Na Drini 8

Lane u ovo doba godine, kad se pojavio Stiković, ona je pomislila da se pred njom zauvek otvara nedogledni raj ljubavne sreće, u kome potpuna srodnost osećanja i podudarnost želja i misli imaju slast poljupca a dužinu ljudskog veka. Ali ta iluzija nije trajala dugo. Ma koliko da je bila neiskusna i opijena, nije mogla da ne primeti da se taj čovek naglo pali ali isto tako naglo gasi, i to po nekim njegovim sopstvenim zakonima, bez ikakva obzira prema njoj i bez veze sa onim što je ona smatrala većim i važnijim i od sebe i od njega. I otputovao je gotovo bez oproštaja. Ostala je u teškoj nedoumici od koje je bolovala kao od skrivene rane. Pismo koje je stiglo od njega bilo je savršeno sročeno, jedan mali uzorak literarne veštine, ali odmereno kao advokatsko mišljenje i jasno i prozirno kao prazan sud od stakla. U njemu se govorilo o njihovoj ljubavi, ali tako kao da oboje već sto godina počivaju svako u svom grobu, kao slavni pokojnici. Na njeno živo i toplo pismo, koje mu je poslala kao odgovor, došla je njegova karta. »U poslovima i brigama koje me rastržu i lome, mislim na tebe kao na mirnu višegradsku noć, punu rečnog šuma i mirisa nevidljivih trava.« I to je sve. Uzalud je nastojala da se seti kad je čula taj rečni šum i osetila miris nevidljivih trava. To postoji samo u njegovoj karti. Svakako, ona se ne seća toga kao što se on, izgleda, ne seda svega ostalog što je bilo između njih. Svest joj se mračila od pomisli da se prevarila i da je prevarena, pa se onda opet tešila nečim što ni sama ne zna šta je manje verovatno od čuda. »Neshvatljiv je«, govorila je sebi, »tuđ i hladan, sebičan, ćudljiv i sračunat, ali možda su svi izuzetni muškarci takvi.« Svakako, sve ovo više liči na patnju nego na ljubav. Po tome kako se savijala u sebi i lomila u najdubljoj dubini svojoj, osećala je da sav teret ljubavi, koju je on izazvao, leži na njoj a da se on gubi negde u magli i daljini koju ona ne sme da nazove pravim imenom. Jer, zaljubljena žena i kad je potpuno razočarana, voli svoju ljubav kao nesuđeno dete. Stegla je srce i nije odgovorila na tu kartu. Ali posle dužeg ćutanja od dva meseca stigla je opet karta. Pisao je sa neke visoke planine u Alpima. »Na visini od dve hiljade metara, okružen svetom raznih jezika i narodnosti, gledam beskrajnost vidika i mislim na tebe i minulo leto.« To je i za njene godine i za njeno malo iskustvo bilo dovoljno. Da je bilo napisano: »Nit sam te voleo, niti te volim, niti ću te ikad moći voleti«, njoj ne bi bilo jasnije ni bolnije. Jer, na kraju krajeva, o tome se radi, o ljubavi, a ne o dalekim sećanjima ni o tome sa koje visine nad morem čovek piše i kakvi se ljudi oko njega kreću i jezici govore. A ljubavi nema! Siroče, bez oca i majke, Zorka je odrasla ovde, u kući svojih rođaka. A kad je završila u Sarajevu učiteljsku školu, dobila je mesto u Višegradu i vratila se u tu istu kuću imućnih, ali jednostavnih ljudi sa kojima je nije vezivalo ništa. Zorka je ubledela i oslabila, uvukla se u sebe, ali se nije poveravala nikom, niti je odgovorila na njegovu božičnu čestitku, isto tako kratku, hladnu i stilski besprekornu. Htela je sama sa sobom da raspravi svoju krivicu i sramotu, bez ičije pomoći i utehe, ali se, ovako slaba, poražena, mlada, neuka i neiskusna, zaplitala sve više u tu nerazmrsivu mrežu od stvarnih doživljaja i velikih želja, svojih misli i njegovih nerazumljivih i nečovečnih postupaka. Da je mogla ikoga da pita ili ma s kim da se posavetuje, bilo bi joj nesumnjivo lakše, ali stid joj to nije dopuštao. I ovako joj se često činilo da cela varoš zna za njeno razočaranje i da je peku zluradi i podrugljivi pogledi dok prolazi kroz čaršiju. Nigde objašnjenja, ni kod ljudi ni u knjigama. A sama ne ume ništa da objasni. Ako je zaista nije voleo, čemu onda cela komedija strasnih reči i uveravanja za vreme lanjskog raspusta? Čemu onda onaj prizor u školskim klupama, koji se jedino ljubavlju može pravdati i braniti, a bez nje pada u blato nepodnošljivog poniženja? Je li mogućno da ima ljudi koji toliko malo poštuju i sebe i druge da se olako upuštaju u takvu igru? Šta ih goni ako nije ljubav? Šta su onda bili oni njegovi žarki pogledi, njegov vreo, isprekidan dah i burni poljupci? Šta je sve to ako nije ljubav? A ljubav nije! To vidi, bolje i jasnije nego što bi želela. Ali s tim opet ne može trajno i istinski da se pomiri. (Ko se ikad s time potpuno pomirio?) Prirodni završetak svih tih unutrašnjih trzavica bila je misao o smrti koja vreba uvek na svima krajnjim izdancima svakog našeg sna o sreći. Umreti, mislila je Zorka, omaknuti se tu sa kapije u reku, kao slučajno, bez pisma i oproštaja, bez priznanja i poniženja. »Umreti!« mislila je u poslednjoj sekundi pre sna i sa prvim bleskom buđenja, usred najživljeg razgovora i pod maskom svakog osmejka. Sve u njoj govori i ponavlja uvek to isto — umreti! umreti! — ali se ne umire, nego se živi sa tom nepodnošljivom mišlju u sebi. Olakšanje je došlo odonud otkud se najmanje smela nadati. Negde oko božičnog raspusta njena skrivena muka došla je u njoj do vrhunca. Takve misli i takva pitanja bez odgovora truju čoveka i ruše gore nego bolest. Svi su primetili na njoj zle promene i svi su se zabrinuli zbog nje i savetovali je da se leči, i rodbina, i njen upravitelj, vedar čovek sa mnogo dece, i drugarice. Srećan slučaj je hteo da su upravo tada došle one probe za zabavu i da je, posle više meseci, prvi put ponovo progovorila sa Glasinčaninom. Dotle, on je izbegavao svaki susret i razgovor sa njom. Ali, ona toplina koja obično vlada kod tih naivnih ali iskrenih pozorišnih i muzičkih priredaba u malim mestima, zatim svetle i hladne noći po kojima su se vraćali kućama, sve je to učinilo da se i ovo dvoje mladih i zavađenih ljudi približilo jedno drugom. Nju je gonila na to njena potreba da olakša svoju muku, a njega njegova ljubav koja, kad je ovako iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja. Prve reči bile su naravno hladne, prkosne, dvosmislene, i prvi razgovori duga, bezizlazna objašnjavanja. Pa i to je devojci donosilo olakšanje. Prvi put je sada mogla da razgovara sa živim čovekom o svojoj unutarnjoj stidnoj bedi, a da ne mora da je prizna do u najstidnije i najbolnije pojedinosti. Glasinčanin joj je govorio o tome dugo i živo, ali obazrivo i toplo, štedeći njen ponos. Ni o Stikoviću nije se izražavao oštrije nego što je bilo neminovno. Njegovo objašnjenje bilo je onakvo kakvo smo ga čuli one noći na kapiji. Kratko, sigurno i nepoštedno. Stiković je rođeni egoista i čudovište, čovek koji ne može da voli nikog i koji će dok je živ, sam mučen i nezadovoljan, mučiti sve one koji se prevare i približe mu se. O svojoj ljubavi Glasinčanin nije mnogo govorio, ali ona je izbijala iz svake reči, svakog pogleda i pokreta. Devojka ga je slušala ponajviše ćuteći. Sve joj je godilo u tim razgovorima. Posle svakog takvog razgovora osećala je kako se vedri i smiruje u njoj. Prvi put posle toliko meseci ona je imala časove odmora od svoje unutarnje bure i prvi put je uspevala da ne gleda na sebe kao na nedostojno stvorenje. Jer, mladićeve reči, pune ljubavi i poštovanja, pokazivale su joj da nije nepovratno izgubljena i da je i njen očaj samo jedna varka kao što je varka bio i njen letošnji ljubavni san. One su je odvraćale od onog mračnog sveta u kome je bila već počela da se gubi, i vraćale je živoj ljudskoj stvarnosti u kojoj svemu ili gotovo svemu ima leka i pomoći. Razgovori su se produžili i posle svetosavske proslave. Prošla je zima a za njom i proleće. Oni su se viđali svakodnevno. S vremenom, devojka se pribrala, ojačala, ozdravila i preobrazila se, brzo i prirodno kako samo mladost može. Tako je došlo i ovo plodno i nemirno leto. Svet se već navikao da Zorku i Glasinčanina smatra kao dvoje ljudi koji se »gledaju«. Istina, sad su joj duga pričanja Glasinčaninova, koja je pre pažljivo slušala i pila kao lek, bila manje zanimljiva. Na mahove je osećala kao teret tu potrebu za međusobnim poveravanjem i ispovedanjem. Sa strahom i iskrenim čuđenjem ona se pitala otkuda ova bliskost između njih, ali onda bi se setila da joj je on zimus »dušu spasio« i savlađujući dosadu slušala bi ga, kao dobar dužnik, što god može pažljivije. U ovoj letnjoj noći on je držao svoju ruku na njenoj. (To je bila krajnja granica njegove čedne smelosti.) Kroz taj dodir toplo bogatstvo ove noći ulazilo je u njega. U ovakvim trenucima potpuno mu je jasno koliko se blago krije u ovoj ženi, a u isto vreme oseća kako se gorčina i nezadovoljstvo njegova života pretvaraju u plodne snage, dovoljne da dvoje ljudi provedu i do najdaljeg cilja, samo ako ih ljubav poveže i podrži. Ispunjen tim osećanjima, u ovoj tami, on i nije onaj dnevni Glasinčanin, mali činovnik velikog preduzeća u Višegradu, nego neki drugi čovek, siguran i jak, koji upravlja svojim životom slobodno i dalekovidno, jer se čoveku koga potpuno ispunjava prava, velika i nesebična ljubav, pa ma bila i jednostrana, otvaraju vidici, ukazuju mogućnosti i putevi, koji su tolikim veštim, ambicioznim i sebičnim ljudima nepoznati i zauvek zatvoreni. On govori ženi pored sebe. — Mislim da se ne varam. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga jer tebe ne bih mogao prevariti. Dok jedni govore i buncaju a drugi posluju i stiču, ja sve pratim i posmatram i sve bolje uviđam da ovdje nema života. Zadugo neće ovdje biti mira ni reda ni korisna rada. Ni Stikovići ni Heraci neće ih stvoriti. Naprotiv, biće sve gore. Treba bježati odavde, kao od kuće koja se ruši. Ovi mnogobrojni i zbunjeni spasioci koji se javljaju na svakom koraku najbolji su znak da idemo u susret katastrofi. Kad se ne može pomoći treba se bar spasavati. Devojka je ćutala. — Ja ti nisam nikad o tome govorio, ali sam često i mnogo mislio, i ponešto i radio. Ti znaš da je Bogdan Đurović, moj drug sa Okolišta, već treću godinu u Americi. Još od lanjske godine ja se sa njim dopisujem. Pokazivao sam ti i njegovu fotografiju koju mi je poslao. On me zove sebi i obećaje mi siguran posao i dobru zaradu. Znam da nije lako ni jednostavno to izvesti, ali mislim da nije nemoguće. Ja sam o svemu razmišljao i sve sračunao. Prodao bih ovo što imam na Okolištima. Ako bi ti pristala, treba da se vjenčamo što prije i ne kazujući nikome ništa da otputujemo u Zagreb. Tamo ima kompanija koja otprema iseljenike u Ameriku. Tu bismo sačekali mjesec-dva, da mi Bogdan pošlje affidavit. A za to vrijeme učili bismo engleski. Ako tu ne bismo uspjeli, zbog moje vojne obaveze, prešli bismo u Srbiju pa otuda krenuli. Sve bih uredio tako da za tebe bude što lakše. A tamo, u Americi, tamo bismo radili ti i ja. Tamo ima naših škola na kojima treba učiteljica. I ja bih našao rada, jer tamo su svi poslovi svima otvoreni i pristupačni. Bili bismo slobodni i srećni. Sve bih to ja izveo, samo ako ti hoćeš ... ako pristaješ. Tu mladić zastade. Umesto odgovora, ona položi obe ruke na njegove. On u tome oseti izraz velike zahvalnosti. Ali njen odgovor nije bio ni da ni ne. Zahvaljivala mu je na tolikoj brizi i pažnji, na njegovoj beskrajnoj dobroti i u ime te iste dobrote tražila je svega mesec dana vremena pre nego što mu da konačan odgovor: do završetka školske