, uvek, u svemu i protiv svih. Ali sada ni to više ne može da ga ispuni zadovoljstvom. Ovo je prvi put da mu ni do toga nije stalo. I suviše je bio u pravu!) Toliko godina on gleda kako ruku ne skidaju sa ćuprije, čistili su je, doterivali, popravljali u temeljima, vodovod su kroz nju sproveli, elektriku na njoj zapalili, i onda su sve to jednog dana digli u lagum kao da je stena u planini a ne zadužbina, hair i lepota. Sad se vidi šta su i za čim idu. On je to oduvek znao, ali sad, to može i poslednja budala da uvidi. Od najtvrđeg i najtrajnijeg počeli su da odbijaju, od božjeg uzimaju. I ko zna gde će se zaustaviti! Evo je i sama vezirova ćuprija počela da se osipa kao đerdan; a kad jednom počne, niko ga više ne zadrža. Hodža opet zastade. Dah ga je izdavao i uzbrdica naglo rasla pred njim. I opet je morao dubokim disanjem da stišava srce. I opet je uspeo da ukarari dah, živahnuo i brže kročio. Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je Bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će se ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti. U tim mislima korača hodža sve teže i sporije. Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne više vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stići do kuće, da legne u svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To je jedino što još želi. Ali ne može. Ne može više ni da održi pravi odnos između disanja i srca; srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekad u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori široko usta i oseti da mu oči izviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. Celo vidno polje ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatio ga svega. Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alih

Na Drini 7

Ta zategnutost koja se u svetu zvala »aneksiona kriza« a koja je ovde bacila svoju zloguku senku i na most i na kasabu pored njega, naglo je popustila. Tamo negde u prepisci i pregovorima između zainteresiranih prestonica nađeno je za nju mirno rešenje. Granica, ta oduvek lako zapaljiva granica, nije ovoga puta planula. Vojska koja je u onolikom broju ispunila varoš i sela po granici, počela je sa prvim proletnjim danima da se povlači i smanjuje. Ali, kao što je uvek bivalo, promene koje je ta kriza izazvala ostale su i posle nje. Stalni garnizon u varoši mnogo je veći nego što je bio ranije. Most je i dalje miniran. Na to više niko i ne misli, osim Alihodže Mutevelića. Ono zemljište na levom zaravanku pored mosta, iznad starinskog zida, na kome se nalazi sreska bašta, preuzele su sada vojne vlasti. Sredinom bašte posečene su voćke i na tom mestu sagrađena lepa kuća na sprat. To je nova oficirska kasina, jer je dotadašnja, jedna prizemna mala zgrada, gore na Bikavcu, postala tesna za povećan broj oficira. Tako je sada sa desne strane mosta bio Lotikin hotel a sa leve oficirska kasina, dve bele, gotovo jednake zgrade; između njih pijac, okružen dućanima, a iznad pijaca na maloj uzvisini velika kasarna koju narod zove Kameniti han, u sećanju na Mehmedpašin karavan-seraj, koji je nekad bio na tom mestu pa nestao bez traga. Cene koje su prošle jeseni skočile, usled prisustva toliko vojske, ostale su nepromenjene, sa mnogo više izgleda na dalje dizanje nego na vraćanje na staro. Te godine otvorene su dve banke, srpska i muslimanska. Svet se služi menicom, kao lekom. Sad se svak lakše zadužuje. Ali što god više ima novca, više ga treba. Samo onima koji troše bez računa, više nego što privređuju, izgleda život još nekako lak i lep. Ali trgovci i ljudi od posla zabrinuti su. Kreditni rokovi za plaćanje robe bivaju sve kraći. Dobra i sigurna mušterija biva reda. Sve je veći broj artikala koji su po ceni iznad kupovne snage većine sveta. Pazaruje se namalo i sve se više traže jevtinije vrste robe. Obilnije kupuju još samo nesigurne platiše. Jedini siguran i dobar posao jesu liferacije za vojsku ili neku državnu ustanovu, ali to ne može svakome da zapane. I državni porezi i opštinski nameti bivaju sve veći i mnogobrojniji; strogost pri uterivanju raste. Iz daljine se oseća nezdravo ljuljanje na berzama. Dobici koji nastaju od toga idu u nevidljive ruke, a štete se protežu do u najudaljenije krajeve monarhije i raspoređuju po sitnoj trgovini, sve do prekupca i potrošača. I opšte raspoloženje duhova u kasabi nije ni vedrije ni mirnije. Ono naglo popuštanje zategnutosti nije donelo istinsko smirenje duhova ni kod Srba ni kod muslimana u kasabi; ostavilo je samo skriveno razočaranje kod jednih a talog nepoverenja i straha od budućnosti kod drugih. Iščekivanje velikih događaja počinje ponovo da raste, bez vidljiva razloga i neposrednog povoda. Nada se narod nečemu i strahuje od nečega (upravo, jedni su koji se nadaju a drugi koji strahuju), i sve prima i posmatra samo pod tim vidom i s tim u vezi. Proste, srce se uznemirilo u čoveku, i u onom neukom i najprostijem, naročito kod mlađeg sveta, i nikome nije dovoljan njegov jednolični život, kakav je dotle vukao godinama. Svak želi više, traži bolje, ili strepi od goreg. Stariji ljudi još žale za onom »slatkom tišinom« koja je u tursko vreme smatrana kao krajnji cilj i najsavršeniji oblik javnog i privatnog života, i koja je vladala još i u prvim decenijima austrijske vlasti. Ali takvih je malo. Sav ostali svet traži glasan, uzbudljiv i nemiran život. Hoće doživljaj ili odjek tuđih doživljaja, ili bar šarenilo, huku i uzbuđenje, koji daju iluziju doživljaja. A to menja ne samo stanje u duhovima nego i sam spoljni izgled varoši, čak i onaj drveni i ustaljeni život na kapiji, život tihih razgovora i mirnog razmišljanja, vedrih šala i sevdalijskih pevanja, između vode, neba i planina, počinje da se menja. Kafedžija nabavio gramofon, glomaznu drvenu kutiju sa velikom limenom trubom u obliku svetlo-modrog cveta. Njegov sin menja ploče i igle i navija neprestano tu grlatu spravu od koje trešti kapija i odjekuje na obe obale. A morao je da ga nabavi, da ne bi zaostao za ostalim svetom, jer gramofon se čuje ne samo po društvima i čitaonicama nego i po najskromnijim kafanicama u kojima se nekad sedelo pod lipom, na travi ili na svetlom doksatu, i razgovaralo sniženim glasom i sa malo reči. Svuda gramofoni stružu i krešte turske marševe, srpske rodoljubive pesme ili arije iz bečkih opereta, već prema gostima za koje sviraju. Jer, gde nema huke, sjaja i pokreta, tamo svet ne ide i ne pazaruje. Novine se čitaju pohlepno i mnogo ali površno i nadohvat: svak traži samo one koje na prvoj strani donose senzacionalne natpise, ispisane krupnim slovima. Sitno štampane i sabijene članke malo ko čita. Sve što se dešava, praćeno je šumom i bleskom krupnih reči. Mlađi svet ne smatra da je živeo toga dana, ako mu uveče, pre spavanja, ne zvone uši i ne blešte oči od onoga što je preko dana čuo i video. Na kapiju dolaze varoške age i efendije, ozbiljni i naoko ravnodušni, da čuju novinske vesti o tursko-italijanskom ratu u Tripolisu. Lakomo slušaju šta se piše po novinama o mladom i junačkom turskom majoru Enverbegu, koji bije Italijane i brani sultanovu zemlju kao da je potomak Sokolovića ili Ćuprilića. Mršte se na glasnu muziku gramofona, koja ih smeta u mislima, i neprimetno ali duboko i iskreno strepe za sudbinu daleke turske pokrajine u Africi. Desi se da u to vreme, vraćajući se sa posla, prođe preko mosta onaj Petar Talijan, majstor Pero, u svom platnenom odelu belom od kamene prašine i umazanom bojama i terpentinom. Ostareo je i još više pognut, skroman i bojažljiv. Kao i prilikom Lukenijevog atentata na caricu, po nekoj njemu nerazumljivoj logici, i opet je on kriv za nešto što su negde u svetu uradili njegovi zemljaci Italijani sa kojima on već odavno nema nikakve veze. Tada neko od turskih mladića vikne: — 'Oćeš, kurvo, Tripolis? Evo ti, na! I vičući odmeraju za njim »od šake do lakta« i čine druge nepristojne pokrete. A majstor Pero, onako umoran i poguren, sa alatom pod pazuhom, nabije samo šešir jače na oči, stisne grčevito lulu zubima, i pohita svojoj kući uz Mejdan. Tu ga čeka njegova Stana, i ona već ostarela i popustila u snazi, ali još oštra i grlata žena. On joj se gorko žali na tursku momčad koja govori što ne treba i traže od njega Tripolis za koji on do neki dan nije znao ni da postoji. A Stana, kao Stana, neće da ga shvati i požali, nego još tvrdi da je sam kriv i da je i zaslužio da mu dovikuju koješta. — Ti da si muško, ko što nisi, raspalio bi ga tim dlijetom ili čekićem po ćiverici, pa ne bi balijama više na um palo da te zadijevaju, nego bi skakali na noge kad ti prođeš preko ćuprije. — Eh, Stana, Stana, — kaže dobroćudno i malko žalosno majstor Pero, — kako može cojek cojeka čekićem po ćiverici? Tako su tekle sve te godine u sitnim i krupnim uzbuđenjima i u stalnoj potrebi za njima. I tako je došla jesen 1912. godine, a zatim 1913. godina, sa balkanskim ratovima i srpskim pobedama. A po nekom čudnom izuzetku, upravo to što je bilo od tolike važnosti po sudbinu mosta i kasabe i svega što je živelo u njoj, došlo je ćutke, gotovo neopazice. Rumeni na početku i na kraju, a zlatni u sredini, oktobarski dani su prošli nad kasabom koja je očekivala branje kukuruza i novu rakiju. Još je lepo moglo da se sedi na podnevnom suncu na kapiji. Vreme je, izgleda, zaustavilo dah nad kasabom. I upravo tada se desilo. Pre nego što su pismeni ljudi mogli da se razaberu u protivrečnim novinskim vestima, rat između Turske i četiri balkanske države već je izbio i krenuo svojim drevnim putevima preko Balkana. A pre nego što je svet pravo shvatio smisao i zamašaj rata, on je stvarno završen pobedama srpskog i hrišćanskog oružja. I sve se to svršilo daleko odavde, bez ognjeva po granici, bez jeke topova i bez odsečenih glava na kapiji. Kao što je bio slučaj u novcu i u trgovini, i u ovim najkrupnijim stvarima sve se dešava na daljinu i neshvatljivo brzo. Tamo negde daleko u svetu igra se kocka ili bije boj i tamo se rešava i sudbina svakoga od nas. Ali ako je spoljni izgled kasabe bio miran i nepromenjen, u duhovima su ti događaji izazvali čitave oluje najvećih zanosa i najdubljih potištenosti. Jer, kao sve što se dešavalo u svetu poslednjih godina, i to je u kasabi primljeno sa potpuno suprotnim osećanjima kod Srba i kod muslimana; jedino po snazi i dubini njihova su osećanja bila možda jednaka. Događaji su prevazišli sve nade jednih, a sva strahovanja drugih izgledala su opravdana. Želje koje su stotinama godina letele pred sporim hodom istorije, sad nisu više mogle da je prate i stižu u njenom fantastičnom letu na putu najsmelijih ostvarenja. Sve što je kasaba mogla da vidi i neposredno oseti od toga sudbonosnog rata, odigralo se strelovito brzo i neobično jednostavno. Na Uvcu, gde granica između Austro-Ugarske i Turske ide rečicom Uvac i gde drveni most deli austrijsku žandarmsku kasarnu od turske karaule, prešao je turski oficir, zajedno sa malom posadom, na austrijsku stranu. Tu je teatralno prelomio svoju sablju o ogradu na mostu i predao se austrijskim žandarmima. U tom trenutku s brda je silazila siva srpska pešadija. Ona je zamenila nesavremeni asker duž cele granice između Bosne i Sandžaka. Nestalo je tromeđe između Austrije, Turske i Srbije. Turska granica, koja je još juče bila na petnaestak kilometara od kasabe, povukla se odjednom za više od hiljadu kilometara, čak negde tamo iza Jedrena. Tolike i tako krupne promene, izvršene u tako kratkom vremenu, potresle su kasabu u temeljima. Za most na Drini ova je promena bila presudna. Železnička veza sa Sarajevom umrtvila je, kao što smo videli, sve njegove veze sa Zapadom, a sad je naprečac prestala i veza sa Istokom. Upravo, taj Istok, koji ga je i stvorio i koji je do juče još bio tu, istina prodrman i načet, ali stalan i stvaran kao nebo i zemlja, sad je iščezao kao priviđenje, i sad most zaista ne vezuje drugo do dva dela kasabe i ono dvadesetak sela sa jedne i sa druge strane Drine. Veliki kameni most, koji je po zamisli i pobožnoj odluci vezira iz Sokolovića trebalo da spaja, kao jedan od beočuga imperije, dva dela carevine, i da »za bolju ljubav« olakšava prelaz od Zapada na Istok, i obrnuto, bio je sada stvarno odsečen i od Istoka i od Zapada i prepušten sebi kao nasukani brodovi i napuštene bogomolje. Za tri puna veka on je izdržao i nadživeo sve i, nepromenjen, verno služio svome zadatku, ali su se ljudske potrebe okrenule i stvari u svetu promenile: sad je njegov zadatak njega izneverio. Po njegovoj veličini, trajnosti i lepoti, vojske bi mogle preko njega da prelaze i karavani da se nižu još stolećima, ali eto, večnom i nepredvidljivom igrom ljudskih odnosa vezirova zadužbina se našla odjednom odbačena i kao vradžbinom stavljena izvan glavne struje života. Sadašnja uloga mosta nije se podudarala nikako sa njegovim večno mladim izgledom i džinovskim a skladnim srazmerama. Ali on je stajao još isti onakav kakvog ga je video veliki vezir pred unutarnjim pogledom sklopljenih očiju i kakvog ga je ostvario njegov neimar: moćan, lep i trajan, iznad svih promena. Sve ono što je dremalo u ljudima, drevno kao ovaj most i nemo i nepomično kao on, sad je odjednom oživelo i počelo da utiče na svakodnevni život, opšte raspoloženje i ličnu sudbinu svakog pojedinca. Prvi letnji dani 1913. godine, kišoviti i mlaki. Na kapiji sede danju potišteni varoški muslimani, stariji ljudi, po desetak njih oko jednog, mlađeg, koji im čita novine, tumači strane izraze i neobična imena i objašnjava geografiju. Svi mirno puše i nepokolebljivo gledaju preda se, ali se ne da potpuno sakriti da su brižni i potreseni. Prikrivajući uzbuđenje, naginju se nad geografskom kartom na kojoj je označena buduća podela Balkanskog Poluostrva. Gledaju u hartiju i ne vide ništa u tim krivudavim linijama, ali znaju i shvataju sve, jer oni nose svoju geografiju u krvi i biološki osećaju sliku sveta. — Kome bi dopao Ušćup? — pita jedan starac, prividno ravnodušno, mladića koji čita. — Srbiji. — Uh! — A čiji je Selanik? — Grčki. — Uh! Uh! — A Jedrene? — pita drugi tiho. — Bugarsko, belćim. — Uh! Uh! Uh!... Nisu to glasna ni žalovi ta othukivanja, kao kod žena i