Na Drini 5

— Na to si mislila? — Na to, — odgovori preko volje žena koja je očigledno bila premorena i nije želela da kaže više nego što mora. Ali vahtmajster je bio uporan. Glasom u kome je bilo pretnje i koji je odavao naviku da mu se odgovara bez pogovora, on je tražio od žene da ponovi sve ono što je iskazala na prvom saslušanju u Konaku. Ona se branila, skraćivala i preskakala pojedina mesta iz ranijeg iskaza, ali on bi je uvek zaustavljao i oštrim i veštim pitanjima vraćao natrag. Malo-pomalo izlazila je na videlo cela istina. Zvala se Jelenka, i bila je od Tasića, sa Gornje Lijeske. Prošle jeseni došao je u taj kraj hajduk Jakov Čekrlija i tu zimovao, sakriven na jednoj pojati više njihovog sela. Iz njezine kuće su mu nosili hranu i preobuku. Ponajčešće je nosila ona. Tu su se zagledali i obrekli jedno drugom. A kad je sneg stao da se topi i kad su učestale potere štrajfkora, Jakov je rešio da se po svaku cenu prebaci u Srbiju. Drinu je u to doba godine teško preći i da nije čuvana, a na mostu je stalna straža. Odlučio se za most i smislio plan kako da prevari stražu. Ona je pošla sa njim, rešena da mu pomogne, pa ma i po cenu života. Spustili su se najprije do na Lijesku, a zatim u neku pećinu iznad Okolišta. Još ranije, na Glasincu, Jakov je nabavio od nekih Cigana turske ženske haljine: feredžu, dimije i zavitak. I onda je ona, po njegovim uputstvima, počela da prelazi most, u vreme kad nema mnogo Turaka, kako se niko od njih ne bi pitao čija je ta nepoznata devojčica, i da bi se straža navikla na nju. Tako je prelazila tri dana uzastopce, a onda se rešila da prevede i Jakova. — A zašto si ga prevela baš kad je ovaj vojnik bio na straži? — Pa, zato što mi je on izgledao nekako najmekši. — Zato? — Zato. Na vahtmajsterovo navaljivanje, žena je nastavila. Kad je tako sve već bilo spremljeno, Jakov se umotao u feredžu i ona ga je sa prvim mrakom prevela kao svoju staru nenu, pored straže koja nije ništa primetila, jer je ovaj mladi gledao u nju, a ne u staricu, a onaj stariji sedeo na sofi kao da drema. Kad su došli na pijac, iz opreza nisu krenuli pravo kroz čaršiju, nego sporednim ulicama. To ih je i odalo. Zalutali su u varoši koju nisu poznavali i umesto da izbiju na rzavski most i da se tako dokopaju druma koji vodi iz varoši ka jednoj i drugoj granici, obreli su se pred nekom turskom kafanom iz koje su upravo izlazili neki ljudi. Među njima je bio i jedan žandarm Turčin, rodom iz kasabe. Njemu se ova zabuljena starica sa devojčicom, koju dotada nije nikad video, učinila sumnjivom, i pošao je za njima. Pratio ih je sve do Rzava. Tu je prišao da ih zapita ko su i kuda idu. Jakov, koji je kroz jašmak na licu pažljivo pratio njegove pokrete, smatrao je da je došao trenutak da se beži. Zbacio je sa sebe feredžu, gurnuo Jelenku na žandarma tako snažno da su se oboje zaneli (»jer on je sitan i malena rasta, ali jak kao zemlja, a ima srce mimo druge ljude!«). Ona se, kako je sama mirno i stvarno priznavala, zaplela žandarmu među noge. Dok se žandarm odvojio od Jelenke, Jakov je već pretrčao Rzav kao lokvicu neku, iako mu je voda bila do iznad kolena, i izgubio se na drugoj strani u vrbaku. Nju su posle odveli u Konak, bili su je i pretili joj, ali ona neće i nema ništa više da kaže. Uzalud se vahtmajster trudio i zaobilaznim pitanjima i laskanjem i pretnjama da iz devojke izvuče nešto više, da sazna za druge jatake i pomoćnike, za Jakovljeve dalje namere. Na nju sve to nije imalo ni najmanjeg uticaja. Ona je o onome o čemu je htela govorila i suviše, ali o onome što nije htela da kaže nije se iz nje moglo izvući nijedna reč, pored svih Draženovićevih nastojanja. — Bolje je da nam kažeš sada sve što znaš, nego da ispituju i muče Jakova koga su dosada sigurno uhvatili na granici. — Koga uhvatili? Njega? Ha! I devojka pogleda vahtmajstera sa žaljenjem kao čoveka koji ne zna šta govori, a desna strana njene gornje usne podiže se prezrivo uvis. (Uopšte su pokreti te gornje usne, koja je tada izgledala kao pijavica koja se grči, izražavali njena osećanja gneva, prezira ili prkosa, kad god bi ta osećanja postala jača od reči kojima ona raspolaže. Taj grčeviti pokret davao je za trenutak celom njenom inače lepom i pravilnom licu mučan i neprijatan izraz.) I sa nekim sasvim detinjastim i zanesenim izrazom lica, koji je u potpunoj suprotnosti sa onim ružnim grčenjem gornje usne, pogleda kroz prozor kao što seljak gleda na njivu, kad hoće da proveri uticaj vremena na useve. — Bog s vama! Evo je svanulo. A od sinoć pa do sada on je Bosnu mogao da obigra svukoliku, a ne da pređe granicu koja je na sat ili dva hoda odavde. Znam ja to. Mene možete biti i ubiti, za to sam i pošla š njime, ali njega više viditi nećete. Na to nemojte ni misliti. Ha! I njena se gornja usna zgrči i podiže na desnoj strani uvis, a celo lice joj dođe odjednom mnogo starije, iskusno, drsko i ružno. A kad se ta usna naglo umirila i spustila, njeno lice je dobilo opet detinjski izraz ljupke i nesvesne smelosti. Ne znajući šta da radi, Draženović pogleda u ritmajstera, koji dade znak da devojku izvedu. I otpoče ponovno ispitivanje Fedunovo. Ono nije više moglo da bude ni teško ni dugačko. Mladić je priznavao sve i nije umeo da navede ništa u svoju odbranu, čak ni ono što mu je sam Draženović u svojim pitanjima namerno nametao. Ni ritmajsterove reči u kojima je bila sadržana neopoziva i nemilosrdna osuda u svoj njenoj težini, ali iz kojih je ipak izbijao uzdržan bol zbog te težine, nisu mogle da pokrenu mladića iz njegove uzetosti. — Ja sam vas, Fedune, — govorio je Krčmar nemački, — smatrao ozbiljnim mladićem, svesnim svojih dužnosti i svoga životnog cilja, i mislio sam da će od vas biti jednog dana savršen službenik, ponos našeg odreda. A vi ste zaćorili u prvu žensku bestiju koja vam je ispred nosa prošla. Poneli ste se kao slabić, kao čovek kome se ozbiljan posao ne može poveriti. Ja moram da vas predam sudu. Ali ma kakva bila njegova presuda, najveća kazna ostaće za vas da se niste pokazali dostojnim poverenja koje je polagano u vas i da niste u pravom trenutku umeli da ostanete kao muško i kao vojnik na svom mestu. Sad idite. Čak ni te reči, teške, odsečene, skandirane, nisu mogle da unesu ničeg novog u mladićevu svest. Sve je to već bilo u njemu. Pojava i govor one žene, hajdukove ljubaznice, Stevanovo držanje i ceo tok kratke istrage, pokazali su mu odjednom u pravoj svetlosti njegovu lakomislenu, bezazlenu i neoprostivu prolećnu igru na kapiji. Ritmajsterove reči dolazile su samo kao zvaničan pečat na sve to; one su više bile potrebne ritmajsteru samom, da bi zadovoljio neke nepisane ali večite zahteve zakona i reda, nego Fedunu. Kao pred prizorom neslućene veličine, mladić je stajao pred neobuhvatnim saznanjem: šta može da znači nekoliko trenutaka zaborava, u zlom času i na opasnom mestu. Da su preživljeni i ostali nepoznati, tamo na kapiji, ti trenuci ne bi značili ništa. Jedan od onih mladićskih nestašluka koji se docnije pričaju drugovima za vreme dosadnih patroliranja u noći. Ali ovako, svedeni na tle konkretnih odgovornosti, znače sve. Više nego smrt, znače: kraj svega, i to neželjen i nedostojan kraj. Nikad više punog i pravog objašnjenja ni pred sobom ni pred drugima. Nikad pisama iz Kolomeje, ni porodičnih fotografija, ni poštanskih uputnica koje je sa toliko ponosa slao kući. Kraj čoveka koji se prevario i dopustio da ga prevare. Zato nije našao ni jedne reči da odgovori ritmajsteru. Nadzor nad Fedunom nije bio naročito strog. Dali su mu doručak, koji je pojeo kao tuđim ustima, zatim naredili da spremi lične stvari, da preda oružje i službene predmete, a u deset sati će poštanskim kolima, u pratnji jednog žandarma, krenuti za Sarajevo gde će biti predan garnizonskom sudu. Dok je mladić skidao stvari sa police iznad svoje postelje, ono nekoliko drugova koji su još bili u spavaonici izgubiše se na prstima, zatvarajući oprezno i bez šuma vrata za sobom. Oko njega je rastao onaj krug samoće i teške tišine koji se stvara uvek oko čoveka koga udari nesreća, kao oko bolesne životinje. On najpre skide sa klinca crnu tablicu na kojoj je masnom bojom i nemačkim jezikom bilo ispisano njegovo ime, čin, broj njegovog odreda i jedinice u kojoj služi, i položi je na koleno, okrenuvši ispisanu stranu nadole. Na crnoj poleđini tablice mladić napisa parčetom krede brzo i sitno: »Sve što iza mene ostane da se pošalje mome ocu u Kolomeju. Pozdravljam sve drugove i molim starešine da mi oproste. G. Fedun.« Zatim pogleda još jednom kroz prozor i sagleda onoliko od sveta koliko se u jednoj sekundi može da vidi sa tog skučenog vidika. Onda skide svoju pušku, napuni je teškim jednim metkom koji je bio sav lepljiv od puščane masti. Pošto se izuo i nožićem rasparao čarapu na palcu desne noge, leže na postelju, obgrli pušku rukama i kolenima da mu se vrh od cevi upi duboko u podbradak, namesti nogu tako da je ona rupa na čarapi zapela za obarač, i okinu. Sva kasarna odjeknu od pucnja. Posle jedne velike odluke sve postaje lako i jednostavno. Došao je lekar. Izvršen je komisijski uviđaj, a zapisnik o tome priložen, u prepisu, aktima o Fedunovom saslušanju. Tada se postavilo pitanje Fedunove sahrane. Draženoviću je naređeno da ode popu-Nikoli i da sa njim raspravi: može li Fedun biti sahranjen u groblju, iako je sam sebi oduzeo život, i da li pop pristaje da opoje pokojnika koji je unijat po veri. U poslednjoj godini dana pop Nikola je naglo ostareo i počeo da slabi na nogama; zato je uzeo za pomoćnika na velikoj parohiji pop-Josu. To je čovek ćutljiv a nemiran, mršav i crn kao ugarak. On je poslednjih meseci vršio gotovo sve poslove i obrede po varoši i po selima, a pop Nikola, koji se već teško kretao, uglavnom samo one koje je mogao da svršava tu kod kuće ili u crkvi koja mu je pored same kuće. Po ritmajsterovom nalogu Draženović je otišao do popa-Nikole. Đedo ga je primio ležeći na minderluku; pored njega je stajao pop Joso. Kad je Draženović izneo pred njega pitanje Fedunove smrti i sahrane, obojica