Na Drini 7

Ta zategnutost koja se u svetu zvala »aneksiona kriza« a koja je ovde bacila svoju zloguku senku i na most i na kasabu pored njega, naglo je popustila. Tamo negde u prepisci i pregovorima između zainteresiranih prestonica nađeno je za nju mirno rešenje. Granica, ta oduvek lako zapaljiva granica, nije ovoga puta planula. Vojska koja je u onolikom broju ispunila varoš i sela po granici, počela je sa prvim proletnjim danima da se povlači i smanjuje. Ali, kao što je uvek bivalo, promene koje je ta kriza izazvala ostale su i posle nje. Stalni garnizon u varoši mnogo je veći nego što je bio ranije. Most je i dalje miniran. Na to više niko i ne misli, osim Alihodže Mutevelića. Ono zemljište na levom zaravanku pored mosta, iznad starinskog zida, na kome se nalazi sreska bašta, preuzele su sada vojne vlasti. Sredinom bašte posečene su voćke i na tom mestu sagrađena lepa kuća na sprat. To je nova oficirska kasina, jer je dotadašnja, jedna prizemna mala zgrada, gore na Bikavcu, postala tesna za povećan broj oficira. Tako je sada sa desne strane mosta bio Lotikin hotel a sa leve oficirska kasina, dve bele, gotovo jednake zgrade; između njih pijac, okružen dućanima, a iznad pijaca na maloj uzvisini velika kasarna koju narod zove Kameniti han, u sećanju na Mehmedpašin karavan-seraj, koji je nekad bio na tom mestu pa nestao bez traga. Cene koje su prošle jeseni skočile, usled prisustva toliko vojske, ostale su nepromenjene, sa mnogo više izgleda na dalje dizanje nego na vraćanje na staro. Te godine otvorene su dve banke, srpska i muslimanska. Svet se služi menicom, kao lekom. Sad se svak lakše zadužuje. Ali što god više ima novca, više ga treba. Samo onima koji troše bez računa, više nego što privređuju, izgleda život još nekako lak i lep. Ali trgovci i ljudi od posla zabrinuti su. Kreditni rokovi za plaćanje robe bivaju sve kraći. Dobra i sigurna mušterija biva reda. Sve je veći broj artikala koji su po ceni iznad kupovne snage većine sveta. Pazaruje se namalo i sve se više traže jevtinije vrste robe. Obilnije kupuju još samo nesigurne platiše. Jedini siguran i dobar posao jesu liferacije za vojsku ili neku državnu ustanovu, ali to ne može svakome da zapane. I državni porezi i opštinski nameti bivaju sve veći i mnogobrojniji; strogost pri uterivanju raste. Iz daljine se oseća nezdravo ljuljanje na berzama. Dobici koji nastaju od toga idu u nevidljive ruke, a štete se protežu do u najudaljenije krajeve monarhije i raspoređuju po sitnoj trgovini, sve do prekupca i potrošača. I opšte raspoloženje duhova u kasabi nije ni vedrije ni mirnije. Ono naglo popuštanje zategnutosti nije donelo istinsko smirenje duhova ni kod Srba ni kod muslimana u kasabi; ostavilo je samo skriveno razočaranje kod jednih a talog nepoverenja i straha od budućnosti kod drugih. Iščekivanje velikih događaja počinje ponovo da raste, bez vidljiva razloga i neposrednog povoda. Nada se narod nečemu i strahuje od nečega (upravo, jedni su koji se nadaju a drugi koji strahuju), i sve prima i posmatra samo pod tim vidom i s tim u vezi. Proste, srce se uznemirilo u čoveku, i u onom neukom i najprostijem, naročito kod mlađeg sveta, i nikome nije dovoljan njegov jednolični život, kakav je dotle vukao godinama. Svak želi više, traži bolje, ili strepi od goreg. Stariji ljudi još žale za onom »slatkom tišinom« koja je u tursko vreme smatrana kao krajnji cilj i najsavršeniji oblik javnog i privatnog života, i koja je vladala još i u prvim decenijima austrijske vlasti. Ali takvih je malo. Sav ostali svet traži glasan, uzbudljiv i nemiran život. Hoće doživljaj ili odjek tuđih doživljaja, ili bar šarenilo, huku i uzbuđenje, koji daju iluziju doživljaja. A to menja ne samo stanje u duhovima nego i sam spoljni izgled varoši, čak i onaj drveni i ustaljeni život na kapiji, život tihih razgovora i mirnog razmišljanja, vedrih šala i sevdalijskih pevanja, između vode, neba i planina, počinje da se menja. Kafedžija nabavio gramofon, glomaznu drvenu kutiju sa velikom limenom trubom u obliku svetlo-modrog cveta. Njegov sin menja ploče i igle i navija neprestano tu grlatu spravu od koje trešti kapija i odjekuje na obe obale. A morao je da ga nabavi, da ne bi zaostao za ostalim svetom, jer gramofon se čuje ne samo po društvima i čitaonicama nego i po najskromnijim kafanicama u kojima se nekad sedelo pod lipom, na travi ili na svetlom doksatu, i razgovaralo sniženim glasom i sa malo reči. Svuda gramofoni stružu i krešte turske marševe, srpske rodoljubive pesme ili arije iz bečkih opereta, već prema gostima za koje sviraju. Jer, gde nema huke, sjaja i pokreta, tamo svet ne ide i ne pazaruje. Novine se čitaju pohlepno i mnogo ali površno i nadohvat: svak traži samo one koje na prvoj strani donose senzacionalne natpise, ispisane krupnim slovima. Sitno štampane i sabijene članke malo ko čita. Sve što se dešava, praćeno je šumom i bleskom krupnih reči. Mlađi svet ne smatra da je živeo toga dana, ako mu uveče, pre spavanja, ne zvone uši i ne blešte oči od onoga što je preko dana čuo i video. Na kapiju dolaze varoške age i efendije, ozbiljni i naoko ravnodušni, da čuju novinske vesti o tursko-italijanskom ratu u Tripolisu. Lakomo slušaju šta se piše po novinama o mladom i junačkom turskom majoru Enverbegu, koji bije Italijane i brani sultanovu zemlju kao da je potomak Sokolovića ili Ćuprilića. Mršte se na glasnu muziku gramofona, koja ih smeta u mislima, i neprimetno ali duboko i iskreno strepe za sudbinu daleke turske pokrajine u Africi. Desi se da u to vreme, vraćajući se sa posla, prođe preko mosta onaj Petar Talijan, majstor Pero, u svom platnenom odelu belom od kamene prašine i umazanom bojama i terpentinom. Ostareo je i još više pognut, skroman i bojažljiv. Kao i prilikom Lukenijevog atentata na caricu, po nekoj njemu nerazumljivoj logici, i opet je on kriv za nešto što su negde u svetu uradili njegovi zemljaci Italijani sa kojima on već odavno nema nikakve veze. Tada neko od turskih mladića vikne: — 'Oćeš, kurvo, Tripolis? Evo ti, na! I vičući odmeraju za njim »od šake do lakta« i čine druge nepristojne pokrete. A majstor Pero, onako umoran i poguren, sa alatom pod pazuhom, nabije samo šešir jače na oči, stisne grčevito lulu zubima, i pohita svojoj kući uz Mejdan. Tu ga čeka njegova Stana, i ona već ostarela i popustila u snazi, ali još oštra i grlata žena. On joj se gorko žali na tursku momčad koja govori što ne treba i traže od njega Tripolis za koji on do neki dan nije znao ni da postoji. A Stana, kao Stana, neće da ga shvati i požali, nego još tvrdi da je sam kriv i da je i zaslužio da mu dovikuju koješta. — Ti da si muško, ko što nisi, raspalio bi ga tim dlijetom ili čekićem po ćiverici, pa ne bi balijama više na um palo da te zadijevaju, nego bi skakali na noge kad ti prođeš preko ćuprije. — Eh, Stana, Stana, — kaže dobroćudno i malko žalosno majstor Pero, — kako može cojek cojeka čekićem po ćiverici? Tako su tekle sve te godine u sitnim i krupnim uzbuđenjima i u stalnoj potrebi za njima. I tako je došla jesen 1912. godine, a zatim 1913. godina, sa balkanskim ratovima i srpskim pobedama. A po nekom čudnom izuzetku, upravo to što je bilo od tolike važnosti po sudbinu mosta i kasabe i svega što je živelo u njoj, došlo je ćutke, gotovo neopazice. Rumeni na početku i na kraju, a zlatni u sredini, oktobarski dani su prošli nad kasabom koja je očekivala branje kukuruza i novu rakiju. Još je lepo moglo da se sedi na podnevnom suncu na kapiji. Vreme je, izgleda, zaustavilo dah nad kasabom. I upravo tada se desilo. Pre nego što su pismeni ljudi mogli da se razaberu u protivrečnim novinskim vestima, rat između Turske i četiri balkanske države već je izbio i krenuo svojim drevnim putevima preko Balkana. A pre nego što je svet pravo shvatio smisao i zamašaj rata, on je stvarno završen pobedama srpskog i hrišćanskog oružja. I sve se to svršilo daleko odavde, bez ognjeva po granici, bez jeke topova i bez odsečenih glava na kapiji. Kao što je bio slučaj u novcu i u trgovini, i u ovim najkrupnijim stvarima sve se dešava na daljinu i neshvatljivo brzo. Tamo negde daleko u svetu igra se kocka ili bije boj i tamo se rešava i sudbina svakoga od nas. Ali ako je spoljni izgled kasabe bio miran i nepromenjen, u duhovima su ti događaji izazvali čitave oluje najvećih zanosa i najdubljih potištenosti. Jer, kao sve što se dešavalo u svetu poslednjih godina, i to je u kasabi primljeno sa potpuno suprotnim osećanjima kod Srba i kod muslimana; jedino po snazi i dubini njihova su osećanja bila možda jednaka. Događaji su prevazišli sve nade jednih, a sva strahovanja drugih izgledala su opravdana. Želje koje su stotinama godina letele pred sporim hodom istorije, sad nisu više mogle da je prate i stižu u njenom fantastičnom letu na putu najsmelijih ostvarenja. Sve što je kasaba mogla da vidi i neposredno oseti od toga sudbonosnog rata, odigralo se strelovito brzo i neobično jednostavno. Na Uvcu, gde granica između Austro-Ugarske i Turske ide rečicom Uvac i gde drveni most deli austrijsku žandarmsku kasarnu od turske karaule, prešao je turski oficir, zajedno sa malom posadom, na austrijsku stranu. Tu je teatralno prelomio svoju sablju o ogradu na mostu i predao se austrijskim žandarmima. U tom trenutku s brda je silazila siva srpska pešadija. Ona je zamenila nesavremeni asker duž cele granice između Bosne i Sandžaka. Nestalo je tromeđe između Austrije, Turske i Srbije. Turska granica, koja je još juče bila na petnaestak kilometara od kasabe, povukla se odjednom za više od hiljadu kilometara, čak negde tamo iza Jedrena. Tolike i tako krupne promene, izvršene u tako kratkom vremenu, potresle su kasabu u temeljima. Za most na Drini ova je promena bila presudna. Železnička veza sa Sarajevom umrtvila je, kao što smo videli, sve njegove veze sa Zapadom, a sad je naprečac prestala i veza sa Istokom. Upravo, taj Istok, koji ga je i stvorio i koji je do juče još bio tu, istina prodrman i načet, ali stalan i stvaran kao nebo i zemlja, sad je iščezao kao priviđenje, i sad most zaista ne vezuje drugo do dva dela kasabe i ono dvadesetak sela sa jedne i sa druge strane Drine. Veliki kameni most, koji je po zamisli i pobožnoj odluci vezira iz Sokolovića trebalo da spaja, kao jedan od beočuga imperije, dva dela carevine, i da »za bolju ljubav« olakšava prelaz od Zapada na Istok, i obrnuto, bio je sada stvarno odsečen i od Istoka i od Zapada i prepušten sebi kao nasukani brodovi i napuštene bogomolje. Za tri puna veka on je izdržao i nadživeo sve i, nepromenjen, verno služio svome zadatku, ali su se ljudske potrebe okrenule i stvari u svetu promenile: sad je njegov zadatak njega izneverio. Po njegovoj veličini, trajnosti i lepoti, vojske bi mogle preko njega da prelaze i karavani da se nižu još stolećima, ali eto, večnom i nepredvidljivom igrom ljudskih odnosa vezirova zadužbina se našla odjednom odbačena i kao vradžbinom stavljena izvan glavne struje života. Sadašnja uloga mosta nije se podudarala nikako sa njegovim večno mladim izgledom i džinovskim a skladnim srazmerama. Ali on je stajao još isti onakav kakvog ga je video veliki vezir pred unutarnjim pogledom sklopljenih očiju i kakvog ga je ostvario njegov neimar: moćan, lep i trajan, iznad svih promena. Sve ono što je dremalo u ljudima, drevno kao ovaj most i nemo i nepomično kao on, sad je odjednom oživelo i počelo da utiče na svakodnevni život, opšte raspoloženje i ličnu sudbinu svakog pojedinca. Prvi letnji dani 1913. godine, kišoviti i mlaki. Na kapiji sede danju potišteni varoški muslimani, stariji ljudi, po desetak njih oko jednog, mlađeg, koji im čita novine, tumači strane izraze i neobična imena i objašnjava geografiju. Svi mirno puše i nepokolebljivo gledaju preda se, ali se ne da potpuno sakriti da su brižni i potreseni. Prikrivajući uzbuđenje, naginju se nad geografskom kartom na kojoj je označena buduća podela Balkanskog Poluostrva. Gledaju u hartiju i ne vide ništa u tim krivudavim linijama, ali znaju i shvataju sve, jer oni nose svoju geografiju u krvi i biološki osećaju sliku sveta. — Kome bi dopao Ušćup? — pita jedan starac, prividno ravnodušno, mladića koji čita. — Srbiji. — Uh! — A čiji je Selanik? — Grčki. — Uh! Uh! — A Jedrene? — pita drugi tiho. — Bugarsko, belćim. — Uh! Uh! Uh!... Nisu to glasna ni žalovi ta othukivanja, kao kod žena i slabića, nego mukli i duboki uzdasi, koji se gube zajedno sa duvanskim dimom kroz guste brkove u letnjem vazduhu. Mnogi od tih staraca je prešao sedamdesetu godinu. U njihovom detinjstvu turska vlast se pružala od Like i Korduna pa do Stambola, a od Stambola sve do neodređenih pustinjskih granica dalekog i neprohodnog Arabistana. (A »turska vlast« to je velika, nedeljiva i neuništiva zajednica Muhamedove vere, sav onaj deo zemnog šara »gde ezan uči«.) Oni to dobro pamte, ali pamte i to kako se posle, u toku njihovog