slabića, nego mukli i duboki uzdasi, koji se gube zajedno sa duvanskim dimom kroz guste brkove u letnjem vazduhu. Mnogi od tih staraca je prešao sedamdesetu godinu. U njihovom detinjstvu turska vlast se pružala od Like i Korduna pa do Stambola, a od Stambola sve do neodređenih pustinjskih granica dalekog i neprohodnog Arabistana. (A »turska vlast« to je velika, nedeljiva i neuništiva zajednica Muhamedove vere, sav onaj deo zemnog šara »gde ezan uči«.) Oni to dobro pamte, ali pamte i to kako se posle, u toku njihovog života, turska vlast povlačila iz Srbije u Bosnu, pa iz Bosne u Sandžak. I sada, evo su doživjeli da je ta vlast kao neka fantastična morska oseka odjednom otplasnula i povukla se negde u nedogled, a oni su ostali ovde, kao vodeno bilje na kopnu, prevareni i ugroženi, prepušteni sebi i svojoj zloj sudbini. Sve je božje davanje, i sve je to, nesumnjivo, obuhvaćeno odredbama božjeg promisla, ali je teško čoveku da shvati sve ovo; dah mu staje i svest se muti, a jednako oseća kako ispod njega podmuklo izvlače zemlju, kao ćilim, i kako granice koje bi trebalo da su trajne i čvrste postaju tečne i promenljive, pomeraju se, udaljuju, i gube, kao ćudljivi proletnji potoci. Sa takvim sećanjima i mislima sede starci na kapiji i slušaju slabo i rasejano šta pišu o svemu tome novine. Slušaju ćutke, iako im reči kojima se u novinama govori o carevima i državama izgledaju drske, lude i neumesne i ceo način pisanja kao nešto bezbožno, protivno večnim zakonima i logici života, nešto što »neće izdobriti« i sa čim se častan i razuman čovek ne može pomiriti. Nad njihovim glavama vije se duvanski dim. Nebom visoko brode beli, iskidani oblaci kišovitog leta a zemljom brze i široke senke. A noću, do u kasne sate, sede na toj istoj kapiji mladići iz srpskih kuća i pevaju glasno i prkosno pesmu o srpskom topu, a niti ih ko globi ni kažnjava. Među njima često se primećuju studenti i đaci srednjih škola. To su većinom bledi i mršavi mladići, sa dugom kosom i crnim, plitkim šeširom širokog oboda. Oni dolaze ove jeseni vrlo često, iako je školska godina već otpočela. Dođu vozom od Sarajeva, sa preporukama i lozinkama, omrknu ovde na kapiji, ali ne osvanu sutradan u kasabi, jer ih višegradski mladići prebacuju utvrđenim kanalima u Srbiju. A sa letnjim mesecima, kad nastupi vreme školskog raspusta, ožive varoš i kapija od đaka i studenata, koji su rodom odavde i koji dolaze kućama. Oni tada utiču na ceo život u kasabi. Krajem juna meseca stižu u grupi sarajevski gimnazisti, a u prvoj polovini jula meseca, jedan po jedan, pravnici, medicinari, filozofi sa univerziteta iz Beča, Praga, Graca i Zagreba. Sa njihovim dolaskom menja se i sam spoljni izgled kasabe. Po čaršiji i na kapiji vide se njihovi mladi likovi, izmenjeni i strani, i odudaraju držanjem, govorom i odelom od ustaljenih navika i večno iste nošnje kasabalijskog sveta. Na njima su odela ugasitih boja i poslednjeg kroja. To je onaj »Glockenfagon« koji u celoj Srednjoj Evropi važi kao poslednja reč mode i vrhunac dobrog ukusa. Na glavama nose šešire od meke panamske slame, sa oborenim obodom i sa vrpcom u šest raznih diskretnih boja. Na nogama amerikanske cipele široke i sa jako uzdignutim kapicama. Većina ima štap od bambusa neobične debljine. U rupici kaputa metalna značka Sokola ili nekog studentskog udruženja. Studenti donesu u isto vreme i nove reči i pošalice, nove pesme, nove igre sa zimušnjih balova, a naročito nove knjige i brošure, srpske, češke i nemačke. I ranije za prvih dvadesetak godina austrijske okupacije, bivalo je da mladići iz kasabe odlaze na studije, ali niti su bili u ovolikom broju ni nadahnuti ovim duhom. Nekolicina je za ta prva dva decenija svršila učiteljsku školu u Sarajevu, a dvojica, trojica pravo ili filozofiju u Beču, ali sve su to bili retki izuzeci, skromni mladići koji su tiho i neprimetno polagali svoje ispite, a po svršenim studijama gubili se u sivoj i nepreglednoj vojsci državne birokratije. Ali od nekog vremena broj studenata iz kasabe naglo se uvećao. Uz pomoć nacionalnih prosvetnih društava sada već odlaze na univerzitete i seljački sinovi i deca sitnih zanatlija. Još više se promenio duh i karakter samih studenata. To više nisu oni nekadašnji studenti iz prvih godina posle okupacije, krotki i bezazleni mladići, predani svaki svojim studijama u najužem smislu reči. A nisu ni obični kasabalijski meraklije ni nekadašnji momci, buduće gazde i esnaflije, koji su u određeno doba života trošili suvišak snage i mladosti na kapiji i za koje se u porodici govorilo: »Oženi ga da ne pjeva!« To su novi ljudi, koji se školuju i vaspitavaju po raznim gradovima i državama i pod različitim uticajima. Iz velikih gradova, sa univerziteta i gimnazija na kojima uče, ti mladići dolaze zasenjeni osećanjem gorde smelosti kojim prvo i nepotpuno znanje ispunjava mladog čoveka, i poneseni idejama o pravu naroda na slobodu i čoveka pojedinca na uživanje i dostojanstvo. Sa svakim letnjim raspustom oni donose slobodoumna shvatanja društvenih i verskih pitanja i zanos oživelog nacionalizma, koji je u poslednje vreme, naročito posle srpskih pobeda u balkanskim ratovima, porastao do opšteg verovanja, a kod mnogih mladića do fanatične želje za delom i ličnim žrtvovanjem. Kapija je glavno mesto njihovih sastanaka. Tu se iskupljaju posle večere. I u mraku, pod zvezdama ili na mesečini, u mirnoj noći, nad hučnom rekom, odjekuju njihove pesme, šale, glasni razgovori i beskrajne prepirke, nove, smele, naivne, iskrene i bezobzirne. Sa đacima su tu redovno i njihovi drugovi iz detinjstva koji su zajedno s njima učili ovde osnovnu školu pa posle ostali u kasabi kao šegrti, trgovački pomoćnici, sitni pisari u opštini ili nekom preduzeću. Njih ima dve vrste. Jedni su zadovoljni svojom sudbinom i životom kasabe u kojoj će ostati da vek vekuju. Oni sa ljubopitstvom i simpatijom gledaju svoje školovane drugove, dive im se, ne poredeći se nikad sa njima; i bez najmanje surevnjivosti učestvuju u njihovom razvitku i usponu. Drugi su nepomireni sa životom u kasabi na koji su sticajem prilika osuđeni, željni nečeg što smatraju višim i boljim a što im se izmaklo i što im sa svakim danom postaje sve dalje i nedostižnije. Iako i dalje druguju sa svojim drugovima studentima, ti mladići obično se odvajaju od ovih svojih školovanih vršnjaka, bilo svojom grubom ironijom, bilo neprijatnim ćutanjem. Oni ne mogu kao jednaki da učestvuju u svima njihovim razgovorima. Zato mučeni stalno osećanjem svoje nedoraslosti, oni čas preterano i neiskreno podvlače u govoru svoju prostotu i neukost, u poređenju sa srećnijim drugovima, čas se opet jetko svemu podsmevaju sa visine svoga neznanja. I u jednom i u drugom slučaju, zavist odiše iz njih kao gotovo vidna i osetna snaga. Ali mladost još lako podnosi prisustvo i najgorih nagona i živi i kreće se slobodno i bezbrižno između njih. Bilo je i biće zvezdanih noći nad kasabom, i raskošnih sazvežđa i mesečina, ali nije bilo i bogzna da li će još biti takvih mladića koji u takvim razgovorima sa takvim mislima i osećanjima bdiju na kapiji. To je naraštaj pobunjenih anđela, u onom kratkom trenutku dok još imaju i svu moć i sva prava anđela i plamenu gordost pobunjenika. Ovi sinovi seljaka, trgovaca ili zanatlija iz zabačene bosanske kasabe dobili su od sudbine, bez svoga naročitog napora, otvoren izlaz u svet i veliku iluziju slobode. Sa svojim urođenim kasabalijskim osobinama oni su odlazili u taj svet, birali manje-više sami, prema svojim sklonostima, trenutnim raspoloženjima ili ćudima slučaja, predmet svojih studija, vrstu svojih zabava i krug svojih poznanstava i prijatelja. U većini oni nisu mogli ni umeli da obuhvate i zagrabe mnogo od onoga što su uspevali da vide, ali nije bilo nijednoga koji nije imao osećanje da može da zahvati gde god hoće i da je sve što prigrli njegovo. Život (ta reč je dolazila vrlo često u njihovim razgovorima, kao i u književnosti i politici toga vremena, gde se pisala sa velikim početnim slovom), život je stajao pred njima kao objekt, kao poprište za njihova oslobođena čula, za njihova umna ljubopitstva i osećajne podvige, koji nisu poznavali granica. Svi su putevi pred njima, otvoreni, pukli do u beskraj; na većinu od tih puteva neće oni nikad ni nogom stupiti, pa ipak opojna slast života bila je u tome što su mogli (bar u teoriji) slobodno da biraju koji hoće i smeli da posrću od jednog do drugog. Sve ono što su drugi ljudi, druge rase, u drugim zemljama i vremenima, postigli i stekli u nizu naraštaja, u toku vekovnih napora, po cenu života, ili odricanja i žrtava, većih i skupljih od života, sve je to ležalo pred njima kao slučajno nasledstvo i opasan dar sudbine. Izgledalo je fantastično i neverovatno, pa ipak je bilo istinito: oni su mogli da čine sa svojom mladošću šta hoće, u jednom svetu gde su zakoni društvenog i ličnog morala, sve tamo do daleke granice kriminala, bili upravo tih godina u punoj krizi, slobodno tumačeni, primani ili odbacivani od svake skupine ljudi i svakog pojedinca; oni su mogli da misle kako hoće, da sude o svemu, slobodno i neograničeno; oni su smeli da govore šta hoće, i za mnoge od njih te reči su bile isto što i dela, one su zadovoljavale njihove atavističke potrebe za junaštvom i slavom, silovitošću i razaranjem, a nisu povlačile za sobom obavezu na delanje ni neku vidljivu odgovornost zbog izrečenog. Najdarovitiji među njima prezirali su ono što je trebalo da uče i potcenjivali ono što mogu da urade, a ponosili se onim što ne znaju i zanosili onim što je izvan njihove moći. Teško je zamisliti opasniji način da se uđe u život i sigurniji put ka izuzetnim delima i ka potpunom slomu. Samo najbolji i najjači među njima bacali su se zaista sa fanatizmom fakira u akciju i tu sagarali kao mušice, da bi od svojih vršnjaka odmah bili slavljeni kao mučenici i svetitelji (jer nema naraštaja koji nema svoje svetitelje) i podizani na pjedestal nedostižnih uzora. Svaki ljudski naraštaj ima svoju iluziju u odnosu prema civilizaciji; jedni veruju da učestvuju u njenom raspaljivanju, a drugi da su svedoci njenog gašenja. U stvari, ona uvek i plamsa i tinja i gasne, već prema tome sa koga mesta i pod kojim uglom je posmatramo. Ovaj naraštaj, koji sada pretresa filozofska, društvena i politička pitanja na kapiji, pod zvezdama, iznad vode, samo je bogatiji iluzijama; inače u svemu sličan drugima. I on ima osećanje i da pali prve vatre jedne nove civilizacije i da gasi poslednje plamenove druge, koja dogoreva. Ono što bi se za njih naročito moglo kazati, to je: da nije bilo odavno pokoljenja koje je više i smelije maštalo i govorilo o životu, uživanju, i slobodi, a koje je manje imalo od života, gore stradalo, teže robovalo i više ginulo nego što će stradati, robovati i ginuti ovo. Ali za tih letnjih dana 1913. godine sve je to bilo još u smelim ali neodređenim nagoveštajima. Sve je izgledalo kao uzbudljiva i nova igra na ovom drevnom mostu koji se na mesečini julskih noći belasao čist, mlad i nepromenljiv, a savršeno lep i jak, jači od svega što vreme može da donese i ljudi da smisle i učine. Kako jedna topla noć u mesecu avgustu liči na drugu, tako su i razgovori ovih kasabalijskih đaka i studenata uvek isti ili slični. Odmah posle brze i slatke večere (jer dan je prošao u kupanju i sunčanju), jedan po jedan stižu na kapiju. Janko Stiković, sin jednog abadžije sa Mejdana, koji studira već četiri semestra prirodne nauke u Gracu. To je mršav mladić sa oštrim profilom i glatkom crnom kosom, sujetan, osetljiv, nezadovoljan samim sobom, ali još više svim oko sebe. Čita mnogo i piše članke, pod već poznatim psevdonimom, u revolucionarnim omladinskim listovima koji izlaze u Pragu i Zagrebu. Ali on piše i pesme i objavljuje ih. pod jednim drugim psevdonimom. Spremio je već zbirku, koju treba da izda »Zora« (»Izdavačko preduzeće za nacionalističke edicije«). Osim toga on je dobar govornik i vatren debater na đačkim sastancima. Velimir Stevanović, zdrav i krupan mladić, podsvojče bez određenog porekla; ironičan, realan, štedljiv i marljiv; završava medicinu u Pragu. Jakov Herak, sin dobroćudnog i popularnog višegradskog pismonoše, crn, sitan, pravnik, oštrog pogleda i brze reči, socijalista, polemičan duh koji se stidi svoga dobrog srca i krije svako osećanje. Ranko Mihailović, ćutljiv i dobroćudan mladić, koji studira pravo u Zagrebu, pomišlja već sada na činovničku karijeru i slabo i mlako učestvuje u drugarskim prepirkama i razgovorima o ljubavi, politici, i pogledima na život i društveno uređenje. On je, po majci, praunuk onog prote Mihaila čija je glava, sa cigaretom u ustima, bila nataknuta na kolac i izložena na ovoj istoj kapiji. Tu je i nekoliko sarajevskih gimnazista koji lakomo slušaju starije drugove i njihova pričanja o životu u velikim gradovima, i maštom, koju šibaju dečačka sujeta i pritajene želje, zamišljaju sve kao još mnogo veće i lepše nego što jeste i što može da bude. Tu je i Nikola Glasinčanin, bled i krut mladić koji je zbog siromaštva, tankog zdravlja i slabog uspeha morao da napusti gimnaziju, posle četvrtog razreda, da se vrati u kasabu i primi mesto pisara kod nemačke firme koja izvozi drvo. On je iz propale gazdinske porodice sa Okolišta. Njegov deda Milan Glasinčanin umro je nekako ubrzo posle okupacije, u sarajevskoj ludnici, pošto je u mladosti prokockao veći deo imetka. Odavno je umro i otac mu, gazda Petar, bolešljiv čovek bez volje, snage i ugleda. Sad ovaj Nikola provodi po ceo dan na obali reke, pored radnika koji valjaju i splave teške borove balvane, beleži kubike merenog drveta, a posle ih u kancelariji sabira i unosi u spiskove. Taj jednolični posao, među sitnim ljudima, bez poleta i šireg vidika, on oseća kao muku i poniženje, a odsustvo svakog izgleda da bi mogao ili promeniti svoj društveni položaj ili napredovati u njemu, stvorilo je od osetljivog mladića prerano zrelog, žučnog i ćutljivog čoveka. On čita mnogo u slobodnim časovima ali ga ta duševna hrana ne snaži i ne podiže jer sve to prozukne u njemu. Njegova zla sudbina, samoća i patnja otvorile su mu oči i izoštrile duh za mnoge stvari, ali i najlepše