popova su ćutala jedan trenutak. Videći da pop Nikola ne govori, pop Joso otpoče prvi, neodređeno i bojažljivo; da je stvar izuzetna i neobična, da ima zapreka i u crkvenim propisima i u utvrđenim običajima, i samo ako se dokaže da samoubica nije bio pri zdravoj svesti i čistoj pameti, onda može nešto da bude. Ali tada se na svom tvrdom i uskom logu, pokrivenom jednim starim i izbledelim iramom, ispravi pop Nikola. Njegov trup dobi onu statuarnu snagu koju je imao uvek kad prolazi kroz čaršiju koja ga pozdravlja s desna i s leva. Prva reč koju je progovorio obasja njegovo lice, široko, još rumeno sa ogromnim brkovima koji su se spajali sa bradom, sa riđim, gotovo belim, gustim i čekinjastim obrvama, lice čoveka koji je od svog postanka naučio da samostalno misli i da svoju misao iskreno kaže i dobro brani. Bez mnogo oklevanja i bez krupnih reči on je odgovorio neposredno i popu i vahtmajsteru: — Sad kad se nesreća trefila nema više šta da se dokazuje. Ko će pri čistoj svijesti dići ruku na sebe? A ko bi smio opet uzeti na dušu da ga pokopa k'o nikakvu vjeru, neđe iza plota i bez sveštenika? Nego hajde ti, gospodine, živ bio, i naredi da se mrtvac opremi, pa da mi njega što prije sahranimo. I to u groblje, jakako! Ja ću ga opojati. Pa poslije, ako ikad naiđe neki pop njegovog zakona, on neka doda i popravi ako nađe da nešto nije bilo kako treba. A kad je Draženović izišao, on se okrenu još jednom pop-Josi, koji je bio postiđen i iznenađen: — Kako ne bih pustio u groblje krštena čovjeka? I što da ga ne opojem? Zar mu je malo što je bio zle sreće za života? A tamo, neka ga pitaju za grijehove oni koji će i sve nas ostale pitati za naše. Tako je mladi čovek, koji je pogrešio na kapiji, ostao zauvek u kasabi. Sahranjen je idućeg jutra, uz pop-Nikolino staračko pojanje i otpevanje Dimitrija, klisara. Jedan po jedan štrajfkori su prilazili raci i bacali po grumen posne zemlje. Dok su dva grobara brzo radila, oni su stajali još nekoliko trenutaka oko groba kao da čekaju na neku komandu, gledajući kako se s druge strane reke pored same njihove kasarne, diže prav i beo stub. To su na onoj zelenoj ravni iznad kasarne palili krvavu slamu iz Fedunove slamnjače. Preka sudbina mladog štrajfkora, kome imena niko više nije znao, a koji je životom platio nekoliko prolećnih trenutaka nepažnje i zanosa na kapiji, spadala je među one događaje za koje svet u kasabi ima mnogo razumevanja i dugo ih pamti i ponavlja. Spomen na osetljivog mladića zle sreće trajao je mnogo duže nego straža na kapiji. Već iduće jeseni ustanak u Hercegovini je jenjao. Nekoliko istaknutih vođa, muslimana i Srba, izbeglo je u Crnu Goru ili u Tursku. Ostalo je u ovim krajevima još nekoliko hajduka, koji u stvari nisu ni imali prave veze sa ustankom zbog regrutacije, nego su hajdukovali za svoj račun. Pa su i oni pohvatani ili rastureni. Hercegovina se umirila. Bosna je dala regrute bez otpora. Ali odlazak prvih regruta iz kasabe nije bio lak ni jednostavan. Iz celog sreza nije uzeto više od stotinjak mladića, ali onog dana kad su iskupljeni pred Konakom seljaci sa svojim torbama i retki građani sa svojim drvenim sanducima, izgledalo je kao da je u kasabi pomor i uzbuna. Mnogi regruti su pili nemilice još od ranog jutra, mešajući pića. Seljaci su u čistim, belim košuljama. Retki su koji ne piju, nego sede pored svojih stvari, uza zid, i dremuckaju. Većina je uzbudena, rumena od pića i znojna od vrelog dana. Po četiri-pet momaka iz istog sela zagrle se, sastave glave i ljuljajući se tako kao živa ljesa, puštaju svoje grubo i otegnuto ojkanje, kao da su sami na svetu: Oj, dee-vooj-koo! Ooooj! Mnogo veću uzbunu od samih regruta stvarale su žene, majke, sestre i rodice ovih mladića, koje su došle iz dalekih sela, da ih isprate, da ih se još jednom nagledaju, da se naplaču i nakukaju, i da im usput pokuče još poslednju ponudu i miloštu. Pijac kod mosta bio je pun toga ženskog sveta. Sedele su skamenjene, kao da čekaju osudu, razgovarale među sobom i s vremena na vreme brisale suze krajem šamije. Uzalud im je i ranije po selima objašnjavano da mladići ne idu ni u rat ni na robiju, da će u Beču služiti cara, siti, odeveni i obuveni, da će se posle roka od dve godine vratiti kućama, da i mladići iz svih drugih krajeva carevine služe vojsku, i to po tri godine. Sve je to prolazilo mimo njih kao vetar, tuđe i potpuno nerazumljivo. One su slušale samo svoje nagone i samo po njima su mogle da se upravljaju. A ti drevni i nasleđeni nagoni terali su im suze na oči i jauk na grlo, vukli ih da uporno prate dok god mogu, i poslednjim pogledom još onoga koga vole više od svog života, a koga nepoznati car odvodi u nepoznatu zemlju, na nepoznata iskušenja i poslove. Uzalud su i sada zalazili među njih žandarmi i činovnici iz Konaka i uveravali ih da nema razloga tolikoj preteranoj žalosti, i savetovali da ne zakrčuju prolaz, da ne jure za regrutima drumom i ne stvaraju nered i zabunu, jer će se svi oni zdravi i živi vratiti. Sve je bilo potpuno uzaludno. Žene su ih slušale, odobravale im tupo i ponizno, ali bi odmah zatim briznule u plač i udarile u kuknjavu. Izgledalo je kao da vole te svoje suze i svoj jauk koliko i onog zbog koga plaču. A kad je došao čas da se kreće i kad su se mladići svrstali kako treba u četvorne redove i krenuli preko mosta, nastala je gužva i jurnjava u kojoj su i najprisebniji žandarmi jedva zadržavali prisebnost. Žene su trčale i, otimajući se da svaka bude pored nekog svoga, gurale jedna drugu i obarale. Njihovi jauci su se mešali sa dozivanjima, preklinjanjima i poslednjim porukama. Neke su istrčavale čak pred povorku regruta koju su predvodili četvorica žandarma u redu, padale im pred noge, tukući se u razdrljene grudi i vičući: — Preko mene! Samo preko mene, ojađene! Ljudi su ih s mukom pridizali izvlačeći oprezno čizme i mamuze iz njihove rasute kose i zavitlanih sukanja. Neki od regruta su, postiđeni, i sami ljutitim pokretima gonili žene da se vraćaju kućama. Ali većina mladića pevala je ili podvriskivala, što je još povećavalo opštu vrevu. Ono nekoliko građana, bledi od uzbuđenja, pevali su složno, po varoški: Sarajevo i Bosna, Svaka majka žalosna, Koja šalje svoga sina Caru u regrute. Pesma je izazvala još viši plač. Kad su nekako najposle prešli most, na kome se cela povorka bila zaglavila, i naišli sarajevskim drumom, čekao ih je sa obe strane poređan varoški svet, koji je izašao da isprati regrute i da ih oplače kao da ih vode na streljanje. I tu je bilo mnogo žena koje su sve odreda plakale, iako nisu imale nikog svoga među ovim koji odlaze. Jer, svaka ima ponešto zbog čega može uvek da zaplače, a najslađe se plače povodom tuđe žalosti. Ali malo-pomalo ti redovi sa strane bivali su sve ređi. I pojedine od seoskih žena zaostajale su. Najupornije su bile majke koje su optrčavale povorku, kao da im je petnaest godina, preskakale jendek pored druma sa jedne strane na drugu i nastojale da zavaraju žandarme i ostanu što bliže svome detetu. Videći to, i sami mladići su se, bledi od uzbuđenja i nekog snebivanja, okretali i dovikivali: — Vraćaj se kući, kad ti kažem! Ali su majke išle još dugo, obnevidele za sve osim za sina koga odvode i ne slušajući ništa drugo do svoj rođeni plač. Pa su i ti uzbudljivi dani prošli. Rasturio se svet po selima i smirio u kasabi. A kad su počela da stižu pisma i prve fotografije od regruta iz Beča, sve je postalo lakše i snošljivije. Žene su plakale dugo i nad tim pismima i fotografijama, ali blaže i mirnije. Štrajfkor je raspušten i napustio je kasabu. Na kapiji već odavno nema straže, nego svet sedi isto onako kao što je sedeo i pre toga. Brzo su prošle dve godine. I te jeseni zaista su se vratili prvi regruti, čisti, ošišani i dobro uhranjeni. Svet se okupio oko njih, a oni su pričali o vojničkom životu i veličini gradova koje su videli, mešajući pri tom u govoru neobična imena i strane izraze. Kod odvođenja narednog godišta bilo je već manje plača i uzbune. Uopšte sve je postalo lakše i običnije. Dorastali su mladići koji nemaju više jasnih i živih uspomena iz turskog vremena i koji su već umnogome primili nov način života. Ali na kapiji se živelo po starim navikama kasabe. Bez obzira na nov način odevanja, nova zvanja i poslove, tu su svi postajali opet kasabalije, onakvi kakvi su bili od pamtiveka, u razgovorima koji su za njih bili i ostali stvarna potreba srca i mašte. Regruti odlaze bez bune i gužve. Hajduci se pominju još samo u pričanjima starijih. Štrajfkorska služba je zaboravljena kao i ona nekadašnja turska, kad je čardak bio na kapiji. Život u kasabi pored mosta bivao je sve življi, izgledao sve sređeniji i bogatiji, i hvatao ravnomeran korak i dotle nepoznatu ravnotežu, onu ravnotežu kojoj svaki život, svuda i oduvek teži, a koju postiže samo retko, delimično i prolazno. U dalekim i nama nepoznatim gradovima iz kojih se sada carevalo i upravljalo i ovim krajem, vladalo je tada — u poslednjoj četvrtini XIX veka — upravo jedno od takvih retkih i kratkih zatišja u ljudskim odnosima i društvenim zbivanjima. Nešto od toga zatišja osećalo se i u ovim zabačenim krajevima, kao što se velika tišina sa mora oseća i u najudaljenijim dragama. To su bila ona tri decenija relativnog blagostanja i prividnog, francjozefskog mira kad je mnogi Evropljanin mislio da ima nepogrešnu formulu za ostvarenje stoletnjeg sna o punom i srećnom razvitku ličnosti u opštoj slobodi i napretku, kad je devetnaesti vek prostirao pred očima miliona ljudi svoje mnogostruke i varljive blagodeti i stvarao svoju fatamorganu od komfora, sigurnosti i sreće, za sve i svakoga, po pristupačnim cenama i na otplatu. A u zabačenu bosansku kasabu dopirali su od svega toga života XIX veka tek izlomljeni odjeci, i oni samo u onoj meri i onom obliku u kome je ta zaostala orijentalska sredina mogla da ih primi i na svoj način shvati i primeni. Pošto su prošle prve godine nepoverenja, nesnalaženja, oklevanja i osećanja privremenosti, kasaba poče da nalazi svoje mesto u novom redu