godine. — Hvala ti, Nikola, hvala! Ti si dobar, — šaputala je stišćući njegove ruke. Odozdo sa kapije dopiralo je do njih mladićsko pevanje. To su višegradski momci, možda već i sarajevski đaci. Kroz petnaestak dana stići će i studenti sa univerziteta. Dotle ne bi ona mogla doneti nikakvu odluku. Boli je sve, a ponajviše dobrota ovoga čoveka, ali u ovom trenutku ne bi mogla kazati da, pa da je seku na komade. Ničemu se ne nada, ali samo još jednom da vidi »čoveka koji ne može da voli nikog«. Još jednom, pa onda neka bude šta hoće. Nikola će čekati, to zna. Oni se digoše i držeći se za ruke stadoše strmim putem polagano da se spuštaju prema mostu sa koga je dopirala pesma. Na Vidovdan priredila su srpska društva, kao svake godine, teferič na Mezalinu. Tu, na sastancima dveju reka, Drine i Rzava, na zelenoj, visokoj obali pod gustim orasima, podignute su šatre u kojima se krčmilo piće i pred kojima su okretana jagnjad na tihoj vatri. U hladovini su posedale porodice koje su iznele ručak na Mezalin. Ispod hladnika od svežeg granja svirala je već gromka muzika. Na utabanoj čistini igra kolo još od pre podne. Igraju samo najmlađi i najdokoniji, oni koji su odmah posle službe pravo iz crkve krenuli na Mezalin. Pravi opšti teferič počeće tek posle podne. Ali kolo je već živo i zagrejano, lepše i življe nego što će biti docnije kad navali svet pa stanu da se hvataju i udate žene i nesmireni udovci i nejaka deca, i kad se sve pretvori u jednu veselu i dugačku ali nepovezanu i neskladnu ljesu. Ovo kratko kolo, u kom je više mladića nego devojaka, razigrano je i leti kao bačena niska. Sve je oko njih u pokretu sve se talasa: vazduh u ritmu svirke, guste krune drveća, beli letnji oblaci, bistra voda dveju reka. Zemlja se kreće pod njima i oko njih, a oni samo nastoje da pokrete svoga tela prilagode tome opštem kretanju. Mladići su još sa druma trčali da se uhvate u kolo, a devojke bi se savlađivale i stajale jedno vreme Posmatrajući igru, kao da odbrojavaju taktove i čekaju na neki tajni otkucaj u sebi, a onda bi odjednom uskakale u kolo, malo povijenih kolena i oborene glave, kao da se žudno bacaju u hladnu vodu. Moćna struja je prelazila iz letnje zemlje u razigrane noge i širila se kroz lanac vrelih ruku; na tom lancu treslo se kolo kao jedno jedinstveno biće, zagrejano istom krvlju, nošeno istim ritmom. Mladići su igrali zabačene glave, bledi, nemirnih nozdrva, a devojke sa rumenim kolutovima krvi na licu, stidno oborenih očiju, od bojazni da pogledom ne odaju slast kojom ih ispunjava igra. U tom trenutku, kad je teferič tek počinjao, pojavili su se na ivici mezalinske ravni žandarmi, crni i bleštavi od čoje i oružja na podnevnoj svetlosti. Bilo ih je više nego obično u jednoj patroli koja obilazi vašare i teferiče. Išli su pravo ka hladniku sa muzikom. Neskladno i jedan po jedan umukoše instrumenti. Kolo se pokoleba pa stade. Začuše se mladićski glasovi negodovanja. Svi su se držali još za ruke. Neki su bili tako poneseni i puni ritma da su i dalje poigravali u mestu, čekajući da muzikanti produže svirku. Ali su svirači naglo ustajali i zavijali svoje trube i ćemaneta u mušemu. A žandarmi su išli dalje, ka šatrama i rasturenim porodicama u travi. Svuda bi narednik izgovorio svoju reč, tihu i oštru, i njome kao nekom čarobnom formulom odmah gasio veselje, zaustavljao igru, prekidao razgovor. I kako bi se kome primakli, svaki je napuštao položaj u kome je dotada bio, ostavljao sve i gledao da što pre sakupi što je njegovo i ode. Poslednje se rasturi kolo mladića i devojaka. Njima se nije napuštala igra u zelenilu, i nikako im nije išlo u glavu da je zaista kraj veselju i zabavi. Ali pred bledim licem i zakrvavljenim pogledom žandarmerijskog narednika ustuknuše i najuporniji. Razočaran i još u nedoumici, svet se vraćao sa Mezalina belim, širokim drumom i kako je dublje ulazio u varoš sve je više nailazio na neodređen i uplašen šapat o atentatu koji je jutros izvršen u Sarajevu, o ubistvu nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove žene, o progonima Srba, koji se očekuju na sve strane. Pred Konakom sretoše prve vezane ljude, među njima i mladog popa Milana; žandarmi su ih vodili u zatvor. Tako se druga polovina toga letnjeg dana, koji je trebalo da bude svečan i veseo, pretvori u zabunu, ogorčenje ili uplašeno iščekivanje. Na kapiji, umesto prazničnog raspoloženja i živahnosti dokonih ljudi, mrtva tišina. Tu je već postavljena straža. Vojnik u novoj opremi šeta sporo od sofe do onog mesta na kom gvozdeni kapak pokriva ulaz u miniran stub, i neumorno ponavlja tih pet-šest koraka, a svaki put kad se okrene blesne mu bajonet na suncu, kao signal. Već sutradan osvanuo je na zidu, ispod same ploče sa turskim natpisom, beo službeni oglas, štampan krupnim slovima, i okružen jakom crnom prugom. U njemu se saopštava narodu vest o atentatu koji je u Sarajevu izvršen na prestolonaslednika i izražava negodovanje zbog toga zlog dela. Ali niko se od prolaznika ne zaustavlja i ne čita, nego svi prolaze pored oglasa i pored straže oborene glave i što brže mogu. Od toga dana ostade straža na mostu. Ostade i ceo život kasabe prekinut i zaustavljen jednim mahom kao ono kolo na Mezalinu i kao ceo onaj junski letnji dan, koji je trebalo da bude svečan i veseo. Sad su prolazili čudni dani, u nemom, napregnutom čitanju novina, sašaptavanju, prkosu i strahovanju, u hapšenjima Srba i sumnjivih putnika, u ubrzanom pojačavanju vojnih mera na granici. Prolazile su letnje noći, ali bez pesme, bez mladićskih sedenja na kapiji, bez šaputanja parova u tami. Po gradu se viđaju najviše vojnici. A kad, u devet sati uveče, trubači po barakama na Bikavcu i u velikoj kasarni kod mosta odsviraju tužnu melodiju austrijskog povečerja, opuste ulice gotovo potpuno. Rđava vremena za one koji se vole i žele da se vide i neviđeni porazgovore. Svako predveče Glasinčanin prođe ispred Zorkine kuće. Ona je na otvorenom prozoru u visokom prizemlju. Tu porazgovaraju, ali kratko, jer on hita da pre potpunog mraka pređe most i vrati se na Okolišta. Tako je došao i večeras. Bled, sa šeširom u ruci, zamolio je devojku da iziđe na kapiju, jer ima nešto da joj kaže posve tiho. Oklevajući, ona je sišla. Stojeći na avlijskom pragu, bila je iste visine sa mladićem koji je govorio uzbuđeno, jedva čujnim šapatom. — Odlučili smo da bježimo. Večeras. Vlado Marić, sa još dvojicom. Mislim da je sve osigurano i da ćemo preći. Ali ako to ne bi... ako bi se što desilo. Zorka! Mladićev šapat se prekide. U njenim raširenim očima video je strah i nepriliku. I sam je bio zbunjen, kao da se pokajao što joj je uopšte govorio i dolazio da se oprosti. — Mislio sam da je bolje da ti kažem. — Hvala! Ništa od naše ... ništa od Amerike! — Ne, nije »ništa«. Da si ti pristala kad sam ti, prije mjesec dana, predlagao da odmah svršimo stvar, možda bismo sada bili daleko odavde. Ali možda je bolje da je tako bilo. Sada vidiš kako je. Ja moram sa drugovima. Rat je tu, i nama je svima sada mjesto u Srbiji. Mora se, Zorka, mora, jer je dužnost. A ako iziđem živ iz ovoga i ako se oslobodimo, neće trebati možda ni ići u onu Ameriku preko mora, jer ćemo imati ovdje svoju Ameriku, zemlju u kojoj se mnogo i pošteno radi a dobro i slobodno živi. U njoj će biti i za nas dvoje života, ako ti budeš htjela. Od tebe će zavisiti. Ja ću ... misliti na tebe, a ti... ponekad ... Tu mladić, kome su ponestajale reči, podiže naglo ruku i pređe brzo preko njene bogate smeđe kose. To je bila njegova najveća želja, oduvek, i sad mu je, kao osuđeniku, dozvoljeno da je ostvari. Devojka uplašeno ustuknu a on ostade sa rukom u vazduhu. Kapija se zatvori nečujno i već idućeg trena pojavi se na prozoru Zorka, bleda, raširenih očiju, grčevito prepletenih prsta. Mladić prođe ispod samog prozora, zabaci glavu i pokaza nasmejano lice, bezbrižno, gotovo lepo. Kao da se boji da vidi šta će dalje biti, devojka se povuče u sobu u kojoj je već bilo mračno. Tu sede na minder, obori glavu, i zaplaka. Plakala je najpre tiho, pa sve jače, sa osećanjem teške, opšte bezizlaznosti. I što je više plakala, sve je više nalazila razloga za plač i sve joj je beznadnije izgledalo sve oko nje. Nikad izlaza ni rešenja: nikad neće ona moći pravo i po zasluzi zavoleti ovog dobrog i čestitog Nikolu koji odlazi; nikad neće doživeti da onaj drugi, koji ne može da voli nikog, zavoli nju; nikad se više neće vratiti lepi i veseli dani kakvi su još lane osvitali nad kasabom; nikad niko od naših neće uspeti da se spase iz ovog kruga mrkih bregova, ni da vidi tu Ameriku, ni da ovde ostvari zemlju u kojoj se, kako kažu, mnogo radi ali se dobro i slobodno živi. Nikada! Sutradan se pročulo da su Vlado Marić, Glasinčanin i još neki mladići prebegli u Srbiju. Svi ostali Srbi, sa porodicama i svim što imaju, ostali su u ovoj uzavreloj kotlini, kao u klopci. Sa svakim danom osetno se zgušnjavala nad kasabom atmosfera opasnosti i pretnje. A onda se, jednog od poslednjih dana meseca jula, prolomi tu na granici oluja koja će se s vremenom proširiti na ceo svet i postati sudbinom tolikih zemalja i gradova, pa i ovoga mosta na Drini. U kasabi je tek tada otpočela prava hajka na Srbe i sve što je sa njima u vezi. Ljudi se podelili na progonjene i na one koji gone. Ona gladna životinja koja živi u čoveku i ne sme da se pojavi dok se ne uklone prepreke dobrih običaja i zakona, sad je oslobođena. Znak je dat, prepreke su uklonjene. Kao što se često u ljudskoj povesnici dešava, prećutno su dopušteni nasilje i pljačka, pa i ubijanje, pod uslovom da se vrše u ime viših interesa, pod utvrđenim parolama, nad ograničenim brojem ljudi, određenog imena i ubeđenja. Čovek čista duha i otvorenih očiju, koji je tada živeo, mogao je da vidi kako se vrši to čudo i kako se celo jedno društvo preobražava u jednom danu. Za nekoliko trenutaka zbrisana je čaršija koja je počivala na vekovnoj tradiciji, u kojoj je uvek bilo i pritajene mržnje, i surevnjivosti i verske netrpeljivosti i osveštanih grubosti i svirepstava ali i čojstva i merhameta i osećanja za red i meru, osećanja koje je sve te zle nagone i grube navike držalo u snošljivim granicama i, na kraju, mirilo ih i podvrgavalo opštim interesima zajedničkog života. Ljudi koji su četrdeset godina vodili reč u čaršiji nestali su preko noći, kao da su svi odjednom pomrli zajedno sa navikama, shvatanjima i ustanovama koje su oni oličavali. Već sutradan posle objave rata Srbiji počela je po varoši da krstari četa šuckora. Ta četa, koja je, naoružana na brzu ruku, trebalo da pomaže vlastima u gonjenju Srba, bila je sastavljena od Cigana, pijanica i drugih besposličara, uglavnom ljudi koji su odavno u zavadi sa dobrim društvima i u sukobu sa zakonom. Neki Huso Kokošar, Ciganin bez časti i određenog zanimanja, kome je sramna bolest još u prvoj mladosti izjela nos, predvodio je desetinu golaća, naoružanih starinskim puškama sistema Werndl, sa dugačkim bajonetima, i vodio glavnu reč u čaršiji. Pred tom pretnjom gazda Pavle Ranković, kao predsednik srpske crkveno-školske opštine, otišao je sa još četvoricom uglednih opštinara do kotarskog predsednika Sabljaka. To je bio pun i bled čovek, potpuno ćelav, rodom iz Hrvatske i odskora na ovom položaju u Višegradu. Sad