misli i najdragocenija saznanja mogu samo da ga još više obeshrabre i ogorče, jer mu još jače osvetljavaju njegov neuspeh i njegov bezizgledan život u kasabi. Tu je, najposle, i Vlado Marić, bravar po zanimanju, veseljak i dobričina, koga njegovi drugovi sa visokih škola vole i prizivaju, koliko zbog njegovog jakog i lepog baritona toliko zbog njegove prostosrdačnosti i dobrote. Taj snažni mladić sa »šloserskim« kačketom na glavi spada među one skromne ljude koji su dovoljni sami sebi, ni sa kim se ne mere i ne upoređuju, zahvalno i mirno primaju ono što im život pruža i jednostavno daju od sebe sve što imaju i mogu. Tu su i dve varoške učiteljice, Zorka i Zagorka, obe rodom iz kasabe. Za njihovu naklonost otimaju se svi ovi mladići i pred njima i oko njih igraju ljubavnu igru, naivnu, zamršenu, bleštavu, mučnu. Pred njima se vode diskusije, kao turniri pred damama ranijih stoleća; zbog njih se, posle sedi na kapiji i puši u mraku i samoći, ili peva sa društvom koje je dotle negde pilo; zbog njih su među drugovima potajne mržnje, nevešto skrivane ljubomore, i otvoreni sukobi. Oko deset sati one odlaze. Mladići ostaju još dugo, ali raspoloženje na kapiji opada, borbena rečitost popušta. Stiković, koji obično vodi glavnu reč, večeras ćuti i puši. On je poremećen i nezadovoljan u sebi, ali krije to kao što krije uvek sva svoja istinska osećanja, i nikad ne uspeva da ih potpuno sakrije. On je danas posle podne imao prvi sastanak sa učiteljicom Zorkom, zanimljivom devojkom punih oblika tela, bleda lica i žarkih očiju. Oni su, na Stikovićevo veliko navaljivanje, ostvarili ono što je u kasabi najteže: da se mladić i devojka sastanu na skrovitom mestu a da to niko ne vidi i ne sazna. Našli su se u njenoj školi koja je sada, preko raspusta, potpuno pusta. On je ušao iz jedne ulice, kroz baštu, a ona iz druge, na glavni ulaz. Našli su se u jednoj polumračnoj, prašnoj prostoriji u kojoj su sve do plafona bile naslagane đačke klupe. Tako je ljubavna strast često prisiljena da traži zabačena i ružna mesta. Nisu mogli ni da sednu ni da legnu. Bili su oboje zbunjeni i nespretni. I suviše željni i plahoviti, oni su se grlili i savijali na jednoj od onih istrošenih klupa koje je ona tako dobro poznavala, ne gledajući i ne primećujući ništa oko sebe. Prvi se otreznio on. I grubo, bez prelaza, kao što rade mladi ljudi, stao je da popravlja odelo na sebi i da se prašta. Ona se rasplakala. Razočaranje je bilo obostrano. Kad je koliko toliko umirio devojku, izišao je, gotovo pobegao, na sporedni ulaz. Kod kuće je zatekao poštara koji mu je doneo omladinski časopis sa njegovim člankom »Balkan, Srbija i Bosna i Hercegovina«. Ponovno čitanje svoga članka odvratilo mu je misli od malopređašnjeg doživljaja. Ali i u tome je nalazio uzroke nezadovoljstvu. U članku je bilo štamparskih grešaka, neke rečenice su mu izgledale smešne; sada, kad se ništa više nije dalo promeniti, činilo mu se da bi se mnoge stvari mogle kazati lepše, jasnije a sažetije. A večeras, evo, celo veče sede na kapiji i pred tom istom Zorkom diskutuju o njegovom članku. Njegov glavni protivnik je govorljivi i borbeni Herak, koji sve posmatra i kritikuje sa ortodoksnog socijalističkog gledišta. Ostali učestvuju u debati samo s vremena na vreme. A dve učiteljice ćute i spremaju nevidljiv venac pobedniku. Stiković se slabo brani; prvo, što sada odjednom i sam vidi mnoge slabosti i nelogičnosti u svome članku, iako to nipošto ne bi pred drugima priznao; drugo, što ga muči sećanje na današnje poslepodne u prašnoj i sparnoj školskoj sobi, na scene koje mu sada dolaze i smešne i ružne a koje su bile dugo predmet njegovih najvrelijih želja i najživljih nastojanja oko lepe učiteljice. (Ona sada sedi tu u letnjem mraku i posmatra ga svojim sjajnim očima.) Oseća se kao dužnik i kao krivac i mnogo bi dao da danas nije bio u školi i da ona sada nije ovde. U takvom raspoloženju ovaj mu Herak dolazi kao neka nasrtljiva zolja od koje se teško odbraniti. Čini mu se da mora da odgovara ne samo za svoj članak nego i za ono što se danas posle podne u školi dogodilo. A najviše bi voleo da može sada da je sam, daleko negde odavde i da može mirno da misli o nečem što nije ni članak ni devojka. Ali samoljublje ga je teralo da se brani. Stiković je citirao Cvijića i Štrosmajera, a Herak Kauckog i Bebela. — Vi mećete kola pred rudu, — vikao je Herak, analizirajući Stikovićev članak. — Ne može se sa balkanskim seljakom, koji je ogrezao u siromaštvu i svakoj bijedi, nigdje i ni u kom slučaju osnivati trajna i dobra državna formacija. Samo prethodno ekonomsko oslobođenje eksploatisanih klasa, seljaka i radnika, dakle ogromne većine naroda, može stvoriti realne uslove za formiranje samostalnih država. To je prirodan proces i put kojim treba ići, a nipošto obrnuto. Stoga se i nacionalno oslobođenje i ujedinjenje moraju izvršiti u duhu socijalnog oslobođenja i preporoda. Inače, desiće se da će seljak, radnik i sitan građanin unijeti i u nove državne formacije, kao smrtonosnu zarazu, svoj pauperizam i svoju ropsku ćud, a malobrojni eksploatatori svoj parazitski, reakcionarni mentalitet i sve svoje antisocijalne nagone. A od toga ne može da bude ni trajne države ni dobrog društva. — Sve je to tuđinska, knjiška mudrost, dragi moj, — odgovarao je Stiković, — koja iščezava pred živim zamahom probuđenih nacionalnih snaga, u prvom redu kod Srba, a zatim i kod Hrvata i Slovenaca, koje sve teže ka jednom cilju. Stvari se ne razvijaju prema predviđanjima njemačkih teoretičara, ali zato idu u potpunoj saglasnosti sa dubokim smislom naše istorije i našeg rasnog pozvanja. Od Karađorđevog poziva: »Svaki svoga ubijte subašu!« rješavaju se socijalna pitanja na Balkanu putem nacionalnih oslobodilačkih pokreta i ratova. I sve ide savršeno logično: od manjega ka većem, od regionalnog i plemenskog ka nacionalnom i državotvornom. Zar nisu naše pobjede na Kumanovu i Bregalnici u isto vrijeme najveće pobjede napredne misli i socijalne pravde? — To ćemo još vidjeti, — upada Herak. — Ko ne vidi sada, taj neće nikad vidjeti. Mi vjerujemo... — Vi vjerujete, a mi ne vjerujemo ništa, nego želimo da se uvjerimo stvarnim dokazima i činjenicama, — odgovarao je Herak. — Zar nestanak Turaka i slabljenje Austro-Ugarske, kao prvi stepen ka njenom uništenju, nisu u stvari pobjede malih, demokratskih naroda i porobljenih klasa, u njihovoj težnji da zauzmu svoje mjesto pod suncem? — nastavljao je Stiković svoju misao. — Kad bi ostvarenja nacionalističkih težnja donosila i ostvarenje socijalne pravde, onda u državama Zapadne Evrope, koje su većinom ostvarile sve svoje nacionalne ideale i u tom pogledu zadovoljene, ne bi trebalo da bude više ni velikih socijalnih problema, ni pokreta ni sukoba. A mi vidimo da nije tako. Naprotiv. — A ja ti i opet kažem, — odgovara malo umorno Stiković, — da bez kreiranja samostalnih država na bazi nacionalnog jedinstva i savremenih shvatanja lične i društvene slobode ne može biti ni govora o »socijalnom oslobođenju«. Jer, kao što je rekao onaj Francuz, politika ima prvenstvo__ — Stomak ima prvenstvo, — upade Herak. Tu zagrajaše ostali. Naivna studentska diskusija se pretvori u mladenačku svađu u kojoj su svi govorili i upadali jedan drugom u reč i koja se kod prve dosetke raspršta i izgubi u smehu i dovikivanju. Za Stikovića to je bio dobrodošao povod da prekine raspru i da začuti, a da to ne izgleda kao poraz i povlačenje. Posle Zorke i Zagorke, koje su oko deset sati otišle kući, u pratnji Velimira i Ranka, počeli su i ostali da se razilaze. Najposle, ostali su samo Stiković i Nikola Glasinčanin. Njih dvojica su vršnjaci. Nekad su zajedno pošli u gimnaziju i zajedno stanovali u Sarajevu. Znaju jedan drugog do u sitnice i upravo stoga ne mogu jedan drugog ni pravo da ocene ni istinski da vole. S godinama razmak je između njih bivao, prirodno, sve veći i sve mučniji. O svakom raspustu oni se nalaze ovde u kasabi i mere jedan drugog i posmatraju kao nerazdvojni drugovi-neprijatelji. Sad je između njih došla još i ova lepa i nemirna učiteljica Zorka. Jer, za vreme dugih meseci poslednje zime ona se družila sa Glasinčaninom koji niti je krio ni mogao sakriti koliko je u nju zaljubljen. On se bio uhvatio za tu ljubav sa svim onim žarom koji mogu da unesu u te stvari ogorčeni i nezadovoljni ljudi. Ali čim su došli letnji meseci i pojavili se studenti, osetljivom Glasinčaninu nije mogla da izmakne pažnja koju učiteljica posvećuje Stikoviću. Zbog toga je ona stara i pred svetom uvek skrivana zategnutost između njih dvojice u poslednje vreme porasla. Ovog raspusta nisu se još nijedanput našli ovako nasamo. Sad, kad su slučajno ovako ostali, prva pomisao i kod jednog i kod drugog bila je: da se što pre rastanu bez razgovora, koji može biti samo neprijatan. Ali neki besmisleni obzir, koji samo mladost poznaje, nije im dao da to što žele i učine. U toj neprilici pomogao im je slučaj i bar za trenutak olakšao teško ćutanje koje ih je pritiskivalo. U mraku se začuše glasovi dvojice šetača, koji su išli polagano i bili zastali tu pored same kapije, iza oštrog ugla, tako da ih Stiković i Glasinčanin sa svojih sedišta na sofi nisu mogli da vide, kao ni oni njih. Ali su čuli svaku reč i ti glasovi su im bili dobro poznati. To su dvojica njihovih nešto mlađih drugova. Toma Galus i Fehim Bahtijarević. Njih dvojica se drže malo postrani od one grupe u kojoj je velika većina đaka i studenata i koja se svake večeri iskuplja na kapiji oko Stikovića i Heraka, jer, iako mlađi, Galus je i kao pesnik i kao nacionalistički govornik suparnik Stikoviću, koga ne voli i ne ceni, a Bahtijarević je neobično ćutljiv, gord i povučen kao pravo begovsko unuče. Toma Galus je visok mladić rumenih obraza i plavih očiju. Njegov otac, Alban Galus (Alban von Gallus), poslednji potomak jedne stare porodice iz Burgenlanda, došao je kao činovnik, odmah posle okupacije, u kasabu. Tu je bio dvadesetak godina »šumski upravitelj« i sada živi u kasabi kao penzioner. U samom početku on se oženio ovde ćerkom jednog od prvih gazda, Hadži-Tome Stankovića, jednom pouselom i snažnom devojkom crne masti i jake volje. Sa njom je izrodio decu, dve kćeri i jednog sina, koja su sva krštena u srpskoj crkvi i odrasla kao prava kasabalijska deca i Hadži-Tomina unučad. Stari Galus, visok i nekada lep čovek sa blagorodnim osmejkom, i bujnom, potpuno belom kosom, odavno je postao pravi kasabalija, »gospodin Albo«, za koga mlađi naraštaji i ne pomišljaju da bi mogao biti stranac i došljak. On ima dve strasti, koje nikome ne smetaju, to su: lov i lula. Po ćelom kotaru on ima stare i dobre prijatelje, kako među Srbima, tako i među muslimanima seljacima, sa kojima ga vezuje lovačka strast. Kao da je rođen i odrastao sa njima, potpuno je usvojio mnoge njihove osobine, naročito onaj način veselog ćutanja i mirnog razgovora, tako karakterističan za ljude koji su strasni pušači i koji vole lov, šumu i život na vazduhu. Mladi Galus je ove godine završio gimnazijalnu maturu u Sarajevu i najesen treba da ide u Beč na studije. U pitanju njegovih studija postoji u porodici podvojenost. Otac bi želeo da mu sin studira tehniku ili šumarstvo, a sin bi hteo da ide na filozofiju. Jer, ovaj Toma Galus je samo svojim spoljnim izgledom nalik na oca a sve njegove urođene težnje idu u sasvim protivnom pravcu. To je jedan od onih dobrih đaka, čednih i primernih u svemu, koji sa velikom lakoćom i kao uzgred polažu sve predmete, a celo svoje iskreno i stvarno zanimanje posvećuju svojim pomalo ćudljivim i nesređenim duhovnim sklonostima, izvan škole i njenog zvaničnog programa. To su oni đaci vedra i jednostavna srca, ali nemirna i ljubopitljiva duha. Njima su gotovo nepoznate one teške i opasne krize čulnog i osećajnog života kroz koje prolaze toliki drugi mladići njihovih godina, ali zato oni teško nalaze smirenje svojih duhovnih nemira i vrlo često ostaju za ceo život svaštari, zanimljivi osobenjaci, bez stalnog dela i bez određenog pravca uopšte. Kako svaki mlad čovek mora ne samo da ispuni večne, prirodne zahteve mladosti i sazrevanja nego pored toga i da plati harač savremenim strujanjima duha, pa i modi i navikama svoga vremena, koje trenutno vladaju među omladinom, i Galus je pisao stihove i bio aktivan član revolucionarnih nacionalističkih đačkih organizacija. Pored toga on je pet godina učio francuski jezik kao neobavezan predmet, bavio se književnošću i, naročito, filozofijom. Bio je strastven i neumoran u čitanju. Glavna strana lektira tadašnjih mladih ljudi u sarajevskoj gimnaziji sastojala se od dela iz poznate i ogromne nemačke izdavačke kuće Reclam's Universal-Bibliothek. Te male, jevtine sveščiće sa žutim koricama i neobično sitnom štampom bile su glavna duhovna hrana pristupačna đacima toga vremena; iz njih su mogli da upoznaju ne samo nemačku književnost nego sva krupnija dela svetske književnosti u nemačkim prevodima. Iz njih je i Galus crpeo svoje poznavanje nemačkih modernih filozofa, naročito Ničea i Štirnera, i mogao je o njima da vodi, na šetnjama pored Miljacke, beskrajne diskusije sa nekom hladnom i veselom strašću, ne vezujući ni najmanje svoja znanja sa svojim ličnim životom, kao što to inače mladići tako često rade. Tip takvog prerano zrelog i raznovrsnim a nesređenim znanjima preopterećenog maturanta nije bio redak među tadašnjim gimnazistima. Čedan mladić i dobar đak, Galus je slobodu i neobuzdanost mladosti poznavao samo u smelostima misli i preteranostima lektire. Fehim Bahtijarević je samo po majci kasabalija. Otac mu je Rogatičanin i sada je kadija u Rogatici, ali majka mu je iz velike ovdašnje porodice Osmanagića. Od najranijeg detinjstva on provodi jedan deo letnjeg raspusta zajedno sa majkom kod njenih u kasabi. To je vitak mladić gracilnih i vretenastih oblika, nežnih ali snažnih zglobova. Na njemu je sve odmereno, ugašeno i prigušeno. Fini oval lica kao pečen, koža potpuno zagasita, smeđa, sa lakim prelivima neke tamne modrine, pokreti kratki i retki; crne oči sa modro osenčenom beonjačom; pogled vreo, ali bez sjaja; jake, sastavljene obrve; tanka crna naušnica nad povijenim usnama. Takvi se