stvari. Narod je nalazio rada, zarade i sigurnosti. A to je bilo dovoljno da život, spoljni život, i ovde krene »putem usavršavanja i napretka«. Sve ostalo je potiskivano u onu mračnu pozadinu svesti gde žive i previru osnovna osećanja i neuništiva verovanja pojedinih rasa, vera i kasta, i tu, prividno mrtva i pokopana, spremaju za docnija, daleka vremena neslućene promene i katastrofe, bez kojih narodi, izgleda, ne mogu da budu, a ova zemlja pogotovu. Nova vlast je, posle prvih nesporazuma i sukoba, ostavljala kod sveta određen utisak čvrstoće i trajnosti. (Ona je i sama bila ispunjena tom iluzijom, bez koje nema stalne ni jake vlasti.) Ona je bila bezlična, posredna i već zato lakše podnošljiva od bivše turske vlasti. Sve što je svirepo i grabežljivo u njoj, bilo je prikriveno dostojanstvom, sjajem i osveštanim formama. Svet se bojao vlasti, ali onako kao što se boji bolesti i smrti, a ne kao što strepi od pakosti, bede i nasilja. Nosioci nove vlasti, kako vojni tako i civilni, bili su u većini tuđi zemlji i nevešti narodu, a sami po sebi neznatni, ali se na svakom koraku osećalo da su sitni delovi jednog velikog mehanizma i da iza svakog od njih stoje, u dugim redovima i bezbrojnim stepenima, moćniji ljudi i veće ustanove. To im je davalo ugled koji je daleko prevazilazio njihovu ličnost i magičan uticaj kome se lako podlegalo. Svojim zvanjem, koje je ovde izgledalo veliko, svojom mirnoćom, i svojim evropskim navikama, oni su narodu, od koga su se toliko razlikovali, ulivali poverenje i respekt a da nisu izazivali zavisti ni stvarne kritike, iako nisu bili ni prijatni ni voljeni. S druge strane, posle izvesnog vremena nisu se ni ti stranci mogli potpuno oteti uticaju neobične orijentalne sredine u kojoj su morali da žive. Njihova deca su donosila među varošku decu strane izraze i tuđa imena, i uvodila ispod mosta nove igre i pokazivala nove igračke, ali su isto tako brzo primala od domaće dece naše pesme, uzrečice i zakletve i starinske igre andžaiza, klisa i šude. Slično je bilo i sa odraslima. I oni su donosili nov red, sa neobičnim rečima i navikama, ali u isto vreme i sami su primali sa svakim danom u govoru ili u načinu života ponešto od starosedelaca. Istina je da je naš svet, naročito hrišćani i Jevreji, počeo u odevanju i ophođenju da liči sve više na strance koje je dovela okupacija, ali i stranci nisu ostajali nepromenjeni i nedirnuti od sredine u kojoj su morali da žive. Mnogi je od tih činovnika, žustar Mađar ili nadmen Poljak, sa zebnjom prešao ovaj most i sa odvratnošću stupio u kasabu u kojoj je u početku odudarao od svega kao kap zejtina od vode u kojoj pliva. A već koju godinu docnije on je sedeo satima na kapiji, pušio na debeli ćilibarski cigarluk i kao rođeni kasabalija gledao kako se dim raspliće i gubi pod svetlim nebom, u nepomičnom vazduhu sumraka. Ili je dočekivao veče sa našim gazdama i begovima kod akšamluka, na nekoj zelenoj uzvisini, sa strukom bosioka pred sobom, i pri sporom razgovoru bez težine i naročitog smisla, ispijao polagano i mezetio retko, kao što umeju samo ljudi iz kasabe. A bilo ih je među tim strancima, službenicima ili zanatlijama, koji su se i poženili tu u kasabi, rešeni da je više ne napuštaju. Ni za koga od kasabalija nije novi život značio ostvarenje onoga što su oni u krvi nosili i oduvek u duši želeli; naprotiv, svi su oni, i muslimani i hrišćani, ulazili u njega sa mnogovrsnim i apsolutnim rezervama, ali te rezerve su bile tajne i skrivene, a život vidljiv i moćan, sa novim i naizgled velikim mogućnostima. I većina se, posle kraćeg ili dužeg kolebanja, prepuštala novoj struji, poslovala, sticala i živela po novim shvatanjima i načinima, koji su davali više maha i pružali više izgleda ličnosti pojedinca čoveka. Nije nova egzistencija bila ništa manje uslovljena i vezana od stare, turske, samo je bila lakša i čovečnija, a te veze i ti uslovi bili su sada daleko i vešto postavljeni da ih pojedinac nije neposredno osećao. I zato je svakom izgledalo kao da je oko njega odjedanput postalo šire i zračnije, raznovrsnije i bogatije. Nova država, sa svojim dobrim upravnim aparatom, uspevala je da na bezbolan način, bez nasrtaja i potresa izvuče iz naroda poreze i namete koje mu je turska vlast otimala neracionalnim, grubim metodama ili prostom pljačkom; i to da izvuče isto onoliko, i više, samo još brže i sigurnije. Kao što je u svoje vreme za vojskom došla žandarmerija a za njom činovnici, tako su sada za činovnicima došli trgovci. Došla je i seča šume i sa njom strani preduzimači, inženjeri i radnici, svakojaka zarada za sitan svet, i za trgovce, nove navike i promene u nošnji i govoru među narod. Podignut je prvi hotel. (O njemu će još biti govora.) Nicale su kantine i radnje za koje se dotle nije znalo. Pored španskih Jevreja, sefarda, koji tu žive već stotinama godina, jer su se doselili nekako u isto vreme kad je građen most na Drini, sad su pridošli i galički Jevreji, aškenazi. Kao sveža krv, kroz zemlju je stao da kruži novac u dotle neviđenim količinama, i što je glavno, javno, smelo i otvoreno. Na toj uzbudljivoj cirkulaciji zlata, srebra i stalne hartije, svak je mogao da ogreje ruke ili bar da »napari oči«, jer je ona i kod najsiromašnijeg čoveka izazivala iluziju da je njegova oskudica samo prolazna i stoga podnošljivija. I ranije je bilo novca i bogata sveta, ali su to bili samo retki ljudi, a i oni su krili novac, kao guja noge, a gospodstvo pokazivali i nosili samo kao silu i odbranu, tešku i njima samima i svima oko njih. A sada je bogatstvo, ili ono što se takvim smatralo i tako nazivalo, bilo javno i sve se više ispoljavalo u obliku uživanja i ličnih zadovoljstava; i zato je množina sveta mogla da ima nešto od njegovog sjaja ili njegovih otpadaka. Tako je bilo i u svemu ostalom. Sva zadovoljstva koja su se dotada krala i krila, sad su mogla da se kupe i javno pokazuju, što je povećavalo i njihovu privlačnost i broj onih koji su ih tražili. Ono što je ranije bilo nepostižno, daleko, skupo, branjeno zakonima ili svemoćnim obzirima, sad je postajalo, u mnogo slučajeva, mogućno i pristupačno svakome ko ima ili ko ume. Mnoge strasti, apetiti i prohtevi koji su se dotle krili po zabačenim mestima ili ostajali uopšte nezadovoljeni, sad su mogli i smeli da javno traže puno ili bar delimično zadovoljenje. U stvari, i u tome je bilo više stege, reda i zakonskih prepreka; poroci su se kažnjavali i zadovoljstva plaćala, teže i skuplje nego nekad, samo su zakoni i načini bili drugi i ostavljali svetu, i u tome kao u svemu drugom, iluziju kao da je život odjednom postao širi, raskošniji i slobodniji. Nije bilo mnogo više stvarnih zadovoljstava ni, pogotovu, više sreće nego nekad, ali je nesumnjivo bilo lakše doći do zadovoljstva i izgledalo kao da svuda ima mesta za svačiju sreću. Stara i urođena sklonost Višegrađana ka bezbrižnom životu i uživanjima nalazila je i podstreka i mogućnosti ostvarenja u novim navikama i novim oblicima trgovine i zarade pridošlih stranaca. Doseljeni poljski Jevreji, sa mnogobrojnim porodicama, zasnivali su ceo svoj posao na tome. Šrajber je držao ono što se zvalo »mešovita radnja« ili »špeceraj«, Gutenplan je otvorio kantinu za vojsku, Caler je vodio hotel, šperlingovi su otvorili fabriku sode i fotografski »atelje«, Cveher juvelirsku i sajdžijsku radnju. Posle kasarne, koja je zamenila Kameniti han, podignut je od preostalog kamena Konak i u njemu smešteni kotarska uprava i sud. Posle njih, najveća zgrada u kasabi bio je Calerov hotel. Hotel je bio podignut na obali, pored samog mosta. Ta desna obala reke bila je podzidana starinskim zidom koji podržava obalu sa obe strane mosta i koji je zidan kad i most sam. Tako su se desno i levo od mosta pružala dva zaravanka, kao dve terase nad vodom. Na tim ledinama, koje se u narodu zovu musale, igrala su se, iz naraštaja u naraštaj, varoška deca. Sada je levi zaravanak preuzela sreska vlast, ogradila ledinu, zasadila na njoj voćke i grmlje, načinila od nje neku vrstu sreskog rasadnika. A na desnom zaravanku podignut je hotel. Dosada je prva zgrada na ulasku u čaršiju bila Zarijeva mehana. Ona je bila »na mjestu«, jer je umoran i žedan putnik, ulazeći preko mosta u varoš, morao da udari na nju. Sad je potpuno zasenjena od velike zgrade novog hotela; niska i stara mehana izgleda svakim danom sve niža i potuljenija, kao da u zemlju propada. Zvanično, novi hotel je kršten imenom mosta pored koga je nastao. Ali narod naziva sve stvari po svojoj naročitoj logici i po onom stvarnom značenju koje one za njega imaju. Nad ulazom Calerovog hotela vrlo je brzo izbledeo natpis »Hotel zur Brücke«, koji je jedan vojnik, veštak po zanatu, napisao krutim slovima i posnom bojom. Svet je prozvao hotel »Lotikinim hotelom« i to mu je ime ostalo zauvek. Jer, hotel je držao debeli i flegmatični Jevrejin Caler, koji je imao bolešljivu ženu, Deboru, i dve devojčice, Minu i Irenu, ali stvarni gazda i duša preduzeća bila je Calerova svastika Lotika, mlada, savršeno lepa žena, udovica, slobodnog jezika i muške odrešitosti. Na gornjem spratu hotela bilo je šest čistih i urednih soba za goste, a na donjem dve sale, velika i mala. U veliku salu dolazio je skromniji svet, obični građani, podoficiri i zanatlije. Mala sala je bila odeljena od velike vratima od neprozirnog stakla na kojima je na jednom krilu pisalo Extra — a na drugom Zimmer. Tu je bilo središte društvenog života za činovnike, oficire i bogatiji domaći svet. Kod Lotike se i pilo i kartalo i pevalo i igralo i vodili ozbiljni razgovori i svršavali poslovi, i dobro jelo i čisto spavalo. Često se dešavalo da isto društvo begova, trgovaca i činovnika omrkne i osvane i opet produži da sedi, dok ne popada od pića i sna i ne obnevidi od kartanja. (Sad se ne karta više skrovito i tajno u crnom zagušljivom sobičku u Ustamujića hanu.) A Lotika je ispraćala one koji su suviše pili ili sve izgubili, i dočekivala nove, trezne, i željne pića i igre. Niko nije znao i niko se nije ni pitao kad se ta žena