je bio uzbuđen i neispavan; očni kapci mu pocrveneli, a usne beskrvne i sasušene. Na nogama je imao čizme, a u rupici zelenog lovačkog kaputa neki znak u dve boje: crno i žuto. Primio ih je stojeći a ne ponudivši ih da sednu. Gazda Pavle, žut u licu, a oči mu došle kao dve crne kose pruge, progovori muklim tuđim glasom: — Gospodine predstojniče, vi vidite šta se radi i šta se sprema i vi znate da mi, višegradski građani Srbi, nismo bili radi ovome. — Ništa ja ne znam, gospodine, — prekide ga odjednom jetkim glasom predstojnik, — i ništa neću da znam. Sad ja imam drugih, važnijih poslova nego da slušam govore. To je sve što imam da vam kažem. — Gospodine predstojniče, — nastavljao je gazda Pavle mirno kao da svojim mirom želi da umiri i ovog jetkog i uzbuđenog čoveka, — mi smo došli da vam ponudimo svoje usluge i da vas uvjerimo... — Ništa meni ne trebaju vaše usluge i ništa nemate da me uvjeravate. Vi ste u Sarajevu pokazali šta znate. — Gospodine predstojniče, — nastavljao je gazda Pavle nepromenjenim glasom i sve upornije, — mi bismo željeli da u granicama zakona... — Jeste, sad se sjećate zakona! Na kakve se zakone vi usuđujete pozivati? — Na državne zakone, gospodine predstojniče, koji važe za sve. Predstojnik se odjednom uozbilji i kao malo umiri. Gazda Pavle odmah iskoristi to zatišje kod uzbuđenog čoveka. — Gospodine predstojniče, mi smo slobodni da vas upitamo jesmo li mi sigurni, sa porodicama, za naš život, i imetak i, ako nismo, šta nam valja činiti? Predstojnik tada raširi ruke, okrećući dlanove prema gazda-Pavlu, sleže ramenima, zaklopi oči i grčevito steže blede, tanke usne. Gazda Pavle je dobro poznavao taj karakteristični izraz, nemilosrdan, slep-gluv-nem, koji državna uprava uzima u važnim trenucima i odmah uvide da posle ovoga nema više koristi od razgovora. A predstojnik, pošto spusti ruke, otvori oči, ispravi glavu, reče nešto blaže: — Vojna vlast će svakog uputiti šta treba činiti. Sad gazda Pavle raširi ruke, sklopi oči, sleže ramenima za trenutak, i onda progovori nekim dubokim, izmenjenim glasom: — Hvala vam, gospodine predstojnice! Ona četvorica opštinara se pokloniše kruto i nespretno. I svi iziđoše kao osuđenici. Čaršija puna zbunjenih pokreta i tihog dogovaranja. Na Alihodžinom dućanu sedi nekoliko uglednih varoških Turaka, Nailbeg Turković, Osmanaga Šabanović, Suljaga Mezildžić. Bledi i zabrinuti sa onim teškim i ukočenim izrazom na licu koji se uvek javlja kod ljudi koji imaju šta da izgube, kad se nađu pred nenadanim događajima i krupnim promenama. I njih su pozvale vlasti da se stave na čelo šuckora. Sad su se, kao slučajno sastali ovde da se na neupadljiv način dogovore šta da rade. Jedni su za to da se ide, a drugi su za uzdržljivost. Alihodža, uzbuđen, sa rumenilom na licu i starim sjajem u očima, odbija odlučno svaku pomisao, o ma kakvom učešću u šuckoru. On se naročito okomio na Nailbega, koji je za to da se primi oružje i da se umesto Cigana oni kao ugledni ljudi stave na čelo muslimanskih dobrovoljačkih odreda. — Ja živ u te poslove neću. A da imaš pameti, ne bi ni ti. Zar ti ne vidiš da se vlasi preko nas biju i da će se na kraju sve o našu glavu obiti? I sa istom onom rečitošću sa kojom je nekad na kapiji pobijao Osmanefendiju Karamanliju, on dokazuje da za »tursko uho« nema dobra ni na jednoj strani i da svako njihovo mešanje može biti samo štetno. — Odavno već nas niko ni za što ne pita i ni u što ne računa. Ušao je Švabo u Bosnu, a ni Sultan ni Ćesar ne upita nas: je li izun, begovi i turska gospodo? Pa se digoše Srbija i Crna Gora, dojučerašnja raja, i uzeše pola Turske Carevine, a nas niko i ne pogleda. I sada, udari Ćesar na Srbiju, a nas opet niko ništa ne pita, nego nam daju neke puške i benevreke da budemo Švabi hajkači i da mu nagonimo Srbijance, kako ne bi on morao tur derati po Šarganu. Pa zar tebi, bolan, ne dolazi u pamet ovo: kad nas za tolike krupne stvari, kroz tolike godine, ni za što ne upitaše, otkud sada ova milost od koje rebra pucaju? A ja ti kažem, da su ovo krupni računi i najbolje će biti onome ko se u njih ne umiješa više nego što mora. Ovdje je na granici počelo da se para, ali ko zna dokle će otići. Ima neko iza ove Srbije. Drukčije ne može biti. Samo, u tebe je, tamo u Nezukama, brdo pred pendžerom pa ti dalje od onog kamenjaka i ne vidiš. Nego batali ti to što si počeo; niti idi u šuckore nit' nagovaraj druge. Bolje ti je da muzeš ono desetak kmetova što ti je ostalo, i dok još daju ponešto. Svi ćute, nepomični i ozbiljni. Ćuti i Nailbeg, očigledno uvređen, iako to krije, i bled kao mrtvac pretura neku odluku u glavi. Osim Nailbega Alihodža ih je sve pokolebao i rashladio. Puše i nemo gledaju kako preko mosta mili neprekidna povorka vojnih kola i natovarenih konja. A zatim se jedan po jedan digoše i oprostiše. Poslednji je bio Nailbeg. Na njegov mrki pozdrav, Alihodža mu još jednom pogleda u oči i reče gotovo tužno: — Ja vidim da si ti naumio da ideš. I tebi se gine; strah te da te ne preteknu Cigani. Ali zapamti da su stari ljudi davno rekli: Nije vrijeme došlo da ginemo, nego da se vidi ko je kakav. I ovo su takva vremena. Pijac koji deli hodžin dućan od mosta zakrčen je kolima, konjma, vojnicima svih rodova oružja, rezervistima koji odlaze da se prijave. S vremena na vreme provedu žandarmi grupu vezanih seljaka ili građana, Srba. Vazduh je pun prašine. Svi govore glasnije i kreću se brže nego što zahteva ono što kažu ili što rade. Lica su znojna i zajapurena, čuju se psovke na svim jezicima. Oči sjaju od alkohola, nespavanja i onog mučnog nemira koji uvek vlada u blizini opasnosti i krvavih događaja. Nasred pijaca, upravo prema mostu, mađarski rezervisti u novim uniformama tešu neke grede. Užurbano kucaju čekići i struže testera. Pijacom ide šapat: to se podižu vešala. Oko njih se kupe deca. Alihodža gleda sa svog ćepenka kako se uspraviše prve dve grede, a zatim kako se ispe jedan brkat rezervist i veza ih trećom, vodoravnom, po vrhu. Svetina navalila kao da se halva deli i napravila živ krug oko vešala. Ponajviše vojnici, ali izmešani sa turskom seoskom sirotinjom i varoškim Ciganima. U neko doba načini se put i odnekud donesoše sto sa dve stolice za oficira i njegovog pisara, a zatim šuckori dovedoše prvo dvojicu seljaka a zatim jednog građanina. Seljaci su bili seoski kmetovi iz graničnih sela Pozderčića i Kamenice, a građanin neki Vajo, Ličanin, koji je davno došao u kasabu, kao preduzimač, i tu se oženio. Sva trojica su bili vezani, unezvereni i prašni. Vojnik dobošar stade da bije snažno u svoj bubanj. U opštoj vrevi i nemiru glas bubnja je dolazio kao grmljavina izdaleka. Nastade tišina u onom krugu oko vešala. Oficir, jedan rezervni poručnik, Mađar, čitao je oštrim glasom smrtne presude na nemačkom, a za njim je prevodio jedan narednik. Sva trojica su bili od prekog suda osuđeni na smrt, jer su svedoci pod zakletvom izjavili da su ih videli kako u noći daju svetlosne signale prema srpskoj granici. Vešanje treba da se izvrši javno, na pijacu, pored mosta. Seljaci su ćutali, trepćući kao u neprilici. A onaj Vajo Ličanin brisao je znoj sa lica i mekim tužnim glasom uveravao da je nevin i velikim kao izluđenim očima tražio oko sebe kome bi još to mogao da kaže. Trebalo je da se pristupi izvršenju presude, kad se kroz onaj krug sakupljenog sveta probi jedan vojnik, riđ, malen, sa nogama raskrečenim kao slovo X. To je bio Gustav, nekadašnji calkelner u Lotikinom hotelu, a sada kafedžija u donjoj čaršiji. Bio je u novoj uniformi, sa kaplarskim činom, crven u licu i zakrvavljenih očiju, još više nego obično. Nastalo je objašnjavanje. Onaj narednik je nastojao da ga udalji, ali se ratoborni kafedžija nije dao. — Ja sam ovde petnaest godina obaveštajni organ, poverljiva ličnost najviših vojnih krugova, — vikao je nemački, pijanim glasom, — i meni je još preklane u Beču obećano da ću moći svojim rukama obesiti dva Srbina kad tome dođe vreme. Vi ne znate s kim imate posla. Ja sam stekao pravo na to. I vi sad mene... U svetini nastade romor i šapat. Narednik je stajao u neprilici. Gustav je bivao sve nasrtljiviji i tražio je po svaku cenu da se dvojica osuđenih prepuste njemu da ih on svojom rukom obesi. Tada se diže onaj poručnik, mršav i mrk čovek gospodskog izgleda, očajan kao da je i sam osuđenik, bez kapi krvi u licu. Ako je i pijan, Gustav uze stav mirno, ali su mu tanki riđi brkovi poigravali i oči šarale čas levo čas desno. Oficir priđe sasvim blizu, unese se u to crveno lice kao da će ga pljunuti. — Ako se iz tih stopa ne izgubiš, narediću da te vezana odvedu u zatvor. A sutra ćeš se javiti na raport. Jesi li razumeo? A sad odstupi! Marš! Poručnik je govorio nemački sa mađarskim naglaskom posve tiho, ali tako oštro i ogorčeno da se pijani kafedžija odjednom smanji i izgubi u svetini, ponavljajući neprestano reči izvinjavanja. Tek tada se opšta pažnja svrati ponovo na osuđenike. Dvojica seoskih domaćina imali su potpuno isto držanje. Treptali su i mrštili se od sunčane jare i od zapare koja udara iz onog sabijenog sveta, kao da je to sve što ih muči. A Vajo je slabim i plačevnim glasom uveravao da je nevin, da ga je njegov konkurent uzeo na dušu, a da on nit' je služio vojsku nit' je ikad u životu čuo da se svetlošću mogu davati signali. Znao je ponešto nemački i očajnički nizao reč na reč, trudeći se da nađe neki ubedljiv izraz kojim bi zaustavio ovu izludelu maticu koja ga je ponela od juče i koja preti da ga ni kriva ni dužna odnese sa sveta. — Herr Oberleutnant, Herr Oberleutnant, um Gottes willen ... Ich, unschuldiger Mensch... viele Kinder... Unschuldig! Lüge! Alles Lüge! — birao je reči Vajo kao da traži koja je prava i spasonosna. Vojnici su već prišli prvom seljaku. On skide brzo šubaru, okrene se prema Mejdanu na kome je crkva i dva puta se živo prekrsti. Pogledom oficir im naredi da svrše prvo s Vajom. Tada očajni Ličanin, videći da je red na njega, podiže ruke ka nebu i stade da preklinje i viče iz glasa. — Nein! Nein! Nicht, um Gottes willen! Herr Oberleutnant, Sie wissen ... alles ist Lüge ... Gott... alles Lüge! — vikao je Vajo, a vojnici su ga već hvatali za noge i oko pasa, i dizali na drveno postolje pod konopcem. Bez daha, svet je pratio sve to kao neku igru između nesrećnog preduzimača i poručnika, drhteći od ljubopitstva ko će dobiti a ko izgubiti. Alihodža, koji je dotle slušao nerazumljive glasove i nije ni slutio šta se dešava u onom krugu sabijene svetine, ugleda odjednom Vajino izbezumljeno lice iznad svih glava, i odmah skoči i stade da zatvara dućan, iako je postojala izrična naredba vojne vlasti da sve radnje moraju da budu otvorene. U kasabu su stizale sve nove trupe i za njima municija, hrana i oprema, i to ne samo prugom, koja je bila pretrpana, nego i starim kolskim putem, preko Rogatice. Danju i noću su preko mosta prelazila i kola i konji, a prvo što bi ih sretalo na ulasku sa mosta u varoš bila su tri obešena čoveka na pijacu. I kako se čelo kolone obično zaglavljivalo u prepunim ulicama, to je svaka kolona morala da odstoji tu na mostu ili na pijacu, pored vešala, dok tamo napred ne oduši. Prašni, zajapureni, promukli od vike i besa, narednici su na konjima prolazili između kola i natovarenih konja, davali