života, turska vlast povlačila iz Srbije u Bosnu, pa iz Bosne u Sandžak. I sada, evo su doživjeli da je ta vlast kao neka fantastična morska oseka odjednom otplasnula i povukla se negde u nedogled, a oni su ostali ovde, kao vodeno bilje na kopnu, prevareni i ugroženi, prepušteni sebi i svojoj zloj sudbini. Sve je božje davanje, i sve je to, nesumnjivo, obuhvaćeno odredbama božjeg promisla, ali je teško čoveku da shvati sve ovo; dah mu staje i svest se muti, a jednako oseća kako ispod njega podmuklo izvlače zemlju, kao ćilim, i kako granice koje bi trebalo da su trajne i čvrste postaju tečne i promenljive, pomeraju se, udaljuju, i gube, kao ćudljivi proletnji potoci. Sa takvim sećanjima i mislima sede starci na kapiji i slušaju slabo i rasejano šta pišu o svemu tome novine. Slušaju ćutke, iako im reči kojima se u novinama govori o carevima i državama izgledaju drske, lude i neumesne i ceo način pisanja kao nešto bezbožno, protivno večnim zakonima i logici života, nešto što »neće izdobriti« i sa čim se častan i razuman čovek ne može pomiriti. Nad njihovim glavama vije se duvanski dim. Nebom visoko brode beli, iskidani oblaci kišovitog leta a zemljom brze i široke senke. A noću, do u kasne sate, sede na toj istoj kapiji mladići iz srpskih kuća i pevaju glasno i prkosno pesmu o srpskom topu, a niti ih ko globi ni kažnjava. Među njima često se primećuju studenti i đaci srednjih škola. To su većinom bledi i mršavi mladići, sa dugom kosom i crnim, plitkim šeširom širokog oboda. Oni dolaze ove jeseni vrlo često, iako je školska godina već otpočela. Dođu vozom od Sarajeva, sa preporukama i lozinkama, omrknu ovde na kapiji, ali ne osvanu sutradan u kasabi, jer ih višegradski mladići prebacuju utvrđenim kanalima u Srbiju. A sa letnjim mesecima, kad nastupi vreme školskog raspusta, ožive varoš i kapija od đaka i studenata, koji su rodom odavde i koji dolaze kućama. Oni tada utiču na ceo život u kasabi. Krajem juna meseca stižu u grupi sarajevski gimnazisti, a u prvoj polovini jula meseca, jedan po jedan, pravnici, medicinari, filozofi sa univerziteta iz Beča, Praga, Graca i Zagreba. Sa njihovim dolaskom menja se i sam spoljni izgled kasabe. Po čaršiji i na kapiji vide se njihovi mladi likovi, izmenjeni i strani, i odudaraju držanjem, govorom i odelom od ustaljenih navika i večno iste nošnje kasabalijskog sveta. Na njima su odela ugasitih boja i poslednjeg kroja. To je onaj »Glockenfagon« koji u celoj Srednjoj Evropi važi kao poslednja reč mode i vrhunac dobrog ukusa. Na glavama nose šešire od meke panamske slame, sa oborenim obodom i sa vrpcom u šest raznih diskretnih boja. Na nogama amerikanske cipele široke i sa jako uzdignutim kapicama. Većina ima štap od bambusa neobične debljine. U rupici kaputa metalna značka Sokola ili nekog studentskog udruženja. Studenti donesu u isto vreme i nove reči i pošalice, nove pesme, nove igre sa zimušnjih balova, a naročito nove knjige i brošure, srpske, češke i nemačke. I ranije za prvih dvadesetak godina austrijske okupacije, bivalo je da mladići iz kasabe odlaze na studije, ali niti su bili u ovolikom broju ni nadahnuti ovim duhom. Nekolicina je za ta prva dva decenija svršila učiteljsku školu u Sarajevu, a dvojica, trojica pravo ili filozofiju u Beču, ali sve su to bili retki izuzeci, skromni mladići koji su tiho i neprimetno polagali svoje ispite, a po svršenim studijama gubili se u sivoj i nepreglednoj vojsci državne birokratije. Ali od nekog vremena broj studenata iz kasabe naglo se uvećao. Uz pomoć nacionalnih prosvetnih društava sada već odlaze na univerzitete i seljački sinovi i deca sitnih zanatlija. Još više se promenio duh i karakter samih studenata. To više nisu oni nekadašnji studenti iz prvih godina posle okupacije, krotki i bezazleni mladići, predani svaki svojim studijama u najužem smislu reči. A nisu ni obični kasabalijski meraklije ni nekadašnji momci, buduće gazde i esnaflije, koji su u određeno doba života trošili suvišak snage i mladosti na kapiji i za koje se u porodici govorilo: »Oženi ga da ne pjeva!« To su novi ljudi, koji se školuju i vaspitavaju po raznim gradovima i državama i pod različitim uticajima. Iz velikih gradova, sa univerziteta i gimnazija na kojima uče, ti mladići dolaze zasenjeni osećanjem gorde smelosti kojim prvo i nepotpuno znanje ispunjava mladog čoveka, i poneseni idejama o pravu naroda na slobodu i čoveka pojedinca na uživanje i dostojanstvo. Sa svakim letnjim raspustom oni donose slobodoumna shvatanja društvenih i verskih pitanja i zanos oživelog nacionalizma, koji je u poslednje vreme, naročito posle srpskih pobeda u balkanskim ratovima, porastao do opšteg verovanja, a kod mnogih mladića do fanatične želje za delom i ličnim žrtvovanjem. Kapija je glavno mesto njihovih sastanaka. Tu se iskupljaju posle večere. I u mraku, pod zvezdama ili na mesečini, u mirnoj noći, nad hučnom rekom, odjekuju njihove pesme, šale, glasni razgovori i beskrajne prepirke, nove, smele, naivne, iskrene i bezobzirne. Sa đacima su tu redovno i njihovi drugovi iz detinjstva koji su zajedno s njima učili ovde osnovnu školu pa posle ostali u kasabi kao šegrti, trgovački pomoćnici, sitni pisari u opštini ili nekom preduzeću. Njih ima dve vrste. Jedni su zadovoljni svojom sudbinom i životom kasabe u kojoj će ostati da vek vekuju. Oni sa ljubopitstvom i simpatijom gledaju svoje školovane drugove, dive im se, ne poredeći se nikad sa njima; i bez najmanje surevnjivosti učestvuju u njihovom razvitku i usponu. Drugi su nepomireni sa životom u kasabi na koji su sticajem prilika osuđeni, željni nečeg što smatraju višim i boljim a što im se izmaklo i što im sa svakim danom postaje sve dalje i nedostižnije. Iako i dalje druguju sa svojim drugovima studentima, ti mladići obično se odvajaju od ovih svojih školovanih vršnjaka, bilo svojom grubom ironijom, bilo neprijatnim ćutanjem. Oni ne mogu kao jednaki da učestvuju u svima njihovim razgovorima. Zato mučeni stalno osećanjem svoje nedoraslosti, oni čas preterano i neiskreno podvlače u govoru svoju prostotu i neukost, u poređenju sa srećnijim drugovima, čas se opet jetko svemu podsmevaju sa visine svoga neznanja. I u jednom i u drugom slučaju, zavist odiše iz njih kao gotovo vidna i osetna snaga. Ali mladost još lako podnosi prisustvo i najgorih nagona i živi i kreće se slobodno i bezbrižno između njih. Bilo je i biće zvezdanih noći nad kasabom, i raskošnih sazvežđa i mesečina, ali nije bilo i bogzna da li će još biti takvih mladića koji u takvim razgovorima sa takvim mislima i osećanjima bdiju na kapiji. To je naraštaj pobunjenih anđela, u onom kratkom trenutku dok još imaju i svu moć i sva prava anđela i plamenu gordost pobunjenika. Ovi sinovi seljaka, trgovaca ili zanatlija iz zabačene bosanske kasabe dobili su od sudbine, bez svoga naročitog napora, otvoren izlaz u svet i veliku iluziju slobode. Sa svojim urođenim kasabalijskim osobinama oni su odlazili u taj svet, birali manje-više sami, prema svojim sklonostima, trenutnim raspoloženjima ili ćudima slučaja, predmet svojih studija, vrstu svojih zabava i krug svojih poznanstava i prijatelja. U većini oni nisu mogli ni umeli da obuhvate i zagrabe mnogo od onoga što su uspevali da vide, ali nije bilo nijednoga koji nije imao osećanje da može da zahvati gde god hoće i da je sve što prigrli njegovo. Život (ta reč je dolazila vrlo često u njihovim razgovorima, kao i u književnosti i politici toga vremena, gde se pisala sa velikim početnim slovom), život je stajao pred njima kao objekt, kao poprište za njihova oslobođena čula, za njihova umna ljubopitstva i osećajne podvige, koji nisu poznavali granica. Svi su putevi pred njima, otvoreni, pukli do u beskraj; na većinu od tih puteva neće oni nikad ni nogom stupiti, pa ipak opojna slast života bila je u tome što su mogli (bar u teoriji) slobodno da biraju koji hoće i smeli da posrću od jednog do drugog. Sve ono što su drugi ljudi, druge rase, u drugim zemljama i vremenima, postigli i stekli u nizu naraštaja, u toku vekovnih napora, po cenu života, ili odricanja i žrtava, većih i skupljih od života, sve je to ležalo pred njima kao slučajno nasledstvo i opasan dar sudbine. Izgledalo je fantastično i neverovatno, pa ipak je bilo istinito: oni su mogli da čine sa svojom mladošću šta hoće, u jednom svetu gde su zakoni društvenog i ličnog morala, sve tamo do daleke granice kriminala, bili upravo tih godina u punoj krizi, slobodno tumačeni, primani ili odbacivani od svake skupine ljudi i svakog pojedinca; oni su mogli da misle kako hoće, da sude o svemu, slobodno i neograničeno; oni su smeli da govore šta hoće, i za mnoge od njih te reči su bile isto što i dela, one su zadovoljavale njihove atavističke potrebe za junaštvom i slavom, silovitošću i razaranjem, a nisu povlačile za sobom obavezu na delanje ni neku vidljivu odgovornost zbog izrečenog. Najdarovitiji među njima prezirali su ono što je trebalo da uče i potcenjivali ono što mogu da urade, a ponosili se onim što ne znaju i zanosili onim što je izvan njihove moći. Teško je zamisliti opasniji način da se uđe u život i sigurniji put ka izuzetnim delima i ka potpunom slomu. Samo najbolji i najjači među njima bacali su se zaista sa fanatizmom fakira u akciju i tu sagarali kao mušice, da bi od svojih vršnjaka odmah bili slavljeni kao mučenici i svetitelji (jer nema naraštaja koji nema svoje svetitelje) i podizani na pjedestal nedostižnih uzora. Svaki ljudski naraštaj ima svoju iluziju u odnosu prema civilizaciji; jedni veruju da učestvuju u njenom raspaljivanju, a drugi da su svedoci njenog gašenja. U stvari, ona uvek i plamsa i tinja i gasne, već prema tome sa koga mesta i pod kojim uglom je posmatramo. Ovaj naraštaj, koji sada pretresa filozofska, društvena i politička pitanja na kapiji, pod zvezdama, iznad vode, samo je bogatiji iluzijama; inače u svemu sličan drugima. I on ima osećanje i da pali prve vatre jedne nove civilizacije i da gasi poslednje plamenove druge, koja dogoreva. Ono što bi se za njih naročito moglo kazati, to je: da nije bilo odavno pokoljenja koje je više i smelije maštalo i govorilo o životu, uživanju, i slobodi, a koje je manje imalo od života, gore stradalo, teže robovalo i više ginulo nego što će stradati, robovati i ginuti ovo. Ali za tih letnjih dana 1913. godine sve je to bilo još u smelim ali neodređenim nagoveštajima. Sve je izgledalo kao uzbudljiva i nova igra na ovom drevnom mostu koji se na mesečini julskih noći belasao čist, mlad i nepromenljiv, a savršeno lep i jak, jači od svega što vreme može da donese i ljudi da smisle i učine. Kako jedna topla noć u mesecu avgustu liči na drugu, tako su i razgovori ovih kasabalijskih đaka i studenata uvek isti ili slični. Odmah posle brze i slatke večere (jer dan je prošao u kupanju i sunčanju), jedan po jedan stižu na kapiju. Janko Stiković, sin jednog abadžije sa Mejdana, koji studira već četiri semestra prirodne nauke u Gracu. To je mršav mladić sa oštrim profilom i glatkom crnom kosom, sujetan, osetljiv, nezadovoljan samim sobom, ali još više svim oko sebe. Čita mnogo i piše članke, pod već poznatim psevdonimom, u revolucionarnim omladinskim listovima koji izlaze u Pragu i Zagrebu. Ali on piše i pesme i objavljuje ih. pod jednim drugim psevdonimom. Spremio je već zbirku, koju treba da izda »Zora« (»Izdavačko preduzeće za nacionalističke edicije«). Osim toga on je dobar govornik i vatren debater na đačkim sastancima. Velimir Stevanović, zdrav i krupan mladić, podsvojče bez određenog porekla; ironičan, realan, štedljiv i marljiv; završava medicinu u Pragu. Jakov Herak, sin dobroćudnog i popularnog višegradskog pismonoše, crn, sitan, pravnik, oštrog pogleda i brze reči, socijalista, polemičan duh koji se stidi svoga dobrog srca i krije svako osećanje. Ranko Mihailović, ćutljiv i dobroćudan mladić, koji studira pravo u Zagrebu, pomišlja već sada na činovničku karijeru i slabo i mlako učestvuje u drugarskim prepirkama i razgovorima o ljubavi, politici, i pogledima na život i društveno uređenje. On je, po majci, praunuk onog prote Mihaila čija je glava, sa cigaretom u ustima, bila nataknuta na kolac i izložena na ovoj istoj kapiji. Tu je i nekoliko sarajevskih gimnazista koji lakomo slušaju starije drugove i njihova pričanja o životu u velikim gradovima, i maštom, koju šibaju dečačka sujeta i pritajene želje, zamišljaju sve kao još mnogo veće i lepše nego što jeste i što može da bude. Tu je i Nikola Glasinčanin, bled i krut mladić koji je zbog siromaštva, tankog zdravlja i slabog uspeha morao da napusti gimnaziju, posle četvrtog razreda, da se vrati u kasabu i primi mesto pisara kod nemačke firme koja izvozi drvo. On je iz propale gazdinske porodice sa Okolišta. Njegov deda Milan Glasinčanin umro je nekako ubrzo posle okupacije, u sarajevskoj ludnici, pošto je u mladosti prokockao veći deo imetka. Odavno je umro i