odmara, kad spava i jede i kad nalazi vremena da se obuče i dotera. Jer, ona je bila uvek tu (bar tako je izgledalo), svakome na raspoloženju, sa svima ljubazna, jednaka i jednako smela i otresita. Stasita, puna, zagasito bele kože, crne kose i žarkih očiju, ona je imala savršeno siguran način ophođenja sa gostima, koji su ostavljali obilno novac, ali često bili poneseni pićem, nasrtljivi i drski. Sa svima njima ona je razgovarala slatko, smelo, duhovito, oštro, laskavo, umirujuće. (Glas joj je hrapav i nejednak, ali na mahove prelazi u neko duboko i mazno gukanje. A govorila je pogrešno, jer nikad nije naučila dobro srpski, svojim naročitim sočnim i slikovitim jezikom u kome padeži nisu nikad na svom mestu i rod imenice nije nikad siguran, ali koji inače po tonu i smislu potpuno odgovara narodnom načinu izražavanja.) Svaki je od njih imao za svoj novac i svoju dangubu njeno prisustvo i stalnu igru svojih želja. To dvoje je jedino stalno i sigurno. Sve ostalo se i činilo kao da jeste i bilo kao da nije. Za dve generacije kasabalijskih gazdinskih i begovskih raspikuća Lotika je bila bleštava, skupa i hladna fatamorgana koja se igrala igrom njihovih čula. U priči se pominju oni retki pojedinci koji su tobože nešto imali od nje, a i ti nisu umeli da kažu šta ni koliko. Nije bilo jednostavno ni lako nositi se sa bogatim i pijanim kasabalijama u kojima su se često budili neslućeni pustahijski nagoni. Ali, Lotika neumorna, vešta žena hladnih čula, brze pameti i muškog srca, krotila je svaki bes, ućutkivala svaki prohtev izbezumljenih ljudi, neobjašnjivom igrom svoga savršenog tela, svoga velikog lukavstva i svoje ne manje smelosti, i uspevala uvek i kod svakoga da između njih i sebe održi potreban razmak, koji je samo još više raspaljivao njihove želje i dizao njenu vrednost. Ona se igrala sa razularenim ljudima u njihovim najgrubljim i najopasnijim trenucima pijanstva i besa, kao torero sa bikom, jer je brzo upoznala taj svet i lako pronašla ključ za njihove naoko složene prohteve i sve slabe strane ovih svirepih i čulnih sentimentalaca. Ona im je nudila sve, obećavala mnogo a davala malo ili bolje reći ništa, jer njihove su želje već same po sebi takve prirode da se ne mogu ničim zajaziti i na kraju moraju sa malim zadovoljiti. Sa svojim gostima, u većini postupala je kao sa bolesnicima, ljudima koji imaju povremene nastupe i pomračenja. Na kraju, može se kazati da je, pored svoga zanata, koji naravno nije ni lep ni mnogo častan, bila razumna žena milostivog srca i dobre naravi, koja je umela i da uteši i da pomogne onoga koji je u piću potrošio više nego što treba ili na kartama izgubio više nego što je smeo. Ona ih je sve zaluđivala, jer su ludi rođeni, varala, jer su želeli da budu prevareni, i, na kraju, uzimala im samo ono što su i inače bili rešeni da bace i izgube. Istina, zarađivala je mnogo, pazila na svoju paru i tako već prvih godina nagomilala čitav imetak, ali je isto tako umela da velikodušno i bez reči »otpiše dug« ili zaboravi gubitak. Prosjake i bolesnike je darivala, a sa mnogo obzira i pažnje, neprimetno i nenametljivo pomagala posmule bogate porodice, siročad i udovice iz boljih kuća, svu onu »stidnu sirotinju» koja ne ume da zamoli i snebiva se da primi milostinju. I to je činila sa istom umešnošću sa kojom je vodila hotel i držala na odstojanju pijane, pohotljive i nasrtljive goste, uzimajući im sve što može, ne dajući im ništa i ne odbijajući ih nikad trajno i potpuno. Ljudi koji su poznavali svet i znali istoriju pomišljali su često da je za ovu ženu šteta što joj je sudbina dodelila tako uzak i tako nizak krug rada. Da nije ovo što jeste i na mestu na kome je, ko zna šta bi bila i šta bi dala ova mudra i čovečna žena koja ne misli na sebe i koja, grabežljiva a nesebična, lepa i zavodljiva a čedna i hladna, vodi jedan palanački hotel i prazni džepove kasabalijskim sevdalijama. Možda bi bila jedna od onih čuvenih žena o kojima istorija govori i koje upravljaju sudbinom velikih porodica, dvorova ili država, okrećući uvek sve stvari nabolje. U to vreme, oko 1885. godine, kad je Lotika bila u punoj snazi, bilo je bogataških sinova koji su dane i noći provodili u hotelu, u onoj naročitoj sobi sa vratima od mlečnog neprozirnog stakla. Tu bi predveče, pored peći, zadremali, sanjivi i mamurni još od prošle noći, zaboravljajući od sna i umora gde su i zašto tu sede i koga čekaju. Iskorišćujući to zatišje, Lotika se povlačila u jednu malu sobicu na prvom spratu koja je bila namenjena za mlađe, ali od koje je ona napravila svoju »kancelariju« i u koju nije nikog puštala. Ta uska soba bila je pretrpana svakojakim nameštajem, fotografijama i predmetima od zlata, srebra i kristala. Tu je bila, skrivena iza zavese, zelena čelična Lotikina kasa i njen mali pisaći sto koji se nije video od hartija, pozivki, priznanica, računa, nemačkih novina, isečaka o stanju kurseva na berzama i lista o vučenju lutrija. U tom uskom, pretrpanom i zagušljivom sobičku čiji je jedini prozorak, manji od ostalih u kući, gledao izbliza i pravo na prvi, najuži luk mosta, Lotika je provodila svoje slobodne časove i živela onaj drugi skroviti deo svoga života koji je pripadao njoj. Tu je Lotika, u časovima ukradene slobode, čitala berzanske izveštaje i proučavala prospekte, sređivala svoje račune, odgovarala na pisma banaka, donosila odluke, davala naloge, raspoređivala uloženim novcem i slala nove uloge. Tu je bila onima dole i celom svetu nepoznata strana Lotikinog rada, nevidljivi i pravi deo njenog života. Tu je ona odbacivala nasmejanu masku, a njeno lice je postajalo tvrdo i pogled oštar i taman. Iz ove sobe je ona vodila prepisku sa svojom mnogobrojnom rodbinom Apfelmajera u Tarnovu, poudatim sestrama, poženjenom braćom i raznim rodicama i rođacima, sve pukom jevrejskom sirotinjom iz istočne Galicije, rasturenom po Galiciji, Austriji i Mađarskoj. Upravljala je sudbinom celog tuceta jevrejskih porodica, ulazila u njihove živote do u najsitnije pojedinosti, određivala udaje i ženidbe, upućivala decu na škole ili zanate, slala bolesne na lečenje, opominjala i karala neradine i rasipne a hvalila čuvarne i preduzimljive. Rešavala je njihove porodične sporove, savetovala u slučajevima nesloge i nedoumice; upućivala sve na razumniji, bolji i dostojniji način života i u isto vreme omogućavala im i olakšavala takav život. Jer, za svakim njenim pismom išla je poštanska uputnica sa sumom novaca koja će omogućiti da se njen savet posluša i njena preporuka ostvari, da se neka duhovna ili telesna potreba zadovolji ili nedaća otkloni. (U tom podizanju cele porodice i izvođenju na put svakog pojedinog člana, ona je nalazila svoje jedino pravo zadovoljstvo i naknadu za sve terete i sva odricanja ovog života. Sa svakim od ženskih ili muških članova porodice Apfelmajera koji bi se izdigao bar za jedan stepen na društvenoj lestvici, dizala se i Lotika i u tome nalazila i nagradu za svoj teški rad i snage za dalje napore.) A ponekad se dešavalo da je dolazila odozdo iz Extra-Zimmera tako premorena ili zgađena da nije imala snage ni da piše, ni da čita pisma i račune, nego je prosto odlazila do malog prozora da se nadiše svežeg vazduha sa reke, drugog vazduha nego što je onaj dole. Pogled joj je tada padao na moćni i vitki kameniti luk, koji je zatvarao ceo vidik, i na brzu vodu pod njim. Pod suncem, u sumracima, na zimskoj mesečini ili blagoj svetlosti zvezda, on je bio uvek isti. Njegove dve strane savijale su se jedna ka drugoj, sastajale u oštrom vrhu, i podržavale se uzajamno u savršenoj i nepokolebljivoj ravnoteži. Sa godinama to je postao njen jedini i prisni vidik, nemi svedok kome se ova Jevrejka sa dva lica obraćala u trenucima kad je tražila odmora i svežine i kad bi u svojim poslovnim i porodičnim brigama, koje je uvek rešavala sama, došla na mrtvu tačku i bezizlazno mesto. Ali ti trenuci odmora nisu nikad trajali dugo, jer redovno se dešavalo da je u tom prekine vika odozdo iz kafane. To ili novi gosti traže njeno prisustvo, ili razbuđen i otrežnjen pijanac viče, zahteva da mu se da novo piće, da se pale lampe, da dođe muzika, i doziva Lotiku. Ona bi tada ostavljala svoje skrovište i, zaključavši pažljivo naročitim ključem vrata, silazila dole da dočeka gosta ili da svojim osmejkom i svojim naročitim rečnikom umiri pijanca, kao probuđeno dete, i da ga posadi za sto za kojim će ponovo otpočeti noćna sedeljka, piće, razgovor, pesma, i trošak. Jer, tamo dole, u njenom odsustvu, sve je pokvareno. Gosti su se pozavađali. Jedan beg iz Crnče, mlad, bled, ukočena pogleda, prosipa svako piće koje mu donesu, nalazi manu svemu i traži kavge sa ukućanima ili gostima. Sa malim prekidima on već danima pije u hotelu, uzdiše za Lotikom, ali toliko pije i tako uzdiše da je jasno da ga na to goni neki dublji, mnogo veći i njemu samom nepoznati jad nego što je njegova neuslišana ljubav i bezrazložna ljubomora prema lepoj Jevrejci iz Tarnova. Lotika mu prilazi bez straha, lako i prirodno. — šta je, Ejub? Ti, briga moja, šta vičeš? — Đe si? Hoću da znam đe si! — muca pijanac sniženim glasom i trepćući gleda u nju kao u priviđenje. — Ovdje meni daju neke otrove da pijem. Truju me, truju, a ne znaju da ja... ako ja... — Sjedi, sjedi miran, — stišava ga žena, igrajući svojim belim rukama, koje mirišu, sasvim blizu pred njegovim licem, — sjedi, za tebe ja nađem od 'tica mlijeko, ako treba; ja tražim piće za tebe. I doziva kelnera i naređuje mu nešto nemački. — Nemoj da mi govoriš što ne razumijem, ni tramanđaš: fircen-fufcen, jer ja... ti znaš mene. — Znam, znam, Ejub; ne znam bolje od tebe, a tebe... — Hm! S kim si bila, govori! I razgovor pijanog čoveka i trezne žene nastavlja se bez kraja i konca, bez smisla i ishoda pored flaše nekog skupog vina i pored dve čaše; jedne, Lotikine, koja je uvek puna, i druge. Ejubove, koja se neprestano puni i prazni. I dok mladi begovski nehljebović plete i trabunja odebljalim jezikom o ljubavi, o smrti, o dertu bez leka, i sličnim stvarima, koje Lotika zna napamet, jer