muški likovi viđaju na persijskim minijaturama. I on je ovoga leta položio maturu i sada očekuje da dobije državnu stipendiju da bi studirao orijentalne jezike u Beču. Ova dva mladića nastavljaju neki ranije započeti razgovor. Reč je o Bahtijarevićevom izboru studija. Galus mu dokazuje da će pogreški ako uzme orijentalistiku. Uopšte Galus govori mnogo više i življe, jer je navikao da ga slušaju i jer voli da propoveda, dok Bahtijarević govori kratko i malo kao čovek koji ima svoje stalno uverenje, a nema potrebe da drugog ubeđuje. Galus govori, kao većina mladih i načitanih ljudi, sa onim naivnim zadovoljstvom od reči, slikovitih izraza i poređenja i sa sklonošću ka uopštavanju, a Bahtijarević suvo, kratko, gotovo nemarno. Skriveni u senci i zavaljeni na kamenim sedištima, Stiković i Glasinčanin ćute, kao da su se bez reči sporazumeli da neprimećeni slušaju razgovor dvojice drugova na mostu. Završavajući tu diskusiju o studijama, Galus govori vatreno: — Tu se vi muslimani, begovski sinovi, često varate. Zbunjeni novim vremenima, vi više ne osjećate pravo i potpuno svoje mjesto u svijetu. Vaša ljubav prema svemu što je orijentalno samo je jedan savremeni izraz vaše »volje za moći«; za vas su istočnjački način života i mišljenja najuže vezani sa jednim društvenim i pravnim poretkom koji je bio osnov vašeg vjekovnog gospodstva. I to je razumljivo. Ali to ne znači nipošto da vi imate smisla za orijentalistiku kao nauku. Vi ste orijentalci, ali se varate kad mislite da ste pozvani da budete orijentalisti. Vi uopšte nemate zvanja ni prave sklonosti za nauku. — Vidi! — Ne, nemate. I kad to tvrdim, ja ne kažem ništa uvredljivo i nepovoljno. Naprotiv. Vi ste jedina gospoda u ovoj zemlji, ili ste bar bili to; vi ste kroz stoljeća širili, utvrđivali ili branili to svoje gospodstvo, mačem i knjigom, pravno, vjerski i vojnički; to je od vas stvorilo tip ratnika, upravljača i vlasnika, a ta klasa ljudi nigdje u svijetu ne njeguje apstraktne nauke, nego to prepušta onima koji ništa drugo nemaju i ne mogu. Za vas su pravne studije i privreda, jer vi ste ljudi konkretnih znanja. Takvi su uvijek i svuda ljudi iz gospodujuće klase. — Znači da mi treba da ostanemo neprosvijećeni. — Ne, ne znači to, nego znači da morate da ostanete ono što ste ili, ako hoćeš, ono što ste bili; morate, jer niko ne može da bude i ono što jeste i protivno od toga. — Pa mi danas nismo gospodujuća klasa. Danas smo svi jednaki, — upada opet Bahtijarević sa lakom ironijom u kojoj ima i gorčine i ponosa. — Niste, razumije se da niste. Prilike koje su od vas nekad načinile to što ste izmijenile su se odavno, ali to ne znači da se i vi možete mijenjati istom brzinom. To nije prvi ni posljednji slučaj da jedna društvena klasa izgubi svoju podlogu, a da ona ostane ista. Pogodbe života se mijenjaju, a jedna klasa ljudi ostaje ono što je, jer samo takva može da postoji, i takva i propada. Govor dvojice nevidljivih mladića prekide se za trenutak, ugašen Bahtijarevićevim ćutanjem. Na vedrom nebu, iznad crnih planina u dnu vidika, pojavio se krnj, brodoloman mesec. Bela ploča sa turskim natpisom, na izdignutom zidu, zasja odjednom kao neki slabo osvetljeni prozor u modrom mraku. Bahtijarević je sada govorio nešto, ali tako slabim glasom da su samo pojedine nepovezane i nerazumljive reči dopirale do Stikovića i Glasinčanina. Govor je, kao što uvek biva u mladalačkim razgovorima u kojima su asocijacije smele i brze, bio već prešao na drugu temu. Od studija orijentalnih jezika došli su na sadržinu natpisa na beloj ploči pred njima i govorili i o mostu i o onom koji ga je podigao. Galusov glas je bio mnogo jači i izrazitiji. Nadovezujući na Bahtijarevićeve hvale Mehmedpaši Sokoloviću i tadašnjoj turskoj upravi koja je podizala ovakve građevine, on je sada živahno razvijao svoje nacionalističke poglede na prošlost i budućnost naroda i njegove kulture i civilizacije. (Jer, u tim đačkim razgovorima svaki ide za svojom misli.) — Ti imaš pravo, — govorio je Galus, — to je morao biti genijalan čovjek. Nije on prvi ni posljednji čovjek naše krvi koji se istakao služeći tuđe carstvo. Mi smo dali na stotine takvih ljudi, državnika, vojskovođa i umjetnika, Carigradu, Rimu i Beču. Smisao našeg narodnog ujedinjenja u jednu veliku i moćnu, modernu nacionalnu državu i jeste u tome što će tada naše snage ostajati u zemlji i razvijati se tu i davati svoj doprinos opštoj kulturi pod našim imenom, a ne iz tuđinskih centara. — A ti misliš da su ti »centri« nastali slučajno i da se mogu stvarati novi, po želji, kad ko hoće i gdje ko hoće? — Slučajno ili ne, to danas nije više pitanje; nije važno kako su oni nastali, nego je važno da njih danas nestaje, da su ocvjetali i degenerisali se i da treba da ustupe mjesto drugim, novim centrima, preko kojih će moći neposredno da se izraze mladi, slobodni narodi, koji stupaju na pozornicu istorije. — I ti misliš da bi Mehmedpaša Sokolović, da je ostao kao seljačko dijete tamo gore u Sokolovićima, postao ono što je postao i da bi između ostaloga podigao i ovu ćupriju na kojoj mi sada razgovaramo? — U ono vrijeme, naravno, ne bi. Ali na kraju krajeva, nije Carigradu ni bilo teško podizati ovakve građevine kad je nama, kao i tolikim ostalim pokorenim narodima, uzimao ne samo imetak i zaradu nego i najbolju snagu i najčistiju krv. Ako pomislimo šta nam je i koliko nam je kroz stoljeća uzimano, sve su ove građevine samo mrvice. Ali kad mi jednom stečemo svoju narodnu slobodu i državnu samostalnost, onda će naš novac i naša krv biti samo za nas i ostajati nama. Sve će biti samo i jedino za podizanje nacionalne kulture koja će nositi naš pečat i naše ime i koja će imati u vidu sreću i blagostanje najširih slojeva našega naroda. Bahtijarević je ćutao, i to ćutanje, kao da je najživlji i najrečitiji otpor, izazivalo je Galusa i nagonilo ga da podigne i pooštri notu. On je živošću koja mu je bila urođena i rečnikom koji je tada vladao u omladinskoj nacionalističkoj literaturi nabrajao planove i zadatke revolucionarne omladine. Sve žive snage rase biće probuđene i stavljene u dejstvo. Pod njihovim udarcima raspašće se AustroUgarska Monarhija, ta tamnica naroda, kao što se raspala evropska Turska. Sve antinacionalne i reakcionarne sile koje danas sputavaju, dele i uspavljuju naše nacionalne snage biće pobeđene i potisnute. Sve će to moći biti izvedeno, jer je duh vremena u kome živimo naš najbolji saveznik, jer su i napori ostalih malih i porobljenih naroda sa nama. Savremeni nacionalizam trijumfovaće nad konfesionalnim razlikama i zastarelim predrasudama, oslobodiće narod stranih nenarodnih uticaja i tuđinske eksploatacije. I tada će se roditi nacionalna država. Galus je zatim opisivao preimućstva i lepote te nove nacionalne države koja će oko Srbije kao Pijemonta okupiti sve Južne Slovene na osnovu potpune plemenske ravnopravnosti, verske snošljivosti i građanske jednakosti. U njegovom govoru mešale su se smele reči neodređenog značenja sa izrazima koji su tačno kazivali potrebe savremenog života; najdublje želje jedne rase, kojima je ponajčešće suđeno da zauvek ostanu samo želje, sa opravdanim i dostižnim zahtevima svakodnevne stvarnosti; velike istine koje sazrevaju kroz pokolenja, ali koje samo omladina može da unapred oseti i sme da iskaže, sa večnim iluzijama koje se nikad ne gase ali nikada i ne stižu do ostvarenja, jer ih jedan pas omladine predaje drugome kao onu mitološku buktinju. U mladićevom govoru bilo je, naravno, mnogo tvrđenja koja ne bi mogla izdržati kritiku stvarnosti i mnogo pretpostavki koje možda ne bi podnele probu iskustva, ali u njemu je bilo i svežeg daha, dragocenog soka kojim se održava i podmlađuje stablo čovečanstva. Bahtijarević je ćutao. — Vidićeš, Fehime, — uveravao je zaneseni Galus svoga druga, kao da je to stvar ove noći ili sutrašnjeg dana, — vidićeš, ostvarićemo državu koja će biti najdragocjeniji prilog napretku čovječanstva, u kojoj će svaki napor biti blagosloven, svaka žrtva sveta, svaka misao samonikla, nošena našom riječi, i svako djelo sa pečatom našeg imena. Tada ćemo stvarati djela koja će biti produkt našeg slobodnog rada i izraz našeg rasnog genija, djela prema kojima će sve što je učinjeno u stoljećima tuđe uprave izgledati kao nedostojne igračke. Premostićemo veće rijeke i dublje ponore. Sagradićemo nove, veće i bolje mostove, i to ne da vezuju tuđe centre sa pokorenim pokrajinama, nego da spajaju naše krajeve među sobom i našu državu sa cijelim ostalim svijetom. Jer, o tom više nema sumnje, nama je suđeno da ostvarimo ono čemu su svi naraštaji prije nas težili: državu, rođenu u slobodi i zasnovanu na pravdi, kao jedan dio božje misli, ostvaren na zemlji. Bahtijarević je ćutao. A i Galusov glas je počeo da se spušta. Kako se njegov govor dizao svojim smislom, tako je njegov glas bivao sve niži i promukliji, pretvarao se u jak i strastven šapat, i najposle izgubio u velikoj tišini noći. Sad su ćutala oba mladića. Pa ipak, u noći je ležalo, izdvojeno, teško i uporno Bahtijarevićevo ćutanje, dizalo se, osetno i stvarno, kao neprelazan zid u tami, i samom težinom svoga postojanja poricalo odlučno sve što je onaj drugi govorio, i objavljivao svoj nemi, jasni i nepromenljivi smisao: »Temelji sveta i osnovi života i ljudskih odnosa u njemu utvrđeni su za vekove. To ne znači da se oni ne menjaju, ali mereni dužinom ljudskog života izgledaju večni. Odnos između njihovog trajanja i dužine ljudskog veka isti je kao odnos između nemirne, pokretne i brze površine reke i njenog stalnog i čvrstog dna čije su izmene spore i neprimetne. I sama pomisao o promeni tih »centara« nezdrava je i neizvodljiva. To je isto kao kad bi neko zaželeo da menja i pomera izvore velikih reka i ležišta planina. Želja za naglim promenama i pomisao o njihovom nasilnom izvođenju javljaju se često među ljudima, kao bolest, i hvataju maha ponajviše u mladićskim glavama; samo, te glave ne misle kako treba, ne postižu na kraju ništa i obično se ne drže dugo na ramenima. Jer, nije ljudska želja ono što raspolaže i upravlja stvarima sveta. Želja je kao vetar, premešta prašinu sa jednog mesta na drugo, zamračuje ponekad njome ceo vidik, ali na kraju stišava se i pada i ostavlja staru i večnu sliku sveta iza sebe. Trajna dela na zemlji ostvaruju se božjom voljom, a čovek je samo njeno slepo i pokorno oruđe. Delo koje se rađa iz želje, čovekove želje, ili ne doživi ostvarenje ili nije trajno; u svakom slučaju nije dobro. Sve ove bujne želje i smele reči pod noćnim nebom, na kapiji, neće promeniti u osnovi ništa; proći će iznad velikih i stalnih stvarnosti sveta i izgubiti se tamo gde se smiruju želje i vetrovi. A zaista veliki ljudi, kao i velike građevine, niču i nicaće tamo gde im je božjim promislom određeno mesto, nezavisno od praznih, prolaznih želja i ljudske sujete.« Ali Bahtijarević nije izgovorio nijednu od tih reči. Oni koji, kao ovaj muslimanski mladić, begovski unuk, nose svoju filozofiju u svojoj krvi, žive i umiru po njoj, ali ne umeju da je iskažu rečima niti osećaju potrebe za tim. Posle dužeg ćutanja Stiković i Glasinčanin videše samo kako neko od one dvojice nevidljivih drugova iza zida baci dogorelu cigaretu i kako ona, kao kresnica, pada u velikom luku s mosta u Drinu. U isto vreme čulo se kako su ćutke i polagano krenuli dalje prema pijacu. Sa njima se brzo gubila i jeka njihovih koraka. Ostavši opet sami, Stiković i Glasinčanin prenuše se i pogledaše kao da su se tek sada našli. Njihova lica na slaboj mesečini pokazuju osvetljene i tamne površine koje se oštro lome i presecaju, i izgledaju mnogo starija nego što jesu. Žar od njihovih cigareta dobio je fosforan sjaj. Obojica su potišteni. Razlozi su posve različni, ali potištenost jednaka. U obojici jedna ista želja: da se digne i ide kući. Ali obojica su kao prikovani na kamenim sedištima, još mlakim od sunčanog dana. Razgovor one dvojice mlađih drugova, kome su slučajno i neopaženi prisustvovali, bio im je dobro došao kao odlaganje njihovog međusobnog razgovora i objašnjavanja. Ali sad se to više nije moglo izbeči. — Jesi li video Heraka i njegovu argumentaciju? — otpoče Stiković prvi, vraćajući se na svoju večerašnju diskusiju, i odmah oseti u tome izvesnu svoja bolest. Glasinčanin, koji je opet Osećao trenutno preimućstvo svoga položaja kao sudija, ne odgovori odmah. — Molim te, — nastavljao je nestrpljivo Stiković, — danas govoriti o klasnoj borbi i preporučivati sitan rad, kad je posljednjem našem čovjeku jasno da su nacionalno ujedinjenje i oslobođenje, izvršeni revolucionarnim sredstvima, najpreči zadaci zajednice! Pa to je smiješno! U Stikovićevom glasu bilo je pitanja i poziva na razgovor. Ali Glasinčanin i opet ne odgovori. U tišini toga osvetničkog i pakosnog ćutanja do njih je dopirala muzika koja se sada javila iz oficirske kasine na obali. U prizemlju su bili osvetljeni i širom otvoreni prozori. Svirala je violina, praćena klavirom. To svira vojni lekar, Regimentsarzt, Dr. Balaš, a prati ga žena komandanta garnizona, pukovnika Bauera. (Vežbaju drugi deo Šubertove sonatine za klavir i violinu. Polaze dobro i složno, ali pre nego što stignu do polovine, klavir istrčava napred. Violina prekida svirku. Posle kraće tišine u kojoj valjda raspravljaju o tom spornom mestu, počinju stav iznova.) Oni gotovo redovno vežbaju ovako i sviraju do u neko doba noći, dok pukovnik u drugoj sobi igra svoje beskonačne partije preferansa ili prosto kunja uz mostarsko vino i švapsku cigaru, a mlađi oficiri prave među sobom šale na račun zaljubljenih muzikanata. Između gospođe Bauer i mladog lekara zaista se plete već mesecima jedna složena i teška istorija. Pravu prirodu njihovih odnosa ne umeju da odrede ni najoštroumniji među oficirima. Jedni tvrde da je ta veza čisto duhovna (i naravno smeju se tome), a drugi da u svemu tome i telo ima deo koji mu pripada. Tek njih dvoje je nerazdvojno, sa potpunim očinskim pristankom pukovnika, koji je dobričina čovek, već dobro otupeo od službe, godina, vina i duvana. Cela kasaba je znala ovo dvoje kao par. Inače je celo to oficirsko društvo živelo potpuno odvojeno, svojim zasebnim životom, bez ikakve veze ne samo sa domaćim narodom i građanstvom nego i sa činovnicima strancima. Na ulasku u njihove parkove, pune okruglih i zvezdolikih leja sa neobičnim cvećem, pisalo je zaista na istoj tabli i da je pse zabranjeno puštati po parku i da civilistima nije dozvoljen ulaz. Njihove zabave i njihovi plesovi bili su nepristupačni svima koji ne nose uniformu. Ceo njihov život bio je zaista život ogromne i u sebe zatvorene kaste, koja neguje svoju isključivost kao najvažniji deo svoje snage, i pod bleštavim i ukočenim spoljnim izgledom krije u sebi sve što inače život daje ostalim ljudima od veličine i bede, slasti i gorčine. Ali ima stvari koje su po svojoj prirodi takve da ne mogu da ostanu skrovite i koje probijaju svaki i najkrući okvir i prelaze svaku i najstrožu granicu. (»Imaju tri stvari koje se ne daju sakriti«, govorili su Osmanlije, »a to su: ljubav, kašalj i siromaštvo.