otac mu, gazda Petar, bolešljiv čovek bez volje, snage i ugleda. Sad ovaj Nikola provodi po ceo dan na obali reke, pored radnika koji valjaju i splave teške borove balvane, beleži kubike merenog drveta, a posle ih u kancelariji sabira i unosi u spiskove. Taj jednolični posao, među sitnim ljudima, bez poleta i šireg vidika, on oseća kao muku i poniženje, a odsustvo svakog izgleda da bi mogao ili promeniti svoj društveni položaj ili napredovati u njemu, stvorilo je od osetljivog mladića prerano zrelog, žučnog i ćutljivog čoveka. On čita mnogo u slobodnim časovima ali ga ta duševna hrana ne snaži i ne podiže jer sve to prozukne u njemu. Njegova zla sudbina, samoća i patnja otvorile su mu oči i izoštrile duh za mnoge stvari, ali i najlepše misli i najdragocenija saznanja mogu samo da ga još više obeshrabre i ogorče, jer mu još jače osvetljavaju njegov neuspeh i njegov bezizgledan život u kasabi. Tu je, najposle, i Vlado Marić, bravar po zanimanju, veseljak i dobričina, koga njegovi drugovi sa visokih škola vole i prizivaju, koliko zbog njegovog jakog i lepog baritona toliko zbog njegove prostosrdačnosti i dobrote. Taj snažni mladić sa »šloserskim« kačketom na glavi spada među one skromne ljude koji su dovoljni sami sebi, ni sa kim se ne mere i ne upoređuju, zahvalno i mirno primaju ono što im život pruža i jednostavno daju od sebe sve što imaju i mogu. Tu su i dve varoške učiteljice, Zorka i Zagorka, obe rodom iz kasabe. Za njihovu naklonost otimaju se svi ovi mladići i pred njima i oko njih igraju ljubavnu igru, naivnu, zamršenu, bleštavu, mučnu. Pred njima se vode diskusije, kao turniri pred damama ranijih stoleća; zbog njih se, posle sedi na kapiji i puši u mraku i samoći, ili peva sa društvom koje je dotle negde pilo; zbog njih su među drugovima potajne mržnje, nevešto skrivane ljubomore, i otvoreni sukobi. Oko deset sati one odlaze. Mladići ostaju još dugo, ali raspoloženje na kapiji opada, borbena rečitost popušta. Stiković, koji obično vodi glavnu reč, večeras ćuti i puši. On je poremećen i nezadovoljan u sebi, ali krije to kao što krije uvek sva svoja istinska osećanja, i nikad ne uspeva da ih potpuno sakrije. On je danas posle podne imao prvi sastanak sa učiteljicom Zorkom, zanimljivom devojkom punih oblika tela, bleda lica i žarkih očiju. Oni su, na Stikovićevo veliko navaljivanje, ostvarili ono što je u kasabi najteže: da se mladić i devojka sastanu na skrovitom mestu a da to niko ne vidi i ne sazna. Našli su se u njenoj školi koja je sada, preko raspusta, potpuno pusta. On je ušao iz jedne ulice, kroz baštu, a ona iz druge, na glavni ulaz. Našli su se u jednoj polumračnoj, prašnoj prostoriji u kojoj su sve do plafona bile naslagane đačke klupe. Tako je ljubavna strast često prisiljena da traži zabačena i ružna mesta. Nisu mogli ni da sednu ni da legnu. Bili su oboje zbunjeni i nespretni. I suviše željni i plahoviti, oni su se grlili i savijali na jednoj od onih istrošenih klupa koje je ona tako dobro poznavala, ne gledajući i ne primećujući ništa oko sebe. Prvi se otreznio on. I grubo, bez prelaza, kao što rade mladi ljudi, stao je da popravlja odelo na sebi i da se prašta. Ona se rasplakala. Razočaranje je bilo obostrano. Kad je koliko toliko umirio devojku, izišao je, gotovo pobegao, na sporedni ulaz. Kod kuće je zatekao poštara koji mu je doneo omladinski časopis sa njegovim člankom »Balkan, Srbija i Bosna i Hercegovina«. Ponovno čitanje svoga članka odvratilo mu je misli od malopređašnjeg doživljaja. Ali i u tome je nalazio uzroke nezadovoljstvu. U članku je bilo štamparskih grešaka, neke rečenice su mu izgledale smešne; sada, kad se ništa više nije dalo promeniti, činilo mu se da bi se mnoge stvari mogle kazati lepše, jasnije a sažetije. A večeras, evo, celo veče sede na kapiji i pred tom istom Zorkom diskutuju o njegovom članku. Njegov glavni protivnik je govorljivi i borbeni Herak, koji sve posmatra i kritikuje sa ortodoksnog socijalističkog gledišta. Ostali učestvuju u debati samo s vremena na vreme. A dve učiteljice ćute i spremaju nevidljiv venac pobedniku. Stiković se slabo brani; prvo, što sada odjednom i sam vidi mnoge slabosti i nelogičnosti u svome članku, iako to nipošto ne bi pred drugima priznao; drugo, što ga muči sećanje na današnje poslepodne u prašnoj i sparnoj školskoj sobi, na scene koje mu sada dolaze i smešne i ružne a koje su bile dugo predmet njegovih najvrelijih želja i najživljih nastojanja oko lepe učiteljice. (Ona sada sedi tu u letnjem mraku i posmatra ga svojim sjajnim očima.) Oseća se kao dužnik i kao krivac i mnogo bi dao da danas nije bio u školi i da ona sada nije ovde. U takvom raspoloženju ovaj mu Herak dolazi kao neka nasrtljiva zolja od koje se teško odbraniti. Čini mu se da mora da odgovara ne samo za svoj članak nego i za ono što se danas posle podne u školi dogodilo. A najviše bi voleo da može sada da je sam, daleko negde odavde i da može mirno da misli o nečem što nije ni članak ni devojka. Ali samoljublje ga je teralo da se brani. Stiković je citirao Cvijića i Štrosmajera, a Herak Kauckog i Bebela. — Vi mećete kola pred rudu, — vikao je Herak, analizirajući Stikovićev članak. — Ne može se sa balkanskim seljakom, koji je ogrezao u siromaštvu i svakoj bijedi, nigdje i ni u kom slučaju osnivati trajna i dobra državna formacija. Samo prethodno ekonomsko oslobođenje eksploatisanih klasa, seljaka i radnika, dakle ogromne većine naroda, može stvoriti realne uslove za formiranje samostalnih država. To je prirodan proces i put kojim treba ići, a nipošto obrnuto. Stoga se i nacionalno oslobođenje i ujedinjenje moraju izvršiti u duhu socijalnog oslobođenja i preporoda. Inače, desiće se da će seljak, radnik i sitan građanin unijeti i u nove državne formacije, kao smrtonosnu zarazu, svoj pauperizam i svoju ropsku ćud, a malobrojni eksploatatori svoj parazitski, reakcionarni mentalitet i sve svoje antisocijalne nagone. A od toga ne može da bude ni trajne države ni dobrog društva. — Sve je to tuđinska, knjiška mudrost, dragi moj, — odgovarao je Stiković, — koja iščezava pred živim zamahom probuđenih nacionalnih snaga, u prvom redu kod Srba, a zatim i kod Hrvata i Slovenaca, koje sve teže ka jednom cilju. Stvari se ne razvijaju prema predviđanjima njemačkih teoretičara, ali zato idu u potpunoj saglasnosti sa dubokim smislom naše istorije i našeg rasnog pozvanja. Od Karađorđevog poziva: »Svaki svoga ubijte subašu!« rješavaju se socijalna pitanja na Balkanu putem nacionalnih oslobodilačkih pokreta i ratova. I sve ide savršeno logično: od manjega ka većem, od regionalnog i plemenskog ka nacionalnom i državotvornom. Zar nisu naše pobjede na Kumanovu i Bregalnici u isto vrijeme najveće pobjede napredne misli i socijalne pravde? — To ćemo još vidjeti, — upada Herak. — Ko ne vidi sada, taj neće nikad vidjeti. Mi vjerujemo... — Vi vjerujete, a mi ne vjerujemo ništa, nego želimo da se uvjerimo stvarnim dokazima i činjenicama, — odgovarao je Herak. — Zar nestanak Turaka i slabljenje Austro-Ugarske, kao prvi stepen ka njenom uništenju, nisu u stvari pobjede malih, demokratskih naroda i porobljenih klasa, u njihovoj težnji da zauzmu svoje mjesto pod suncem? — nastavljao je Stiković svoju misao. — Kad bi ostvarenja nacionalističkih težnja donosila i ostvarenje socijalne pravde, onda u državama Zapadne Evrope, koje su većinom ostvarile sve svoje nacionalne ideale i u tom pogledu zadovoljene, ne bi trebalo da bude više ni velikih socijalnih problema, ni pokreta ni sukoba. A mi vidimo da nije tako. Naprotiv. — A ja ti i opet kažem, — odgovara malo umorno Stiković, — da bez kreiranja samostalnih država na bazi nacionalnog jedinstva i savremenih shvatanja lične i društvene slobode ne može biti ni govora o »socijalnom oslobođenju«. Jer, kao što je rekao onaj Francuz, politika ima prvenstvo__ — Stomak ima prvenstvo, — upade Herak. Tu zagrajaše ostali. Naivna studentska diskusija se pretvori u mladenačku svađu u kojoj su svi govorili i upadali jedan drugom u reč i koja se kod prve dosetke raspršta i izgubi u smehu i dovikivanju. Za Stikovića to je bio dobrodošao povod da prekine raspru i da začuti, a da to ne izgleda kao poraz i povlačenje. Posle Zorke i Zagorke, koje su oko deset sati otišle kući, u pratnji Velimira i Ranka, počeli su i ostali da se razilaze. Najposle, ostali su samo Stiković i Nikola Glasinčanin. Njih dvojica su vršnjaci. Nekad su zajedno pošli u gimnaziju i zajedno stanovali u Sarajevu. Znaju jedan drugog do u sitnice i upravo stoga ne mogu jedan drugog ni pravo da ocene ni istinski da vole. S godinama razmak je između njih bivao, prirodno, sve veći i sve mučniji. O svakom raspustu oni se nalaze ovde u kasabi i mere jedan drugog i posmatraju kao nerazdvojni drugovi-neprijatelji. Sad je između njih došla još i ova lepa i nemirna učiteljica Zorka. Jer, za vreme dugih meseci poslednje zime ona se družila sa Glasinčaninom koji niti je krio ni mogao sakriti koliko je u nju zaljubljen. On se bio uhvatio za tu ljubav sa svim onim žarom koji mogu da unesu u te stvari ogorčeni i nezadovoljni ljudi. Ali čim su došli letnji meseci i pojavili se studenti, osetljivom Glasinčaninu nije mogla da izmakne pažnja koju učiteljica posvećuje Stikoviću. Zbog toga je ona stara i pred svetom uvek skrivana zategnutost između njih dvojice u poslednje vreme porasla. Ovog raspusta nisu se još nijedanput našli ovako nasamo. Sad, kad su slučajno ovako ostali, prva pomisao i kod jednog i kod drugog bila je: da se što pre rastanu bez razgovora, koji može biti samo neprijatan. Ali neki besmisleni obzir, koji samo mladost poznaje, nije im dao da to što žele i učine. U toj neprilici pomogao im je slučaj i bar za trenutak olakšao teško ćutanje koje ih je pritiskivalo. U mraku se začuše glasovi dvojice šetača, koji su išli polagano i bili zastali tu pored same kapije, iza oštrog ugla, tako da ih Stiković i Glasinčanin sa svojih sedišta na sofi nisu mogli da vide, kao ni oni njih. Ali su čuli svaku reč i ti glasovi su im bili dobro poznati. To su dvojica njihovih nešto mlađih drugova. Toma Galus i Fehim Bahtijarević. Njih dvojica se drže malo postrani od one grupe u kojoj je velika većina đaka i studenata i koja se svake večeri iskuplja na kapiji oko Stikovića i Heraka, jer, iako mlađi, Galus je i kao pesnik i kao nacionalistički govornik suparnik Stikoviću, koga ne voli i ne ceni, a Bahtijarević je neobično ćutljiv, gord i povučen kao pravo begovsko unuče. Toma Galus je visok mladić rumenih obraza i plavih očiju. Njegov otac, Alban Galus (Alban von Gallus), poslednji potomak jedne stare porodice iz Burgenlanda, došao je kao činovnik, odmah posle okupacije, u kasabu. Tu je bio dvadesetak godina »šumski upravitelj« i sada živi u kasabi kao penzioner. U samom početku on se oženio ovde ćerkom jednog od prvih gazda, Hadži-Tome Stankovića, jednom pouselom i snažnom devojkom crne masti i jake volje. Sa njom je izrodio decu, dve kćeri i jednog sina, koja su sva krštena u srpskoj crkvi i odrasla kao prava kasabalijska deca i Hadži-Tomina unučad. Stari Galus, visok i nekada lep čovek sa blagorodnim osmejkom, i bujnom, potpuno belom kosom, odavno je postao pravi kasabalija, »gospodin Albo«, za koga mlađi naraštaji i ne pomišljaju da bi mogao biti stranac i došljak. On ima dve strasti, koje nikome ne smetaju, to su: lov i lula. Po ćelom kotaru on ima stare i dobre prijatelje, kako među Srbima, tako i među muslimanima seljacima, sa kojima ga vezuje lovačka strast. Kao da je rođen i odrastao sa njima, potpuno je usvojio mnoge njihove osobine, naročito onaj način veselog ćutanja i mirnog razgovora, tako karakterističan za ljude koji su strasni pušači i koji vole lov, šumu i život na vazduhu. Mladi Galus je ove godine završio gimnazijalnu maturu u Sarajevu i najesen treba da ide u Beč na studije. U pitanju njegovih studija postoji u porodici podvojenost. Otac bi želeo da mu sin studira tehniku ili šumarstvo, a sin bi hteo da ide na filozofiju. Jer, ovaj Toma Galus je samo svojim spoljnim izgledom nalik na oca a sve njegove urođene težnje idu u sasvim protivnom pravcu. To je jedan od onih dobrih đaka, čednih i primernih u svemu, koji sa velikom lakoćom i kao uzgred polažu sve predmete, a celo svoje iskreno i stvarno zanimanje posvećuju svojim pomalo ćudljivim i nesređenim duhovnim sklonostima, izvan škole i njenog zvaničnog programa. To su oni đaci vedra i jednostavna srca, ali nemirna i ljubopitljiva duha. Njima su gotovo nepoznate one teške i opasne krize čulnog i osećajnog života kroz koje prolaze toliki drugi mladići njihovih godina, ali zato oni teško nalaze smirenje svojih duhovnih nemira i vrlo često ostaju za ceo život svaštari, zanimljivi osobenjaci, bez stalnog dela i bez određenog pravca uopšte. Kako svaki mlad čovek mora ne samo da ispuni večne, prirodne zahteve mladosti i sazrevanja nego pored toga i da plati harač