svaki ovdašnji pijanac govori to isto, i sličnim rečima, ona ustaje, prilazi drugim stolovima za kojima sede ostali gosti koji se redovno predveče sakupljaju u hotelu. Za jednim stolom su mlade gazde koji tek počinju da izlaze i piju, kasabalijski snobovi kojima je dosadna i suviše prosta Zarijeva mehana, a koji se još snebivaju u ovom hotelu. Za drugim su činovnici, stranci, sa ponekim oficirom, koji je za taj dan napustio oficirsku kasinu i spustio se do civilnog hotela jer namerava da traži od Lotike hitan zajam. Za trećim su inženjeri koji grade šumsku prugu za izvoz drveta. Sasvim u ćošku sede i računaju nešto gazda Pavle Ranković, jedan od mlađih ali bogatijih gazda, i neki Austrijanac, preduzimač na pruzi. Gazda Pavle je u turskom odelu i crvenom fesu, koji ne skida u kafani, sitnih očiju koje izgledaju kao dva svetla, crna i kosa proreza u krupnom bledom licu, a koje mogu da se neobično rašire i dođu velike, sjajne i đavolski nasmejane, u izuzetnim, retkim trenucima radosti i trijumfa. Preduzimač je u sivom odelu sportskog kroja, sa visokim žutim cipelama »na šnir«, koje sežu čak do kolena. Preduzimač piše zlatnom pisaljkom na srebrnom lancu, a gazda Pavle jednim debelim kratkim plajvazom, koji je još pre pet godina zaboravio u njegovom dućanu neki drvodelja, vojni majstor, kad je kupovao klince i baglame. Oni zaključuju pogodbu za ishranu radnika na pruzi. Potpuno utonuli u posao, množe, dele i sabiraju; nižu brojeve, jedne vidljive, na hartiji, kojima treba da ubede i prevare jedan drugoga, a druge nevidljive, u glavi, kojima napregnuto i brzo računaju, svaki za sebe, skrivene izglede i dobitak. Za svakoga od tih gostiju Lotika nalazi prikladnu reč, bogat osmejak ili samo nemi pogled, pun razumevanja. Pa se opet vraća mladom begu, koji počinje ponovo da biva nemiran i nasrtljiv. A u toku noći, za vreme pijanke, sa svima njenim burnim, sevdalijskim, plačevnim ili grubim frazama, koje ona dobro poznaje, naći će se opet čas zatišja u kome će moći da se vrati u svoju sobu i, pri mlečnoj svetlosti porculanske lampe, produži svoj odmor ili svoju prepisku, dok dole opet ne nastane kakva scena, i dok je ne odazovu. A sutra je drugi dan, drugi ili isti begovski pijani i ćudljiv rasipnik, a za Lotiku ista briga koju valja brinuti nasmejana lica i isti posao koji izgleda uvek kao laka, raskalašna igra. Izgleda nerazumljivo i neobjašnjivo kako se Lotika snalazila i održavala u toj množini i raznovrnosti poslova koji su joj ispunjavali dan i noć i koji su od nje tražili više lukavstva nego što ga ima jedna žena i više snage nego što može da razvije jedan muškarac. Pa ipak, ona je stizala da posvršava sve, ne žaleći se nikad, ne objašnjavajući nikom ništa, ne govoreći nikad kod jednog posla o onome koji je pre toga svršila ili o drugom koji je čeka. I pored svega toga ona u raspodeli svoga vremena nalazi svakodnevno bar po jedan sat za Alibega Pašića. On je jedini čovek za koga se u kasabi smatra da je uspeo da zadobije Lotikinu naklonost, stvarno, i nezavisno od svakog računa. Ali to je ujedno i najpovučeniji i najćutljiviji čovek u kasabi. Najstariji od četiri brata Pašića, on se nije ženio (u kasabi se mislilo da je i to zbog Lotike), nije ulazio u poslove ni učestvovao u javnom životu kasabe. On se ne opija i ne skita sa svojim vršnjacima. Uvek je istog raspoloženja, jednako milokrvan i jednako uzdržljiv prema svima, bez razlike. Tih je i povučen, ali ne beži ni od društva ni od razgovora, a ipak niko se ne seća nekog njegovog mišljenja niti se igde ponavlja nešto što je on rekao. Dovoljan je sam sebi i potpuno zadovoljan onim što je i što znači u očima drugih ljudi. Sam nema potrebe da bude ili da izgleda ma šta drugo do ono što jeste, a niko od njega ne očekuje i ne traži ništa drugo. To je jedan od onih ljudi što nose svoje gospodstvo kao neko teško i plemenito zvanje koje im potpuno ispunjava život; urođeno, veliko i dostojanstveno gospodstvo koje ima svoje opravdanje samo u sebi i koje se ne može ni objasniti ni poricati, ni podražavati. Sa gostima iz velike sale Lotika nema mnogo posla. To je stvar kelnerice Malčike i »calkelnera« Gustava. Malčika je celoj varoši poznata otresita Mađarica, koja izgleda kao žena nekog ukrotitelja zveradi, a Gustav je riđ, omalen češki Nemac, prgave naravi, zakrvavljenih očiju, raskrečenih nogu i dustaban. Oni poznaju sve goste i sve varošane uopšte, znaju kakav je koji platiša i kakve je naravi u pijanstvu, znaju koga treba hladno primiti, koga srdačno dočekati, a koga ne treba uopšte puštati, »jer nije za hotela«. Oni vode brigu o tome da se pije mnogo i plaća uredno, ali da se sve svršava glatko i lepo, jer je Lotikino načelo: »Nur kein Skandal!« A ako se ponekad, izuzetno desi da neko podivlja neočekivano u piću ili, pošto se već opio u drugim, nižim kafanama, uđe silom u hotel, tada se pojavljuje momak Milan, visok, plećat i koščat Ličanin divovske snage, čovek koji malo govori a radi sve poslove. On je uvek propisno odeven kao hotelski momak (jer na sve to Lotika pazi). Uvek je bez kaputa, u smeđem prsluku i beloj košulji, opasan dugačkom keceljom od zelene čoje, zimi i leti zasukanih rukava do lakata, da mu se vide ogromne podlaktice, rutave i crne kao dve velike četke. Ufitiljeni brčići i crna kosa, kruta od vojničke mirišljave pomade. Milan je onaj koji svaki skandal guši u samom zametku. Postoji jedna odavno utvrđena i osveštana taktika za tu neprijatnu i neželjenu operaciju. Gustav zagovara rabijatnog i pijanog gosta dok mu Milan ne priđe odostrag, onda se calkelner odjednom ukloni u stranu, a Ličanin poduhvati pijanca s leđa, jednom rukom za pojas a drugom za jaku, i to tako vešto i tako brzo da niko nikad nije mogao videti u čemu je »Milanov grif«. Tada i najsnažniji kasabalijski bekrija leti kao lutka od krpa i slame ka vratima, koja je Malčika već otvorila u pravom trenutku, pa kroz vrata pravo na ulicu. Gustav baca u isti mah za njim njegovu kapu, štap ili što mu ostane od stvari, a Milan se propinje i celom težinom tela spušta bučno metalnu roletnu na vratima. Sve se to svrši u tren oka, sporazumno i glatko, i dok se gosti trgnu već je neželjeni posetilac na ulici i može, ako je baš sasvim izbezumljen, samo još da udari koji put nožem ili kamenom u roletnu, kao što pokazuju tragovi na njoj, ali to već nije skandal u hotelu nego na ulici, a to je stvar policije koja je i inače uvek pored hotela. Nikad se Milanu ne desi, kao drugun kafedžijama, da mu gost koga izbacuje vuče za sobom i ruši stolove i stolice ili da zaglavi nogama i rukama vrata, pa posle ne može ni par volova da ga izvuče. Nikad Milan ne unosi u taj posao neku preteranu revnost i zlu ćud, borbenu strast ili ličnu sujetu; zato i svršava stvar tako savršeno dobro i brzo. Minut posle izbacivanja, on je već na svom poslu u kuhinji ili kelneraju, kao da ništa nije bilo. A Gustav samo prođe, kao slučajno, kroz Extra Zimmer i pogledavši Lotiku, koja sedi za nekim stolom sa boljim gostima, sklopi kratko oba oka odjednom, što znači da je nešto bilo, ali da je stvar uređena. Tada i Lotika, ne prekidajući svoj razgovor brzo i neprimetno sa oba oka odjednom: to znači: U redu, hvala, i pazite do kraja! Ostaje samo još pitanje onoga što je popio ili polupao izbačeni gost; tu sumu Lotika otpiše Gustavu kod obračuna dnevnog pazara, koji se vrši kasno u noći iza jednog crvenog paravana. Ima više načina na koje onaj nemirni i onako vešto izbačen gost, ako ne bude odveden odmah ispred hotela u zatvor, može da se pribere i okrepi od neprijatnosti koje su mu se desile. Može da ote tura na kapiju i da se tu osveži hladovinom koju donosi vetar sa vode i sa okolnih brda. A može da pređe i u Zarijevu mehanu, koja je samo malo podalje, na opštinskom pijacu, i da tu slobodno i nesmetano škripi zubima, preti, i psuje nevidljivu ruku koja ga je onako mučki i neodoljivo izbacila iz hotela. Tu, posle prvog sumraka, kad se razilaze domaćini i ljudi od rada koji dolaze samo da popiju svoju »gidu« i da porazgovaraju sa sebi ravnima, nema i ne može da bude skandala, jer svak pije koliko hoće i koliko ima da plati, i svak radi i govori što mu srce želi. Jer tu se ne traži od gostiju da troše i da se opijaju, a da se ponašaju kao trezni. Na kraju, ako neko pređe baš svaku meru, tu je teški, ćutljivi Zarije koji svojim mrgodnim i zlovoljnim licem razoružava i obeshrabruje i najbešnje pijanice i svađalice. On ih umiruje svojim pokretom teške ruke i dubokim glasom: — 'Ajde, baci to! Prođi se ćorava posla! Pa i u toj drevnoj mehani gde nema zasebnih odeljenja ni kelnera, jer poslužuje uvek poneko momče iz Sandžaka, u seoskom odelu, sad se čudno mešaju nove navike sa starima. Povučeni u najdalje uglove, ćute poznati i okoreli rakijaši. Oni vole senku i tišinu, gde sede nad rakijom kao nad svetinjom, a mrze vrevu i nemir. Sagorelog stomaka, zapaljene jetre, poremećenih živaca, naobrijani i zapušteni, ravnodušni prema svemu na svetu, teški sami sebi, sede tako i piju, i pijući čekaju da im u svesti najposle plane ona čarobna svetlost kojom piće obasjava one koji mu se potpuno predaju, rad koje se slatko strada, propada i umire, a koja se, nažalost, godinama javlja sve ređe i svetli sve slabije. Razgovorniji su i glasniji početnici, ponajviše gazdinski sinovi, mladići u opasnim godinama koji čine prve korake na rđavom putu, odužujući tako arač koji svi oni plaćaju porocima pića i nerada, ko za kraće ko za duže vreme. Ali većina od njih ne ostaje dugo na tom putu, nego se vraća s njega, osniva porodicu i predaje se sticanju i radu, građanskom životu ugušenih poroka i osrednjih strasti. A samo neznatna manjina prokletih i predodređenih produžuje tim putem zauvek, i izabravši umesto života alkohol, najkraću i najvarljiviju iluziju u ovom kratkom i varljivom životu, za njega žive i na njemu sagaraju, sve dok i oni ne postanu mrki, tupi i podbuli kao oni što sede u senci po uglovima. Otkako su nastala ova nova vremena života bez stege i obzira, življe trgovine i bolje