«) To je bio slučaj sa ovim parom zaljubljenih ljudi. Nema u kasabi starca ni deteta, ženska ni muška, koje nije naišlo na njih na nekoj od njihovih šetnji, kad izgubljeni u razgovoru, potpuno slepi i gluvi za sve oko sebe, idu usamljenim putevima oko kasabe. Čobani su se navikli na njih kao na one parove buba koji se u maju mesecu viđaju po lišću pored puta; sve dve i dve, priljubljene jedna uz drugu. Svuda su ih viđali: oko Drine i Rzava, ispod ruševina Starog grada, na drumu koji vodi iz varoši, oko Stražišta. U svako doba dana. Jer, ljubavnicima je vreme uvek kratko i nijedna staza nije im dovoljno dugačka. Jahali su na konjima, vozili se lakim kolima, ali najviše su pešačili, i to onim hodom kojim idu dvoje ljudi koji postoje samo jedno za drugo i onim karakterističnim korakom koji već sam po sebi kazuje da im je ravnodušno sve na svetu osim onoga što jedno drugom imaju da kažu. On je pomađareni Slovak, činovnički sin, siromah, školovan o državnom trošku, mlad, zaista muzikalan, ambiciozan, suviše osetljiv, naročito zbog svoga porekla koje mu smeta da se smatra kao potpuno ravnopravan sa oficirima Nemcima ili Mađarima iz uglednijih ili bogatijih porodica. Ona je žena u četrdesetim godinama, osam godina starija od njega. Visoka i plava, već malo uvela, ali savršeno bele i ružičaste kože, velikih, sjajnih modrih očiju, ona liči izgledom i držanjem na one portrete kraljica koji očaravaju mlade devojke. Svako od ovo dvoje ljudi ima svoje lične, stvarne ili uobražene, ali duboke razloge nezadovoljstva sa životom. A osim toga i veliki zajednički razlog: oboje se osećaju nesrećni i kao prognani u ovoj kasabi i u društvu oficira, većinom praznoglavih i ništavnih ljudi. Zato se njih dvoje drže grčevito kao dva brodolomca. Poniru jedno u drugo, gube se i zaboravljaju u dugim razgovorima ili, ovako kao sada, u muzici. Takav je bio nevidljivi par čija je muzika ispunjavala mučnu tišinu između dvojice mladića. U jednom trenutku, muzika koja se razlivala u mirnoj noći pomrsi se opet i prekide za neko vreme. U tišini koja je nastala Glasinčanin progovori nekim drvenim glasom, nadovezujući na Stikovićeve poslednje reči. — Smiješno!? Pa smiješno je mnogo štošta u ovoj diskusiji, ako ćemo pravo. Stiković izvadi naglo cigaretu iz usta, a Glasinčanin nastavi polagano ali odlučno da izlaže svoju misao za koju se vidi da nije od večeras, nego da ga je dugo mučila. — Ja pažljivo slušam sve ove diskusije; i vas dvojicu i druge školovane ljude u kasabi; čitam i novine i časopise. I što vas više slušam sve se više uvjeravam da većina tih usmenih ili pismenih diskusija i nema veze sa životom i njegovim stvarnim zahtjevima i problemima. Jer život, pravi život, ja posmatram iz najbliže blizine, vidim ga na drugima i osjećam na sebi. Može biti da se ja varam, a ne umijem ni da se izrazim dobro, ali meni se često nameće misao da su tehnički napredak i relativni mir u svijetu stvorili jednu vrstu zatišja, jednu naročitu atmosferu, vještačku i nestvarnu, u kojoj jedna klasa ljudi, takozvanih inteligenata, može slobodno da se preda dokonoj i zanimljivoj igri sa idejama i »pogledima na život i svijet«. Jednu vrstu staklenih bašta duha, sa vještačkom klimom i egzotičnom florom, a bez ikakve veze sa zemljom, stvarnim a tvrdim tlom po kome se kreću mase živih ljudi. Vi mislite da raspravljate o sudbini tih masa i njihovoj upotrebi u borbama za postizanje viših ciljeva koje im vi postavljate, a u stvari, kotači koji se okreću u vašim glavama nemaju nikakve veze sa životom mase, ni sa životom uopšte. Tu vaša igra postaje opasna, ili bar može da postane opasna, i za druge i za vas same. Glasinčanin zastade. Stiković je bio toliko iznenađen ovim dugim i smišljenim izlaganjem da nije ni pomišljao da ga prekine i da mu odgovori. Tek kad je čuo reč »opasno«, on učini jedan ironičan pokret rukom. To razdraži Glasinčanina koji nastavi življe: — Dabogme, kad vas čovjek sluša mogao bi pomisliti da su sva pitanja sretno riješena, sve opasnosti zauvijek otklonjene, svi putevi poravnati i otvoreni, i samo treba njima krenuti. A kad tamo, u životu nije ništa riješeno niti se lako rješava, niti ima izgleda na potpuno rješenje, nego je sve teško i zamršeno, skupo i vezano sa nesrazmjerno velikim rizikom; nigdje traga ni od Herakovih smjelih nada ni od tvojih velikih vidika. Muči se čovjek dovijeka a nikad nema ni ono što mu treba a kamoli ono što želi. A teorijama kao što su vaše zadovoljava samo vječnu ljudsku potrebu za igrom, laska svojoj sujeti, vara samo i sebe i druge. To je istina, bar kako se meni čini. — Nije tako. Treba samo da uporediš razne istorijske epohe pa da vidiš takozvani progres i smisao čovjekove borbe, pa prema tome i »teorija« koje daju pravac borbi. Glasinčanin odmah pomisli da je to aluzija na njegovo prekinuto školovanje i kao uvek u takvom slučaju, zadrhta u sebi. — Ja ne studiram istoriju, — poče on. — Eto vidiš, a da studiraš ti bi vidio... — Ali ne studiraš je ni ti. — Kako? To jest... ovaj, pa dabogme da studiram. — Pored prirodnih nauka? Glas je drhtao pakosno. Stiković se zbuni za trenutak a onda reče nekim mrtvim glasom: — E pa, kad hoćeš baš da znaš, tako je: pored prirodnih nauka, ja se bavim i političkim i istorijskim i socijalnim pitanjima. — Dobro je kad stižeš. Jer, koliko znam, ti si pored toga i govornik i agitator, i pjesnik i ljubavnik. Stiković se nasmeja neprirodno. Kao daleka ali mučna stvar prođe mu kroz sećanje današnje poslepodne u zabačenoj školskoj sobi i tek tada se priseti da su se Glasinčanin i Zorka lepo gledali do njegovog dolaska u kasabu. Čovek koji ne voli nije sposoban da oseti veličinu tuđe ljubavi ni snagu ljubomore ni opasnost koja se u njoj krije. I razgovor dvojice mladića pretvori se, bez prelaza, u žučnu ličnu svađu koja je od samog početka lebdela u vazduhu između njih. A mladi ljudi ne beže od svađe, kao što i mlade životinje lako zameću među sobom besne i grube igre. — Šta sam ja i čime se bavim to se, na kraju krajeva, nikoga ne tiče. Ne pitam ni ja tebe za tvoje kubike ni balvane. Onaj grč koji se uvek stegne u Glasinčaninu pri pomenu njegovog položaja zabole ga naročito. — Ostavi ti moje kubike. Ja od njih živim, ali ne hohštaplerišem njima, ne varam nikoga, ne zavodim ... — Koga ja zavodim? — odade se Stiković — Svakoga ili svaku koja se da zavesti. — To nije istina! — To je istina. I sam znaš da je istina. I kad si me povukao za jezik, onda hoću da ti kažem. — Nisam ljubopitljiv. — Ali ja hoću da ti kažem, jer i preskačući po vas dan balvane može čovjek nešto da vidi i nauči, da smisli i osjeti. Hoću da ti kažem šta mislim o tvojim mnogobrojnim zanimanjima i sposobnostima i tvojim smjelim teorijama, pa i o tvojim stihovima i tvojim ljubavima. Stiković učini pokret kao da će ustati, ali ostade na mestu. Klavir i violina iz kasine nastavili su odavno svirku (treći, veseli i živahni dio sonatine) i njihova muzika se gubila u noći, u šumu reke. — Hvala, čuo sam od drugih, pametnijih od tebe. — Ne, ne. Drugi ili te ne znaju ili ti lažu ili misle isto što i ja, ali šute. Sve tvoje teorije, sva tvoja mnogobrojna duhovna zanimanja, kao i tvoje ljubavi i tvoja prijateljstva, sve to proizlazi iz tvoje ambicije, a tvoja ambicija je lažna i nezdrava, jer dolazi od tvoje sujete, samo i jedino od sujete. — Ha, ha! — Jeste. I ta nacionalistička ideja koju sada tako vatreno ispovijedaš, i to je samo jedan naročiti oblik tvoje sujete. Jer ti ne možeš da voliš ni svoju majku ni svoje sestre ni rođenog brata, a kamoli jednu ideju. I ti bi jedino iz sujete mogao da budeš dobar, darežljiv, požrtvovan. Jer tvoja sujeta to je glavna snaga koja te pokreće, tvoja jedina svetinja, jedina stvar koju voliš više nego sebe samoga. Onaj ko te ne zna mogao bi lako da se prevari gledajući tvoju radinost i borbenost, tvoju predanost nacionalističkom idealu, nauci, poeziji, ili ma kakvom višem cilju koji je iznad ličnosti. Ali ti ne možeš ničem dugo služiti i ni uz koga trajno ostati, jer ti to tvoja sujeta ne da. I onog trenutka kad ne bude u pitanju tvoja sujeta, sve će to za tebe postati tuđe i daleke stvari za koje ti nećeš htjeti nećeš moći ni prstom maknuti. I samog sebe ti ćeš iznevjeriti zbog nje, jer si ti i sam samo rob svoje sujete. Ti sam ne znaš koliko si sujetan. Ja te poznajem u dušu i samo ja znam kakvo si ti čudovište od sujetna čovjeka. Stiković nije odgovarao ništa. U prvi mah on je bio iznenađen smišljenim i strasnim govorom svoga druga koji se sada odjednom javljao pred njim u neočekivanoj ulozi i novoj svetlosti. Zatim mu je taj jetki, jednomerni govor, koji ga je u početku vređao i izazivao, počeo da biva zanimljiv, gotovo prijatan. Pojedine reči su ga, istina, ujedale za srce i bolele, ali sve zajedno — celo to oštro i duboko ulaženje u njegov karakter — laskalo mu je i godilo na jedan naročit način. Jer, reći mladom čoveku kao što je ovaj da je čudovište, to znači samo zagolicati prkos i samoljublje u njemu. I stvarno, on je želeo da Glasinčanin produži to svirepo rovanje po njegovoj unutrašnjosti, tu jarku projekciju njegove skrivene ličnosti, jer je u tome nalazio samo još jedan dokaz svoje izuzetnosti i nadmoćnosti. Njegov ukočen pogled počivao je na beloj ploči u zidu preko puta, koja se na mesečini isticala iz crvenog kamena. Netremice je gledao u taj nerazumljivi turski natpis kao da iz njega čita i odgoneta dublji, pravi smisao onoga što mu oštro i smišljeno govori ovaj zli drug pored njega. — Ni do čega tebi nije stalo, i ti stvarno niti voliš niti mrziš, jer i za jedno i za drugo treba bar za trenutak izići iz sebe, izložiti se, zaboraviti, prevazići sebe i svoju sujetu. A ti to ne možeš; niti ima stvari za koju bi ti to učinio, sve i kad bi mogao. Tebe tuđi jad ne može ni da dirne a kamoli da zaboli; pa ni tvoj rođeni, samo ako laska tvojoj sujeti. Ti ništa i ne želiš i ničemu se ne raduješ. Ti čak nisi ni zavidljiv, ali ne od dobrote, nego od bezgranične samoživosti, jer ne primjećuješ tuđu sreću kao ni tuđu nesreću. Tebe ne može ništa ganuti ni pokrenuti. Ti se ne zaustavljaš ni pred čim, ne što si hrabar, nego što su u tebi zakržljali svi zdravi nagoni, što za tebe, pored tvoje sujete, ne postoje ni krvne veze ni urođeni obziri, ni bog ni svijet, ni rod ni drug. Ti ne cijeniš ni svoje rođene sposobnosti. Umjesto savjesti tebe može da peče samo povrijeđena sujeta, jer jedino ona uvijek i u svemu progovara iz tebe i diktira tvoje postupke. — Je li to zbog Zorke? — progovori Stiković odjednom. — Pa, baš ako hoćeš, da govorimo i o tom. Jest, i zbog Zorke. Ni do nje tebi nije stalo, ni ovoliko. I to je samo tvoja nemoć da se zaustaviš i uzdržiš ma pred čim što ti se slučajno i trenutno nudi i što laska tvojoj sujeti. Jest, ti osvajaš sirote, zbunjene i neiskusne učiteljice, kao što pišeš članke i pjesme, držiš govore i predavanja. I još ih nisi potpuno ni osvojio, a već su ti teške, jer već tvoja sujeta zja i pohlepno gleda dalje. Ali to je i tvoje prokletstvo da se nigdje ne možeš zaustaviti i nikad nasititi i zadovoljiti. Ti sve potčinjavaš svojoj sujeti, ali ti si njen prvi rob i najveći mučenik. Može biti da ćeš ti još mnogo slave i uspjeha imati, i većih uspjeha nego što je slabost zaluđenih žena, ali ni u jednom nećeš naći zadovoljstva, jer će te tvoja sujeta šibati da ideš dalje, jer ona guta sve, i najveće uspjehe, i zaboravlja ih odmah, ali svaki i najmanji neuspjeh i uvredu pamti dovijeka. A kad sve obrsti, polomi, ukalja, unizi, rastjera ili uništi oko tebe, tada ćeš u toj pustinji ostati sam, lice u lice sa svojom sujetom, i nećeš imati ništa da joj pružiš, i tada ćeš jesti sam sebe, ali ti to neće pomoći, jer će te tvoja sujeta, navikla na bolje zalogaje, prezreti kao hranu i odbaciti. Takav si ti, iako izgledaš drugačiji u očima većine ljudi, iako i sam o sebi drugačije misliš. Ali ja te znam. Tu Glasinčanin naglo ućuta. Na kapiji se već osećala svežina noći i širila tišina praćena večnim šumom vode. Nisu ni primetili kad je muzika sa obale prestala. Oba mladića bila su potpuno zaboravila gde su i šta rade, zaneseni svaki svojim mislima, kako samo mladost može da se zanese. Ljubomorni i nesrećni »kubikaš« govorio je ono o čemu je toliko puta strasno, duboko i živo mislio, ali za što nikad nije uspevao da nađe odgovarajuće reči i izraze, govorio je sada lako i rečito, gorko i poneseno. A Stiković je slušao, nepomičan i zagledan u belu ploču sa natpisom, kao u bioskopsko platno. Njega je pogađala svaka reč, osećao je svaku oštricu, ali u onom što mu je govorio taj nevidljivi drug kraj njega on nije više nalazio uvrede ni video opasnosti. Naprotiv, činilo mu se da sa svakom Glasinčaninovom reči raste i da na nevidljivim krilima leti, nečujno a brzo, smelo i uzbudljivo, da leti visoko iznad svih ljudi na zemlji i njihovih veza, zakona i osećanja, sam, gord i velik, i srećan ili nešto slično kao srećan. Leti iznad svega. I taj glas i te protivnikove reči, to je romon voda i šum nevidljivog, nižeg sveta negde duboko ispod njega, za koji mu je svejedno šta je i kakav je, šta misli i šta govori, jer ga on preleće kao ptica predeo. Trenutak Glasinčaninovog ćutanja kao da otrezni obojicu. Nisu smeli da se pogledaju. Bog sam zna u kom bi