savremenim strujanjima duha, pa i modi i navikama svoga vremena, koje trenutno vladaju među omladinom, i Galus je pisao stihove i bio aktivan član revolucionarnih nacionalističkih đačkih organizacija. Pored toga on je pet godina učio francuski jezik kao neobavezan predmet, bavio se književnošću i, naročito, filozofijom. Bio je strastven i neumoran u čitanju. Glavna strana lektira tadašnjih mladih ljudi u sarajevskoj gimnaziji sastojala se od dela iz poznate i ogromne nemačke izdavačke kuće Reclam's Universal-Bibliothek. Te male, jevtine sveščiće sa žutim koricama i neobično sitnom štampom bile su glavna duhovna hrana pristupačna đacima toga vremena; iz njih su mogli da upoznaju ne samo nemačku književnost nego sva krupnija dela svetske književnosti u nemačkim prevodima. Iz njih je i Galus crpeo svoje poznavanje nemačkih modernih filozofa, naročito Ničea i Štirnera, i mogao je o njima da vodi, na šetnjama pored Miljacke, beskrajne diskusije sa nekom hladnom i veselom strašću, ne vezujući ni najmanje svoja znanja sa svojim ličnim životom, kao što to inače mladići tako često rade. Tip takvog prerano zrelog i raznovrsnim a nesređenim znanjima preopterećenog maturanta nije bio redak među tadašnjim gimnazistima. Čedan mladić i dobar đak, Galus je slobodu i neobuzdanost mladosti poznavao samo u smelostima misli i preteranostima lektire. Fehim Bahtijarević je samo po majci kasabalija. Otac mu je Rogatičanin i sada je kadija u Rogatici, ali majka mu je iz velike ovdašnje porodice Osmanagića. Od najranijeg detinjstva on provodi jedan deo letnjeg raspusta zajedno sa majkom kod njenih u kasabi. To je vitak mladić gracilnih i vretenastih oblika, nežnih ali snažnih zglobova. Na njemu je sve odmereno, ugašeno i prigušeno. Fini oval lica kao pečen, koža potpuno zagasita, smeđa, sa lakim prelivima neke tamne modrine, pokreti kratki i retki; crne oči sa modro osenčenom beonjačom; pogled vreo, ali bez sjaja; jake, sastavljene obrve; tanka crna naušnica nad povijenim usnama. Takvi se muški likovi viđaju na persijskim minijaturama. I on je ovoga leta položio maturu i sada očekuje da dobije državnu stipendiju da bi studirao orijentalne jezike u Beču. Ova dva mladića nastavljaju neki ranije započeti razgovor. Reč je o Bahtijarevićevom izboru studija. Galus mu dokazuje da će pogreški ako uzme orijentalistiku. Uopšte Galus govori mnogo više i življe, jer je navikao da ga slušaju i jer voli da propoveda, dok Bahtijarević govori kratko i malo kao čovek koji ima svoje stalno uverenje, a nema potrebe da drugog ubeđuje. Galus govori, kao većina mladih i načitanih ljudi, sa onim naivnim zadovoljstvom od reči, slikovitih izraza i poređenja i sa sklonošću ka uopštavanju, a Bahtijarević suvo, kratko, gotovo nemarno. Skriveni u senci i zavaljeni na kamenim sedištima, Stiković i Glasinčanin ćute, kao da su se bez reči sporazumeli da neprimećeni slušaju razgovor dvojice drugova na mostu. Završavajući tu diskusiju o studijama, Galus govori vatreno: — Tu se vi muslimani, begovski sinovi, često varate. Zbunjeni novim vremenima, vi više ne osjećate pravo i potpuno svoje mjesto u svijetu. Vaša ljubav prema svemu što je orijentalno samo je jedan savremeni izraz vaše »volje za moći«; za vas su istočnjački način života i mišljenja najuže vezani sa jednim društvenim i pravnim poretkom koji je bio osnov vašeg vjekovnog gospodstva. I to je razumljivo. Ali to ne znači nipošto da vi imate smisla za orijentalistiku kao nauku. Vi ste orijentalci, ali se varate kad mislite da ste pozvani da budete orijentalisti. Vi uopšte nemate zvanja ni prave sklonosti za nauku. — Vidi! — Ne, nemate. I kad to tvrdim, ja ne kažem ništa uvredljivo i nepovoljno. Naprotiv. Vi ste jedina gospoda u ovoj zemlji, ili ste bar bili to; vi ste kroz stoljeća širili, utvrđivali ili branili to svoje gospodstvo, mačem i knjigom, pravno, vjerski i vojnički; to je od vas stvorilo tip ratnika, upravljača i vlasnika, a ta klasa ljudi nigdje u svijetu ne njeguje apstraktne nauke, nego to prepušta onima koji ništa drugo nemaju i ne mogu. Za vas su pravne studije i privreda, jer vi ste ljudi konkretnih znanja. Takvi su uvijek i svuda ljudi iz gospodujuće klase. — Znači da mi treba da ostanemo neprosvijećeni. — Ne, ne znači to, nego znači da morate da ostanete ono što ste ili, ako hoćeš, ono što ste bili; morate, jer niko ne može da bude i ono što jeste i protivno od toga. — Pa mi danas nismo gospodujuća klasa. Danas smo svi jednaki, — upada opet Bahtijarević sa lakom ironijom u kojoj ima i gorčine i ponosa. — Niste, razumije se da niste. Prilike koje su od vas nekad načinile to što ste izmijenile su se odavno, ali to ne znači da se i vi možete mijenjati istom brzinom. To nije prvi ni posljednji slučaj da jedna društvena klasa izgubi svoju podlogu, a da ona ostane ista. Pogodbe života se mijenjaju, a jedna klasa ljudi ostaje ono što je, jer samo takva može da postoji, i takva i propada. Govor dvojice nevidljivih mladića prekide se za trenutak, ugašen Bahtijarevićevim ćutanjem. Na vedrom nebu, iznad crnih planina u dnu vidika, pojavio se krnj, brodoloman mesec. Bela ploča sa turskim natpisom, na izdignutom zidu, zasja odjednom kao neki slabo osvetljeni prozor u modrom mraku. Bahtijarević je sada govorio nešto, ali tako slabim glasom da su samo pojedine nepovezane i nerazumljive reči dopirale do Stikovića i Glasinčanina. Govor je, kao što uvek biva u mladalačkim razgovorima u kojima su asocijacije smele i brze, bio već prešao na drugu temu. Od studija orijentalnih jezika došli su na sadržinu natpisa na beloj ploči pred njima i govorili i o mostu i o onom koji ga je podigao. Galusov glas je bio mnogo jači i izrazitiji. Nadovezujući na Bahtijarevićeve hvale Mehmedpaši Sokoloviću i tadašnjoj turskoj upravi koja je podizala ovakve građevine, on je sada živahno razvijao svoje nacionalističke poglede na prošlost i budućnost naroda i njegove kulture i civilizacije. (Jer, u tim đačkim razgovorima svaki ide za svojom misli.) — Ti imaš pravo, — govorio je Galus, — to je morao biti genijalan čovjek. Nije on prvi ni posljednji čovjek naše krvi koji se istakao služeći tuđe carstvo. Mi smo dali na stotine takvih ljudi, državnika, vojskovođa i umjetnika, Carigradu, Rimu i Beču. Smisao našeg narodnog ujedinjenja u jednu veliku i moćnu, modernu nacionalnu državu i jeste u tome što će tada naše snage ostajati u zemlji i razvijati se tu i davati svoj doprinos opštoj kulturi pod našim imenom, a ne iz tuđinskih centara. — A ti misliš da su ti »centri« nastali slučajno i da se mogu stvarati novi, po želji, kad ko hoće i gdje ko hoće? — Slučajno ili ne, to danas nije više pitanje; nije važno kako su oni nastali, nego je važno da njih danas nestaje, da su ocvjetali i degenerisali se i da treba da ustupe mjesto drugim, novim centrima, preko kojih će moći neposredno da se izraze mladi, slobodni narodi, koji stupaju na pozornicu istorije. — I ti misliš da bi Mehmedpaša Sokolović, da je ostao kao seljačko dijete tamo gore u Sokolovićima, postao ono što je postao i da bi između ostaloga podigao i ovu ćupriju na kojoj mi sada razgovaramo? — U ono vrijeme, naravno, ne bi. Ali na kraju krajeva, nije Carigradu ni bilo teško podizati ovakve građevine kad je nama, kao i tolikim ostalim pokorenim narodima, uzimao ne samo imetak i zaradu nego i najbolju snagu i najčistiju krv. Ako pomislimo šta nam je i koliko nam je kroz stoljeća uzimano, sve su ove građevine samo mrvice. Ali kad mi jednom stečemo svoju narodnu slobodu i državnu samostalnost, onda će naš novac i naša krv biti samo za nas i ostajati nama. Sve će biti samo i jedino za podizanje nacionalne kulture koja će nositi naš pečat i naše ime i koja će imati u vidu sreću i blagostanje najširih slojeva našega naroda. Bahtijarević je ćutao, i to ćutanje, kao da je najživlji i najrečitiji otpor, izazivalo je Galusa i nagonilo ga da podigne i pooštri notu. On je živošću koja mu je bila urođena i rečnikom koji je tada vladao u omladinskoj nacionalističkoj literaturi nabrajao planove i zadatke revolucionarne omladine. Sve žive snage rase biće probuđene i stavljene u dejstvo. Pod njihovim udarcima raspašće se AustroUgarska Monarhija, ta tamnica naroda, kao što se raspala evropska Turska. Sve antinacionalne i reakcionarne sile koje danas sputavaju, dele i uspavljuju naše nacionalne snage biće pobeđene i potisnute. Sve će to moći biti izvedeno, jer je duh vremena u kome živimo naš najbolji saveznik, jer su i napori ostalih malih i porobljenih naroda sa nama. Savremeni nacionalizam trijumfovaće nad konfesionalnim razlikama i zastarelim predrasudama, oslobodiće narod stranih nenarodnih uticaja i tuđinske eksploatacije. I tada će se roditi nacionalna država. Galus je zatim opisivao preimućstva i lepote te nove nacionalne države koja će oko Srbije kao Pijemonta okupiti sve Južne Slovene na osnovu potpune plemenske ravnopravnosti, verske snošljivosti i građanske jednakosti. U njegovom govoru mešale su se smele reči neodređenog značenja sa izrazima koji su tačno kazivali potrebe savremenog života; najdublje želje jedne rase, kojima je ponajčešće suđeno da zauvek ostanu samo želje, sa opravdanim i dostižnim zahtevima svakodnevne stvarnosti; velike istine koje sazrevaju kroz pokolenja, ali koje samo omladina može da unapred oseti i sme da iskaže, sa večnim iluzijama koje se nikad ne gase ali nikada i ne stižu do ostvarenja, jer ih jedan pas omladine predaje drugome kao onu mitološku buktinju. U mladićevom govoru bilo je, naravno, mnogo tvrđenja koja ne bi mogla izdržati kritiku stvarnosti i mnogo pretpostavki koje možda ne bi podnele probu iskustva, ali u njemu je bilo i svežeg daha, dragocenog soka kojim se održava i podmlađuje stablo čovečanstva. Bahtijarević je ćutao. — Vidićeš, Fehime, — uveravao je zaneseni Galus svoga druga, kao da je to stvar ove noći ili sutrašnjeg dana, — vidićeš, ostvarićemo državu koja će biti najdragocjeniji prilog napretku čovječanstva, u kojoj će svaki napor biti blagosloven, svaka žrtva sveta, svaka misao samonikla, nošena našom riječi, i svako djelo sa pečatom našeg imena. Tada ćemo stvarati djela koja će biti produkt našeg slobodnog rada i izraz našeg rasnog genija, djela prema kojima će sve što je učinjeno u stoljećima tuđe uprave izgledati kao nedostojne igračke. Premostićemo veće rijeke i dublje ponore. Sagradićemo nove, veće i bolje mostove, i to ne da vezuju tuđe centre sa pokorenim pokrajinama, nego da spajaju naše krajeve među sobom i našu državu sa cijelim ostalim svijetom. Jer, o tom više nema sumnje, nama je suđeno da ostvarimo ono čemu su svi naraštaji prije nas težili: državu, rođenu u slobodi i zasnovanu na pravdi, kao jedan dio božje misli, ostvaren na zemlji. Bahtijarević je ćutao. A i Galusov glas je počeo da se spušta. Kako se njegov govor dizao svojim smislom, tako je njegov glas bivao sve niži i promukliji, pretvarao se u jak i strastven šapat, i najposle izgubio u velikoj tišini noći. Sad su ćutala oba mladića. Pa ipak, u noći je ležalo, izdvojeno, teško i uporno Bahtijarevićevo ćutanje, dizalo se, osetno i stvarno, kao neprelazan zid u tami, i samom težinom svoga postojanja poricalo odlučno sve što je onaj drugi govorio, i objavljivao svoj nemi, jasni i nepromenljivi smisao: »Temelji sveta i osnovi života i ljudskih odnosa u njemu utvrđeni su za vekove. To ne znači da se oni ne menjaju, ali mereni dužinom ljudskog života izgledaju večni. Odnos između njihovog trajanja i dužine ljudskog veka isti je kao odnos između nemirne, pokretne i brze površine reke i njenog stalnog i čvrstog dna čije su izmene spore i neprimetne. I sama pomisao o promeni tih »centara« nezdrava je i neizvodljiva. To je isto kao kad bi neko zaželeo da menja i pomera izvore velikih reka i ležišta planina. Želja za naglim promenama i pomisao o njihovom nasilnom izvođenju javljaju se često među ljudima, kao bolest, i hvataju maha ponajviše u mladićskim glavama; samo, te glave ne misle kako treba, ne postižu na kraju ništa i obično se ne drže dugo na ramenima. Jer, nije ljudska želja ono što raspolaže i upravlja stvarima sveta. Želja je kao vetar, premešta prašinu sa jednog mesta na drugo, zamračuje ponekad njome ceo vidik, ali na kraju stišava se i pada i ostavlja staru i večnu sliku sveta iza sebe. Trajna dela na zemlji ostvaruju se božjom voljom, a čovek je samo njeno slepo i pokorno oruđe. Delo koje se rađa iz želje, čovekove želje, ili ne doživi ostvarenje ili nije trajno; u svakom slučaju nije dobro. Sve ove bujne želje i smele reči pod noćnim nebom, na kapiji, neće promeniti u osnovi ništa; proći će iznad velikih i stalnih stvarnosti sveta i izgubiti se tamo gde se smiruju želje i vetrovi. A zaista veliki ljudi, kao i velike građevine, niču i nicaće tamo gde im je božjim promislom određeno mesto, nezavisno od praznih, prolaznih želja i ljudske sujete.