očajne znakove rukom, psovali na svim jezicima Austro-Ugarske Monarhije sve svetinje svih priznatih konfesija. Četvrtog ili petog dana u rano jutro, kad je most opet tako bio pretrpan komorom koja je sporo oticala kroz tesnu čaršiju, začu se oštar i neobičan fijuk iznad kasabe, i nasred mosta, pored same kapije, udari granata u kamenu ogradu. Parčad železa i kamena zasu konje i ljude, nastade gužva, propinjanje konja i opšte bežanje. Jedni su bežali napred, u čaršiju, a drugi natrag, drumom kojim su došli. Odmah padoše još tri granate, dve u vodu a jedna opet na most, među sabijene ljude i konje. Za tren oka most ostade prazan; na čistim koja je nastala videla su se, kao mrke pege, preturena kola, mrtvi konji i ljudi. Sa Butkovih Stijena javi se i austrijska poljska artiljerija i stade da traži tu srpsku brdsku bateriju koja je sada gađala šrapnelom rasturenu komoru sa obe strane mosta. Od toga dana ta brdska baterija sa Panosa gađala je stalno most i kasarnu pored njega. Posle nekoliko dana, opet jednog jutra, začu se sa istoka nov zvuk, negde od Goleša. Glas topa je bio udaljeniji ali dublji, a ispaljene granate gudile su teže nad kasabom. To su bile haubice; u svemu dve. Prvi meci padoše u Drinu, zatim na prazan prostor pred mostom, gde oštetiše okolne kuće, Lotikin hotel i oficirsku kasinu, a onda stadoše u pravilnim razmacima da gađaju sigurnije i to samo most i kasarnu. Već posle jednog sata kasarna je gorela. Vojnike koji su pokušali da gase, tukla je brdska baterija sa Panosa šrapnelom. Najposle prepustiše kasarnu njenoj sudbini. Na vrelom danu gorelo je sve što je drveno, a u dogorele ruševine padale su s vremena na vreme granate i rušile ponutricu zgrade. Tako je i po drugi put porušen Kameniti han i od njega ponovo načinjena gomila kamenja. Dve haubice sa Goleša gađale su posle toga jednomerno i stalno most, i to ponajviše srednji stub. Granate su padale čas u reku, levo i desno od mosta, čas se rasprskavale o masivne kamene stubove, a čas opet udarale u most sam, ali nijedna nije pogodila železni poklopac nad otvorom koji vodi u unutrašnjost srednjeg stuba u kome se nalazi eksploziv za miniranje mosta. Od celog tog desetodnevnog bombardiranja nije ni inače na mostu nastala nikakva veća šteta. Granate su udarale o glatke stubove i oble svodove, odskakale od njih i eksplodirale u vazduhu ne ostavljajući na kamenim zidovima drugog traga do lakih, belih, jedva primetnih ogrebotina. A parčad od šrapnela odbijala se od glatkih, čvrstih zidova kao zrna grada. Jedino su granate koje su pogađale sam kolovoz na mostu ostavljale u nabijenom šljunku plitke rupe i razrivena mesta, ali to se nije moglo ni primetiti dok se ne stupi na sam most. Tako je u celoj toj novoj oluji koja se srušila na kasabu i pokretala iz korena i preturala drevne navike, žive ljude i mrtve stvari, most stajao i dalje beo, tvrd i neranljiv, kakav je bio oduvek. Zbog stalnog bombardovanja obustavljen je po danu svaki veći saobraćaj preko mosta: civili prelaze slobodno, pa i vojnici pretrčavaju pojedinačno, ali čim krene malo veća grupa, sa Panosa je zaspu šrapnelom. Posle nekoliko dana stvorila se izvesna pravilnost. Svet je uočio kad je paljba življa, kad je slabija, a kad se potpuno obustavlja, i prema tome se kreće i svršava najnužnije poslove, ukoliko ga austrijske patrole u tom ne sprečavaju. Brdska baterija sa Panosa puca samo danju, ali haubice iza Goleša javljaju se i noću i pokušavaju da ometaju premeštanje trupa i prenos komore sa jedne i sa druge strane mosta. Građani čije su kuće u središtu varoši, u blizini mosta i druma, prešli su sa porodicama na Mejdan ili u druge zaklonjene i udaljene mahale, kod rođaka ili poznanika, da bi se sklonili od bombardovanja. To bežanje sa decom i najnužnijim stvarima podseća na one teške noći kad bi na kasabu naišao »veliki povodanj«. Samo što ovoga puta ljudi raznih vera nisu pomešani ni vezani osećanjem solidarnosti i zajedničke nesreće, i ne sede zajedno, tražeći u razgovoru pomoći i olakšanja kao nekad. Turci su po turskim kućama a Srbi, kao okuženi, po srpskim. Ali i tako rastavljeni i podeljeni, oni žive manje-više jednako. Zbijeni po tuđim kućama, ne znajući šta da rade sa dugim vremenom i sa svojim brižnim i zbunjenim mislima, dokoni i praznoruki kao pogorelci, u strahu za život, u neizvesnosti za imanje, mučeni suprotnim nadama i željama koje, naravno, i jedni i drugi kriju. Kao nekad za vreme velikih poplava, i kod jednih i kod drugih stariji ljudi nastoje da razvedre sve oko sebe šalama i pričama, usiljenim mirom i veštačkom vedrinom. Ali izgleda da za ovu vrstu nesreće ne pomažu stare šale ni zabašurivanja, da su sve nekadašnje priče izbledele i sve pošalice izgubile ukus i smisao a mučno i sporo se stvaraju nove. Noću se svi pretvaraju da spavaju, iako u stvari ne može niko oka da stisne. Govore šapatom, iako ni sami ne znaju čemu taj oprez kad i onako svakog časa grune top čas srpski čas austrijski. Ušao u svet strah od »davanja znaka neprijatelju«, iako niko ne zna ni kako se ti znakovi daju ni šta to zapravo znači. Ali strah je toliki da nigde niko ne srne ni šibicu da zapali. Vatra se i ne loži. Muškarci, kad hoće da puše, zatvaraju se u zagušljive sobičke bez prozora ili se pokrivaju jorganom po glavi i tako puše. Omorina pritište i davi. Svi se kupaju u znoju, ali su sva vrata zaključana i svi prozori zatvoreni i zastrti. Kasaba liči na nesrećnika koji pred udarcima od kojih ne može da se odbrani prekrije oči rukama, i tako čeka. Sve kuće izgledaju kao da su mrtvim kocem zatvorene. Jer, ko hoće da ostane živ mora da se pravi mrtav; pa ni to uvek ne pomaže. U muslimanskim kućama je nešto življe i slobodnije. Tu ima mnogo starih ratničkih nagona, ali probuđenih u nevreme, zbunjenih i obezglavljenih u ovom dvoboju u kome se iznad njihovih glava nadbijaju dve artiljerije, obe hrišćanske. Ali ima i brige, velike i skrivene, ima i nesreća bez izlaza i vidljivog rešenja. U Alihodžinoj kući ispod Grada pravi mekteb. Na toliku njegovu decu došlo je još i devetoro dece Mujage Mutapdžića; od toga samo troje odrasle, a sva ostala sitna i nejaka, sve jedno drugome do uha. Da ne bi morali da ih čuvaju i svaki čas dozivaju po avliji, zatvarali su ih, zajedno sa Alihodžinom decom, u hladoviti i široki alvat i tu se njihove majke i starije sestre nose sa njima, u opštoj i neprestanoj vrevi i pisci. Ovaj Mujaga Mutapdžić, zvani Užičanin, doseljenik je u kasabi. (Malo niže vidićemo zašto i kako.) To je visok čovek pedesetih godina, potpuno sed, orlovskog nosa i lica izbrazdanog borama, duboka glasa, oštrih, vojničkih pokreta. Izgleda stariji od Alihodže, iako je desetak godina mlađi od njega. Sedi sa Alihodžom u kući, puši bez prestanka, retko i malo govori, zanesen mislima čija mu se težina ogleda na licu i u svakom pokretu. Ne drži ga mesto. Malo, malo, pa se digne, iziđe pred kuću i iz bašte posmatra bregove oko kasabe, s jedne i s druge strane reke. Stoji tamo uzdignute glave i gleda ispitivački kao da se radi o nevremenu. Alihodža, koji ga nikako ne ostavlja sama, nastojeći neprestano da ga razgovori i umiri, izlazi za njim. Tu u bašti, malo strmoj, ali lepoj i velikoj, vlada mir i zrelost letnjih dana. Luk je već oboren i povaljan; suncokreti u punoj snazi, oko njihovih crnih i teških glava zuje pčele i bumbari. Po krajevima sitno cveće koje već počinje da se semeni. Sa tog uzvišenog mesta vidi se dole razasuta kasaba između dve reke, Drine i Rzava, i venac brda nejednake visine i raznog oblika. U nizini oko kasabe i po strmim stranama brežuljaka izmenjuju se krpe i pojasevi zrelog ječma sa površinama zelenih kukuruza. Blešte bele kuće i crne se šume koje pokrivaju visove. Umerena topovska paljba sa jedne i sa druge strane čini se odavde svečana i bezazlena, toliko je prostranstvo zemlje i neba nad njom, u vedrini letnjeg dana koji tek počinje da raste. Tu se i brižnom Mujagi razvezuje jezik. On odgovara Alihodži na njegove dobre reči i priča mu svoju sudbinu, ne što je hodža ne bi znao, nego što ovde na suncu mora nekako da razdreši i olakša taj uzao koji ga steže i guši pod grlom, i što se ta sudbina rešava upravo tu i sada, u svakom pojedinom od ovih trenutaka letnjeg dana, pri svakom pucnju topa sa jedne ili sa druge strane. Nije mu bilo punih pet godina kad su Turci morali da napuste gradove po Srbiji. Osmanlije su otišle u Tursku, ali njegov otac, Suljaga Mutapdžić, još mlad čovek, ali već ugledan i jedan od prvih užičkih Turaka, rešio je da pređe u Bosnu, odakle su i bili starinom. Natrpao je decu u krošnje i sa ono novaca što se u tim prilikama moglo izvući iz zemlje i kuća napustio zauvek Užice. Sa onih nekoliko stotina užičkih muhadžira prešao je u Bosnu, gde je bila još turska vlast, i nastanio se s porodicom u ovoj kasabi, gde je odranije živela jedna grana Mutapdžića-Užičana. Ovde je proveo desetak godina i upravo je bio počeo da osigurava svoje mesto u čaršiji, kad je došla austrijska okupacija. Oštar i nepomirljiv čovek, on je smatrao da nije vredelo bežati od jedne hrišćanske vlasti da bi se živelo pod drugom. Godinu dana posle odlaska Austrijanaca, on je opet sa celom porodicom napustio Bosnu, zajedno sa još nekoliko porodica koje nisu htele da vek provode u zemlji »gde zvono kuca«, i preselio se u Novu Varoš, u Sandžaku. (Ovaj Mujaga je tada bio momče od nešto više od petnaestak godina.) Tu se Suljaga Mutapdžić zatrgovčio, tu su mu se izrodila i ostala deca. Ali nikad nije mogao da preboli ono što je ostavio u Užicu ni da se prilagodi novim ljudima i drukčijem životu u Sandžaku. To je i bio razlog njegove prerane smrti. Kćeri, sve lepe i na dobru glasu, dobro su se poudale. Sinovi su prihvatili i raširili ono malo očevine. I upravo kad su se poženili i stali da dublje puštaju koren u novoj sredini, došao je Balkanski rat 1912. godine. U otporu koji je turska vojska oko Nove Varoši dala srpskoj i crnogorskoj vojsci, učestvovao je i Mujaga. Otpor je bio kratak, i ne može se kazati ni da je bio slab ni bezuspešan sam po sebi, pa ipak, kao nekim čudom, kao da se sva sudbina rata i tolikih hiljada živih ljudi rešava ne tu nego negde daleko, nezavisno od svakog otpora, jačeg ili slabijeg, turska vojska je ispraznila Sandžak. Ne mogući sačekati protivnika od koga je kao dete bežao iz Užica, i kome se i sada bez uspeha odupro, a nemajući kuda na drugu stranu. Mujaga se rešio da beži natrag u Bosnu, pod onu istu vlast od koje mu je otac pobegao. I tako je, po treći put izbeglica, prešao sa celom porodicom u ovu kasabu u kojoj je proveo detinjstvo. Sa nešto gotovine i uz pomoć višegradskih Turaka, među kojima je imao i rođaka, on je za ove dve godine nastojao da stvori neki posao. Ali stvar nije bila laka, jer su, kao što smo videli, vremena bila oskudna i nesigurna i zarada teška i za one koji su odavno zakopitili. Uglavnom je, čekajući bolja i mirnija vremena, živeo od gotovine. I sad, evo, posle svega dve godine toga teškog izbegličkog života u kasabi, naišla je ova oluja u kojoj on više ne može i ne ume ništa; jedino što mu ostaje to je da, zabrinut, prati njen tok i strepi od njenog ishoda i završetka. O tome razgovaraju sada njih dvojica, tiho, isprekidano i bez veze, kao što