se pravcu svađa nastavila, da se na mostu, dolazeći sa pijaca, ne pojaviše neki pijani ljudi, sa isprekidanim pesmama i glasnim dozivanjem. Sve ih je nadvikivao jedan tenor koji je isprekidano i suviše visoko pevao starinsku pesmu: Mudra li si, lijepa li si, Lijepa Fato Avdagina! Već po tim glasovima oni raspoznaše nekoliko mlađih trgovaca i gazdinskih sinova. Jedni su išli pravo i polako, drugi krivudali i posrtali. Iz glasnih šala moglo se razabrati da dolaze »ispod topola«. U toku ranijeg pričanja zaboravili smo da kažemo za još jednu novinu u kasabi. (Izvesno ste i vi primetili kako čovek lako zaboravlja da kaže ono o čem ne voli da govori.) Ima više od petnaest godina, još pre nego što je počelo građenje pruge, doselio se u kasabu neki Mađar sa ženom. On se preživao Terdik, a žena mu se zvala Julka i govorila je srpski, jer je bila rodom iz Novog Sada. Odmah se saznalo da su došli sa namerom da u kasabi otvore radnju za koju u narodu nije bilo imena. I otvorili su je tamo na kraj varoši, ispod visokih topola koje rastu na podnožju Stražišta, u jednoj staroj begovskoj kući koju su potpuno pregradili. To je bilo stidno mesto kasabe. Na toj kući su po ceo dan zastrti prozori. A sa mrakom pali se nad ulazom bela karbitska svetlost koja gori po svu noć. Iz prizemlja je odjekivala pesma i zvuči automatskog pianina. Među mladićima i raspusnim ljudima izgovarala su se imena devojaka koje je Terdik doveo i držao u svojoj radnji. U početku su bile četiri: Irma, Ilona, Frida i Aranka. Svakog petka mogle su se videti »Julkine djevojke« kako u dva fijakera odlaze do bolnice na nedeljni pregled. Bile su nabeljene i narumenjene, sa cvećem na šeširima, sa dugačkim suncobranima na kojima su lepršali volani od čipaka. Pred tim fijakerima kasabalijske žene su sklanjale svoju žensku decu i okretale glavu sa pomešanim osećanjima gađenja, stida i sažaljenja. Kad su počeli radovi na pruzi i naišao priliv novca i radništva, broj devojaka se povećao. Terdik je pored stare, turske kuće sazidao novu zgradu »pod plan«, sa krovom od crvenog crepa, koji se nadaleko video. Tu su bila tri odeljenja. Opšta sala, Extra-Zimmer i Offizierssalon. U svakoj od tih prostorija bile su razne cene i razni gosti. Tu, »ispod topola«, kako se u kasabi govorilo, sad su mogli da ostavljaju svoj nasleđeni ili stečeni novac sinovi i unuci onih koji su nekad pili u Zarijevoj mehani ili docnije kod Lotike. Tu su se odigravale najkrupnije šale i najslavnije tuče, strasne pijanke i sentimentalne drame. Tu su imale svoj koren i mnoge lične i porodične nesreće u kasabi. Središte ovog pijanog društva koje je prvi deo noći provelo »Pod topolama« i sada došlo da se rashladi na kapiji, bio je neki Nikola Pecikoza, blesav mladić i dobričina, koga gazdinski sinovi opijaju da bi sa njim terali šale. Pre nego što su pijanci došli do kapije, zastadoše kraj ograde. Čula se pijana i glasna prepirka. Nikola Pecikoza se kladio u dva litra vina da će preći po kamenoj ogradi do kraj mosta. Prekidoše opkladu i mladić se ispe na ogradu i pođe, raširenih ruku, oprezno mećući nogu pred nogu kao mesečar. Kad je stigao do kapije, spazi dva kasna gosta, ali im ne reče ništa, nego pevušeći nešto i povodeći se onako pijan, nastavi svoj opasni put, dok je veselo društvo išlo za njim. Njegova velika senka na slaboj mesečini poigravala je po mostu i lomila se na ogradi s protivne strane. Prođoše i pijanci sa svojim neobuzdanim klicanjem i besmislenim primedbama. Dva mladića se tada digoše i bez pozdrava krenuše, svaki za sebe, svojim kućama. Glasinčanin zamače u mrak, ka levoj obali Drine, kuda je vodio put njegovoj kući, gore na Okolištu. Stiković se uputi laganim korakom na protivnu stranu, ka pijacu. Išao je sporo i neodlučno. Nije mu se napuštalo ovo mesto na kome je bilo svetlije i svežije nego u varoši. Zastade pored ograde mosta. Osetio je potrebu da se za nešto uhvati, na nešto nasloni. Mesec je bio legao za Vidovu Goru. Naslonjen na kamenu ogradu na samom kraju mosta, mladić je posmatrao dugo velike senke i retke svetlosti svoga rodnog mesta, kao da ga sada prvi put gleda. Na kasini su bila osvetljena samo još dva prozora. Svirka se više nije javljala. Tu je valjda onaj par nesrećnih ljudi, lekar i pukovnikovica, vodio svoje razgovore o muzici i ljubavi ili o svojim ličnim sudbinama koje niti su se dale smiriti svaka u sebi ni složiti međusobno. Sa tačke na kojoj je Stiković sada stajao videlo se da i na Lotikinom hotelu svetli još jedan prozor. Mladić je gledao u te osvetljene prozore sa obe strane mosta, kao da od njih očekuje nešto. Bio je iznuren i tužan. Vratolomna šetnja ovoga bezumnika Pecikoze podsetila ga je odjednom na najranije detinjstvo, kad je idući u školu gledao u magli zimskog jutra zdepastog Ćorkana kako igra po ovoj istoj ogradi. A svako sećanje na detinjstvo izazivalo je u njemu tugu i nelagodnost. Onaj osećaj kobne a zanosne veličine i vasionskog leta iznad svega i svakoga, koji su u njemu izazvale Glasinčaninove vatrene i tvrde reči, sad se izgubio. Izgledalo mu je da se naglo spustio i da sa naporom gamiže po mračnoj zemlji kao i svi ostali. Muči ga i sećanje na sve ono što je bilo sa učiteljicom i što nije trebalo da bude (kao da je neko drugi u njegovo ime to učinio!), na članak u časopisu koji mu je izgledao i slab i pun nedostataka (kao da ga je drugi za njega pisao i protiv njegove volje a pod njegovim imenom objavio!), na dugi govor Glasinčaninov, koji mu se sad odjednom ukazivao pun zlobe i mržnje, krvavih uvreda i stvarnih opasnosti. Tu zadrhta od unutarnje jeze i svežine koja je dolazila sa reke. Kao da se prenuo, tek tada primeti da su oba prozora na kasini ugašena. Iz zgrade su izlazili poslednji gosti. Preko mračnog pijaca su im kuckale dugačke sablje i odjekivao glasan, izveštačen govor. Tada se mladić teško odvoji od zida i pogledavši još jednom osvetljeni prozor na hotelu kao poslednju svetlost zamrle kasabe krenu sporim korakom svojoj sirotinjskoj kući, gore na Mejdan. Jedini osvetljeni prozor na hotelu, koji je ostao kao poslednji znak budnog života te noći u kasabi, bio je onaj mali, na prvom spratu, gde se nalazi Lotikina soba. Tamo Lotika i noćas sedi za svojim pretrpanim stolićem. Isto kao nekad, pre dvadeset i više godina, kad je dolazila u ovu sobicu da bar za trenutak odahne od vreve i navale u hotelu. Samo što je sada dole sve mirno i mračno. Još oko deset sati Lotika se povukla u svoju sobu i spremala za spavanje. Pre nego što će da legne, prišla je prozoru da još jednom udahne svežine sa vode i bacila pogled na onaj posljednji luk mosta na slaboj mesečini, koji je jedini i večito isti vidik sa njenog prozora. Tada se setila nekog starog računa i sela za stolić da ga potraži. Ali kad je jednom počela da pregleda svoje račune, ona se zanela, zaboravila na vreme i svoju potrebu za snom, i ostala više od dva sata za stolom. Ponoć je davno prošla, a Lotika, rasanjena i zanesena, niže brojku na brojku i prevrće list za listom. Lotika je umorna. Preko dana, u razgovorima i poslovima, ona je još jednako živa i okretna i rečita, ali ovako u noći, kad ostane sama, oseća svu težinu svojih godina i svoga umora. Lotika je oronula. Od njene nekadašnje ljepote ostali su samo tragovi. Mršava je, žuta u licu; kosa bez sjaja i retka na temenu; a zubi,njeni sjajni i nekad kao grad tvrdi zubi, proredili se i požuteli. Pogled crnih, još sjajnih očiju tvrd, i na mahove tužan. Lotika je umorna, ali ne onim blagoslovenim i slatkim umorom od mnogog posla i velike zarade, koji je nekad nagonio da u ovoj istoj sobi traži odmora i predaha. Stigla starost i naišla vremena koja nisu dobra. Ne bi mogla rečima da izrazi, ni sama sebi ne može dobro da objasni, ali oseća na svakom koraku da su se vremena pokvarila, bar za onoga ko ima pred očima samo svoj dobitak i svoju porodicu. Kad je ona, pre trideset godina, došla u Bosnu i otpočela rad, život je izgledao kao da je iz jednog komada. Svi su išli u istom pravcu u kome i ona: za poslom i sa porodicom. Svak je bio na svom mestu i za svakoga je bilo mesta. A nad svima je bio jedan red i jedan zakon; tvrd red i strog zakon. Takav je onda Lotiki izgledao svet. A sada, sve se pomerilo i ispremeštalo. Ljudi se dele i izdvajaju, i to, kako njoj izgleda, bez reda i vidljivog smisla. Zakon dobitka i gubitka, divni zakon koji je uvek upravljao ljudskim postupcima kao da više ne važi jer toliki rade, govore i pišu stvari kojima ona ne vidi cilj ni smisao i od kojih mogu da imaju samo nezgode i štete. Život se kida, mrvi i osipa. Uopšte, izgleda da je ovom sadašnjem naraštaju više stalo do njegovog shvatanja o životu nego do života samog. To izgleda ludo i to je njoj potpuno neshvatljivo, ali je tako. I zbog toga život gubi od vrednosti i sav se troši u rečima. To Lotika jasno vidi i oseća na svakom koraku. Poslovi, koji su nekad poigravali pred njenim očima kao stado veselih jaganjaca, sad leže, mrtvi i teški kao ono veliko nadgrobno kamenje na jevrejskom groblju. Ima već desetak godina kako hotel slabo radi. Šuma oko kasabe je isečena i seča se odmiče sve dalje i dalje a sa njom i najbolja hotelska mušterija i zarada. Onaj drski i bestidni prostak Terdik otvorio je svoju »kuću« pod topolama i privukao mnoge od Lotikinih gostiju, pružajući im lako i neposredno ono što u njenom hotelu nisu nikad ni za kakav novac mogli da imaju. Lotika se dugo bunila protiv te nelojalne i sramotne konkurencije i tvrdila da su došla poslednja vremena u kojima više nema ni zakona ni reda ni mogućnosti poštene zarade. U svom ogorčenju ona je jednom, još u početku, nazvala Terdika »kuplerom«. On je tužio sudu i Lotika je osuđena i platila je globu zbog uvrede časti. Ali ona ga ni danas ne naziva drugačije; samo pazi malo pred kim govori. Nova oficirska kasina ima svoj restoran, svoj podrum dobrih pića i svoje sobe za prenoćišta, gde odsedaju ugledni stranci. Gustav, mrgodni i potuljeni ali vešti i pouzdani Gustav, napustio je posle toliko godina njen hotel, otvorio sam kafanu u čaršiji, na najprometnijem mestu, i postao od saradnika bezobzirnim konkurentom. Pevačka društva i razne čitaonice koje su, kao što smo videli, nastale u kasabi poslednjih godina, imaju svoje kafane i privlače mnoge goste. Nema onog nekadašnjeg života ni u velikoj sali, ni pogotovu u ExtraZimmeru. Tu sada ručava poneki neženjen činovnik, čitaju se novine i pije kafa. Svakog dana posle podne navrati Alibeg Pašić, ćutljivi i vatreni drug Lotikine mladosti. On je i sada odmeren i diskretan u govoru i pokretima, uredan i pažljivo odeven, ali je potpuno posedeo i otežao. Zbog jakog diabetesa od koga boluje već godinama, služe mu kafu sa saharinom. Mirno puši i, ćuteći po svom običaju, sluša Lotikino pričanje. A kad dođe vreme, diže se isto tako mirno i ćutke, i odlazi svojoj kući u Crnču. Tu je svakodnevno i Lotikin komšija gazda Pavle Ranković. Odavno ne nosi više narodno odelo, nego »tijesno«, građansko, samo je zadržao plitki crveni fes. Na njemu je uvek košulja sa štirkanim grudima, tvrdom kragnom i okruglim manšetama na kojima beleži brojeve i privremene račune. On je već odavno uspeo da zauzme prvo mesto u višegradskoj čaršiji. Njegov je položaj sada utvrđen i osiguran, ali ni on nije bez briga i teškoća. Kao sve starije i imućnije ljude, i njega zbunjuju nova vremena i hučna navala novih ideja i nov način života, mišljenja i izražavanja. Za njega je sve to obuhvaćeno jednom reči: »politika«. I ta »politika«je ono što ga zbunjuje i srdi i što mu zagorčava ove godine koje bi trebalo da su godine pokoja i zadovoljstva posle tolikih godina rada, štednje i odricanja. Jer, on ne bi hteo nipošto da se odvaja ili tuđi od većine svojih sunarodnika, ali isto tako on ne želi da dolazi u sukobe sa vlastima, sa kojima bi hteo da je uvek u miru i bar formalno u skladu. A to je teško, gotovo nemoguće postići. Ni sa svojim rođenim sinovima ne može da se razume kako treba. Oni su za njega, kao i sva ostala omladina, prosto neshvatljivi i neuračunljivi. (A za omladinom idu iz potrebe ili slabosti i mnogi stariji.) Po svome držanju i ophođenju i svima svojim postupcima ovaj mladi svet izgleda gazda-Pavlu kao da se odmetnuo, kao da i ne pomišlja da mu valja u ovom redu stvari živeti i umreti, nego da će kao pustahije u planini vek provesti. Ovaj mlad svet ne pazi šta će da kaže, ne gleda šta radi, ne broji koliko troši, najmanje se bavi svojim ličnim poslom, jede hleb ne misleći otkud mu dolazi, i govori, govori, govori, »na zvijezde laje«, kako se gazda Pavle izražavao u svojim prepirkama sa sinovima. Taj način mišljenja bez granica, govor bez mere i život bez računa i protiv računa, to njega, koji je celog veka radio sa računom i prema računu, dovodi do besa i očaja. Kad ih sluša i gleda, strah ga hvata, čini mu se da neoprezno i lakoumno diraju u same osnove života, u ono što je njemu najmilije i najsvetije. A kad traži od njih objašnjenja koja bi ga ubedila i umirila, oni mu odgovaraju prezrivo i sa visoka, krupnim i mutnim rečima: sloboda, budućnost, istorija, nauka, slava, veličina. A njemu se od apstraktnih reči koža ježi. Zato voli da posedi i popije kafu sa Lotikom, sa kojom se može razgovarati o poslovima i događajima, a sve na osnovu jednog utvrđenog i priznatog računa, daleko od »politike« i opasnih velikih reči koje sve dovode u pitanje a ništa ne objašnjavaju i ne potvrđuju. Pri razgovoru on često vadi svoju sitnu olovku koja nije ona od pre dvadeset i pet godina, ali je ista onakva izlizana i nevidljivo mala, i ono što govore stavlja na nepogrešnu i neumitnu probu cifara.Još ožive, u pričanju, neki davnašnji doživljaji, ili neku šalu čiji su učesnici u većini pokojnici, i onda i gazda Pavle, pognut i zabrinut, pređe u svoj dućan na pijacu. A Lotika ostane sama, sa svojim brigama i računima. Ništa bolje od hotelske zarade ne stoje stvari sa Lotikinim spekulacijama. Prvih godina posle okupacije dovoljno je bilo kupiti ma koje akcije ma koga preduzeća, i čovek je bio siguran da je novac dobro uložio i da u pitanju može da bude samo veličina dobitka. Ali tada je hotel bio tek proradio i Lotika niti je raspolagala