zarade, pored Sumbe Ciganina, koji svojom zurlom prati sve kasabalijske terevenke već tridesetak godina, sada dolazi u mehanu često i Franc Furlan sa svojim harmonikama. On je mršav i riđ čovek, sa zlatnom minđušom u desnom uhu, drvodelja po zanatu, ali suviše veliki ljubitelj muzike i vina. Njega vole da slušaju vojnici i strani radnici. Često se desi da naiđe guslar, obično Crnogorac neki, isposnički mršav, sirotinjski odeven, a pravog držanja i svetla pogleda, izgladneo a stidljiv, gord a upućen na milostinju. On sedi neko vreme u ćošku, upadljivo povučen, ne poručuje ništa, gleda preda se i pravi se nevešt i ravnodušan, pa ipak se vidi da ima drugih i drugačijih misli i namera nego što mu izgled kazuje. U njemu se nevidljivo rvu mnoga suprotna i nepomirljiva osećanja, a naročito veličina onoga što nosi u duši sa bedom i slabošću onoga što može da izrazi i pokaže pred drugima. Zbog toga je uvek pomalo zbunjen i nesiguran pred svetom. On ponosno i strpljivo čeka da neko zatraži pesmu, pa i onda sa snebivanjem vadi gusle iz torbe, huče u njih, gleda da mu nije odvuklo gudalo, udešava strunu, i pri svemu tome očigledno želi da što manje privuče pažnju na te svoje tehničke pripreme. Kad prvi put pređe gudalom preko strune, to je još drhtav zvuk, pun neravni kao izlokan drum. Ali kako koji put prevuče tako i sam, zatvorenih usta, kroz nos, počinje tiho da prati zvuk gusala, da ga svojim glasom dopunjuje i poravnava. I kad se tako oba glasa potpuno sliju u žalan, jednomeran zvuk, koji tka zagasitu osnovu za pesmu, onda se ovaj siromah, kao čarolijom, menja; nestaje mučnog snebivanja; sve se unutrašnje protivnosti mire i gase, sve se spoljne teškoće zaboravljaju. Guslar naglo podigne glavu, kao čovek koji izbacuje masku skromnosti, nemajući više potrebe da krije ko je i šta je, i otpočne neočekivano jakim glasom, upravo poklikne uvodne stihove: Procviljeo sitan bosioče: Tiha roso, što ne padaš na me? Gosti, koji su se dotle takođe pravili nevešti i razgovarali, odjednom svi umuknu. Pri tim prvim stihovima njih sve redom, i Turke i hrišćane, prođe jedan isti drhtaj neodređene žudnje i žeđi za istom rosom, koja živi u pesmi kao i u svim njima, bez razlike. Ali kad odmah zatim guslar produži tiše: To ne bio sitan bosioče... i dižući veo sa svoga poređenja počne da nabraja turske ili srpske stvarne želje i sudbine koje se kriju iza figura o rosi i bosioku, kod slušalaca se odmah dele osećanja i razilaze suprotnim putevima, već prema tome šta je ko i šta u sebi nosi, želi i veruje. Pa ipak, po nekom nepisanom pravilu, svi oni mirno slušaju pesmu do kraja i, strpljivi i uzdržljivi, ne odaju ničim svoje raspoloženje; samo gledaju u čašicu pred sobom, gde na sjajnoj površini rakije naziru željene pobede, gledaju bojeve i junake i slavu i sjaj kojih u svetu nigde nema. Najživlje je u mehani kad se desi da se zapiju varoški mlađi gazde i gazdinski sinovi. Tada imaju posla i Sumbo i Franc Furlan i Ćorkan i Šaha Ciganka. Šaha je zrikava Ciganka, drska muškobanja, koja pije sa svakim ko može da plaća, ali se nikad ne opija. Bez nje i njenih smelih šala ne može se zamisliti nijedna terevenka. Ljudi koji se sa njima vesele smenjuju se, ali Ćorkan, Sumbo i Šaha su uvek isti. Oni žive od svirke, šale i rakije. Njihov je rad u tuđoj dangubi i zarada u tuđem rasipanju, a njihov pravi život u noći, upravo u onim neobičnim časovima kad zdravi i srećni ljudi spavaju, kad rakija i dotle sputavani nagoni stvaraju burna i sjajna raspoloženja i neočekivane zanose, koji su uvek isti a uvek izgledaju novi i nenadmašni. Oni su ćutljivi i plaćeni svedoci pred kojima svako srne da se pokaže onakav kakav je, to jest »krvav ispod kože«, a da ne mora posle ni da se kaje ni da se stidi; sa njima i pred njima je dopušteno sve ono što bi pred svetom bilo zazorno a u rođenoj kući grešno i nemogućno. Pod njihovim imenom i na njihov račun mogu svi ovi imućni, ugledni očevi i sinovi dobrih porodica da budu za trenutak onakvi kakvi ni pred kim ne bi smeli da se pokažu, a kakvi u sebi jesu, bar na mahove i bar jednim delom svoga bića. Njih mogu svirepi da izvrgavaju podsmehu ili tuku, bojažljivi da psuju, darežljivi da darivaju; sujetni kupuju njihova laskanja, sumorni i ćudljivi njihove šale i nastranosti, razvratnici njihove smelosti ili usluge. Oni su večita i nepriznavana potreba kasabalijskog sveta čiji je duhovni život stegnut i izvitoperen. Oni su nešto kao umetnici u jednoj sredini u kojoj je umetnost nepoznata. Takvih ljudi i žena, pevača, šaldžija, osobenjaka i lakrdijaša ima uvek u kasabi. Kad jedno od njih dotraje i umre, zameni ga drugi, jer pored poznatih i čuvenih razvijaju se i dorastaju novi, koji će prikraćivati vreme i uveseljavati život novim naraštajima. Ali mnogo će vremena proći dok se javi ovakav kao što je Salko Ćorkan. Kad je posle austrijske okupacije došao u kasabu prvi cirkus, Ćorkan se zagledao u devojku koja je igrala na žici, i zbog nje počinio toliko gluposti i ispada da je bio zatvoren i batinan, a obesne gazde, koje su ga zaluđivale i nagonile na to, platile visoke globe. Otada je prošlo nekoliko godina, sve se navikao na mnoge stvari i dolazak stranih svirača, pelivana i mađioničara ne izaziva više onakve opšte i zarazne uzbune kao što je bilo sa prvim cirkusom, ali Ćorkanova ljubav prema igračici pominje se još. Odavno se on ovako troši služeći danju svima i za svaki posao a noću gazdama i begovima za razbibrigu i džumbus pri piću. I to iz naraštaja u naraštaj. Kad se jedni istutnje i povuku, požene i smire, pristižu drugi mlađi koji valja da svoje provedu. Sad je već iznuren i prerano ostareo; mnogo je više u mehani nego na poslu, i živi ne toliko od zarade koliko od milostinje i gazdinskog pića i mezeta. Za kišnih, jesenjih noći tonu u dosadi ljudi sakupljeni u ovoj Zarijevoj mehani. Za jednim stolom sedi nekoliko gazda. Misao je spora i sve navraća na tužne i neprijatne stvari; reč teška, zvuči prazno i razdražljivo; lica hladna, odsutna i nepoverljiva. Ni rakija ne može da oživi i podigne raspoloženje. Na klupi, u uglu mehane, drema Ćorkan, pritiskuje ga san i vlažna toplota i prva rakija; danas je okisao do kože, noseći neke stvari čak na Okolišta. Tada neko od onih sumornih gostiju za gazdinskim stolom pomenu kao slučajno igračicu iz cirkusa i Ćorkanovu nekadašnju nesrećnu ljubav. Pogledaše svi u ćošak, ali Ćorkan je nepomičan i pravi se i dalje da drema. Neka govore što god hoće; on je tvrdo rešio, i to upravo jutros, u jednom teškom mamurluku, da na njihova bockanja i podrugivanja ne odgovara i da ne dopusti da se sa njim tera onako bezdušna šala kao što su sinoć radile gazde u ovoj istoj mehani. — Ja mislim da se oni i sada dopisuju, — kaže jedan. — Vidi ti, kurvića, đe on pismeno ljubav vodi s jednom, a druga mu ovdje sjedi uz koljeno! — dobacuje drugi. Ćorkan se usiljava da ostane nepomičan, ali ga taj razgovor o njemu dira i uzbuđuje, kao da mu sunce golica lice, jedno oko hoće silom da se otvori, a svi mišići se razvlače u srećan osmejak. Ne može da izdrži nepomičnost i ćutanje. Najpre odmahuje kao nehatno i ravnodušno rukom, pa onda se ipak javi: — Prošlo, prošlo je to. — A, prošlo, je li? E, ljudi, čudna haina ovoga Ćorkana. Jedna vene tamo u tuđem svijetu zbog njega a druga izluđe za njim ovđe. Prošlo ono, pa će proći ovo, pa će doći treće. Đe će ti duša, jadan ne bio, kad tako zanosiš pamet jednoj za drugom? Ćorkan je već na nogama i prilazi njihovom stolu. Zaboravio je i san i umor i svoju jutrošnju odluku da se ne da zavesti na razgovor. Sa rukom na srcu, uverava gazde da on nije kriv, da nije baš takav ljubavnik i zavodnik kakvim oni hoće da ga prikažu. Odelo je na njemu još mokro, a lice i pokislo i prljavo, jer njegov jevtin crveni fes pušta boju, ali preliveno osmejkom tronutog blaženstva. On seda pored gazdinskog stola: — Rum za Ćorkana, — viče Santo Papo, pun i živolazan Jevrejin, sin Mente a unuk Morde Pape uglednih gvožđarskih trgovaca. Jer, u poslednje vreme Ćorkan pije, kad god može, rum umesto rakije. To novo piće kao da je stvoreno za ovakve kao što je on; jače je, brže po dejstvu, i prijatno drugačije od rakije. Ono dolazi u malim flašama od dva deci, na etiketi je slika mlade mulatkinje sočnih usana i žarkih očiju, sa širokim slamnim šeširom na glavi, sa velikim zlatnim minđušama u ušima, a ispod nje crven natpis Jamaica. (Ta egzotika za Bošnjake u poslednjem stadiju alkoholizma, neposredno pre delirijuma, fabrikuje se u Slavonskom Brodu kod firme Eisler, Sirowatka & Comp.) Kad ugleda sliku mulatkinje, Ćorkan već oseća vatru i miris novoga pića, i odmah pomisli da za ovo blago zemaljsko ne bi nikad znao da je umro samo pre godinu dana. »A koliko je takve ljepote u svijetu!« Razneži se pri toj pomisli i zato uvek zastane nekoliko trenutaka, zamišljen, kad otvori flašu ruma. A posle zadovoljstva koje ima od te misli dolazi slast od pića samog. I sad on drži usku flašu pred licem, kao da joj nečujno tepa. A onaj koji je otpočeo i uspeo da ga navede na razgovor pita ga strogo: — Šta misliš ti, bolan, sa onom djevojkom; da je uzimaš ili da se igraš sa njom kao i sa ostalima? Reč je o nekoj Paši, iz Dušča. To je najlepša devojka u kasabi, sirota bez oca, vezilja kao što joj je i majka. Na mnogobrojnim teferičima i pijankama prošloga leta momci su mnogo govorili i pevali o Paši i njenoj nepristupačnoj lepoti. Postepeno i neprimetno uz njih se oduševljavao i Ćorkan, ni sam ne zna kako ni zašto. Tako su počeli da zbijaju šalu sa njim. Jednog petka poveli su ga na ašikovanje u mahalu, gde se iza kapija i mušebaka mogao čuti prigušen kikot i šapat nevidljivih devojaka. Iz jedne avlije u kojoj je bila i Paša sa drugaricama bačen je struk kalopera pred Ćorkana. On je zastao zbunjen, da ne bi zgazio cvet, ne usuđujući se da ga podigne. Momci koji su ga vodili počeli su da ga tapšu po plećima i da mu čestitaju što je među njima tolikima Paša izabrala upravo njega i ukazala mu tobože pažnju koju još niko od nje nije doživeo. Te noći se pilo na Mezalinu, pored reke, pod orasima, sve do zore. Ćorkan je sedeo pored vatre, usturen i svečan, čas zanesen i raspevan, čas brižan i zamišljen. Za tu noć nisu mu dali da poslužuje ni da radi oko kafe ili jela. — Znaš li ti, bolan, šta kazuje struk kalopera, bačen iz djevojačke ruke? — govorio mu je jedan od njih. — Kaže da ti Paša poručuje: »Ja venem za tobom ko ovaj otkinuti list, a ti nit' me prosiš za sebe nit' me puštaš za drugoga.