se govori o stvarima koje su i suviše dobro poznate i koje se mogu razmatrati s kraja, s početka ili sa ma koje tačke u sredini. Alihodža, koji neobično voli i ceni Mujagu, nastoji da nađe neku reč koja teši ili umiruje, ne što veruje da može išta pomoći, nego što ima potrebu, i oseća dužnost da na neki način uzme učešća u zloj sudbini ovoga čestitog, nesrećnog čoveka i istinskog muslimana. Mujaga sedi i puši: prava slika čoveka koga je sudbina suviše opteretila. Po čelu i slepoočnicama izbijaju mu krupne graške znoja, stoje neko vreme, dok ne porastu i otežaju, a onda blesnu na suncu i krenu kao mlaz niz naborano lice. Ali Mujaga ih ne oseća i ne briše. Zamućenim očima gleda u travu pred sobom i zanesen osluškuje ono što se dešava u njemu i što je jače i glasnije od svake utešne reči, od najživlje kanonade. S vremena na vreme samo odmahne lako rukom i progovori pokoju reč koja je mnogo više deo unutrašnjeg razgovora nego neki odgovor na ono što mu se govori ili što se dešava oko njega. — Ovo je došlo, moj Alihodža, da se nema kud. Bog jedan vidi da smo i otac mi rahmetli i ja sve činili da ostanemo u čistoj vjeri i pravom turčijatu. Đed mi je ostavio kosti u Užicu; danas mu belćim nema traga od mezara. Oca sam ukopao u Novoj Varoši i ne znam da do danas i njegov mezar nije vlaška stoka pogazila. Mislio sam da ću bar ja umrijeti ovdje, gdje još ezan uči, ama evo mi se čini da je pisano da nam se sjeme zatre i nikome za grob ne zna. Božja volja tako hoće, šta li? Samo vidim da se više nema kud. Došlo ono vrijeme o kome se kaže da prava vjera neće imati puta ni izlaza, do jednog: da svisne. Jer, kud sam prist'o? Da pođem sa Nailbegom i sa šuckorima i da poginem sa švapskom puškom u ruci, osramoćen i ovog i onog svijeta, ili da sjedim ovako i čekam da Srbija zastupi i ovdje i da dočekam ono od čega smo pedeset godina bježali po muhadžirluku, iz mjesta u mjesto? Alihodža zausti da kaže nešto što ohrabruje i otvara malo nade, ali ga prekide salva austrijske baterije sa Butkovih Stijena, na koju odmah stadoše da odgovaraju topovi sa Panosa. Javiše se i oni iza Goleša. Preturali su tačno iznad njihovih glava, i to dosta nisko, tako da su im nad glavom neprestano tkale u oba pravca granate raznih kalibara sa onim turobnim zvukom koji podiže utrobu u čoveku naviše i steže krvne sudove do bola. Alihodža se diže i predloži da se sklone bar pod strehu, a Mujaga pođe za njim kao mesečar. U srpskim kućama, koje su sabijene oko crkve na Mejdanu, naprotiv, nema ni žalbi na prošlost ni bojazni od budućnosti; samo strah i tegoba sadašnjice. Tu vlada neko naročito, nemo zaprepaštenje koje uvek ostaje kod ljudi iza prvih udaraca velikog terora, hapšenja i ubijanja bez reda i suda. Ali ispod toga zaprepašćenja sve je isto, kako je bilo ranije i oduvek; isto pritajeno slukćenje kao nekad, pre više od sto godina, kad su na Panosu gorele ustaničke vatre, ista nada, isti oprez, i ista rešenost da se sve podnese, ako drugačije ne može da bude, i ista vera u dobar kraj, tamo negde na kraju svih krajeva. Unuci i praunuci onih koji su se sa tog brega, isto ovako zatvoreni po kućama, brižni i zaprepašćeni, ali potreseni do dna duše, naprezali sluh ne bi li čuli slabu jeku Karađorđeva topa gore od Veletova, slušaju sada kako im u toploj tami iznad glava tutnje i grme teška haubička zrna, nagađaju po zvuku koja su srpska a koja švapska, tepaju im ili ih kunu, izdevaju im imena i nadimke. Sve to dok zrna lete visoko i gađaju po okolini, ali kad se paljba spusti do mosta i varoši, oni zamuknu odjednom, preseče im se reč, jer im izgleda, i zakleli bi se, da u onoj potpunoj tišini, kod tolikog prostora, i jedna i druga strana gađa samo njih i kuću u kojoj su. A tek pošto se raziđe jeka od bliske eksplozije, oni progovaraju promenjivim glasom i uveravaju jedan drugog da je ta granata pala posve blizu i da je od neke naročite pogane vrste, mimo sve ostale granate. U Ristića kući, koja je odmah iznad parohove, veća i lepša od nje, a sklonjena i zaštićena od topovske vatre sa obe strane strmim šljivicima, sklonilo se najviše našeg sveta iz čaršije. Malo ima ljudi ali dosta žena kojima su muževi pohapšeni ili odvedeni kao taoci, a one se savile ovde sa decom. Kuća je prostrana i bogata; u njoj živi samo gazda Mihailo Ristić sa ženom i sa snahom, udovicom koja nije htela da se preuda ni vrati kući kad je obudovila, nego je ostala tu da podiže decu, pored ovo dvoje starih ljudi. Njen najstariji sin prebegao je pre dve godine u Srbiju i poginuo kao dobrovoljac na Bregalnici. Bilo mu je osamnaest godina. Stari gazda Mihailo, njegova baba i snaha, služe ove neobične goste kao na slavi. Naročito je starac neumoran. Gologlav je, što je neobično, jer on inače nikada ne skida svoj crveni fes, gusta seda kosa pada mu oko ušiju i na čelo, a srebrni jaki brkovi, pri dnu žuti od duvana, okružuju usta kao stalan osmejak. Čim primeti da je neko uplašen ili rastužen više od ostalih, on mu prilazi, razgovara ga i nudi rakijom, kafom i duvanom. — Ne mogu, kum' Mihailo, hvala ti ko ocu, ne mogu, ev' ovde me steglo, — brani se jedna još mlada žena pokazujući rukom svoje oblo i belo grlo. Ona je žena Petra Gatala sa Okolišta. Petar je nekidan otišao u Sarajevo po trgovini. Tu ga je zatekao rat, i od tada žena od njega nema glasa. Vojska ih je isterala iz kuće i sad se ona sklonila sa decom ovde kod gazda-Mihaila, sa kojim je po muževljevoj porodici veže kumstvo od starine. Utučena je od brige za mužem i napuštenom kućom. Krši ruke i naizmence jeca i uzdiše. Gazda Mihailo je ne pušta s oka i stalno je oko nje. Jutros se saznalo da je Petar na povratku iz Sarajeva, u vozu, uzet za taoca, da je odveden u Vardište i tu, prilikom jedne pogrešne uzbune, omaškom streljan. To još kriju od nje, a gazda Mihailo se stara da joj to ne bi kogod naglo i neobazrivo saopštio. Žena se svaki čas diže, hoće da iziđe u avliju i pogleda na Okolišta, ali je gazda Mihailo zaustavlja i zagovara na sve moguće načine, jer on dobro zna da Gatalovića kuće na Okolištima već gore, i hoće ovu nesrećnu ženu da poštedi bar od toga prizora. Šali se i smeška i nudi je neumorno. — Dede, kuma-Stanojka, dede, janje moje. Jednu čašicu samo. Ovo je melem i razbibriga a ne rakija. I žena pokorno ispija. Gazda Mihailo nudi redom i svojom neodoljivom i neumornom srdačnošću primorava svakog da se okrepi. Zatim se opet vraća ženi Petra Gatala. Njoj se zaista razvezao onaj bolni uzao u grlu. Sad je mirnija, samo zamišljeno gleda preda se. Ali je gazda Mihailo ne napušta, nego joj priča kao detetu kako će i ovo proći i njen Petar se vratiti iz Sarajeva, zdrav i živ, i kako će opet svi ući u svoju kuću na Okolištima. — Znam ja Petra, na krštenju sam mu bio. O tom krštenju se dugo pričalo. A ja ko danas pamtim: bio sam momak za ženidbu, kad sam sa pokojnim ocem, koji je kumovao gazda-Jankovoj djeci, išao na Okolišta da krstimo ovog istog tvoga Petra. I on priča tu priču o krštenju Petra Gatala koju svi znaju, ali koja im u ovim neobičnim noćnim časovima dolazi kao nova. Ljudi i žene prilaze bliže, slušaju i slušajući zaboravljaju opasnost i ne obraćaju pažnju na topovsku jeku a gazda Mihailo priča. U dobra i mirna vremena, kad je čuveni pop Nikola bio paroh u kasabi, nađe se gazda-Janku Gatalu sa Okolišta sin, posle toliko godina braka i čitavog niza ženske dece. Prve iduće nedelje ponesu dete da krste i pored radosnog oca i kuma pođu još neki rođaci i komšije. Još idući niz Okolišta, zastajali su često i iz velike kumove ploske natezali ljutu rakiju. A kad su, prelazeći most, stigli na kapiju, sednu tu da se malo odmore i još jednom potegnu. Bio je hladan dan i kasna jesen, na kapiji nije više bilo kafedžije nit' su varoški Turci dolazili da piju kafu i sede. Zato Okolištani posedaju kao kod kuće, otvore torbe sa jelom i načnu novu plosku rakije. I nazdravljajući jedan drugom, rečito i od srca, zaborave i na dete i na popa koji je posle službe trebalo da ga krsti. Kako u ta vremena — sedamdesetih godina XIX veka — nije još bilo, ni smelo biti, zvona na crkvi, veseli ljudi nisu ni primećivali da vreme prolazi i da je služba davno gotova. U njihovim razgovorima, u kojima se smelo i nadaleko mešala budućnost deteta sa prošlošću roditelja, nije vreme bilo važno ni imalo mere. Nekoliko puta se javljala savest kod kuma koji je opominjao da se kreće, ali su ga ostali odmah ućutkavali. — Ama, da idemo, ljudi, da svršavamo, biva, što je zakon i hrišćanski red, — zamuckuje kum. — De, što si navalio, tako ti boga, niko još nije u ovoj parohiji ostao nekršten, — odgovaraju drugi i nude ga svaki iz svoje ploske. I otac je jedno vreme požurivao da se ide, ali rakija je najposle sve ućutkala i sjedinila. Žena, koja je dotle držala dete na ozeblim i pomodrelim rukama, položi ga na kameno sedište i umota šarenicom, a ono je mirovalo kao da je u kolevci, čas spavalo, čas otvaralo ljubopitljivo oči, kao da učestvuje u opštem veselju. (»Vidi se da je kasabalija« kaže kum, »voli društvo i teferičli mjesto«). — Zdrav si, Janko, — viče jedan komšija, — da ti je sretan i dugovječan sin; dabogda ti bio dika među domaćinima i jedan po jedan u srpskom uhu, u časti i česti, u svakom dobru i izobilju. Dabogda... — Ama, kako bi bilo da to s krštenjem svršimo? — prekida otac. — Lako ćemo za krštenje, — viču svi uglas i obređuju se rakijom. — Nije ni Ragib efendija Borovac kršten pa eno ga koliki je: konj se pod njim savija, — kaže jedan od komšija, uz opšti smeh. Ali ako je za ove ljude na kapiji vreme izgubilo meru, nije za popa Nikolu, koji je čekao donekle pred crkvom, pa onda se naljutio, prigrnuo svoj ćurak od lisičine i sišao s Mejdana u varoš. Tu mu je neko kazao da su ljudi sa detetom na kapiji. Otišao je tamo da ih izgrdi, kako on ume, ali su ga oni dočekali sa toliko radosne i iskrene odanosti, sa tako svečanim izvinjavanjima i tako toplim željama i dobrim rečima, da je i pop Nikola, koji je bio oštar i strog čovek, ali pravi kasabalija po srcu, popustio i prihvatio za plosku i meze. Nadneo se nad mališana i opsovao mu baku, od milošte, a dete je mirno gledalo njegovo krupno lice sa velikim plavim očima i širokom, riđom bradom. Nije baš istina što se pričalo da je mali i kršten na kapiji, ali je tačno da su se tu zametnuli dugi razgovori, sa teškim pićem i mnogim zdravicama. Tek dockan posle podne ispelo se celo veselo društvo na Mejdan i otvorilo crkvu, gde se kum, zaplićući jezikom i štucajući, odrekao đavola u ime novog kasabalije. — Tako mi krstimo kum-Petra, i eto, nek je živ i zdrav, prešao je četrdesetu i ništa mu ne fali, — završava svoje pričanje kum Mihailo. Svi se obređuju još po jednom rakijom i kafom, zaboravljajući stvarnost da bi mogli da je podnesu, i svi lakše i slobodnije govore i svima im nekako biva jasno da u životu ima i drugih stvari, čovečnijih i radosnijih od ovog mraka, straha i ubilačke pucnjave. Tako im prolazi noć i sa njom život, sav od opasnosti i stradanja ali jasan, nepokolebljiv i prav u sebi. Vođeni drevnim i nasleđenim nagonima, oni ga cepkaju i dele na trenutne utiske i neposredne potrebe, gubeći se potpuno u njima. Jer jedino tako, živeći svaki trenutak odvojeno i ne gledajući ni napred ni natrag, može se ovakav