sa dovoljno gotovog novca niti je imala kredit koji je docnije stekla. A kad je stekla i novac i kredit, stanje se na tržištima bilo već izmenilo. Jedna od najvećih cikličkih kriza bila je zahvatila krajem XIX i početkom XX veka Austro-Ugarsku Monarhiju. Lotikine hartije počele su da igraju kao prašina na vetru. Ona je plakala od besa čitajući svake nedelje bečki Merkur sa poslednjim kursevima. Svi prihodi od hotela, koji je tada još dobro radio, bili su potpuno nedovoljni da popune praznine koje su nastajale usled opšteg padanja svih vrednosti. U to vreme, ona je pretrpela težak živčani slom koji je trajao pune dve godine. Bila je kao luda od bola. Razgovara s ljudima, a ne sluša šta kažu niti misli na ono što sama govori. Gleda ih pravo u lice, ali ne vidi njih, nego sitne rubrike Merkura koje treba da donesu njenu sreću ili nesreću. Tada je počela da kupuje lozove. Kad je već ionako sve samo kocka i igra slučaja, onda neka bude do kraja. U to vreme ona je držala sve moguće lozove svih zemalja. Uspela je da nabavi i jednu četvrtinu velike španske božične lutrije, čiji glavni zgoditak iznosi 15.000.000 peseta. Drhtala je pre svakog vučenja, plakala nad listama izvučenih lozova. Molila je od Boga da se desi čudo i da njen loz izvuče glavni zgoditak. Ali nikad nije dobivala. Pre sedam godina Lotikin zet Caler udružio se sa dvojicom imućnih penzionera i osnovali su u kasabi »Modernu mlekarsku zadrugu«. Tri petine osnovnog kapitala dala je Lotika. Posao je bio zamišljen naveliko. Računalo se da će prvi uspesi, koji nisu mogli izostati, privući pažnju kapitalista izvan kasabe, pa i izvan Bosne. Međutim, upravo kad se preduzeće našlo u tom prelaznom i kritičnom stadiju, nastupila je aneksiona kriza. To je uništilo svaku nadu na privlačenje novih kapitala. Ovi krajevi na granici postali su tako nesigurni da su i već investirani kapitali počeli da beže. Zadruga je likvidirana posle dve godine sa potpunim gubitkom celog uloženog kapitala. Lotika je morala da otuđi najbolje i najsigurnije papire, kao što su akcije Sarajevske pivare d. d. i tuzlanske fabrike sode Solvaj, da bi pokrila gubitak. Uporedo sa ovim finansijskim nedaćama, kao da su vezane za njih, išle su i porodične brige i razočaranja. Istina, jedna Calerova ćerka, Irena, udala se neočekivano dobro. (Lotika je dala miraz.) Ali je starija kći Mina ostala. Ozlojeđena udajom mlađe sestre, nesrećna u svojim verenicima, ona se pre vremena izvrgla u oštru i gorku usedelicu koja je i život u kući i posao u hotelu činila težim i nepodnošljivijim nego što je sam po sebi bio. Caler, koji nije nikad ni bio živ i okretan, još je teži i neodlučniji, i živi u kući kao nem i dobroćudan gost od koga nema ni štete ni koristi. Calerova žena Debora rodila je, onako bolešljiva i u poodmaklim godinama, muško dete, ali nerazvijeno i sakato. Sad mu je već deseta godina a još ne može razgovetno da govori ni da stane na noge, nego se izražava neodređenim zvukovima i puže na rukama po kući. A tako je dobro i umiljato to jadno stvorenje i tako se grčevito drži svoje tetke Lotike, koju voli mnogo više nego rođenu majku, da se Lotika, pored svih svojih briga i poslova, brine i o njemu, hrani ga, oblači, uspavljuje. Gledajući svaki dan pred sobom tu nakazu od deteta, duša je boli što poslovi ne idu bolje i što nema više novaca da ga pošalje u Beč kod velikih lekara, u neki zavod, ili što se ne dešavaju čuda i što uzeti ne ozdravljuju božjom voljom, od ljudskih dobrih dela i molitava. I oni Lotikini štićenici iz Galicije, koje je školovala ili poudavala u toku dobrih godina, zadavali su joj dosta brige i donosili razočaranja. Bilo je međunjima i takvih koji su osnovali svoju porodicu, razvili posao i stekli imetak. Od njih je Lotika primala redovno čestitke, pisma puna poštovanja i zahvalnosti, i redovne izveštaje o stanju u porodici. Ali ti Apfelmajeri koje je Lotika izvela na put, školovala ili udomila, nisu pomagali ni prihvatili nove siromašne rođake koji su se rađali i dorastali u Galiciji, nego su, naseljeni u tuđim varošima, brinuli samo o sebi i svojoj deci. Za njih kao da je najveći deo njihovog uspeha bio u tome da što pre i što potpunije zauvek zaborave Tarnov i usku, bednu sredinu iz koje su ponikli i koje su se srećno oslobodili. A Lotika sama nije više mogla da odvaja kao nekad i da onu crnu sirotinju iz Tarnova izvodi na put. I nikad nije ni legla ni ustala a da je nije kao bol prožela pomisao da sada neko njen tamo u Tarnovu grezne beznadno i zauvek u neznanju i prljavštini, u sramnoj bedi koju ona dobro poznaje i protiv koje se celog veka bori. Pa i među onima koje je ona podigla bilo je dosta uzroka žalosti i nezadovoljstva. Upravo najbolji među njima skrenuli su ili posrnuli posle prvih uspeha i lepih nada. Jedna sestrična, darovita pijanistkinja, koja je Lotikinom pomoću i nastojanjem svršila Bečki konzervatorij, otrovala se pre nekoliko godina, u vreme svojih prvih i najlepših uspeha; niko ne zna zašto. Jedan od sinovaca, Albert, nada porodice i ponos Lotikin, svršio je sve studije i u gimnaziji i na univerzitetu sa odličnim uspehom i samo stoga što je Jevrejin nije promovisan »sub auspiciis regis« ni dobio carev prsten, kao što se Lotika potajno nadala. Ipak, Lotika ga je zamišljala bar kao uglednog advokata u Beču ili Lavovu, kad već kao Jevrejin ne može da bude visoki činovnik, što bi njenim ambicijama najviše odgovaralo. I u tome je nalazila nagradu za sve svoje žrtve oko njegovog školovanja. Ali tu je morala da doživi bolno razočaranje. Mladi doktor prava otišao je u novinare i postao član socijalističke stranke, i to onog ekstremnog krila koje se istaklo prilikom bečkog generalnog štrajka 1906. godine. I Lotika je morala svojim očima da pročita u bečkim novinama da je »prilikomčišćenja Beča od prevratničkih, tuđinskih elemenata proteran i poznati jevrejski bukač Dr. Albert Apfelmajer, pošto je prvo odležao dosuđenu mu kaznu od dvadeset dana zatvora«. To je, govoreći jezikom kasabe, isto kao da je otišao u hajduke. Posle nekoliko meseci Lotika je primila od svog dragog Alberta pismo kojim joj se javlja kao emigrant iz Buenos Ajresa. Tih dana nije ni u ovoj svojoj sobici nalazila mira. Sa pismom u ruci odlazila je kod sestre i zeta, i očajna, izbezumljena unosila se u lice sestri Debori, koja je umela samo da plače, i vikala gnevno: — Šta će biti od nas? Pitam te šta će biti od nas, kad niko ne ume da se digne ni da korača sam. Čim ga ne podržavaš ispod pazuha, on pada. Šta može da bude od nas? Prokleti smo, eto, to je! — Gott, Gott, Gott! — uzdisala je sirota Debora, lijući krupne suze, i naravno nije mogla da odgovori ništa na Lotikino pitanje. Lotika sama nije nalazila odgovora, nego je sklapala ruke i dizala oči put neba, ali ne plačljivo i uplašeno kao Debora, nego gnevno i očajno. — Socijalista je postao! So-ci-ja-li-sta! Nije nam dosta što smo Jevreji, nego još i to! O, veliki jedini Bože, šta sam ti zgrešila da me tako kazniš? Socijalista! Ožalila je Alberta kao pokojnika i nije više o njemu govorila. Tri godine posle toga jedna od sinovica, sestra toga istog Alberta, udala se vrlo dobro u Peštu. Lotika se pobrinula za devojačku spremu i vodila glavnu reč u moralnoj krizi koju je ta udaja izazvala u velikoj porodici tarnovskih Apfelmajera, bogatih samo decom i neokaljanom verskom tradicijom. Čovek za koga je ta sinovica trebalo da se uda bio je bogat berzijanac, ali hrišćanin, kalvinist, i stavio je kao uslov da devojka pređe u njegovu veru. Roditelji su se opirali, ali je Lotika, imajući jednako u vidu interes cele porodice, tvrdila da je teško ploviti bez krivudanja sa tolikim svetom na brodu i da za spas svih treba ponekad nešto od tereta i u more baciti. Ona je podržavala devojku.I njena je reč bila presudna. Devojka se pokrstila i udala. Lotika se nadala da će pomoću toga zeta uspeti da uvede u peštanski poslovni svet bar još nekog od sestrića i sinovaca koji su dorasli. Ali zla sreća je htela da je bogati peštanski berzijanac umro već u prvoj godini braka. Od žalosti mlada žena je pomerila pameću. Meseci su prolazili i njena velika potištenost nije popuštala. I sada, evo već četvrta godina kako mlada udovica živi u Pešti, predana svojoj neprirodnoj žalosti koja je isto što i mirno ludilo. Veliki, bogato uređeni stan zastrla je crnom čojom. A svakog dana odlazi na groblje, sedi pored muževljevog groba i čita mu tiho i predano listu berzanskih kurseva toga dana, od početka do kraja. Na sva nastojanja da je odvrate od toga i trgnu iz letargije u koju je zapala, ona odgovara krotko da je to pokojnik voleo iznad svega i da mu je to bila najslađa muzika za koju je znao. Tako se mnogo raznih sudbina nagomilalo u ovoj maloj sobi. Mnogo računa, mnogo dubioza, mnogo zauvek otpisanih i brisanih pozicija u velikom i razgranatom Lotikinom knjigovodstvu. Ali princip radnje je ostao isti. Umorna je Lotika, ali nije obeshrabrena. Posle svakog gubitka i neuspeha, ona se pribere, stegne zube i produži da se brani. Jer, sav njen rad poslednjih godina svodi se na odbranu, ali ona se brani sa istim ciljem pred očima i sa istim uporstvom sa kojim je nekad sticala i podizala. U ovom hotelu ona je »muška glava« i za celu kasabu »tetka Lotika«. Ima ih još dosta i ovde i po svetu koji očekuju njenu pomoć, njen savet ili bar dobru reč, i ne pitaju, i ne pomišljaju da li je Lotika umorna. A ona je zaista umorna; više nego što iko sluti i više nego je i sama svesna. Mali drveni časovnik sa zida iskuca jedan sat. Lotika se teško diže, držeći se rukama za krsta. Pažljivo ugasi veliku, zelenu lampu na drvenom stalku i sitnim staračkim korakom, kakvim hoda samo kad je u svojoj sobi i samo ovako pred spavanje, pođe da legne. Nad zaspalom kasabom ujednači se potpuni mrak. Najposle došla je i godina 1914, poslednja godina hronike o mostu na Drini. Ona je došla kao i sve ranije godine mirnim hodom zemnog vremena, ali uz potmulu huku sve novih i sve neobičnijih događaja koji su se kao talasi propinjali jedan iznad drugog. Toliko je božjih godina prešlo preko kasabe pored mosta i toliko će ih još preći. Bilo ih je i biće ih svakojakih, ali će godina 1914. uvek ostati izdvojena. Tako bar izgleda onima koji su je preživeli. Njima izgleda da se nikad, ma koliko se pričalo i pisalo o tome, neće moći ili neće smeti kazati sve ono što se tada sagledalo tamo u dnu ljudske sudbine, iza vremena i ispod događaja. Ko da izrazi i prenese (tako misle oni!) one kolektivne drhtaje koji su odjednom zatresli masama i koji su sa živih bića stali da se prenose na mrtve stvari, na predele i građevine? Kako da se opiše ono talasanje u ljudima, koje je išlo od nemog životinjskog straha do samoubilačkog oduševljenja, od najnižih nagona krvološtva i podmukle pljačke do najviših podviga svetačkog žrtvovanja u kome čovek prevazilazi sebe i dodiruje za trenutak sfere viših svetova sa drugim zakonima? Nikad to neće moći biti kazano, jer onaj ko to sagleda i preživi, taj zanemi, a mrtvi ionako ne mogu da govore. To su stvari koje se ne kazuju, nego zaboravljaju. Jer da se ne zaboravljaju, kako bi se mogle ponavljati? Toga leta 1914. godine, kad su gospodari ljudskih sudbina poveli evropsko čovečanstvo sa igrališta opšteg prava glasa u već ranije spremljenu arenu opšte vojne obaveze, kasaba je pružala malen ali rečit obrazac prvih simptoma jednog oboljenja koje će s vremenom postati evropsko, pa svetsko i opšte. To je bilo vreme na granici dveju epoha ljudske povesnice, a otud se mnogo jasnije video kraj one epohe koja je tu završavala nego što se nazirao početak nove koja se otvarala. Tada se još za nasilja tražilo opravdanje i za zverstva nalazilo neko ime, pozajmljeno iz duhovne riznice prošlog veka. Sve što se dešavalo imalo je izgled prividnog dostojanstva i draž prvine, onu strahovitu, kratkotrajnu i neizrecivu draž koja je docnije tako iščilela da je ni oni koji su je tada tako živo osetili ne mogu više u sećanju da izazovu. Ali sve su to stvari koje samo uzgred napominjemo i koje će pesnici i naučnici idućih epoha ispitivati, tumačiti, i vaskrsavati sredstvima i načinima koje mi ne slutimo, a sa vedrinom, slobodom i smelošću duha koji će biti daleko iznad našega. Njima će verovatno poći za rukom da i za ovu čudnu godinu nađu objašnjenje i da joj odrede pravo mesto u istoriji sveta i razvoju čovečanstva. Ovde, ona je za nas jedino i pre svega godina koja je bila sudbonosna po most na Drini. Leto 1914. godine ostaće u sećanju onih koji su ga ovde preživeli kao najsvetlije i najlepše leto koje se pamti, jer u njihovoj svesti ono sja i plamti na čitavom jednom džinovskom i mračnom horizontu stradanja i nesreće, koji se proteže do u nedogled. A to je leto zaista otpočelo dobro, bolje nego tolika ranija. Šljiva je rodila, kao što odavno nije, a žita lepo ponela. Posle desetak godina trzavica i potresa, svet se odnekud nada bar zatišju i dobroj godini, koja bi u svakom pogledu popravila štetu i nezgode ranijih. (Najbednija i najtragičnija od svih čovekovih slabosti nesumnjivo je njegova potpuna nesposobnost predviđanja, koja je u oštroj protivnosti sa tolikim njegovim darovima, veštinama i znanjima.) Dođe ovako izuzetna godina sa naročito srećnim i povoljnim uzajamnim dejstvom sunčeve toplote i zemljine vlage, kad ova višegradska široka dolina zatrepti od obilja snage i sveopšte potrebe za rađanjem. Zemlja nabuja i sve što je u njoj još živo isklija, napupi, olista, procvate, i ponese stostrukim rodom. Lepo se vidi taj dah plodnosti, kako trepti kao topla modrikasta maglica iznad svake brazde i svakog busena. Krave i koze rasturaju zadnjim nogama i teško idu od nadošlog i zabreklog vimena. Riba bjelica, koja svake godine sa početkom leta dolazi u jatima niz Rzav da se ovde na ušću mresti, navali u tolikoj množini da je deca iz plićaka vedricama zgrću i izbacuju na obalu. I porozni kamen u mostu odvugne i najedra, kao živ, od neke snage i obilja koje bije iz zemlje i lebdi nad celom kasabom kao radosna jara u kojoj sve brže diše i življe buja. Nisu česta ovakva leta u višegradskoj dolini. Ali kad jedno od njih dođe, onda ljudi zaboravljaju svekoliko zlo što je bilo, i ne pomišljaju na ono što može još doći, žive utrostručenim životom ove doline na koju je sišla blagodet plodnosti, i sami samo deo u ovoj igri vlage i toplote i navrelih sokova. I seljak, koji uvek nalazi povoda da se na nešto požali, mora da prizna da je godina dobro ponela, samo uz svaku pohvalnu reč dodaje: »Ako ovako podrži ...