« Ali Bahtijarević nije izgovorio nijednu od tih reči. Oni koji, kao ovaj muslimanski mladić, begovski unuk, nose svoju filozofiju u svojoj krvi, žive i umiru po njoj, ali ne umeju da je iskažu rečima niti osećaju potrebe za tim. Posle dužeg ćutanja Stiković i Glasinčanin videše samo kako neko od one dvojice nevidljivih drugova iza zida baci dogorelu cigaretu i kako ona, kao kresnica, pada u velikom luku s mosta u Drinu. U isto vreme čulo se kako su ćutke i polagano krenuli dalje prema pijacu. Sa njima se brzo gubila i jeka njihovih koraka. Ostavši opet sami, Stiković i Glasinčanin prenuše se i pogledaše kao da su se tek sada našli. Njihova lica na slaboj mesečini pokazuju osvetljene i tamne površine koje se oštro lome i presecaju, i izgledaju mnogo starija nego što jesu. Žar od njihovih cigareta dobio je fosforan sjaj. Obojica su potišteni. Razlozi su posve različni, ali potištenost jednaka. U obojici jedna ista želja: da se digne i ide kući. Ali obojica su kao prikovani na kamenim sedištima, još mlakim od sunčanog dana. Razgovor one dvojice mlađih drugova, kome su slučajno i neopaženi prisustvovali, bio im je dobro došao kao odlaganje njihovog međusobnog razgovora i objašnjavanja. Ali sad se to više nije moglo izbeči. — Jesi li video Heraka i njegovu argumentaciju? — otpoče Stiković prvi, vraćajući se na svoju večerašnju diskusiju, i odmah oseti u tome izvesnu svoja bolest. Glasinčanin, koji je opet Osećao trenutno preimućstvo svoga položaja kao sudija, ne odgovori odmah. — Molim te, — nastavljao je nestrpljivo Stiković, — danas govoriti o klasnoj borbi i preporučivati sitan rad, kad je posljednjem našem čovjeku jasno da su nacionalno ujedinjenje i oslobođenje, izvršeni revolucionarnim sredstvima, najpreči zadaci zajednice! Pa to je smiješno! U Stikovićevom glasu bilo je pitanja i poziva na razgovor. Ali Glasinčanin i opet ne odgovori. U tišini toga osvetničkog i pakosnog ćutanja do njih je dopirala muzika koja se sada javila iz oficirske kasine na obali. U prizemlju su bili osvetljeni i širom otvoreni prozori. Svirala je violina, praćena klavirom. To svira vojni lekar, Regimentsarzt, Dr. Balaš, a prati ga žena komandanta garnizona, pukovnika Bauera. (Vežbaju drugi deo Šubertove sonatine za klavir i violinu. Polaze dobro i složno, ali pre nego što stignu do polovine, klavir istrčava napred. Violina prekida svirku. Posle kraće tišine u kojoj valjda raspravljaju o tom spornom mestu, počinju stav iznova.) Oni gotovo redovno vežbaju ovako i sviraju do u neko doba noći, dok pukovnik u drugoj sobi igra svoje beskonačne partije preferansa ili prosto kunja uz mostarsko vino i švapsku cigaru, a mlađi oficiri prave među sobom šale na račun zaljubljenih muzikanata. Između gospođe Bauer i mladog lekara zaista se plete već mesecima jedna složena i teška istorija. Pravu prirodu njihovih odnosa ne umeju da odrede ni najoštroumniji među oficirima. Jedni tvrde da je ta veza čisto duhovna (i naravno smeju se tome), a drugi da u svemu tome i telo ima deo koji mu pripada. Tek njih dvoje je nerazdvojno, sa potpunim očinskim pristankom pukovnika, koji je dobričina čovek, već dobro otupeo od službe, godina, vina i duvana. Cela kasaba je znala ovo dvoje kao par. Inače je celo to oficirsko društvo živelo potpuno odvojeno, svojim zasebnim životom, bez ikakve veze ne samo sa domaćim narodom i građanstvom nego i sa činovnicima strancima. Na ulasku u njihove parkove, pune okruglih i zvezdolikih leja sa neobičnim cvećem, pisalo je zaista na istoj tabli i da je pse zabranjeno puštati po parku i da civilistima nije dozvoljen ulaz. Njihove zabave i njihovi plesovi bili su nepristupačni svima koji ne nose uniformu. Ceo njihov život bio je zaista život ogromne i u sebe zatvorene kaste, koja neguje svoju isključivost kao najvažniji deo svoje snage, i pod bleštavim i ukočenim spoljnim izgledom krije u sebi sve što inače život daje ostalim ljudima od veličine i bede, slasti i gorčine. Ali ima stvari koje su po svojoj prirodi takve da ne mogu da ostanu skrovite i koje probijaju svaki i najkrući okvir i prelaze svaku i najstrožu granicu. (»Imaju tri stvari koje se ne daju sakriti«, govorili su Osmanlije, »a to su: ljubav, kašalj i siromaštvo.«) To je bio slučaj sa ovim parom zaljubljenih ljudi. Nema u kasabi starca ni deteta, ženska ni muška, koje nije naišlo na njih na nekoj od njihovih šetnji, kad izgubljeni u razgovoru, potpuno slepi i gluvi za sve oko sebe, idu usamljenim putevima oko kasabe. Čobani su se navikli na njih kao na one parove buba koji se u maju mesecu viđaju po lišću pored puta; sve dve i dve, priljubljene jedna uz drugu. Svuda su ih viđali: oko Drine i Rzava, ispod ruševina Starog grada, na drumu koji vodi iz varoši, oko Stražišta. U svako doba dana. Jer, ljubavnicima je vreme uvek kratko i nijedna staza nije im dovoljno dugačka. Jahali su na konjima, vozili se lakim kolima, ali najviše su pešačili, i to onim hodom kojim idu dvoje ljudi koji postoje samo jedno za drugo i onim karakterističnim korakom koji već sam po sebi kazuje da im je ravnodušno sve na svetu osim onoga što jedno drugom imaju da kažu. On je pomađareni Slovak, činovnički sin, siromah, školovan o državnom trošku, mlad, zaista muzikalan, ambiciozan, suviše osetljiv, naročito zbog svoga porekla koje mu smeta da se smatra kao potpuno ravnopravan sa oficirima Nemcima ili Mađarima iz uglednijih ili bogatijih porodica. Ona je žena u četrdesetim godinama, osam godina starija od njega. Visoka i plava, već malo uvela, ali savršeno bele i ružičaste kože, velikih, sjajnih modrih očiju, ona liči izgledom i držanjem na one portrete kraljica koji očaravaju mlade devojke. Svako od ovo dvoje ljudi ima svoje lične, stvarne ili uobražene, ali duboke razloge nezadovoljstva sa životom. A osim toga i veliki zajednički razlog: oboje se osećaju nesrećni i kao prognani u ovoj kasabi i u društvu oficira, većinom praznoglavih i ništavnih ljudi. Zato se njih dvoje drže grčevito kao dva brodolomca. Poniru jedno u drugo, gube se i zaboravljaju u dugim razgovorima ili, ovako kao sada, u muzici. Takav je bio nevidljivi par čija je muzika ispunjavala mučnu tišinu između dvojice mladića. U jednom trenutku, muzika koja se razlivala u mirnoj noći pomrsi se opet i prekide za neko vreme. U tišini koja je nastala Glasinčanin progovori nekim drvenim glasom, nadovezujući na Stikovićeve poslednje reči. — Smiješno!? Pa smiješno je mnogo štošta u ovoj diskusiji, ako ćemo pravo. Stiković izvadi naglo cigaretu iz usta, a Glasinčanin nastavi polagano ali odlučno da izlaže svoju misao za koju se vidi da nije od večeras, nego da ga je dugo mučila. — Ja pažljivo slušam sve ove diskusije; i vas dvojicu i druge školovane ljude u kasabi; čitam i novine i časopise. I što vas više slušam sve se više uvjeravam da većina tih usmenih ili pismenih diskusija i nema veze sa životom i njegovim stvarnim zahtjevima i problemima. Jer život, pravi život, ja posmatram iz najbliže blizine, vidim ga na drugima i osjećam na sebi. Može biti da se ja varam, a ne umijem ni da se izrazim dobro, ali meni se često nameće misao da su tehnički napredak i relativni mir u svijetu stvorili jednu vrstu zatišja, jednu naročitu atmosferu, vještačku i nestvarnu, u kojoj jedna klasa ljudi, takozvanih inteligenata, može slobodno da se preda dokonoj i zanimljivoj igri sa idejama i »pogledima na život i svijet«. Jednu vrstu staklenih bašta duha, sa vještačkom klimom i egzotičnom florom, a bez ikakve veze sa zemljom, stvarnim a tvrdim tlom po kome se kreću mase živih ljudi. Vi mislite da raspravljate o sudbini tih masa i njihovoj upotrebi u borbama za postizanje viših ciljeva koje im vi postavljate, a u stvari, kotači koji se okreću u vašim glavama nemaju nikakve veze sa životom mase, ni sa životom uopšte. Tu vaša igra postaje opasna, ili bar može da postane opasna, i za druge i za vas same. Glasinčanin zastade. Stiković je bio toliko iznenađen ovim dugim i smišljenim izlaganjem da nije ni pomišljao da ga prekine i da mu odgovori. Tek kad je čuo reč »opasno«, on učini jedan ironičan pokret rukom. To razdraži Glasinčanina koji nastavi življe: — Dabogme, kad vas čovjek sluša mogao bi pomisliti da su sva pitanja sretno riješena, sve opasnosti zauvijek otklonjene, svi putevi poravnati i otvoreni, i samo treba njima krenuti. A kad tamo, u životu nije ništa riješeno niti se lako rješava, niti ima izgleda na potpuno rješenje, nego je sve teško i zamršeno, skupo i vezano sa nesrazmjerno velikim rizikom; nigdje traga ni od Herakovih smjelih nada ni od tvojih velikih vidika. Muči se čovjek dovijeka a nikad nema ni ono što mu treba a kamoli ono što želi. A teorijama kao što su vaše zadovoljava samo vječnu ljudsku potrebu za igrom, laska svojoj sujeti, vara samo i sebe i druge. To je istina, bar kako se meni čini. — Nije tako. Treba samo da uporediš razne istorijske epohe pa da vidiš takozvani progres i smisao čovjekove borbe, pa prema tome i »teorija« koje daju pravac borbi. Glasinčanin odmah pomisli da je to aluzija na njegovo prekinuto školovanje i kao uvek u takvom slučaju, zadrhta u sebi. — Ja ne studiram istoriju, — poče on. — Eto vidiš, a da studiraš ti bi vidio... — Ali ne studiraš je ni ti. — Kako? To jest... ovaj, pa dabogme da studiram. — Pored prirodnih nauka? Glas je drhtao pakosno. Stiković se zbuni za trenutak a onda reče nekim mrtvim glasom: — E pa, kad hoćeš baš da znaš, tako je: pored prirodnih nauka, ja se bavim i političkim i istorijskim i socijalnim pitanjima. — Dobro je kad stižeš. Jer, koliko znam, ti si pored toga i govornik i agitator, i pjesnik i ljubavnik. Stiković se nasmeja neprirodno. Kao daleka ali mučna stvar prođe mu kroz sećanje današnje poslepodne u zabačenoj školskoj sobi i tek tada se priseti da su se Glasinčanin i Zorka lepo gledali do njegovog dolaska u kasabu. Čovek koji ne voli nije sposoban da oseti veličinu tuđe ljubavi ni snagu ljubomore ni opasnost koja se u njoj krije. I razgovor dvojice mladića pretvori se, bez prelaza, u žučnu ličnu svađu koja je od samog početka lebdela u vazduhu između njih. A mladi ljudi ne beže od svađe, kao što i mlade životinje lako zameću među sobom besne i grube igre. — Šta sam ja i čime se bavim to se, na kraju krajeva, nikoga ne tiče. Ne pitam ni ja tebe za tvoje kubike ni balvane. Onaj grč koji se uvek stegne u Glasinčaninu pri pomenu njegovog položaja zabole ga naročito. — Ostavi ti moje kubike. Ja od njih živim, ali ne hohštaplerišem njima, ne varam nikoga, ne zavodim ... — Koga ja zavodim? — odade se Stiković — Svakoga ili svaku koja se da zavesti. — To nije istina! — To je istina. I sam znaš da je istina. I kad si me povukao za jezik, onda hoću da ti kažem. — Nisam ljubopitljiv. — Ali ja hoću da ti kažem, jer i preskačući po vas dan balvane može čovjek nešto da vidi i nauči, da smisli i osjeti. Hoću da ti kažem šta mislim o tvojim mnogobrojnim zanimanjima i sposobnostima i tvojim smjelim teorijama, pa i o tvojim stihovima i tvojim ljubavima. Stiković učini pokret kao da će ustati, ali ostade na mestu. Klavir i violina iz kasine nastavili su odavno svirku (treći, veseli i živahni dio sonatine) i njihova muzika se gubila u noći, u šumu reke. — Hvala, čuo sam od drugih, pametnijih od tebe. — Ne, ne. Drugi ili te ne znaju ili ti lažu ili misle isto što i ja, ali šute. Sve tvoje teorije, sva tvoja mnogobrojna duhovna zanimanja, kao i tvoje ljubavi i tvoja prijateljstva, sve to proizlazi iz tvoje ambicije, a tvoja ambicija je lažna i nezdrava, jer dolazi od tvoje sujete, samo i jedino od sujete. — Ha, ha! — Jeste. I ta nacionalistička ideja koju sada tako vatreno ispovijedaš, i to je samo jedan naročiti oblik tvoje sujete. Jer ti ne možeš da voliš ni svoju majku ni svoje sestre ni rođenog brata, a kamoli jednu ideju. I ti bi jedino iz sujete mogao da budeš dobar, darežljiv, požrtvovan. Jer tvoja sujeta to je glavna snaga koja te pokreće, tvoja jedina svetinja, jedina stvar koju voliš više nego sebe samoga. Onaj ko te ne zna mogao bi lako da se prevari gledajući tvoju radinost i borbenost, tvoju predanost nacionalističkom idealu, nauci, poeziji, ili ma kakvom višem cilju koji je iznad ličnosti. Ali ti ne možeš ničem dugo služiti i ni uz koga trajno ostati, jer ti to tvoja sujeta ne da. I onog trenutka kad ne bude u pitanju tvoja sujeta, sve će to za tebe postati tuđe i daleke stvari za koje ti nećeš htjeti nećeš moći ni prstom maknuti. I samog sebe ti ćeš iznevjeriti zbog nje, jer si ti i sam samo rob svoje sujete. Ti sam ne znaš koliko si sujetan. Ja te poznajem u dušu i samo ja znam kakvo si ti čudovište od sujetna čovjeka. Stiković nije odgovarao ništa. U prvi mah on je bio iznenađen smišljenim i strasnim govorom svoga druga koji se sada odjednom javljao pred njim u neočekivanoj ulozi i novoj svetlosti. Zatim mu je taj jetki, jednomerni govor, koji ga je u početku vređao i izazivao, počeo da biva zanimljiv, gotovo