život podneti i živ čovek sačuvati za bolje dane. Pa onda sviće. To znači samo da paljba postaje življa i da se na sunčevoj svetlosti nastavlja nerazumljiva i nedogledna igra rata. Jer sami po sebi dani nemaju više imena ni smisla, vreme je izgubilo značenje i vrednost. Ljudi umeju samo da čekaju i strepe. Inače, misle, rade, govore i kreću se kao automati. Tako, i slično, živi narod po strmim mahalama ispod Grada i na Mejdanu. A dole, u čaršiji samoj, malo je građanskog sveta ostalo. Još prvog dana rata naređeno je da radnje moraju biti otvorene, kako bi vojska koja prolazi mogla da kupuje sitne potrebe, ali još više zato da bi se pokazalo građanstvu kako je neprijatelj daleko i kako ne postoji nikakva opasnost po kasabu. Ta naredba je ostala odnekud na snazi i sada pod bombardovanjem, ali svak nastoji da pod zgodnim izgovorom drži svoj dućan zatvoren veći deo dana. Radnje koje su posve blizu mosta i Kamenitog hana, kao dućani gazda-Pavla Rankovića i Alihodže, zatvorene su po vas dan, jer su suviše izložene bombardovanju. Isto tako je potpuno ispražnjen i zatvoren Lotikin hotel; na njemu je krov oštećen granatom i zidovi išarani zrnima šrapnela. Alihodža siđe samo jednom ili dvaput preko dana sa svog brega da pogleda je li sve na mestu, pa se opet vraća kući. Lotika je sa celom porodicom napustila hotel, još prvoga dana, kad je počelo bombardovanje mosta. Prešli su na levu obalu Drine i sklonili se u jednu novu i prostranu tursku kuću. Zgrada je bila podalje od druma, sklonjena u jednoj udolini i utonula u gustom voćnjaku iz koga joj je virio samo crven krov. Njen sopstvenik je sa celom porodicom bio na selu. Hotel su napustili sa prvim mrakom, kad obično vlada potpuno zatišje. Od posluge je ostao sa njima jedino verni i nepromenljivi Milan, stari neženja, ali uvek nalickan lepotan, koje već odavno nije imao više koga da izbacuje iz hotela; ostali su se, kao što se u ovakvim prilikama često dešava, razbegli čim je prvi top pukao nad kasabom. Kao uvek i u svemu, i pri ovoj seobi Lotika je upravljala i raspoređivala, isključivo i bez pogovora. Ona je određivala šta treba kao najnužnije i najvrednije poneti sa sobom a šta ostaviti; šta će ko obući; ko će nositi Deborino sakato i maloumno dete, ko voditi Deboru samu, onako bolesnu i plačljivu, a ko Minu, izbezumljenu od straha, pregojenu i pouselu devojku. Tako su, koristeći se mrakom sparne letnje noći, prešli most, sa nešto stvari i bolesnim dečakom na ručnim kolicima, sa kuferima, i zavežljajima u rukama, Lotika, Caler, Debora i Mina. Posle trideset godina sada je prvi put hotel bio potpuno zatvoren i ostao bez žive duše u njemu. Mračan, načet još od prvih granata, on je već izgledao kao davnašnja ruševina. A oni su već posle prvih koraka preko mosta, onako prestareli i nejaki, sakati ili ugojeni, krivonogi i nenavikli pešačenju, dobili odjednom izgled jevrejske sirotinje, jadnih begunaca koji od pamtiveka obijaju drumove po svetu. Tako su prešli na drugu obalu i stigli u prostranu tursku kuću na konak. I tu je Lotika sve smestila i rasporedila, izbeglički prtljag i svoju čeljad. Ali kad je trebalo da i sama legne, u polupraznoj tuđoj sobi, bez svojih stvari i hartija sa kojima je vek provela, pretrgla se duša u njoj i prvi put od kako zna za sebe izdala je snaga, i to sva odjednom. Pustom turskom kućom prolomio se njen jauk; nešto što nikad niko nije video ni čuo ni slutio da može da postoji: Lotikin plač, grozan, težak i prigušen kao muški, a nezadržavan i nezadržljiv. U porodici je na to nastalo zaprepašćeno, gotovo pobožno ćutanje, pa zatim opšti lelek i ridanje. Za njih je slom tetka-Lotikine snage bio teži udarac nego i rat i bežanija i gubitak kuće i kućišta, jer sa njom se dalo sve prebroditi i savladati a bez nje se nije moglo ništa uraditi ni zamisliti. Kad je sutra osvanuo sjajan letnji dan, pun ptičjeg pevanja, rumenih oblaka i obilne rose, on je umesto nekadašnje Lotike, koja je sve do sinoć upravljala sudbinama svih svojih, zatekao sklupčanu na zemlji jednu staru i nemoćnu Jevrejku, koja nije mogla ni umela ni o samoj sebi da brine, koja je samo drhtala od nerazumljivog straha i plakala kao dete, ne znajući da kaže čega se plaši ni šta je boli. Tada se desilo drugo čudo. Onaj stari, teški, dremljivi Caler, koji ni u mladosti nije imao ni svoje volje ni svoga mišljenja, nego je puštao da ga, kao i celu porodicu, vodi Lotika, koji upravo nije nikad ni bio mlad, sad se odjednom pokazao kao istinska glava kuće, sa mnogo mudre rešenosti, sa sposobnošću da donese potrebne odluke i sa dovoljno snage da ih u delo privede. On je tešio i negovao svoju svastiku kao bolesno dete i brinuo o svima kao što je to ona do juče činila. Odlazio je za vreme zatišja u varoš i donosio iz napuštenog hotela potrebnu hranu, stvari i odelo. On je našao negde i lekara i doveo ga bolesnici. Lekar je konstatovao kod premorene i ostarele žene potpun živčani slom, preporučio da se bolesnica što pre udalji odavde, iz domašaja ratnih operacija, prepisao neke kapljice, i otišao za transportom ranjenika. Caler je sa vojnim vlastima sve uredio da dobije kola i da celu porodicu prebaci prvo u Rogaticu a zatim u Sarajevo. Trebalo je samo sačekati dan-dva da se Lotika bar toliko pribere da može da putuje. Ali Lotika leži kao uzeta, plače na sav glas i na svom slikovitom i mešanom jeziku izgovara nepovezane reči krajnjeg očaja, straha i gnušanja. Oko nje puže po golom podu Deborin nesrećni dečak, gleda ljubopitljivo u tetkino lice i doziva je onim nerazumljivim grlenim uzvicima koje je Lotika tako dobro razumevala a na koje sada ne odgovara. Ona neće ništa da okusi i ne može nikog da vidi. Strahovito pati od čudnih predstava čisto fizičkih stradanja. Čas joj se čini da se dve podnice pod njom odjednom rasklapaju, kao podmukla klopka, i da ona propada između njih u nepoznatu dubinu, a nema, osim svog rođenog vriska, ničeg čime bi se odbranila i zadržala. Čas dolazi sama sebi nekako velika a laka i moćna, kao da ima i džinovske noge i jaka krila i ko da tako trči, slična ptici noju, ali trči koracima koji su duži nego što je odavde do Sarajeva. Tako pod njenim stopalima pljuskaju reke i mora kao male barice i pršte gradovi i naselja kao šljunak i staklo. Od toga joj silno bije srce i treperi dah. Ne zna gde će se zaustaviti ni kuda je vodi ta krilata trka, ali zna da se oslobađa i spasava od onih prividno i podlo sastavljenih dasaka koje se izmiču ispod čoveka brzinom munje. Zna da gazi i ostavlja iza sebe zemlju na kojoj se nije dobro zadržavati i da opkoračuje, kao prljave lokve, naselja i velike varoši u kojima se ljudi varaju i lažu rečima i brojevima, a kad se reči izigraju i brojevi zamrse, oni odjednom menjaju igru, kao mađioničar okreću scenu i, protivno svemu onome što se govori i računa, isturaju napred topove i puške i neke druge, nove ljude zakrvavljenih očiju, sa kojima nema razgovora, pogađanja ni sporazuma. Pred tom najezdom ona odjednom nije više silna i divovska ptica koja trči, nego nemoćna, oborena sirota starica na tvrdom podu. A ti ljudi se roje, u hiljadama, milionima; pucaju, kolju, dave, sve redom, uništavaju bez milosrđa i razuma. Jedan od njih je nagnut nad njom; ne vidi mu lica, ali oseća kako joj pritište vrh od bajoneta na samu ožičicu, tu gde se rebra razdvajaju, gde je čovek najmekši. — Ah, aaah! Ne, ne dajte! Ne dajte! — s vriskom se budi Lotika i kida rese na sivom, lakom šalu kojim su je pokrili. Onaj mali kreten čuči, naslonjen uza zid, i samo je gleda svojim velikim crnim očima u kojima je više ljubopitstva nego straha ili sažaljenja. Iz druge sobe upada Mina, umiruje Lotiku, briše joj hladan znoj s lica i zapaja je vodom u koju prvo pažljivo odbroji kapljice valerijane. A dug letnji dan nad zelenom udolinom izgleda beskonačan, da čovek ne pamti kad je svanulo i ne pomišlja da će se ikad smrknuti. I tu je toplo, ali se ne oseća žega. Kuća odzvanja od koraka. Dolaze i drugi građani iz varoši. Zaluta poneki vojnik ili oficir. Ima hrane i voća u izobilju. Milan neprestano peče kafu. Sve bi moglo da izgleda kao neki praznički duži boravak na selu, da se s vremena na vremena ne prolama Lotikin očajni jauk, i da nema potmule grmljavine koja u ovu guduru dopire kao ljutito režanje i koja odaje da nešto u svetu nije u redu i da je opšta i svačija nesreća mnogo bliža i mnogo veća nego što po širokoj i bezazlenoj vedrini ovoga dana može da izgleda. To je učinio rat od Lotikinog hotela i njegovih stanovnika. Dućan gazda-Pavla Rankovića bio je takođe zatvoren. Gazda Pavle je već drugog dana rata uzet sa još nekoliko uglednijih Srba u taoce. Jedni su od njih na stanici, gde svojim životom jemče za red, i mir, i pravilan saobraćaj, a drugi su nedaleko od mosta, na dnu pijaca, u maloj drvenoj baraci u kojoj je pazarnim danom bio opštinski kantar i naplaćivana baždarina. Tu opet taoci jemče životom da niko neće razoriti ili oštetiti most. Tu na nekoj kafanskoj stolici sedi gazda Pavle. Sa rukama na kolenima i oborenom glavom, on liči na čoveka koji se, sav iscrpen, posle nekog velikog napora, spustio tu samo da se malo odmori, ali sedi tako nepomičan već satima u istom stavu. Kod vrata, na gomili praznih džakova sede dva vojnika, rezervista. Vrata su zatvorena i u baraci vlada polumrak i teška zapara. Kad sa Panosa ili Goleša prohuji granata, gazda Pavle proguta pljuvačku, i osluhne gde je udarila. On zna da je most još odavno miniran, i stalno pomišlja na to i pita se da li ovakva jedna granata može da upali eksploziv, u slučaju da prodre do njega. A kod svake smene on sluša kako podoficir daje uputstva vojnicima koji čuvaju stražu. I svaki put ta uputstva završavaju rečima: »Kod najmanjeg pokušaja da se nanese šteta mostu, ili kod ma kakvog sumnjivog znaka da se takvo štogod sprema, ovaj čovek treba odmah da bude ubijen«. Gazda Pavle se već navikava da sluša te reči mirno kao da se ne odnose na njega. Više ga uznemiruju granate i šrapneli koji ponekad eksplodiraju tako blizu barake da uzdignuti šljunak i parčad čelika zašobonje po daskama. Ali ono što ga najviše muči to je dugo, beskonačno vreme i nepodnošljive misli. Misli gazda Pavle šta ovo bi sa njim, njegovom kućom i njegovim tolikim imanjem. I što više misli, sve mu više sve ovo liči na ružan san. Jer, kako drugačije da objasni sebi sve ovo što se na njega i njegove sručilo za ovih nekoliko poslednjih dana. Dva sina, studenta, odveli su žandarmi već prvog dana. Kod kuće je žena, sama sa ćerkama. Velika kačara u Osojnici izgorela je na njegove oči. Kmetovi po okolnim selima verovatno popaljeni i rastureni. Tolika veresija po celom kotaru — izgubljena. Njegov dućan, najljepši dućan u kasabi, tu na nekoliko koraka od njega, zatvoren i verovatno će biti opljačkan ili će izgoreti od neke granate. A on sam sedi u ovoj polumračnoj baraci kao talac, odgovoran glavom za nešto što niukoliko ne zavisi od njega: za sudbinu ovoga mosta. Bujno i neuredno kao nikad do tada navirale su mu u glavi misli, ukrštavale se i gasile. Kakve veze ima sa mostom on, koji je celog života samo svoj posao i svoju kuću gledao? Nije ga on minirao, niti ga on bombarduje. Ni kad je bio kalfa i neženjen on nije sedeo na kapiji ni provodio vreme u pevanju