« To kazuje. I svi mu govore o Paši, beloj, čednoj, jedinici, koja se previja kao dozrela loza preko avlijskog zida i čeka ruku koja će je uzabrati, a taj koga čeka to je glavom on, Ćorkan. Gazde se tobože ljute i glasno vajkaju: otkud na njega da baci oko? Drugi ga brane. A Ćorkan pije. Čas poveruje u to čudo, čas ga odbija kao nemogućnost. U razgovoru, brani se od gazdinskih šala, dokazuje da to nije za njega, da je siromah, ostareo i neugledan, ali u trenucima ćutanja i sam mašta o Paši, o njenoj lepoti i sreći koju ona daje, bez obzira da li je za njega moguća ili nije. A u toj velikoj letnoj noći, koju rakija i pesma i rasplamsala vatra na travi čine beskrajnom, sve je mogućno; ništa nije stvarno, ali ništa nije neverovatno ni potpuno isključeno. Maskare se i sprdaju s njim gazde, zna on to; ne mogu gospoda da žive bez smeha, moraju nekog da zadirkuju i s nekim džumbus da teraju, to je Oduvek bilo tako i to je i sada. Ali ako je sve to i šala, nije šala njegov san o divnoj ženi i nedostižnoj ljubavi o kojoj je uvek maštao i mašta i danas, nisu šala ove pesme u kojima je ljubav isto tako stvarna i nestvarna, i žena isto tako bliska i nedostižna kao u njegovoj mašti. Za gazde je sve pa i to šala, ali za njega je istina i svetinja koju nosi oduvek u sebi i koja postoji stvarno i nesumnjivo, i to nezavisno od gazdinske zabave, od pića i pesme, nezavisno od svega, pa i od Paše same. Sve on to dobro zna i sve opet lako zaboravlja. Jer u njemu se duša topi i pamet razliva kao voda. Tako je Ćorkan, tri godine posle svoje velike ljubavi i bruke sa Švabicom koja igra na žici, pao u novu i moćnu mađiju ljubavi i tako su dokoni i bogati ljudi pronašli novu igru, dovoljno i svirepu i uzbudljivu da ih zasmejava mesecima i godinama. To je bilo u polovini leta. Prošla je jesen i nastupila zima a igra sa Ćorkanovom ljubavi prema lepoj Paši ispunjava večeri i skraćuje dane ljudima iz čaršije. Ćorkana ne zovu drugačije do đuvegijom i ašikom. Danju, dok mamuran i neispavan svršava sitne i krupne poslove po dućanima, posluje i raznosi stvari, Ćorkan se i čudi i ljuti što ga tako zovu i samo stresa ramenima, ali čim padne noć, zapale se lampe u Zarijevoj mehani, neko vikne: »Rum za Ćorkana!«, neko zapeva tiho i kao slučajno: Akšam geldi, sunce zajde: Na tvom licu više ne sja. Sve se tada odjednom izmeni. Nema više tereta, ni otresanja ramenima, nema ni kasabe ni mehane ni Ćorkana samog ovakvog kakav je, prozebao, neobrijan, umotan u krpe i ostatke tuđeg odela. Postoji samo neki visoki doksat, svetao od sunca koje zalazi, sa lozom i devojkom koja gleda i čeka na koga će da baci struk kalopera. Postoji, istina, i grohotan smeh oko njega i svakojake primedbe i gruba šegačenja, ali sve je to daleko, kao u magli, a onaj koji peva sasvim je blizu njega, tu pored uha: Da mi se je ogrijati Na sunašcu kraj tebe! I on se greje na tom suncu, koje je zašlo, kako se nikad nije ogrejao na onom stvarnom što nad kasabom svakodnevno izlazi i zalazi. — Rum za Ćorkana! Tako su prolazile zimske noći. Potkraj te zime desi se Pašina udaja. Sirota vezilja iz Dušča, sa svojom lepotom i svojih nepunih devetnaest godina, udavala se za Hadži-Omera iza Grada, bogatog i uglednog čoveka od pedeset i pet godina, i to kao inoča. Hadži Omer je već preko trideset godina oženjen. Žena mu je iz velike porodice, čuvena sa svoje umešnosti i pameti. Njihovo imanje za Gradom, to je čitav jedan zaselak, napredan i pun svega, njihovi tvrdi dućani u varoši, siguran i velik prihod. I sve to nije toliko zasluga mirnog i nepokretnog Hadži-Omera, koji samo projaše po dva puta dnevno iza Grada u varoš i natrag, koliko okretne i umne, uvek nasmejane Hadži-Omerovice. Za sve turske žene u kasabi i okolini njeno je mišljenje glavna mera i poslednja reč u mnogim pitanjima. To je po svemu, najuglednija i najbolja porodica, ali ovo dvoje već ostarelih ljudi nemaju dece. Dugo ih je držala nada. Hadži Omer je i na Ćabu išao, žena mu je delila sirotinji i tekijama, godine su prolazile, sve im je raslo i napredovalo, ali u onome što je glavno nije bilo blagoslova. Mudro i lepo su snosili svoju zlu sreću i Hadži Omer i njegova pametna hanuma, ali nade na porod više nije moglo biti. Žena je bila u četrdeset i petoj godini. U pitanju je bilo veliko nasledstvo koje treba da ostane iza HadžiOmera. Tim pitanjem su se bavili ne samo njegovi i ženini mnogobrojni rođaci nego pomalo i cela varoš. Jedni su želeli da taj brak ostane do kraja bez dece, a drugi su opet smatrali da je šteta da takav čovek umre bez naslednika i da mu imanje razdele i razvuku neki rođaci, i zato su ga nagovarali da uzme drugu, mlađu ženu, dok je još vreme i dok ima izgleda na potomstvo. U tom pitanju su se varoški Turci delili na dva tabora. Pitanje je rešila sama Hadži-Omerova žena, nerotkinja. Otvoreno, odlučno i iskreno, kao što je sve radila, ona je rekla svome neodlučnom mužu: — Sve nam je dao dragi Bog, hvala mu i slava, i slogu i zdravlje i bogatstvo, ali nam nije dao ono što ima svaki siromah: da vidimo svoj evlad i da znamo na kome sve ovo iza nas ostaje. Takva je moja zla sudbina. Ali ako ja, po božjoj volji, moram da je snosim, ne moraš ti. Vidim da je čaršija ustala da te ženi i da brine našu brigu. Eh, kad će te oni ženiti, onda volim da te oženim ja, jer niko ti nije bolji prijatelj od mene. I žena mu iznese svoj plan: kako nema nikakva izgleda više da bi njih dvoje mogli imati dece, potrebno je da on, pored nje, dovede drugu ženu, mlađu, sa kojom će još moći imati poroda. Zakon mu daje pravo na to. A ona će, naravno, i dalje ostati u kući, kao »stara hadžinica«, i paziti da se sve svrši u redu. Hadži Omer se opirao i tvrdio dugo da on boljeg druga od nje ne traži, da njemu druga i mlađa žena ne treba, ali je Hadži-Omerovica ne samo ostala pri svojoj zamisli nego mu je i saopštila koju mu je ženu izabrala. Kad već mora da se ženi da bi imao dete, najbolje je da uzme zdravu, mladu i lepu sirotu devojku, koja će mu dati zdrav porod i dok je živa zahvaljivati svojoj srećnoj sudbini. Njen izbor je pao na lepu Pašu, kćer one vezilje iz Dušča. I tako se i svršilo. Po volji svoje starije žene i sa njenom pomoći, Hadži Omer se oženio lepom Pašom. A jedanaest meseci docnije Paša je rodila zdravo muško dete. Time je pitanje Hadži-Omerovog naslednika bilo rešeno, uništene mnoge rođačke nade i čaršiji začepljena usta. Paša je bila srećna, a »stara hadžinica« zadovoljna, i živele su u HadžiOmerovoj kući složno kao majka i kći. Taj srećan svršetak pitanja Hadži-Omerovog naslednika bio je početak Ćorkanovih velikih stradanja. Te zime je glavna zabava dokonih ljudi u Zarijevoj mehani bila Ćorkanova tuga zbog Pašine udaje. Nesrećni ljubavnik je pio kao nikad dotad; gazde su ga čašćavale i za svoj novac svaki je mogao da se smeje do suza. Obešenjaci su mu dostavljali izmišljene poruke od Paše, uveravali ga da ona plače dan i noć, da vene za njim, ne kazujući nikom pravi uzrok svoga jada. A Ćorkan je ludovao, pevao, plakao, odgovarao ozbiljno i opširno na sva pitanja, vajkao se na svoju sudbinu, koja ga je stvorila ovako neuglednim i siromahom. — Dobro, Ćorkane, za koliko si ti godina mlađi od Hadži-Omera? — započinjao je neki od gazda razgovor. — Šta ja znam? I šta mi vrijedi što sam mlađi? — odgovara gorko Ćorkan. — Eh, da je po srcu i po mladosti, ne bi Hadži Omer imao što ima i ne bi ovaj naš Ćorkan sjedio đe sjedi, — upada neko sa strane. A Ćorkanu ne treba mnogo pa da ga tronu i razneže. Toče mu rum za rumom i uveravaju ga da on ne samo da je mlađi i lepši i »po srcu« daleko bliži Paši, nego da on nije, na kraju krajeva, ni takav siromah kao što se misli i kao što to izgleda. Ti dokoni ljudi smislili su u dugim noćima, pored rakije, čitavu priču: kako je njegov otac, nepoznati turski oficir, koga nikad nije video, ostavio negde u Anadolu velika imanja svome nezakonitom sinu u Višegradu, kao jedinom nasledniku, ali kako su neki tamošnji rođaci omeli izvršenje toga testamenta; kako bi sada samo trebalo da se Ćorkan pojavi tamo negde u dalekoj i bogatoj varoši Brusi i da razbije spletke i prevare tih lažnih naslednika i uzme ono što mu pripada. Tada bi on mogao za svoje mekinje da kupi i Hadži-Omera i sve njegovo tobožnje bogatstvo. Ćorkan ih sluša, pije i samo uzdiše. Boli ga sve to, ali i milo mu je da se ovako oseća i drži kao čovek koga su prevarili i pokrali i ovde u kasabi i tamo negde u dalekoj, lepšoj zemlji odakle je njegov nepoznati otac. A ovi oko njega spremaju tobože njegovo putovanje u Brusu. Šale su duge, bezdušne i do sitnica izrađene. Jedne noći donose gotov tobožnji pasoš za njegovo putovanje, izvode Ćorkana nasred mehane i tu ga okreću, zagledaju, i unose u pasoš njegov lični opis, uz grube šale i grohotan smeh. Drugi put sračunavaju koliko bi mu novaca trebalo za put do Bruse, kako će putovati i gde konačiti. I u tome im opet prođe dobar deo duge noći. Dok je trezven, Ćorkan se brani; i veruje i ne veruje u sve što mu govore; više ne veruje nego što veruje. Upravo, dok je trezan on ne veruje ništa, ali čim je pijan, ponaša se kao da veruje. Jer kad ga ponese alkohol, onda se više ne pita šta je istina a šta šala i laž. Istina je da on već posle druge flašice ruma oseti mirisni vetar otud od daleke, nedostižive Bruse, i vidi, lepo vidi, njene zelene bašte i bele građevine. Stvarnost je da je on prevaren, nesrećan od rođenja u svemu, u porodici, u imanju, u ljubavi; da mu je učinjeno krivo, toliko krivo da su i bog i ljudi njegovi dužnici. Izvesno je da on nije ovo što izgleda i kakvim ga ljudi smatraju. I sa svakom