prijatan. Pojedine reči su ga, istina, ujedale za srce i bolele, ali sve zajedno — celo to oštro i duboko ulaženje u njegov karakter — laskalo mu je i godilo na jedan naročit način. Jer, reći mladom čoveku kao što je ovaj da je čudovište, to znači samo zagolicati prkos i samoljublje u njemu. I stvarno, on je želeo da Glasinčanin produži to svirepo rovanje po njegovoj unutrašnjosti, tu jarku projekciju njegove skrivene ličnosti, jer je u tome nalazio samo još jedan dokaz svoje izuzetnosti i nadmoćnosti. Njegov ukočen pogled počivao je na beloj ploči u zidu preko puta, koja se na mesečini isticala iz crvenog kamena. Netremice je gledao u taj nerazumljivi turski natpis kao da iz njega čita i odgoneta dublji, pravi smisao onoga što mu oštro i smišljeno govori ovaj zli drug pored njega. — Ni do čega tebi nije stalo, i ti stvarno niti voliš niti mrziš, jer i za jedno i za drugo treba bar za trenutak izići iz sebe, izložiti se, zaboraviti, prevazići sebe i svoju sujetu. A ti to ne možeš; niti ima stvari za koju bi ti to učinio, sve i kad bi mogao. Tebe tuđi jad ne može ni da dirne a kamoli da zaboli; pa ni tvoj rođeni, samo ako laska tvojoj sujeti. Ti ništa i ne želiš i ničemu se ne raduješ. Ti čak nisi ni zavidljiv, ali ne od dobrote, nego od bezgranične samoživosti, jer ne primjećuješ tuđu sreću kao ni tuđu nesreću. Tebe ne može ništa ganuti ni pokrenuti. Ti se ne zaustavljaš ni pred čim, ne što si hrabar, nego što su u tebi zakržljali svi zdravi nagoni, što za tebe, pored tvoje sujete, ne postoje ni krvne veze ni urođeni obziri, ni bog ni svijet, ni rod ni drug. Ti ne cijeniš ni svoje rođene sposobnosti. Umjesto savjesti tebe može da peče samo povrijeđena sujeta, jer jedino ona uvijek i u svemu progovara iz tebe i diktira tvoje postupke. — Je li to zbog Zorke? — progovori Stiković odjednom. — Pa, baš ako hoćeš, da govorimo i o tom. Jest, i zbog Zorke. Ni do nje tebi nije stalo, ni ovoliko. I to je samo tvoja nemoć da se zaustaviš i uzdržiš ma pred čim što ti se slučajno i trenutno nudi i što laska tvojoj sujeti. Jest, ti osvajaš sirote, zbunjene i neiskusne učiteljice, kao što pišeš članke i pjesme, držiš govore i predavanja. I još ih nisi potpuno ni osvojio, a već su ti teške, jer već tvoja sujeta zja i pohlepno gleda dalje. Ali to je i tvoje prokletstvo da se nigdje ne možeš zaustaviti i nikad nasititi i zadovoljiti. Ti sve potčinjavaš svojoj sujeti, ali ti si njen prvi rob i najveći mučenik. Može biti da ćeš ti još mnogo slave i uspjeha imati, i većih uspjeha nego što je slabost zaluđenih žena, ali ni u jednom nećeš naći zadovoljstva, jer će te tvoja sujeta šibati da ideš dalje, jer ona guta sve, i najveće uspjehe, i zaboravlja ih odmah, ali svaki i najmanji neuspjeh i uvredu pamti dovijeka. A kad sve obrsti, polomi, ukalja, unizi, rastjera ili uništi oko tebe, tada ćeš u toj pustinji ostati sam, lice u lice sa svojom sujetom, i nećeš imati ništa da joj pružiš, i tada ćeš jesti sam sebe, ali ti to neće pomoći, jer će te tvoja sujeta, navikla na bolje zalogaje, prezreti kao hranu i odbaciti. Takav si ti, iako izgledaš drugačiji u očima većine ljudi, iako i sam o sebi drugačije misliš. Ali ja te znam. Tu Glasinčanin naglo ućuta. Na kapiji se već osećala svežina noći i širila tišina praćena večnim šumom vode. Nisu ni primetili kad je muzika sa obale prestala. Oba mladića bila su potpuno zaboravila gde su i šta rade, zaneseni svaki svojim mislima, kako samo mladost može da se zanese. Ljubomorni i nesrećni »kubikaš« govorio je ono o čemu je toliko puta strasno, duboko i živo mislio, ali za što nikad nije uspevao da nađe odgovarajuće reči i izraze, govorio je sada lako i rečito, gorko i poneseno. A Stiković je slušao, nepomičan i zagledan u belu ploču sa natpisom, kao u bioskopsko platno. Njega je pogađala svaka reč, osećao je svaku oštricu, ali u onom što mu je govorio taj nevidljivi drug kraj njega on nije više nalazio uvrede ni video opasnosti. Naprotiv, činilo mu se da sa svakom Glasinčaninovom reči raste i da na nevidljivim krilima leti, nečujno a brzo, smelo i uzbudljivo, da leti visoko iznad svih ljudi na zemlji i njihovih veza, zakona i osećanja, sam, gord i velik, i srećan ili nešto slično kao srećan. Leti iznad svega. I taj glas i te protivnikove reči, to je romon voda i šum nevidljivog, nižeg sveta negde duboko ispod njega, za koji mu je svejedno šta je i kakav je, šta misli i šta govori, jer ga on preleće kao ptica predeo. Trenutak Glasinčaninovog ćutanja kao da otrezni obojicu. Nisu smeli da se pogledaju. Bog sam zna u kom bi se pravcu svađa nastavila, da se na mostu, dolazeći sa pijaca, ne pojaviše neki pijani ljudi, sa isprekidanim pesmama i glasnim dozivanjem. Sve ih je nadvikivao jedan tenor koji je isprekidano i suviše visoko pevao starinsku pesmu: Mudra li si, lijepa li si, Lijepa Fato Avdagina! Već po tim glasovima oni raspoznaše nekoliko mlađih trgovaca i gazdinskih sinova. Jedni su išli pravo i polako, drugi krivudali i posrtali. Iz glasnih šala moglo se razabrati da dolaze »ispod topola«. U toku ranijeg pričanja zaboravili smo da kažemo za još jednu novinu u kasabi. (Izvesno ste i vi primetili kako čovek lako zaboravlja da kaže ono o čem ne voli da govori.) Ima više od petnaest godina, još pre nego što je počelo građenje pruge, doselio se u kasabu neki Mađar sa ženom. On se preživao Terdik, a žena mu se zvala Julka i govorila je srpski, jer je bila rodom iz Novog Sada. Odmah se saznalo da su došli sa namerom da u kasabi otvore radnju za koju u narodu nije bilo imena. I otvorili su je tamo na kraj varoši, ispod visokih topola koje rastu na podnožju Stražišta, u jednoj staroj begovskoj kući koju su potpuno pregradili. To je bilo stidno mesto kasabe. Na toj kući su po ceo dan zastrti prozori. A sa mrakom pali se nad ulazom bela karbitska svetlost koja gori po svu noć. Iz prizemlja je odjekivala pesma i zvuči automatskog pianina. Među mladićima i raspusnim ljudima izgovarala su se imena devojaka koje je Terdik doveo i držao u svojoj radnji. U početku su bile četiri: Irma, Ilona, Frida i Aranka. Svakog petka mogle su se videti »Julkine djevojke« kako u dva fijakera odlaze do bolnice na nedeljni pregled. Bile su nabeljene i narumenjene, sa cvećem na šeširima, sa dugačkim suncobranima na kojima su lepršali volani od čipaka. Pred tim fijakerima kasabalijske žene su sklanjale svoju žensku decu i okretale glavu sa pomešanim osećanjima gađenja, stida i sažaljenja. Kad su počeli radovi na pruzi i naišao priliv novca i radništva, broj devojaka se povećao. Terdik je pored stare, turske kuće sazidao novu zgradu »pod plan«, sa krovom od crvenog crepa, koji se nadaleko video. Tu su bila tri odeljenja. Opšta sala, Extra-Zimmer i Offizierssalon. U svakoj od tih prostorija bile su razne cene i razni gosti. Tu, »ispod topola«, kako se u kasabi govorilo, sad su mogli da ostavljaju svoj nasleđeni ili stečeni novac sinovi i unuci onih koji su nekad pili u Zarijevoj mehani ili docnije kod Lotike. Tu su se odigravale najkrupnije šale i najslavnije tuče, strasne pijanke i sentimentalne drame. Tu su imale svoj koren i mnoge lične i porodične nesreće u kasabi. Središte ovog pijanog društva koje je prvi deo noći provelo »Pod topolama« i sada došlo da se rashladi na kapiji, bio je neki Nikola Pecikoza, blesav mladić i dobričina, koga gazdinski sinovi opijaju da bi sa njim terali šale. Pre nego što su pijanci došli do kapije, zastadoše kraj ograde. Čula se pijana i glasna prepirka. Nikola Pecikoza se kladio u dva litra vina da će preći po kamenoj ogradi do kraj mosta. Prekidoše opkladu i mladić se ispe na ogradu i pođe, raširenih ruku, oprezno mećući nogu pred nogu kao mesečar. Kad je stigao do kapije, spazi dva kasna gosta, ali im ne reče ništa, nego pevušeći nešto i povodeći se onako pijan, nastavi svoj opasni put, dok je veselo društvo išlo za njim. Njegova velika senka na slaboj mesečini poigravala je po mostu i lomila se na ogradi s protivne strane. Prođoše i pijanci sa svojim neobuzdanim klicanjem i besmislenim primedbama. Dva mladića se tada digoše i bez pozdrava krenuše, svaki za sebe, svojim kućama. Glasinčanin zamače u mrak, ka levoj obali Drine, kuda je vodio put njegovoj kući, gore na Okolištu. Stiković se uputi laganim korakom na protivnu stranu, ka pijacu. Išao je sporo i neodlučno. Nije mu se napuštalo ovo mesto na kome je bilo svetlije i svežije nego u varoši. Zastade pored ograde mosta. Osetio je potrebu da se za nešto uhvati, na nešto nasloni. Mesec je bio legao za Vidovu Goru. Naslonjen na kamenu ogradu na samom kraju mosta, mladić je posmatrao dugo velike senke i retke svetlosti svoga rodnog mesta, kao da ga sada prvi put gleda. Na kasini su bila osvetljena samo još dva prozora. Svirka se više nije javljala. Tu je valjda onaj par nesrećnih ljudi, lekar i pukovnikovica, vodio svoje razgovore o muzici i ljubavi ili o svojim ličnim sudbinama koje niti su se dale smiriti svaka u sebi ni složiti međusobno. Sa tačke na kojoj je Stiković sada stajao videlo se da i na Lotikinom hotelu svetli još jedan prozor. Mladić je gledao u te osvetljene prozore sa obe strane mosta, kao da od njih očekuje nešto. Bio je iznuren i tužan. Vratolomna šetnja ovoga bezumnika Pecikoze podsetila ga je odjednom na najranije detinjstvo, kad je idući u školu gledao u magli zimskog jutra zdepastog Ćorkana kako igra po ovoj istoj ogradi. A svako sećanje na detinjstvo izazivalo je u njemu tugu i nelagodnost. Onaj osećaj kobne a zanosne veličine i vasionskog leta iznad svega i svakoga, koji su u njemu izazvale Glasinčaninove vatrene i tvrde reči, sad se izgubio. Izgledalo mu je da se naglo spustio i da sa naporom gamiže po mračnoj zemlji kao i svi ostali. Muči ga i sećanje na sve ono što je bilo sa učiteljicom i što nije trebalo da bude (kao da je neko drugi u njegovo ime to učinio!), na članak u časopisu koji mu je izgledao i slab i pun nedostataka (kao da ga je drugi za njega pisao i protiv njegove volje a pod njegovim imenom objavio!), na dugi govor Glasinčaninov, koji mu se sad odjednom ukazivao pun zlobe i mržnje, krvavih uvreda i stvarnih opasnosti. Tu zadrhta od unutarnje jeze i svežine koja je dolazila sa reke. Kao da se prenuo, tek tada primeti da su oba prozora na kasini ugašena. Iz zgrade su izlazili poslednji gosti. Preko mračnog pijaca su im kuckale dugačke sablje i odjekivao glasan, izveštačen govor. Tada se mladić teško odvoji od zida i pogledavši još jednom osvetljeni prozor na hotelu kao poslednju svetlost zamrle kasabe krenu sporim korakom svojoj sirotinjskoj kući, gore na Mejdan. Jedini osvetljeni prozor na hotelu, koji je ostao kao poslednji znak budnog života te noći u kasabi, bio je onaj mali, na prvom spratu, gde se nalazi Lotikina soba. Tamo Lotika i noćas sedi za svojim pretrpanim stolićem. Isto kao nekad, pre dvadeset i više godina, kad je dolazila u ovu sobicu da bar za trenutak odahne od vreve i navale u hotelu. Samo što je sada dole sve mirno i mračno. Još oko deset sati Lotika se povukla u svoju sobu i spremala za spavanje. Pre nego što će da legne, prišla je prozoru da još jednom udahne svežine sa vode i bacila pogled na onaj posljednji luk mosta na slaboj mesečini, koji je jedini i večito isti vidik sa njenog prozora. Tada se setila nekog starog računa i sela za stolić da ga potraži. Ali kad je jednom počela da pregleda svoje račune, ona se zanela, zaboravila na vreme i svoju potrebu za snom, i ostala više od dva sata za stolom. Ponoć je davno prošla, a Lotika, rasanjena i zanesena, niže brojku na brojku i prevrće list za listom. Lotika je umorna. Preko dana, u razgovorima i poslovima, ona je još jednako živa i okretna i rečita, ali ovako u noći, kad ostane sama, oseća svu težinu svojih godina i svoga umora. Lotika je oronula. Od njene nekadašnje ljepote ostali su samo tragovi. Mršava je, žuta u licu; kosa bez sjaja i retka na temenu; a zubi,njeni sjajni i nekad kao grad tvrdi zubi, proredili se i požuteli. Pogled crnih, još sjajnih očiju tvrd, i na mahove tužan. Lotika je umorna, ali ne onim blagoslovenim i slatkim umorom od mnogog posla i velike zarade, koji je nekad nagonio da u ovoj istoj sobi traži odmora i predaha. Stigla starost i naišla vremena koja nisu dobra. Ne bi mogla rečima da izrazi, ni sama sebi ne može dobro da objasni, ali oseća na svakom koraku da su se vremena pokvarila, bar za onoga ko ima pred očima samo svoj dobitak i svoju porodicu. Kad je ona, pre trideset godina, došla u Bosnu i otpočela rad, život je izgledao kao da je iz jednog komada. Svi su išli u istom pravcu u kome i ona: za poslom i sa porodicom. Svak je bio na svom mestu i za svakoga je bilo mesta. A nad svima je bio jedan red i jedan zakon; tvrd red i strog zakon. Takav je onda Lotiki izgledao svet. A sada, sve se pomerilo i ispremeštalo. Ljudi se dele i izdvajaju, i to, kako njoj izgleda, bez reda i vidljivog smisla. Zakon