i dokonim šalama, kao višegradski mladići. Sav njegov život izlazi mu pred oči, sa pojedinostima koje je davno već zaboravio. Seća se kako je došao iz Sandžaka kao četrnaestogodišnji dečak u podrtim opancima i gladan. Pogodio se kod gazda-Petra da služi za jedne haljine, hranu i dva para opanaka godišnje. Nosio je decu, pomagao u radnji, vukao vodu, timario konje. A spavao je pod basamacima, u jednoj uskoj i mračnoj pregradi bez prozora, gde nije mogao ni da se ispruži celom dužinom. Izdržao je taj teški život i u osamnaestoj godini prešao potpuno u radnju, »pod plaću«, a na njegovo mesto uzet je nov seoski momčić iz Sandžaka. Tada je upoznao i shvatio veliki smisao štednje, osetio ljutu a divnu slast i veliku snagu koju štednja daje. Pet godina je spavao u jednoj maloj sobici, iza dućana. Za tih pet godina nikad nije ni vatru naložio ni pri sveći legao. Bile su mu dvadeset i tri godine kad ga je sam gazda Petar oženio dobrom i imućnom devojkom iz Čajniča. I ona je bila trgovačka kći. Štedeli su sada udvoje. Došla je okupacija i sa njom življa trgovina i lakša zarada, sa lakšim troškom. On je iskoristio zaradu, izbegavajući trošenje. Tako je i on zadućanio i počeo da stiče. Tada nije bilo teško steći. Mnogi su tada lako sticali i još lakše gubili. Ali je stečeno bilo teško braniti. On ga je branio i tako svakog dana ponovo sticao. I kad su došle ove poslednje godine, i sa njima nemir i »politika«, on je, iako već u godinama, sve činio da shvati novo vreme, da mu se i odupre i prilagodi, i da tako prođe i bez štete i bez sramote. Bio je potpredsednik gradske opštine, predsednik crkvene opštine, predsednik srpskog pevačkog društva »Sloga«, glavni akcionar Srpske banke, član upravnog odbora Zemaljske banke. Mučio se da po pravilima čaršijskog reda, mudro i pošteno pliva između protivnosti koje su se sa svakim danom gomilale i rasle, i da kroz sve te teškoće pronese svoj interes neokrnjen, a da se pri tom ne zameri vlastima i ne osramoti kod naroda. Važio je u očima svih kasabalija kao nedostižan primer vrednoće, umešnosti i opreznosti. Tako je više od polovine ljudskog veka radio, štedeo, paštio se i dovijao, pazio je mrava da ne zgazi, uklanjao se svakom, gledao samo preda se, ćuteći i stičući išao svojim putem. I evo kud ga je taj put odveo: da sedi među dva vojnika, kao poslednji razbojnik i da čeka kad će neka granata ili neka paklena mašina oštetiti most i kad će ga zbog toga preklati ili streljati. Čoveku dođe da pomisli (i to ga najviše boli) da se uzalud mučio i zlopatio, da je uopšte bio na pogrešnom putu, da su njegovi sinovi i ostala »mlađarija« u pravu i da zaista dolaze vremena bez mere i računa ili nekih novih mera i računanja; u svakom slučaju, da se njegov račun pokazao netačnim a njegova mera kratkom. Tako je to, kaže gazda Pavle sam sebi, tako je to: sve te uči i nagoni da radiš i štediš, i crkva i vlast i tvoj rođeni razum. I ti slušaš i oprezno ideš i pravedno živiš, upravo i ne živiš, nego radiš i štediš i brineš, i vek ti u tome prođe. A onda, odjednom, izokrene se i izopači cela ta igra; nastupe vremena kad svet stane da se ruga razumu, kad se crkva zatvori i umukne, a vlast zameni golom silom, kad oni koji su pošteno i krvavo sticali gube a dangube i siledžije stiču. I niko ne priznaje tvoje napore i nikog nema da te pomogne i posavetuje kako da braniš zarađeno i ušteđeno. — Može li to biti? Zar to može biti? pita se gazda Pavle neprestano i ne nalazeći odgovora vraća se ponovo na početak svoje misli o gubitku svega. Ma koliko nastojao da misli ma što drugo, ne uspeva. Tako se neprestano vraća uvek ista misao. A vreme mili smrtonosno polako. I čini mu se da mu ovaj most preko koga je hiljadama puta prešao, ali koji nikad dobro nije pogledao, leži sada celom težinom na plećima, kao neobjašnjiva i sudbonosna tajna, kao mora u nekom snu, ali snu bez buđenja. Zato gazda Pavle sedi tako pogružen, sa oborenom glavom i povijenim leđima. Oseća kako ga znoj probija na sve pore ispod tvrde, štirkane košulje, kragne i manšeta. Ispod fesa teče znoj u mlazevima. On ga ne briše, nego pušta da sa lica pada u teškim kapljama na pod, a čini mu se da to život sam gine i otiče iz njega. Ona dvojica vojnika, mađarski seljaci, ljudi u godinama; ćute i jedu hleb i slaninu, posutu paprikom; jedu polagano, režući malom britvom čas zalogaj hleba čas režanj slanine, kao da su na njivi. Zatim trgnuše po gutljaj vina iz limene čuturice, pa zapališe svoje kratke lule. Puckajući, jedan od njih reče tiho: — E, ja nikad nisam video da se neko tako znoji. Zatim su u potpunoj tišini pušili dalje. Ali nije se samo gazda Pavle znojio tim krvavim znojem i gubio se u snu iz koga nema buđenja. U te letnje dane, na tom komadiću zemlje između Drine i suhe granice, u kasabi, po selima, putevima i šumama, svuda su ljudi u znoju lica svoga tražili smrt, svoju i tuđu, i u isto vreme bežali i branili se od nje svim sredstvima i svim svojim snagama. Ta čudna ljudska igra koja se zove rat hvatala je sve više maha, širila se i podvrgavala svojoj vlasti žive stvorove i mrtve stvari. Nedaleko od te opštinske barake ležao je toga jutra odred neobične vojske. Bili su u belim uniformama, sa belim, tropskim šlemovima na glavi. To je bila nemačka vojska, takozvani Skadarski odred. Oni su pre rata bili poslani u Skadar, gde je trebalo da, zajedno sa odredima drugih država, kao međunarodna vojska, održavaju red i mir. Kad je buknuo rat, oni su dobili naređenje da napuste Skadar i da se stave na raspoloženje najbližoj komandi austrijskih trupa na granici Srbije. Stigli su noćas i sad se odmaraju u onoj udolini koja deli pijac od čaršije. Tu, u mrtvom uglu, čekaju naređenje da krenu u napad. Ima ih oko sto i dvadeset. Njihov kapetan, riđ i ugojen čovek, koji teško podnosi vrućinu, upravo sada grdi žandarmerijskog narednika Danila Repca, grdi ga kako samo starešine u nemačkoj vojsci mogu da grde, glasno, bezobzirno i pedantski. Kapetan se žali da on i njegovi vojnici umiru od žeđi, da nemaju ni najnužnije, dok su oko njih zatvoreni dućani, verovatno puni svega, iako postoji naređenje da se dućani otvore. — Šta ste vi ovde? Žandarmi ili lutke? Ja treba ovde da skapavam sa mojim ljudima! Ili da obijam valjda dućane kao razbojnik? Odmah da pronađete sopstvenike i da nam osigurate potrebne namirnice i zdravo piće! Odmah! Razumete li što je: odmah? Sa svakom reči kapetanu sve više udara krv u glavu. U beloj uniformi, sa kao mak crvenom, do kože ošišanom glavom, on kao buktinja gori od neke gnevne sile. Narednik Repac, sav ukočen, trepće i samo ponavlja: — Razumem, gospodine kapetane. Biće odmah. Razumem. Odmah. I onda, prelazeći naglo iz svoje kataleptičke ukočenosti u neki ludački pokret, on se okrenu i jurnu uz čaršiju. Izgledalo je kao da je, približivši se suviše onom kapetanu koji bukti od nekog gneva, odjednom i narednik zahvaćen tim plamenom koji ga goni da trči, grdi, preti i bije oko sebe. Prvo živo stvorenje na koje je u svom trku naišao bio je Alihodža. On je upravo bio sišao iz svoje mahale da prigleda dućan. Gledajući dobro poznatog »vakmajstora« Repca kako potpuno izmenjen juri prema njemu, hodža se iznenađen pitao da li je taj podivljali, usplahireni čovek zaista onaj isti »vakmajstor« koga je godinama gledao kako, miran, dostojanstven i uljudan, prolazi ispred njegovog dućana. Sad ga mrki i koštunjavi Repac gleda nekim novim očima koje ne raspoznaju više nikog i ne vide ništa osim svog rođenog straha. Narednik stade odmah da viče, kao da ponavlja ono što je maločas video i čuo od nemačkog kapetana. — Povješati vas treba sve, sunce vam nebesko! Zar vam nije naređeno da dućane držite otvorene! Nego da ja zbog vas ... I pre nego što je zbunjeni hodža mogao reč da izgovori pljesnu ga po desnom obrazu da mu je ahmedija poletela sa desnog uha na levo. I narednik je, onako izbezumljen, otrčao dalje da otvara druge dućane. A hodža je popravio svoju ahmediju, spustio ćepenak i seo na njega, još jednako izvan sebe od čuda. Oko dućana su stali da se roje vojnici stranog izgleda, u belim uniformama kakve nikad nije video. Sve ovo dolazi hodži kao kad čovek sniva. Ali on se više ničem ne čudi u ovom vremenu kad šamari s neba padaju. Tako je prošao ceo mesec u povremenom bombardovanju mosta i u puškaranju po okolnim brdima, u patnjama i nasiljima svake vrste, i u očekivanju gorih nevolja. Još za prvih dana veći deo građanstva napustio je varoš koja je stajala između dve vatre. A krajem septembra otpoče potpuna evakuacija kasabe. I poslednji činovnici su povučeni, noću, i to drumom, preko mosta, jer je pruga bila već presečena. Zatim je postepeno povučena i vojska sa desne obale Drine. Ostale su samo neznatne zaštitnice, pa manji pionirski odredi i rasturene patrole žandarmerije. Dok nije došao red i na njih. Most je stajao kao osuđen, ali još u suštini nedirnut i ceo, između dva zaraćena sveta. U toku noći naoblačilo se, i kao da je jesen: vezali se oblaci za planine, a po nebu među sobom. Austrijanci su iskoristili mračnu noć za povlačenje i poslednjih odreda. Još pre svitanja sve je bilo ne samo na drugoj obali Drine nego već i na visovima iza Liještanske kose, izvan pogleda i domašaja srpskih topova. U osvit dana udarila je sitna kiša, kao jesenja. Po toj kiši poslednje patrole obilazile su kuće i dućane u blizini mosta da vide da se u njima nije zadržao kogod. Sve je bilo kao izumrlo: oficirska kasina, Lotikin hotel, porušena kasarna, i ona tri-četiri dućana na ulasku u čaršiju. Jedino pred Alihodžinim dućanom zatekoše hodžu koji je upravo stigao od kuće i spuštao ćepenak. Žandarmi, koji su poznavali hodžu kao osobenjaka, opomenuše ga najozbiljnije da odmah zatvori dućan i napusti pijac, jer je najstrože zabranjeno i »po život opasno« svako dalje zadržavanje u blizini mosta. Hodža ih je gledao kao pijane ljude koji ne znaju šta govore, i već je hteo da im odgovori da je ovde život već odavno u opasnosti i da smo svi ionako mrtvi, samo se redom sahranjujemo, ali se predomisli, poučen rđavim iskustvom poslednjih dana, i reče im mirno i prirodno da je došao samo da uzme nešto iz dućana i da se odmah vraća kući. Žandarmi, kojima se očigledno žurilo, opomenuše ga još jednom da se što prije udalji iz ovoga kraja i uputiše se preko pijaca ka mostu. Alihodža ih je gledao kako odlaze nečujnim koracima po prašini od koje je prva kiša načinila mokar debeo ćilim. Gledao ih je još i kako idu preko mosta, zaklonjeni kamenom ogradom da im se vide samo ramena i glave i dugački bajoneti na puškama. Na vrhovima Butkovih Stijena javi se sunčev sjaj. Sve su njihove naredbe takve, stroge, važne, i u osnovi besmislene, mislio je Alihodža i smeškao se u sebi kao dete koje prevari učitelja. Podiže ćepenak koliko mu je trebalo da se uvuče, pa da ga onda samo prisloni, tako da je dućan spolja izgledao zatvoren. Ostavši u mraku, povuče se u onaj mali sobičak pozadi, gde se toliko puta sklonio od nasrtljivog sveta, od razgovora koji truju i zamaraju, od porodice i od svojih rođenih briga. Seo je na tvrdu, kratku sećiju, podavivši noge poda se, i odahnuvši. Još mu se unutrašnjost talasala od spoljnih utisaka, a zatim se umiri i ujednači kao dobre terazije. Uski prostor tabuta se brzo