« Čaršilije se tada strmoglavce bacaju i strasno zagnjuruju u poslove kao pčele i bumbarevi u cvetne čaške. Raziđu se po selima oko kasabe da kaparisavaju žito na klasu i šljivu u zametku. Seljak, zbunjen ovom navalom lukavih mušterija kao i velikim i neobičnim rodom, stoji pored voćke, koja se već savija od ploda, ili pored njive, koja se talasa, i ne može da bude dovoljno oprezan i uzdržljiv pred kasabalijom koji se zamučio do njega. A taj oprez i ta uzdržanost daju njegovom licu napregnut i brižan izraz koji liči kao brat blizanac, na onu pečalnu masku koju nose seljačka lica u godinama nerodice. Većim i jačim gazdama dolazi seljak na noge. Dućan gazda-Pavla Rankovića pun je pazarnim danom seljaka kojima treba novca. Isto tako i radnja gazda-Sante Pape, koji je odavno prvi među višegradskim Jevrejima. (Jer i pored toga što već odavno postoje banke i mogućnosti kredita na hipoteku, seljaci, naročito oni stariji, vole da se zadužuju na ovaj starinski način, kod varoških gazda kod kojih kupuju robu i kod kojih su im se i očevi zaduživali.) Gazda-Santina magaza je jedna od najviših i najtvrđih u višegradskoj čaršiji. Zidana je od tvrdog kamena, sa debelim zidovima i podom od kamenih ploča. Teška vrata i kapci na prozorima od kovanog su gvožđa, a na visokim i uskim prozorima debele i guste rešetke. Prednji deo magaze služi kao dućan. Po zidovima su duboki drveni rafovi puni emajliranog posuđa. Na plafonu, koji je neobično visok, tako da se gubi u tami, povešana lakša roba: fenjeri u svim veličinama, kafene džezve, zatim krletke, mišolovke i drugi predmeti pleteni od žice. Sve to visi povezano u velike grozdove. Oko dugačke tezge gomile sanduka sa klincima, džakovi sa cementom, gipsom i raznim bojama; motike, lopate i trnokopi, bez držalica, nanizani na žici u teške đerdane. U uglovima veliki limeni sudovi sa petroleumom, lakom, terpentinom i firnajzom. Tu je usred leta hladovina i u po dana sumrak. Ali veći deo robe nalazi se u prostorijama koje su pozadi dućana i u koje vodi nizak otvor sa gvozdenim vratima. Tu je teška roba: gvozdene peći, šine, traverze, lemeši, ćuskije i druge krupne alatke. Sve naslagano u visokim gomilama tako da se između robe prolazi samo uskim putevima, kao između visokih zidova. Tu vlada večiti mrak i ne ulazi se bez fenjera. Iz teških zidova, kamenog poda i naslagane gvožđarije bije studen i ljut dah kamena i metala, koji ništa ne može rasterati ni zagrejati. Taj dah stvara od rumenih živahnih šegrta za nekoliko godina ćutljive, blede i podbule, ali vešte, štedljive i dugovečne kalfe. On je nesumnjivo težak i Štetan i naraštajima sopstvenika, ali u isto vreme on im je i sladak i drag kao osećanje svojine i pomisao na zaradu i izvor bogatstva. Čovek koji sada sedi u prednjem delu te hladovite i sumračne magaze za malim stolićem, pored velike čelične kase marke Verthajm, ne liči nimalo na onog bujnog i živahnog Santu koji je nekad, pre trideset godina, umeo onako svojski da vikne »Rum za Ćorkana!« Izmenile ga godine i rad u magazi. Pun je i težak, žut u licu; oko očiju tamni kolutovi koji se spuštaju do polovine obraza; vid mu je oslabio; njegove crne i jako izbuljene oči, koje gledaju iza naočara sa debelim staklima i metalnim okvirom, imaju neki strog i uplašen izraz. Još nosi fes višnjeve boje, kao jedini ostatak nekadašnje turske nošnje. Njegov otac, gazda Mento Papo, sitan i beo starčić u osamdesetim godinama, još se prilično drži, samo ga je vid izdao. On navrati kad je sunčan dan u magazu. Svojim suznim očima, koje iza debelih naočara izgledaju kao da će sad rastočiti, pogleda sina kod kase i unuka za tezgom, udahne onaj dah magaze i vrati se opet polaganim hodom kući, pridržavajući se desnom rukom za rame desetogodišnjeg praunučeta. Santo ima šest kćeri i pet sinova od kojih je većina poudavana i poženjena. Najstariji mu sin Rafo, ima već odraslu decu i pomaže ocu u radnji. Jedan od Rafinih sinova, koji nosi dedino ime, ide već u sarajevsku gimnaziju. To je bled, kratkovid i tankovijast dečak koji još od svoje osme godine savršeno deklamuje Zmaj-Jovine pesme na školskim zabavama, inače rđavo uči, ne voli da ide u sinagogu ni da pomaže preko raspusta u dedinoj magazi, a priča da će otići u glumce ili postati tako nešto drugo slavno i neobično. Sedi gazda Santo, pognut nad velikim, već prilično izlizanim i masnim tefterom, sa alfabetskim registrom, a pored njega na praznom sanduku od eksera čuči seljak Ibro Ćemalović, iz Uzavnice. Gazda Santo sabira koliko Ibro već duguje i koliko bi prema tome, i pod kakvim uslovima, mogao da dobije sada, na ime novine. — Sinkuenta, sinkuenta i očo ... sinkuenta i očo, sesienta i tres... — šapuće gazda Santo sabirajući na španskom. A seljak gleda u njega sa zabrinutim iščekivanjem, kao da se radi o vradžbini, a ne o računu koji on zna do u paru, i u snu nosi u glavi. Kad Santo sabere i kaže iznos dugovanja sa interesom, seljak sporo procedi kroz zube »Hoće li biti tako?«, samo da bi time dobio vremena da u sebi uporedi svoj račun sa Santinim. — Tako, Ibraga, i nikako drugačije, — odgovara Santo svojom osveštanom formulom u ovakvim slučajevima. Pošto tako sporazumno utvrde stanje dosadašnjeg dugovanja, treba da seljak zatraži novu pozajmicu i da se Santo izjasni o svojim mogućnostima i uslovima. Samo to ne biva ni lako ni brzo. Između njih se tada razvije razgovor koji do u sitnice liči na razgovore koje je pre pedesetak godina, ovako pred žetvu, vodio na ovom istom mestu otac ovoga Ibre iz Uzavnice sa Santinim ocem Mentom. Pravi i glavni predmet razgovora treba da dođe na bujici reči koje same po sebi ništa ne znače i koje izgledaju potpuno izlišne, gotovo besmislene. Neupućen čovek, koji bi ih gledao i slušao sa strane, mogao bi često pomisliti da razgovor i nije o zajmu i novcu. Tako bar na mahove izgleda. — Rodila je šljiva i ponijela miva u nas, kao ni u jednom drugom kotaru, — kaže Santo, — biće godina kakva odavno nije bila. — Jeste, šućur, prilično je ponijelo; pa ako da Alah te podrži ovako, biće i mivke i hljeba; nije da neće biti. Samo, ko će mu znati cijenu, — kaže zabrinuto seljak, trljajući palcem šav na čakširama od grubog zelenog sukna i gledajući ispod oka Santu. — Sad mu se ne zna, ali kad sneseš u Višegrad, znače se. Znaš što se kaže: cijena je u sahibijinoj ruci. — Ono jeste. Akobogda te podrži i dospije, — uslovljava opet seljak. — Ama bez božjeg emera, bezbeli, nit se bere nit se žanje; pa sve da čovjek lebdi nad onim što je posijo, ništa mu ne vrijedi, ako božjeg blagostanja nema, — upada Santo i pokazuje rukom u visinu sa koje treba da dolazi taj blagoslov, negde iznad onog visokog i crnog dućanskog šišeta na kom vise limeni seoski fenjeri svih veličina i druga sitna roba u snopovima. — Ne vrijedi, vala, pravo kažeš, — uzdiše Ibro. — Posadi čo'jek i posije, a svejedno je, tako mi velikog i jedinog Boga, ko da ga niz vodu pusti; i okopavaš ga i plijeviš i podrezuješ i trijebiš. A, jok! Ako nije pisano, nećeš od njega haira vidjeti. Nego ako da Bog te letina donese neće krivati nikom, moći će insan i da se razduži i da se opet zaduži. Samo zdravlja, Bože! — Aaa, zdravlje je prije svega. Sa zdravljem se ništa uporedilo nije. Takav je ovaj pusti insan: sve mu daj a uzmi mu zdravlje, pa ko da mu ništa dao nisi, — uverava Santo, skrećući govor potpuno u tom pravcu. Tada i seljak iznese svoje poglede na zdravlje, koji su isto toliko opšti i poznati kao i Santini. I za trenutak izgleda kao da će se ceo razgovor izgubiti u beznačajnim stvarima i opštim mestima. Ali u podesnom trenutku on se ipak, kao po nekom drevnom ceremonijalu, vraća na polaznu tačku. Tek tada nastaje pogađanje za nov zajam, za visinu sume, interes, rok i način otplate. Objašnjavaju se dugo, čas živo, čas tiho i zabrinuto ali se na kraju sporazume i pogode. Tada Santo ustane, potegne iz džepa ključeve na lancu i ne odvajajući ih od lanca otključa njima kasu koja najpre škljocne a zatim se otvara sporo i svečano i, kao sve velike kase, zatvara se sa onim finim metalnim šumom, kao uzdahom. Izbroji seljaku novac, sve do u bakrene helere, i sve podjednako brižno i pažljivo, nekako tužno i svečano. A onda vikne, ali mnogo življe, izmenjenim glasom: — E, je li pravo ovako i je l' ti slatko, Ibraga? — Jeste, vala — kaže tiho i zamišljeno seljak. — Dabogda, hairli i berićetli bilo! Pa u zdravlju i dosluku da se opet vidimo, — kaže Santo, već sasvim živo i veselo i šalje unuče da poruči kod kafedžije Prekoputa dve kafe, »jednu gorku, jednu slađu«. A drugi seljak već čeka pred dućanom da dođe na red, za isti posao i slične račune. Sa tim seljacima i njihovim računima o budućoj žetvi i berbi prodire do u sumračno dno Santine magaze topli i teški dah izuzetno plodne godine. Od njega se oznoji čelična, zelena kasa, a Santo širi kažiprstom košulju oko ugojenog, žutog i mekog vrata, i briše maramicom zahuknuta stakla na naočarima. Takvo je bilo to leto na pomolu. Pa ipak, na sam početak toga blagoslovenog leta pala je kratka senka straha i žalosti. Sa prvim ranim prolećem pojavila se na Uvcu, malom mestu, na bivšoj tursko-austrijskoj a sada srpsko-austrijskoj granici epidemija trbušnog tifusa. Kako je mesto na granici a dva slučaja tifusa su bila i u samoj žandarmerijskoj kasarni, krenuo je višegradski vojni lekar Dr. Balaš sa jednim bolničarem i potrebnim lekovima na Uvac. Lekar je odmah vešto i odlučno preduzeo sve što treba da se bolesnici izdvoje, i sam je nadzirao njihovu negu. Tako je od petnaestak obolelih lica umrlo samo dvoje, a zaraza je ograničena na selo Uvac i ugušena u samim počecima. Poslednji koji se razboleo bio je sam Dr. Balaš. Neobjašnjiv način kako se upravo on zarazio, kratkoća bolovanja, neočekivane komplikacije i nagla smrt — sve je to nosilo na sebi pečat izuzetne tragike. Zbog opasnosti od zaraze mladi lekar je morao da bude sahranjen na Uvcu. Gospođa Bauer je sa mužem i još nekoliko oficira prisustvovala pogrebu. Ona je dala da se na lekarevom grobu podigne spomenik od grubo tesanog kamena. A odmah posle toga napustila je kasabu i muža. U kasabi se govorilo da je otišla u neki sanatorijum kraj Beča. Upravo, to se šaputalo među kasabalijskim devojkama, a stariji svet je, čim je prošla svaka opasnost i ukinute sve mere zbog epidemije, zaboravio i lekara i pukovnikovicu. Neiskusne i neškolovane, naše devojke nisu znale tačno ni šta znači reč sanatorijum, ali su znale dobro šta je to kad dvoje ljudi hodaju po stazama i obroncima onako kako su doskora hodali lekar i pukovnikova žena. I izgovarajući tu stranu reč u svojim poverljivim devojačkim razgovorima o nesrećnom paru, one su volele da to što se zove sanatorijum zamišljaju kao neko tajanstveno, daleko i tužno mesto na kome lepe i grešne žene ispaštaju svoju nedozvoljenu ljubav. A to izuzetno bogato i sjajno leto raslo je i dozrevalo nad poljima i glavicama oko kasabe. Uveče su prozori na oficirskoj kasini nad rekom, pored mosta, osvetljeni i širom otvoreni kao i lanjskog leta, samo kroz njih ne prodire svirka violine i klavira. Za svojim stolom, među nekoliko starijih oficira, sedeo je pukovnik Bauer, dobroćudan, nasmejan, oznojen od letnje sparine i crnog vina. Na kapiji sede u toploj noći i pevaju varoški mladići. Bliži se kraj juna meseca i očekuju se đaci i studenti, kao svakog leta. U ovakvim noćima izgleda na kapiji da vreme stoji, a život teče i buja beskonačan, bogat i lak, da se dogledati ne može dokle će tako trajati i rasti. Glavne ulice su i u to doba noći osvetljene, jer još od proleća ove godine kasaba ima električno osvetljenje. Pre godinu dana podignuta je pored reke, na dva kilometra od varoši, električna strugara i pored nje fabrika koja prerađuje otpatke smrčeva drveta, vadi iz njih terpentin i u isto vreme proizvodi kalofonium. Fabrika je napravila ugovor sa opštinom da iz svoje centrale osvetljava i varoške ulice. Tako je nestalo zelenih fenjera sa petroleumskim lampama i visokog Ferhata koji ih je čistio i palio. Glavna ulica, koja se proteže duž cele varoši, od mosta do nove mahale, osvetljena je krupnim lampama od mlečnobelog stakla, a sporedne ulice, koje se granaju levo i desno od nje i krivudaju oko Bikavca ili se penju na Mejdan i Okolišta, sitnim običnim sijalicama. Između tih nizova jednakih svetlosti prostiru se mračne nepravilne površine. To su avlije ili prostrane bašte po obroncima. U jednoj od tih mračnih bašta sede Zorka, učiteljica, i Nikola Glasinčanin. Poremećaj koji je nastao između njih dvoje, lane, kad se za vreme školskog raspusta pojavio Stiković, trajao je dugo, sve do početka nove godine. Tada je otpočelo u Srpskom domu, kao svake zime, spremanje za svetosavsku zabavu sa koncertom i pozorišnim komadom. U tim pripremama učestvovali su i Zorka i Glasinčanin, i vraćajući se kući sa tih proba oni su progovorili, prvi put od prošlog leta. Ti su razgovori u početku bili kratki, uzdržljivi i prkosni. Ali oni nisu prestali da se viđaju i razgovaraju, jer mlad svet voli više ljubavne svađe, pa i najgorče i najbeznadnije, nego samoću i čamotinju bez ljubavnih igara i pomisli. Negde u toku tih beskrajnih prepirki oni su se izmirili a da ni sami nisu primetili kada ni kako. Sad već, u ovim toplim letnjim noćima, sastaju se redovno. Još ponekad iskrsne među njima lik odsutnog Stikovića i plane ponovo ceo spor bez rešenja, ali ih on ne udaljuje i ne rastavlja dok ih svako mirenje uvek još više zbliži. Sada sede u toploj tami, na jednom starom, oborenom orahovom deblu i idući svako za svojim mislima gledaju u krupne i sitne svetlosti dole u varoši, pored reke koja jednolično šumi. Glasinčanin, koji je dugo govorio, zaćutao je za trenutak. Zorka, koja je ćutala celo veče, ćuti jednako kako samo žene umeju da ćute kad u sebi raspliću svoju ljubavnu brigu koja je