dobitka i gubitka, divni zakon koji je uvek upravljao ljudskim postupcima kao da više ne važi jer toliki rade, govore i pišu stvari kojima ona ne vidi cilj ni smisao i od kojih mogu da imaju samo nezgode i štete. Život se kida, mrvi i osipa. Uopšte, izgleda da je ovom sadašnjem naraštaju više stalo do njegovog shvatanja o životu nego do života samog. To izgleda ludo i to je njoj potpuno neshvatljivo, ali je tako. I zbog toga život gubi od vrednosti i sav se troši u rečima. To Lotika jasno vidi i oseća na svakom koraku. Poslovi, koji su nekad poigravali pred njenim očima kao stado veselih jaganjaca, sad leže, mrtvi i teški kao ono veliko nadgrobno kamenje na jevrejskom groblju. Ima već desetak godina kako hotel slabo radi. Šuma oko kasabe je isečena i seča se odmiče sve dalje i dalje a sa njom i najbolja hotelska mušterija i zarada. Onaj drski i bestidni prostak Terdik otvorio je svoju »kuću« pod topolama i privukao mnoge od Lotikinih gostiju, pružajući im lako i neposredno ono što u njenom hotelu nisu nikad ni za kakav novac mogli da imaju. Lotika se dugo bunila protiv te nelojalne i sramotne konkurencije i tvrdila da su došla poslednja vremena u kojima više nema ni zakona ni reda ni mogućnosti poštene zarade. U svom ogorčenju ona je jednom, još u početku, nazvala Terdika »kuplerom«. On je tužio sudu i Lotika je osuđena i platila je globu zbog uvrede časti. Ali ona ga ni danas ne naziva drugačije; samo pazi malo pred kim govori. Nova oficirska kasina ima svoj restoran, svoj podrum dobrih pića i svoje sobe za prenoćišta, gde odsedaju ugledni stranci. Gustav, mrgodni i potuljeni ali vešti i pouzdani Gustav, napustio je posle toliko godina njen hotel, otvorio sam kafanu u čaršiji, na najprometnijem mestu, i postao od saradnika bezobzirnim konkurentom. Pevačka društva i razne čitaonice koje su, kao što smo videli, nastale u kasabi poslednjih godina, imaju svoje kafane i privlače mnoge goste. Nema onog nekadašnjeg života ni u velikoj sali, ni pogotovu u ExtraZimmeru. Tu sada ručava poneki neženjen činovnik, čitaju se novine i pije kafa. Svakog dana posle podne navrati Alibeg Pašić, ćutljivi i vatreni drug Lotikine mladosti. On je i sada odmeren i diskretan u govoru i pokretima, uredan i pažljivo odeven, ali je potpuno posedeo i otežao. Zbog jakog diabetesa od koga boluje već godinama, služe mu kafu sa saharinom. Mirno puši i, ćuteći po svom običaju, sluša Lotikino pričanje. A kad dođe vreme, diže se isto tako mirno i ćutke, i odlazi svojoj kući u Crnču. Tu je svakodnevno i Lotikin komšija gazda Pavle Ranković. Odavno ne nosi više narodno odelo, nego »tijesno«, građansko, samo je zadržao plitki crveni fes. Na njemu je uvek košulja sa štirkanim grudima, tvrdom kragnom i okruglim manšetama na kojima beleži brojeve i privremene račune. On je već odavno uspeo da zauzme prvo mesto u višegradskoj čaršiji. Njegov je položaj sada utvrđen i osiguran, ali ni on nije bez briga i teškoća. Kao sve starije i imućnije ljude, i njega zbunjuju nova vremena i hučna navala novih ideja i nov način života, mišljenja i izražavanja. Za njega je sve to obuhvaćeno jednom reči: »politika«. I ta »politika«je ono što ga zbunjuje i srdi i što mu zagorčava ove godine koje bi trebalo da su godine pokoja i zadovoljstva posle tolikih godina rada, štednje i odricanja. Jer, on ne bi hteo nipošto da se odvaja ili tuđi od većine svojih sunarodnika, ali isto tako on ne želi da dolazi u sukobe sa vlastima, sa kojima bi hteo da je uvek u miru i bar formalno u skladu. A to je teško, gotovo nemoguće postići. Ni sa svojim rođenim sinovima ne može da se razume kako treba. Oni su za njega, kao i sva ostala omladina, prosto neshvatljivi i neuračunljivi. (A za omladinom idu iz potrebe ili slabosti i mnogi stariji.) Po svome držanju i ophođenju i svima svojim postupcima ovaj mladi svet izgleda gazda-Pavlu kao da se odmetnuo, kao da i ne pomišlja da mu valja u ovom redu stvari živeti i umreti, nego da će kao pustahije u planini vek provesti. Ovaj mlad svet ne pazi šta će da kaže, ne gleda šta radi, ne broji koliko troši, najmanje se bavi svojim ličnim poslom, jede hleb ne misleći otkud mu dolazi, i govori, govori, govori, »na zvijezde laje«, kako se gazda Pavle izražavao u svojim prepirkama sa sinovima. Taj način mišljenja bez granica, govor bez mere i život bez računa i protiv računa, to njega, koji je celog veka radio sa računom i prema računu, dovodi do besa i očaja. Kad ih sluša i gleda, strah ga hvata, čini mu se da neoprezno i lakoumno diraju u same osnove života, u ono što je njemu najmilije i najsvetije. A kad traži od njih objašnjenja koja bi ga ubedila i umirila, oni mu odgovaraju prezrivo i sa visoka, krupnim i mutnim rečima: sloboda, budućnost, istorija, nauka, slava, veličina. A njemu se od apstraktnih reči koža ježi. Zato voli da posedi i popije kafu sa Lotikom, sa kojom se može razgovarati o poslovima i događajima, a sve na osnovu jednog utvrđenog i priznatog računa, daleko od »politike« i opasnih velikih reči koje sve dovode u pitanje a ništa ne objašnjavaju i ne potvrđuju. Pri razgovoru on često vadi svoju sitnu olovku koja nije ona od pre dvadeset i pet godina, ali je ista onakva izlizana i nevidljivo mala, i ono što govore stavlja na nepogrešnu i neumitnu probu cifara.Još ožive, u pričanju, neki davnašnji doživljaji, ili neku šalu čiji su učesnici u većini pokojnici, i onda i gazda Pavle, pognut i zabrinut, pređe u svoj dućan na pijacu. A Lotika ostane sama, sa svojim brigama i računima. Ništa bolje od hotelske zarade ne stoje stvari sa Lotikinim spekulacijama. Prvih godina posle okupacije dovoljno je bilo kupiti ma koje akcije ma koga preduzeća, i čovek je bio siguran da je novac dobro uložio i da u pitanju može da bude samo veličina dobitka. Ali tada je hotel bio tek proradio i Lotika niti je raspolagala sa dovoljno gotovog novca niti je imala kredit koji je docnije stekla. A kad je stekla i novac i kredit, stanje se na tržištima bilo već izmenilo. Jedna od najvećih cikličkih kriza bila je zahvatila krajem XIX i početkom XX veka Austro-Ugarsku Monarhiju. Lotikine hartije počele su da igraju kao prašina na vetru. Ona je plakala od besa čitajući svake nedelje bečki Merkur sa poslednjim kursevima. Svi prihodi od hotela, koji je tada još dobro radio, bili su potpuno nedovoljni da popune praznine koje su nastajale usled opšteg padanja svih vrednosti. U to vreme, ona je pretrpela težak živčani slom koji je trajao pune dve godine. Bila je kao luda od bola. Razgovara s ljudima, a ne sluša šta kažu niti misli na ono što sama govori. Gleda ih pravo u lice, ali ne vidi njih, nego sitne rubrike Merkura koje treba da donesu njenu sreću ili nesreću. Tada je počela da kupuje lozove. Kad je već ionako sve samo kocka i igra slučaja, onda neka bude do kraja. U to vreme ona je držala sve moguće lozove svih zemalja. Uspela je da nabavi i jednu četvrtinu velike španske božične lutrije, čiji glavni zgoditak iznosi 15.000.000 peseta. Drhtala je pre svakog vučenja, plakala nad listama izvučenih lozova. Molila je od Boga da se desi čudo i da njen loz izvuče glavni zgoditak. Ali nikad nije dobivala. Pre sedam godina Lotikin zet Caler udružio se sa dvojicom imućnih penzionera i osnovali su u kasabi »Modernu mlekarsku zadrugu«. Tri petine osnovnog kapitala dala je Lotika. Posao je bio zamišljen naveliko. Računalo se da će prvi uspesi, koji nisu mogli izostati, privući pažnju kapitalista izvan kasabe, pa i izvan Bosne. Međutim, upravo kad se preduzeće našlo u tom prelaznom i kritičnom stadiju, nastupila je aneksiona kriza. To je uništilo svaku nadu na privlačenje novih kapitala. Ovi krajevi na granici postali su tako nesigurni da su i već investirani kapitali počeli da beže. Zadruga je likvidirana posle dve godine sa potpunim gubitkom celog uloženog kapitala. Lotika je morala da otuđi najbolje i najsigurnije papire, kao što su akcije Sarajevske pivare d. d. i tuzlanske fabrike sode Solvaj, da bi pokrila gubitak. Uporedo sa ovim finansijskim nedaćama, kao da su vezane za njih, išle su i porodične brige i razočaranja. Istina, jedna Calerova ćerka, Irena, udala se neočekivano dobro. (Lotika je dala miraz.) Ali je starija kći Mina ostala. Ozlojeđena udajom mlađe sestre, nesrećna u svojim verenicima, ona se pre vremena izvrgla u oštru i gorku usedelicu koja je i život u kući i posao u hotelu činila težim i nepodnošljivijim nego što je sam po sebi bio. Caler, koji nije nikad ni bio živ i okretan, još je teži i neodlučniji, i živi u kući kao nem i dobroćudan gost od koga nema ni štete ni koristi. Calerova žena Debora rodila je, onako bolešljiva i u poodmaklim godinama, muško dete, ali nerazvijeno i sakato. Sad mu je već deseta godina a još ne može razgovetno da govori ni da stane na noge, nego se izražava neodređenim zvukovima i puže na rukama po kući. A tako je dobro i umiljato to jadno stvorenje i tako se grčevito drži svoje tetke Lotike, koju voli mnogo više nego rođenu majku, da se Lotika, pored svih svojih briga i poslova, brine i o njemu, hrani ga, oblači, uspavljuje. Gledajući svaki dan pred sobom tu nakazu od deteta, duša je boli što poslovi ne idu bolje i što nema više novaca da ga pošalje u Beč kod velikih lekara, u neki zavod, ili što se ne dešavaju čuda i što uzeti ne ozdravljuju božjom voljom, od ljudskih dobrih dela i molitava. I oni Lotikini štićenici iz Galicije, koje je školovala ili poudavala u toku dobrih godina, zadavali su joj dosta brige i donosili razočaranja. Bilo je međunjima i takvih koji su osnovali svoju porodicu, razvili posao i stekli imetak. Od njih je Lotika primala redovno čestitke, pisma puna poštovanja i zahvalnosti, i redovne izveštaje o stanju u porodici. Ali ti Apfelmajeri koje je Lotika izvela na put, školovala ili udomila, nisu pomagali ni prihvatili nove siromašne rođake koji su se rađali i dorastali u Galiciji, nego su, naseljeni u tuđim varošima, brinuli samo o sebi i svojoj deci. Za njih kao da je najveći deo njihovog uspeha bio u tome da što pre i što potpunije zauvek zaborave Tarnov i usku, bednu sredinu iz koje su ponikli i koje su se srećno oslobodili. A Lotika sama nije više mogla da odvaja kao nekad i da onu crnu sirotinju iz Tarnova izvodi na put. I nikad nije ni legla ni ustala a da je nije kao bol prožela pomisao da sada neko njen tamo u Tarnovu grezne beznadno i zauvek u neznanju i prljavštini, u sramnoj bedi koju ona dobro poznaje i protiv koje se celog veka bori. Pa i među onima koje je ona podigla bilo je dosta uzroka žalosti i nezadovoljstva. Upravo najbolji među njima skrenuli su ili posrnuli posle prvih uspeha i lepih nada. Jedna sestrična, darovita pijanistkinja, koja je Lotikinom pomoću i nastojanjem svršila Bečki konzervatorij, otrovala se pre nekoliko godina, u vreme svojih prvih i najlepših uspeha; niko ne zna zašto. Jedan od sinovaca, Albert, nada porodice i ponos Lotikin, svršio je sve studije i u gimnaziji i na univerzitetu sa odličnim uspehom i samo stoga što je Jevrejin nije promovisan »sub auspiciis regis« ni dobio carev prsten, kao što se Lotika potajno nadala. Ipak, Lotika ga je zamišljala bar kao uglednog advokata u Beču ili Lavovu, kad već kao Jevrejin ne može da bude visoki činovnik, što bi njenim ambicijama najviše odgovaralo. I u tome je nalazila nagradu za sve svoje žrtve oko njegovog školovanja. Ali tu je morala da doživi bolno razočaranje. Mladi doktor prava otišao je u novinare i postao član socijalističke stranke, i to onog ekstremnog krila koje se istaklo prilikom bečkog generalnog štrajka 1906. godine. I Lotika je morala svojim očima da pročita u bečkim novinama da je »prilikomčišćenja Beča od prevratničkih, tuđinskih elemenata proteran i poznati jevrejski bukač Dr. Albert Apfelmajer, pošto je prvo odležao dosuđenu mu kaznu od dvadeset dana zatvora«. To je, govoreći jezikom kasabe, isto kao da je otišao u hajduke. Posle nekoliko meseci Lotika je primila od svog dragog Alberta pismo kojim joj se javlja kao emigrant iz Buenos Ajresa. Tih dana nije ni u ovoj svojoj sobici nalazila mira. Sa pismom u ruci odlazila je kod sestre i zeta, i očajna, izbezumljena unosila se u lice sestri Debori, koja je umela samo da plače, i vikala gnevno: — Šta će biti od nas? Pitam te šta će biti od nas, kad niko ne ume da se digne ni da korača sam. Čim ga ne podržavaš ispod pazuha, on pada. Šta može da bude od nas? Prokleti smo, eto, to je! — Gott, Gott, Gott! — uzdisala je sirota Debora, lijući krupne suze, i naravno nije mogla da odgovori ništa na Lotikino pitanje. Lotika sama nije nalazila odgovora, nego je sklapala ruke i dizala oči put neba, ali ne plačljivo i uplašeno kao Debora, nego gnevno i očajno. — Socijalista je postao! So-ci-ja-li-sta! Nije nam dosta što smo Jevreji, nego još i to! O, veliki jedini Bože, šta sam ti zgrešila da me tako kazniš? Socijalista! Ožalila je Alberta kao pokojnika i nije više o