čašom sve ga više muči potreba da to kaže ovima oko sebe, iako i sam oseća kako je teško dokazivati jednu istinu koja je u njemu jasna i očigledna, ali protiv koje govori sve što je na njemu i oko njega. Pa ipak, već posle prve čašice ruma, on to objašnjava svakom, po svu noć, iskidanim rečima, grotesknim pokretima, kroz pijane suze. I što on više i življe objašnjava, ovi oko njega sve se više smeju i šegače. Smeju se toliko i tako slatko da im se nadimaju slabine i pucaju vilice od tog smeha koji je zarazan, neutoljiv, i slađi od svakog jela i pića. Smejući se zaboravljaju čamotinju zimske noći, i pored Ćorkana, i sami piju bez mere. — Ubij se! — kaže mu Mehaga Sarač, koji svojim hladnim i prividno ozbiljnim načinom ume najbolje da izazove i razdraži Ćorkana. — Kad ti nisi bio kadar da otmeš Pašu od onog đuturuma Hadži-Omera, onda ne treba da živiš. Ubij se, Ćorkane, to ti je moj savet. — Eh, »ubij se, ubij se«, — vajka se Ćorkan. — Misliš ti da ja nisam na to pomišljao? Sto puta sam polazio da sa kapije skočim u Drinu i sto puta me nešto vraćalo. — Šta te vraćalo? Strah te vraćao. Pun tur, Ćorkane! — E, nije! Nije strah, tako mi boga, nije strah. U opštoj graji i smehu, Ćorkan skače, bije se u grudi, kida komadić od hleba koji je pred njim i unosi ga nepomičnom i hladnom Mehagi u lice. — Vidiš li ovo? E, ovoga mi hljeba i nimeta, nije strah, nego ... Tu neko odjednom zapjeva, tanko i iznenada: Na tvom licu više ne sja. I svi prihvataju pesmu i zaglušuju Mehagu, koji viče prema Ćorkanu: — U-bij-se! I tako pevajući padaju i sami u zanos u koji su hteli da nateraju ovoga siromaha, dok se na kraju sve ne pretvori u potpuno ludu terevenku. Jedne februarske noći su tako osvanuli, mahnitajući zajedno sa svojom žrtvom, Ćorkanom, i sami žrtve svoga ludovanja. Bilo se već razdanilo kad su svi zajedno izišli iz mehane i onako vrući, vileni i zabreklih damara od pića, otišli na most, koji je bio gotovo pust i sav pokriven poledicom. Sa velikom grajom i grohotnim smehom, ne obazirući se na retke rane prolaznike, kladili su se: ko sme da pređe most, ali po uskoj kamenoj ogradi, bleštavoj od tankog leda. — Smije Ćorkan, — viče neko od pijanaca. — Ne smije! Kakav Ćorkan! — Ko ne smije? Ja? Smijem ja, bolan, što živ čovjek ne smije, — vikao je Ćorkan bijući se gromko u prsa. — Ne smiješ! Čik stisni! — Smijem, valahi! — Smije Ćorkan! Smije! — Ne smije! Laže! Tako su se nadvikivali i razmetali pijani ljudi, iako su se i na ovako širokom mostu jedva na nogama držali, jer su svi teturali, posrtali i hvatali se jedan za drugog. Nisu ni primetili kad se Ćorkan uspeo na kamenu ogradu. Najednom su videh da lebdi iznad njih, i onako pijan i raspasan, nastoji da se održi i da korača po pločama na zidu. Kamena ograda je široka svega tri pedlja. Ćorkan se povodi čas levo čas desno. Levo je most i na mostu, tu ispod njegovih nogu, gomila pijanih ljudi koja ga u stopu prati i dovikuje mu neke reči koje on jedva razume, i to kao nerazumljiv šum. A desno praznina, i u toj praznini, dole negde duboko, šumi nevidljiva reka; sa nje se puši gusta para i kao beo dim diže u studeno jutro. Retki prolaznici su zastajali, i uplašeni, raširenih očiju, gledali pijanog čoveka, koji umesto po mostu ide po njegovoj uskoj i klizavoj ogradi, nadnesen nad dubinom, mašući očajno rukama da bi održao ravnotežu. I od pijanog društva neki, malo trezniji i prisebniji, zastadoše kao probuđeni, i bledi od straha posmatraju opasnu igru. Drugi su, ne shvatajući opasnosti, išli pored ograde i svojim povicima i dalje pratili pijanog čoveka koji, nišući se i povodeći poigrava nad dubinom. Svojim opasnim položajem Ćorkan se odjednom izdvoji i sad je kao neko džinovsko čudovište visoko iznad njih. Prvi koraci su oprezni i tromi. Njegove teške kundure svaki čas se okliznu po pločama, prevučenim poledicom. Čini mu se da noge beže ispod njega, da ga dubina pod njim neodoljivo privlači, da se mora otisnuti i pasti, da već pada. Ali taj neobični položaj i blizina velike opasnosti davali su mu novu snagu i dotle nepoznate moći. Boreći se da održi ravnotežu, sve je življe poskakivao i sve se više lomio u pasu i u kolenima. Umesto da korača, on je, ni sam ne zna kako, počeo da igra, sitno, bezbrižno, kao da je na širokoj zelenoj poljani a ne na uskom ćenaru i poledici. I odjednom je postao lak i vešt, kao što čovek biva ponekad u snovima. Njegovo zdepasto i iznureno telo sada je bez težine. Pijani Ćorkan je poigravao i lebdeo nad provalijom kao krilat. Osećao je kako iz njegovog tela, zajedno sa muzikom po kojoj igra, teče vesela snaga koja daje sigurnost i ravnotežu. Igra ga je nosila kud ga hod ne bi nikad proneo. I ne pomišljajući više na opasnost i mogućnost pada, cupkao je s noge na nogu i pevao, raširenih ruku kao da se sam prati uz šarkiju. — Tiridam, tiridam tiridiridiridiridiridam, tiridam ... haj, haj, haj, haj! Peva Ćorkan i sam sebi daje takt po kome sigurno i poigravajući prelazi svoj opasni put. Noge savija u kolenima, a glavu naginje čas levo čas desno. — Tiridam, tiridam... hajhaj! U tom izuzetnom i opasnom položaju, uzvišen iznad svih, on nije više onaj veselnik Ćorkan iz čaršije i mehane; nije ni to pod njim klizava i uska kamena ograda poznatog mosta na kome je hiljadu puta žvakao svoj somun i, misleći o slatkoj smrti u talasima, zaspao u hladovini na kapiji. Ne, to je to daleko i neostvarljivo putovanje o kome mu svake večeri u mehani govore, sa grubim zadirkivanjem i podsmehom, i na koje se sad, evo, najposle krenuo. To je ona svetla željena staza velikih podviga, a tamo na dalekom njenom kraju, tamo je carski grad Brusa sa istinskim bogatstvom i zakonitim nasleđem, a tamo je negde i sunce koje je zašlo, i lepa Paša sa muškim detetom, njegova žena sa njegovim sinom. Tako je, igrajući u zanosu, obišao i onaj istureni deo ograde koji okružuje sofu, a zatim i drugu polovinu mosta. Kad je stigao do kraja, skočio je na drum i gledao zbunjeno oko sebe, začuđen da se sve svršilo opet na tvrdom i dobro poznatom višegradskom putu. Društvo koje ga je dotle pratilo sa povicima hrabrenja i šalama, dočekalo ga je odmah. Pritrčali su i oni koji su, uplašeni, bili zastali. Stali su da ga grle, tapšu po ramenima i po izbledelom fesu. Vikali su svi u jedan glas. — Aferim, Ćorkane, pile od sokola! — Aferim, gazijo! — Rum za Ćorkana! — derao se Santo Papo promuklim glasom, sa španskim izgovorom, misleći da je u mehani i šireći ruke kao da ga razapinju. U toj opštoj gužvi i vrevi neko je već predložio da se ne rastaju i ne odlaze kućama, nego da nastave dalje da piju, u slavu Ćorkanovog podviga. Deca koja su tada bila u osmoj ili devetoj godini i toga jutra hitala preko zamrzlog mosta ka svojoj udaljenoj školi, zastajala su i gledala neobičan prizor. Od čuđenja su im bila otvorena mala usta iz kojih se vila bela para. Onako sitni, umotani, sa tablicama i knjigama pod pazuhom, oni nisu mogli da shvate ovu igru odraslih ljudi, ali im je za ceo život, zajedno sa linijom njihovog rodnog mosta, ostala u očima slika dobro poznatog Ćorkana, koji preobražen i lak, poigravajući smelo i radosno, kao mađijom nošen, hoda onuda kuda je zabranjeno i kud niko ne ide. Prošlo je dvadesetak godina od kako su prva austrijska, žuto obojena vojna kola prešla most. Dvadeset godina pod okupacijom, to je dug niz dana i meseci. Svaki taj dan i mesec, uzet za sebe, izgleda nesiguran i privremen, ali svi zajedno sačinjavaju srazmerno najduži period mira i materijalnog napretka što ga je kasaba ikad zapamtila, glavni deo života onog naraštaja koji je u trenutku okupacije ulazio u godine punoletstva. To su bile te godine prividnog blagostanja i sigurne, pa ma i male zarade, kad su majke, govoreći o svom sinu, dodavale: »Da je živ i zdrav i da mu Bog da lak hljeb!«; kad je i žena onog visokog Ferhata, večitog siromaha, koji pali opštinske fenjere po sokacima i prima za to dvadeset forinti mesečno, govorila sa ponosom: »Šućur dragom Bogu kad je i moj Ferhat ajlukčija.« Tako su tekle i poslednje godine XIX veka, godine bez uzbuđenja i krupnih događaja, kao što teče mirna i razlivena reka pred neizvesnim ušćem. Po njima sudeći izgledalo je kao da nestaje tragičnih akcenata u životu evropskih naroda, pa i u kasabi pored mosta. A ukoliko bi se ponekad i javili negde u svetu, oni ili nisu dopirali do nas ili su nama ovde bili daleki i nerazumljivi. Tako je jednog letnjeg dana, posle toliko vremena, iskrsnuo opet na kapiji beo, služben oglas. Bio je kratak, ovog puta opervažen jakom crnom prugom, i javljao je da je Njeno Veličanstvo carica Jelisaveta poginula u ženevi, kao žrtva odvratnog atentata, od ruke italijanskog anarhiste Lukenija. Oglas je dalje sadržavao gnušanje i duboku žalost svih naroda velike Austro-Ugarske Monarhije i pozivao ih da se u podaničkoj vernosti još čvršće okupe oko prestola i da tako budu najbolja uteha vladaocu koga je sudbina tako teško pogodila. Plakat je bio prilepljen ispod bele ploče sa natpisom, kao nekad proglas generala Filipovića o okupaciji zemlje, i svet ga je čitao s uzbuđenjem, jer je bila reč o carici, ženi, ali bez pravog razumevanja i dubljeg učešća. Nekoliko večeri nije bilo pesme ni glasnog veselja na kapiji, jer je sama vlast tako naredila. U kasabi je bio samo jedan čovek koga je ova vešt teško pogađala. To je bio Pjetro Sola, jedini Italijan u varoši, preduzimač i zidar, kamenorezac i slikar; ukratko svaštar i veštak naše kasabe. Majstor Pero, kako ga je zvala cela kasaba, došao je još uz okupaciju, nastanio se ovde, oženivši se nekom Stanom, sirotom devojkom ne baš najboljeg glasa. Bila je riđa, snažna, dvaput veća od njega, i važila je kao žena oštra jezika i teške ruke, sa kojom je bolje ne upuštati se u svađu. A majstor Pero bio je sitan, pognut, dobroćudan čovek, plavih, krotkih očiju i oborenih brkova. Lepo je radio i dobro zarađivao. S vremenom je postao pravi kasabalija, samo jezik i izgovor nije mogao nikad da savlada, kao ni Lotika. Zbog njegovih zlatnih ruku i dobre ćudi svi su ga u kasabi v