ispuni toplinom njegovog tela i hodža oseti onu slast samoće, mira i zaborava koja od tesnog, mračnog i prašnog sobička stvara nepregledne rajske vrtove sa zelenim obalama i nevidljivim vodama blagog šuma. Još u mraku i teskobi ovog uskog prostora osećala se spolja svežina kišnog jutra i sunčevog izlaska. I napolju je vladala neobična tišina koju — za čudo! — nije prekidao nijedan pucanj, ni ljudski glas ni korak. Alihodža je bio ispunjen osećanjem sreće i zahvalnosti. Eto, mislio je u sebi, ovih nekoliko dasaka dovoljno je, uz božju pomoć, da pravovremeno čoveka zakloni i spase kao čudotvorna lađa od svake bede i napasti, i od bezizlaznih briga i od ognjenih topova kojima se iznad njegove glave biju dva dušmanina, oba nevernika, i to jedan grđi od drugog. Otkako se zaratilo nije bilo ovakve tišine, mislio je dalje radosno hodža, a tišina je slatka i dobra; u njoj se vraća, bar za trenutak, bar nešto od onog istinskog, ljudskog života koga već odavno biva sve manje i manje, a koga je pod grmljavinom kaurskih topova potpuno nestalo. Tišina je za molitvu; i sama kao molitva. U tom trenutku hodža oseti kako sećija pod njim suknu uvis i odiže i njega kao igračku; kako se njegova »slatka« tišina prolomi i sva odjednom pretvori u tutanj i gromku lomljavu koja ispuni vazduh, porazi sluh, i postade sveopšta i uhom nemerljiva; kako rafovi na protivnom zidu zaškripaše i one stvari sa njih poleteše prema njemu a on prema njima. — Ah! jeknu hodža. Upravo, to je jeknula misao u njemu, jer on sam nije imao više ni glasa ni sluha, kao što nije imao mesta na zemlji. Sve je bilo nadvikano, zaglušeno, iz korena izvaljeno i zavitlano zajedno s njim. Nekako najverovatnije izgleda da je onaj jezičak zemlje između dve reke, na kome leži kasaba, iščupan sa strahovitim urlikom iz zemlje i bačen u prostor u kom još jednako leti; da su obe reke izletele iz korita, posuvraćene put neba, i da sada padaju u prazninu svom težinom svojih vodenih masa, kao dva slapa koja se još nisu zaustavila ni razbila. Da nije kijamet-dan, onaj sudnji čas o kome govore knjige i učeni ljudi, u koji će izgoreti ovaj lažljivi svet za tren oka, kao što se iskra gasi? Ali šta će Bogu, koji pogledom zažiže i gasi svetove, ovoliki urnebes? Nije ovo božje. Ali otkud onda ljudskoj ruci ovolika sila? Kako da na to odgovori, ovako iznenađen, prevaren, zgađen od ovog mučkog udarca koji hoće da obori, polomi i zagluši sve, do misli u čoveku? Ne zna šta je ovo što ga nosi, ne zna kuda leti ni gde će se zaustaviti, ali zna da je on, Alihodža, imao uvek i u svemu pravo. — Ah, jeknu još jednom hodža, i to bolno, jer ga ta ista sila koja ga je podigla vrati grubo i žestoko natrag, ali ne na isto mesto, nego na pod, između drvenog zida i prevrnute sećije. Oseti tup udarac u glavu i bol pod kolenima i u leđima. Još je samo mogao da razabere sluhom, kao izdvojen zvuk od opšte grmljavine, kako nešto teško udari u dućanski krov i kako tamo iza pregrada stade zveket i prasak metalnih i drvenih predmeta, kao da su sve stvari u dućanu oživele, poletele, i sudarile se u letu. Za tim udarcem išla je kiša sitnog kamenja po krovu i kaldrmi. Ali on je već izgubio svest i ležao nepomičan u svome tabutu. Napolju se bilo posve razdanilo. Ne bi mogao ni približno kazati koliko je tako ležao. Ono što ga je trglo iz duboke nesvesti bili su u isto vreme i neka svetlost i neki glasovi. Teško se pribrao. Zna dobro da je tu sedeo u potpunoj tami, a sada kroz uski prolaz dopire iz dućana svetlost. Seća se da je svet bio ispunjen zvukom, treskom od koga sluh iščezava i utroba premire u čoveku. A sad je tišina, ali ni nalik na onu tišinu kojom se on naslađivao pre lomljave koja ga je ovdje oborila, nego kao neka zla sestra njena. Koliko je duboka ova tišina, to oseća najbolje po nekom slabom glasu, koji, kao iz daleke daljine, viče nešto kao njegovo ime. Razabravši da je živ i još u svom tabutu, hodža se iskobelja iz onih stvari koje su mu se sa rafova sručile na glavu, diže se, jednako stenjući i ponavljajući svoje bolno: ah! — Sad je jasno čuo glasove i dozivanja sa ulice. Sagnu se i udenu u onaj niski otvor koji vodi u dućan. Tu je bilo sve zakrčeno od popadalih i porazbijanih stvari i sve u punoj danjoj svetlosti. Dućan je širom otvoren, jer je ćepenak koji je on bio samo prislonio pao od potresa. U onom kršu i neredu od rasturene robe i razbacanih predmeta ležao je nasred dućana težak kamen u veličini ljudske glave. Hodža podiže pogled. I odozgo je prodirala svetlost dana. Očigledno, kamen je uleteo provalivši slabi krov i drveno šiše. Zatim pogleda opet kamen, beo, porozan, sa dve strane gladak i otesan, inače oštar i grubo odvaljen. — »Ah, ćuprija!« pomisli hodža, ali ga onaj glas sa ulice doziva sve oštrije i jače i ne da mu da misli dalje. Onako izubijan i još slabo razbuđen, hodža se nađe pred gomilom od pet-šest ljudi, mladih, neobrijanih i prašnih, odevenih u sure uniforme, sa šajkačama na glavama i opancima na nogama. Svi su bili oružani i opasani unakrst redenicima, punih sitnih svetlih metaka. Sa njima je bio Vlado Marić, bravar, ali bez svoga »šloserskog« kačketa, sa šubarom na glavi i redenicima preko prsiju. Jedan od tih ljudi, očigledno starešina, mlad čovek sa crnim tankim brkovima, pravilna lica, oštrih crta i zapaljenih očiju, uputi se odmah prema hodži. Pušku je nosio prebačenu po lovački a u desnoj ruci tanak leskov štap. Čovek opsova ljutito i odmah podiže glas. — Je li, ti? Zar se ovako ostavlja radnja širom otvorena? Pa posle kad ti nešto nestane, kazaćeš da su ti moji vojnici opljačkali dućan. Ja da ti čuvam robu? Lice toga čoveka bilo je mirno, gotovo nepomično, ali glas ljut, a štap u njegovoj ruci dizao se preteći. Uto mu priđe Vlado Marić i nešto tiho kaza. — Lepo, lepo, neka je dobar i pošten, ali ako još jednom nađem da mu dućan zija bez nadzora, neće ovako lako proći. I oružani ljudi pođoše dalje. »Ovo su oni drugi«, govorio je hodža sam sebi i gledao za njima. »Kad prije uđoše i kad na mene naiđoše? E, baš nikakva promjena u ovoj kasabi ne može biti a da se meni ne obije o glavu!« Tako je stajao kod svog oštećenog dućana, zabezeknut, sa teškom glavom i izlomljenim telom. Pred njim se pružao pijac koji je, u prvoj svetlosti jutarnjeg sunca, izgledao kao razbojište, posuto sitnim i krupnim kamenjem, crepom i komadima polomljenog drveća. Pogled mu pređe na most. Kapija je bila na svom mestu, ali odmah iza kapije most je bio prekinut. Sedmog stuba na mostu nije bilo: između šestog i osmog zijala je praznina kroz koju se u kosoj perspektivi nazirala zelena rečna voda. Od osmog stuba dalje most se opet nastavljao i išao do druge obale, gladak, pravilan, beo, kakav je bio juče i oduvek. Hodža trepnu nekoliko puta u neverici, pa zažmuri. Pred unutarnjim pogledom javi se sećanje na vojnike koje je pre pet-šest godina gledao kako pokriveni zelenim čadorom, nešto kopaju u tom istom stubu, iskrsnu slika onog gvozdenog kapka koji je docnije godinama pokrivao ulaz u miniranu unutrašnjost stuba, a pored nje zagonetno a rečito lice feldvebela Brankovića, gluvo, slepo i nemo. On se trže i otvori oči ponovo, ali u njegovom vidnom polju opet je bilo sve isto: pijac posut krupnim i sitnim kamenjem, i most bez jednog stuba, a između dva grubo prelomljena luka zja praznina. Samo u snovima mogu da se dožive i vide takve stvari. Samo u snovima. Ali kad se okrenuo od neverovatnog prizora, pred njim je stajao njegov dućan, s velikim kamenom, jednim delićem sedmog stuba, među razbacanom robom. Ako je san, on je svuda. Niz čaršiju se začu neko dozivanje, glasna srpska komanda i užurbani koraci koji su se približavali. Alihodža brzo podiže ćepenak, proturi veliki katanac kroz mandal i uputi se svojoj kući, uzbrdo. I ranije se dešavalo da mu, dok ide ovako uza stranu, ponestane daha i da oseti srce kako igra tamo gde mu nije mesto. Već poodavno, još od njegove pedesete godine, biva ovaj rodni breg nekako sve strmiji i strmiji, a put do kuće sve duži. Ali nikad kao danas kad bi hteo da se što pre udalji iz čaršije i da što pre stigne kući. Srce bije kako ne treba, zaptiva mu dah i nagoni ga da stane. Tamo dole, izgleda, pevaju. Tamo dole je i razoreni most, grozno, dušmanski presečen po polovini. Ne treba mu da se okrene (i ne bi se ni za šta na svetu okrenuo) pa da vidi ceo prizor: pri samom dnu glatko odsečen stub, kao džinovsko deblo, i raznesen u hiljadu komada po okolini, a lukovi levo i desno od toga stuba grubo prekinuti. Između njih zja praznina od petnaestak metara. A izlomljene strane prekinutih lukova bolno teže jedna ka drugoj. Ne, ni za što na svetu ne bi se okrenuo! Ali ne može ni napred, uzbrdo, jer ga sve više guši njegovo rođeno srce i noge otkazuju poslušnost. Stade da diše što može dublje, lagano, jednomerno, svaki put sve dublje. To je uvek i ranije pomagalo. To pomaže i sada. U grudima se nekako razgaljuje. Između jednomernog dubokog daha i otkucaja srca, stvara se ravnoteža. Korača ponovo, a misao na kuću i na postelju goni ga i podstiče. Korača mučno i sporo, a pred očima mu je neprestano, kao da se kreće pred njim, ceo prizor sa razorenim mostom. Nije dovoljno jednoj stvari leđa okrenuti pa da prestane da nas goni i muči. I da zaklopi oči, on bi samo to video. Jeste, mislio je življe hodža, već malo lakše dišući, sad se vidi šta je bila i čemu je stvarno služila sva njihova zgoda i naprava, sva ta hitnja i radinost. (Uvek je on bio u pravu, uvek, u svemu i protiv svih. Ali sada ni to više ne može da ga ispuni zadovoljstvom. Ovo je prvi put da mu ni do toga nije stalo. I suviše je bio u pravu!) Toliko godina on gleda kako ruku ne skidaju sa ćuprije, čistili su je, doterivali, popravljali u temeljima, vodovod su kroz nju sproveli, elektriku na njoj zapalili, i onda su sve to jednog dana digli u lagum kao da je stena u planini a ne zadužbina, hair i lepota. Sad se vidi šta su i za čim idu. On je to oduvek znao, ali sad, to može i poslednja budala da uvidi. Od najtvrđeg i najtrajnijeg počeli su da odbijaju, od božjeg uzimaju. I ko zna gde će se zaustaviti! Evo je i sama vezirova ćuprija počela da se osipa kao đerdan; a kad jednom počne, niko ga više ne zadrža. Hodža opet zastade. Dah ga je izdavao i uzbrdica naglo rasla pred njim. I opet je morao dubokim disanjem da stišava srce. I opet je uspeo da ukarari dah, živahnuo i brže kročio. Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je Bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će se ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti. U tim mislima korača hodža sve teže i sporije. Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne više vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stići do kuće, da legne u svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To je jedino što još želi. Ali ne može. Ne može više ni da održi pravi odnos između disanja i srca; srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekad u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori široko usta i oseti da mu oči izviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. Celo vidno polje ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatio ga svega. Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alih