njemu govorila. Tri godine posle toga jedna od sinovica, sestra toga istog Alberta, udala se vrlo dobro u Peštu. Lotika se pobrinula za devojačku spremu i vodila glavnu reč u moralnoj krizi koju je ta udaja izazvala u velikoj porodici tarnovskih Apfelmajera, bogatih samo decom i neokaljanom verskom tradicijom. Čovek za koga je ta sinovica trebalo da se uda bio je bogat berzijanac, ali hrišćanin, kalvinist, i stavio je kao uslov da devojka pređe u njegovu veru. Roditelji su se opirali, ali je Lotika, imajući jednako u vidu interes cele porodice, tvrdila da je teško ploviti bez krivudanja sa tolikim svetom na brodu i da za spas svih treba ponekad nešto od tereta i u more baciti. Ona je podržavala devojku.I njena je reč bila presudna. Devojka se pokrstila i udala. Lotika se nadala da će pomoću toga zeta uspeti da uvede u peštanski poslovni svet bar još nekog od sestrića i sinovaca koji su dorasli. Ali zla sreća je htela da je bogati peštanski berzijanac umro već u prvoj godini braka. Od žalosti mlada žena je pomerila pameću. Meseci su prolazili i njena velika potištenost nije popuštala. I sada, evo već četvrta godina kako mlada udovica živi u Pešti, predana svojoj neprirodnoj žalosti koja je isto što i mirno ludilo. Veliki, bogato uređeni stan zastrla je crnom čojom. A svakog dana odlazi na groblje, sedi pored muževljevog groba i čita mu tiho i predano listu berzanskih kurseva toga dana, od početka do kraja. Na sva nastojanja da je odvrate od toga i trgnu iz letargije u koju je zapala, ona odgovara krotko da je to pokojnik voleo iznad svega i da mu je to bila najslađa muzika za koju je znao. Tako se mnogo raznih sudbina nagomilalo u ovoj maloj sobi. Mnogo računa, mnogo dubioza, mnogo zauvek otpisanih i brisanih pozicija u velikom i razgranatom Lotikinom knjigovodstvu. Ali princip radnje je ostao isti. Umorna je Lotika, ali nije obeshrabrena. Posle svakog gubitka i neuspeha, ona se pribere, stegne zube i produži da se brani. Jer, sav njen rad poslednjih godina svodi se na odbranu, ali ona se brani sa istim ciljem pred očima i sa istim uporstvom sa kojim je nekad sticala i podizala. U ovom hotelu ona je »muška glava« i za celu kasabu »tetka Lotika«. Ima ih još dosta i ovde i po svetu koji očekuju njenu pomoć, njen savet ili bar dobru reč, i ne pitaju, i ne pomišljaju da li je Lotika umorna. A ona je zaista umorna; više nego što iko sluti i više nego je i sama svesna. Mali drveni časovnik sa zida iskuca jedan sat. Lotika se teško diže, držeći se rukama za krsta. Pažljivo ugasi veliku, zelenu lampu na drvenom stalku i sitnim staračkim korakom, kakvim hoda samo kad je u svojoj sobi i samo ovako pred spavanje, pođe da legne. Nad zaspalom kasabom ujednači se potpuni mrak. Najposle došla je i godina 1914, poslednja godina hronike o mostu na Drini. Ona je došla kao i sve ranije godine mirnim hodom zemnog vremena, ali uz potmulu huku sve novih i sve neobičnijih događaja koji su se kao talasi propinjali jedan iznad drugog. Toliko je božjih godina prešlo preko kasabe pored mosta i toliko će ih još preći. Bilo ih je i biće ih svakojakih, ali će godina 1914. uvek ostati izdvojena. Tako bar izgleda onima koji su je preživeli. Njima izgleda da se nikad, ma koliko se pričalo i pisalo o tome, neće moći ili neće smeti kazati sve ono što se tada sagledalo tamo u dnu ljudske sudbine, iza vremena i ispod događaja. Ko da izrazi i prenese (tako misle oni!) one kolektivne drhtaje koji su odjednom zatresli masama i koji su sa živih bića stali da se prenose na mrtve stvari, na predele i građevine? Kako da se opiše ono talasanje u ljudima, koje je išlo od nemog životinjskog straha do samoubilačkog oduševljenja, od najnižih nagona krvološtva i podmukle pljačke do najviših podviga svetačkog žrtvovanja u kome čovek prevazilazi sebe i dodiruje za trenutak sfere viših svetova sa drugim zakonima? Nikad to neće moći biti kazano, jer onaj ko to sagleda i preživi, taj zanemi, a mrtvi ionako ne mogu da govore. To su stvari koje se ne kazuju, nego zaboravljaju. Jer da se ne zaboravljaju, kako bi se mogle ponavljati? Toga leta 1914. godine, kad su gospodari ljudskih sudbina poveli evropsko čovečanstvo sa igrališta opšteg prava glasa u već ranije spremljenu arenu opšte vojne obaveze, kasaba je pružala malen ali rečit obrazac prvih simptoma jednog oboljenja koje će s vremenom postati evropsko, pa svetsko i opšte. To je bilo vreme na granici dveju epoha ljudske povesnice, a otud se mnogo jasnije video kraj one epohe koja je tu završavala nego što se nazirao početak nove koja se otvarala. Tada se još za nasilja tražilo opravdanje i za zverstva nalazilo neko ime, pozajmljeno iz duhovne riznice prošlog veka. Sve što se dešavalo imalo je izgled prividnog dostojanstva i draž prvine, onu strahovitu, kratkotrajnu i neizrecivu draž koja je docnije tako iščilela da je ni oni koji su je tada tako živo osetili ne mogu više u sećanju da izazovu. Ali sve su to stvari koje samo uzgred napominjemo i koje će pesnici i naučnici idućih epoha ispitivati, tumačiti, i vaskrsavati sredstvima i načinima koje mi ne slutimo, a sa vedrinom, slobodom i smelošću duha koji će biti daleko iznad našega. Njima će verovatno poći za rukom da i za ovu čudnu godinu nađu objašnjenje i da joj odrede pravo mesto u istoriji sveta i razvoju čovečanstva. Ovde, ona je za nas jedino i pre svega godina koja je bila sudbonosna po most na Drini. Leto 1914. godine ostaće u sećanju onih koji su ga ovde preživeli kao najsvetlije i najlepše leto koje se pamti, jer u njihovoj svesti ono sja i plamti na čitavom jednom džinovskom i mračnom horizontu stradanja i nesreće, koji se proteže do u nedogled. A to je leto zaista otpočelo dobro, bolje nego tolika ranija. Šljiva je rodila, kao što odavno nije, a žita lepo ponela. Posle desetak godina trzavica i potresa, svet se odnekud nada bar zatišju i dobroj godini, koja bi u svakom pogledu popravila štetu i nezgode ranijih. (Najbednija i najtragičnija od svih čovekovih slabosti nesumnjivo je njegova potpuna nesposobnost predviđanja, koja je u oštroj protivnosti sa tolikim njegovim darovima, veštinama i znanjima.) Dođe ovako izuzetna godina sa naročito srećnim i povoljnim uzajamnim dejstvom sunčeve toplote i zemljine vlage, kad ova višegradska široka dolina zatrepti od obilja snage i sveopšte potrebe za rađanjem. Zemlja nabuja i sve što je u njoj još živo isklija, napupi, olista, procvate, i ponese stostrukim rodom. Lepo se vidi taj dah plodnosti, kako trepti kao topla modrikasta maglica iznad svake brazde i svakog busena. Krave i koze rasturaju zadnjim nogama i teško idu od nadošlog i zabreklog vimena. Riba bjelica, koja svake godine sa početkom leta dolazi u jatima niz Rzav da se ovde na ušću mresti, navali u tolikoj množini da je deca iz plićaka vedricama zgrću i izbacuju na obalu. I porozni kamen u mostu odvugne i najedra, kao živ, od neke snage i obilja koje bije iz zemlje i lebdi nad celom kasabom kao radosna jara u kojoj sve brže diše i življe buja. Nisu česta ovakva leta u višegradskoj dolini. Ali kad jedno od njih dođe, onda ljudi zaboravljaju svekoliko zlo što je bilo, i ne pomišljaju na ono što može još doći, žive utrostručenim životom ove doline na koju je sišla blagodet plodnosti, i sami samo deo u ovoj igri vlage i toplote i navrelih sokova. I seljak, koji uvek nalazi povoda da se na nešto požali, mora da prizna da je godina dobro ponela, samo uz svaku pohvalnu reč dodaje: »Ako ovako podrži ...« Čaršilije se tada strmoglavce bacaju i strasno zagnjuruju u poslove kao pčele i bumbarevi u cvetne čaške. Raziđu se po selima oko kasabe da kaparisavaju žito na klasu i šljivu u zametku. Seljak, zbunjen ovom navalom lukavih mušterija kao i velikim i neobičnim rodom, stoji pored voćke, koja se već savija od ploda, ili pored njive, koja se talasa, i ne može da bude dovoljno oprezan i uzdržljiv pred kasabalijom koji se zamučio do njega. A taj oprez i ta uzdržanost daju njegovom licu napregnut i brižan izraz koji liči kao brat blizanac, na onu pečalnu masku koju nose seljačka lica u godinama nerodice. Većim i jačim gazdama dolazi seljak na noge. Dućan gazda-Pavla Rankovića pun je pazarnim danom seljaka kojima treba novca. Isto tako i radnja gazda-Sante Pape, koji je odavno prvi među višegradskim Jevrejima. (Jer i pored toga što već odavno postoje banke i mogućnosti kredita na hipoteku, seljaci, naročito oni stariji, vole da se zadužuju na ovaj starinski način, kod varoških gazda kod kojih kupuju robu i kod kojih su im se i očevi zaduživali.) Gazda-Santina magaza je jedna od najviših i najtvrđih u višegradskoj čaršiji. Zidana je od tvrdog kamena, sa debelim zidovima i podom od kamenih ploča. Teška vrata i kapci na prozorima od kovanog su gvožđa, a na visokim i uskim prozorima debele i guste rešetke. Prednji deo magaze služi kao dućan. Po zidovima su duboki drveni rafovi puni emajliranog posuđa. Na plafonu, koji je neobično visok, tako da se gubi u tami, povešana lakša roba: fenjeri u svim veličinama, kafene džezve, zatim krletke, mišolovke i drugi predmeti pleteni od žice. Sve to visi povezano u velike grozdove. Oko dugačke tezge gomile sanduka sa klincima, džakovi sa cementom, gipsom i raznim bojama; motike, lopate i trnokopi, bez držalica, nanizani na žici u teške đerdane. U uglovima veliki limeni sudovi sa petroleumom, lakom, terpentinom i firnajzom. Tu je usred leta hladovina i u po dana sumrak. Ali veći deo robe nalazi se u prostorijama koje su pozadi dućana i u koje vodi nizak otvor sa gvozdenim vratima. Tu je teška roba: gvozdene peći, šine, traverze, lemeši, ćuskije i druge krupne alatke. Sve naslagano u visokim gomilama tako da se između robe prolazi samo uskim putevima, kao između visokih zidova. Tu vlada večiti mrak i ne ulazi se bez fenjera. Iz teških zidova, kamenog poda i naslagane gvožđarije bije studen i ljut dah kamena i metala, koji ništa ne može rasterati ni zagrejati. Taj dah stvara od rumenih živahnih šegrta za nekoliko godina ćutljive, blede i podbule, ali vešte, štedljive i dugovečne kalfe. On je nesumnjivo težak i Štetan i naraštajima sopstvenika, ali u isto vreme on im je i sladak i drag kao osećanje svojine i pomisao na zaradu i izvor bogatstva. Čovek koji sada sedi u prednjem delu te hladovite i sumračne magaze za malim stolićem, pored velike čelične kase marke Verthajm, ne liči nimalo na onog bujnog i živahnog Santu koji je nekad, pre trideset godina, umeo onako svojski da vikne »Rum za Ćorkana!« Izmenile ga godine i rad u magazi. Pun je i težak, žut u licu; oko očiju tamni kolutovi koji se spuštaju do polovine obraza; vid mu je oslabio; njegove crne i jako izbuljene oči, koje gledaju iza naočara sa debelim staklima i metalnim okvirom, imaju neki strog i uplašen izraz. Još nosi fes višnjeve boje, kao jedini ostatak nekadašnje turske nošnje. Njegov otac, gazda Mento Papo, sitan i beo starčić u osamdesetim godinama, još se prilično drži, samo ga je vid izdao. On navrati kad je sunčan dan u magazu. Svojim suznim očima, koje iza debelih naočara izgledaju kao da će sad rastočiti, pogleda sina kod kase i unuka za tezgom, udahne onaj dah magaze i vrati se opet polaganim hodom kući, pridržavajući se desnom rukom za rame desetogodišnjeg praunučeta. Santo ima šest kćeri i pet sinova od kojih je većina poudavana i poženjena. Najstariji mu sin Rafo, ima već odraslu decu i pomaže ocu u radnji. Jedan od Rafinih sinova, koji nosi dedino ime, ide već u sarajevsku gimnaziju. To je bled, kratkovid i tankovijast dečak koji još od svoje osme godine savršeno deklamuje Zmaj-Jovine pesme na školskim zabavama, inače rđavo uči, ne voli da ide u sinagogu ni da pomaže preko raspusta u dedinoj magazi, a priča da će otići u glumce ili postati tako nešto drugo slavno i neobično. Sedi gazda Santo, pognut nad velikim, već prilično izlizanim i masnim tefterom, sa alfabetskim registrom, a pored njega na praznom sanduku od eksera čuči seljak Ibro Ćemalović, iz Uzavnice. Gazda Santo sabira koliko Ibro već duguje i koliko bi prema tome, i pod kakvim uslovima, mogao da dobije sada, na ime novine. — Sinkuenta, sinkuenta i očo ... sinkuenta i očo, sesienta i tres... — šapuće gazda Santo sabirajući na španskom. A seljak gleda u njega sa zabrinutim iščekivanjem, kao da se radi o vradžbini, a ne o računu koji on zna do u paru, i u snu nosi u glavi. Kad Santo sabere i kaže iznos dugovanja sa interesom, seljak sporo procedi kroz zube »Hoće li biti tako?«, samo da bi time dobio vremena da u sebi uporedi svoj račun sa Santinim. — Tako, Ibraga, i nikako drugačije, — odgovara Santo svojom osveštanom formulom u ovakvim slučajevima. Pošto tako sporazumno utvrde stanje dosadašnjeg dugovanja, treba da seljak zatraži novu pozajmicu i da se Santo izjasni o svojim mogućnostima i uslovima. Samo to ne biva ni lako ni brzo. Između njih se tada razvije razgovor koji do u sitnice liči na razgovore koje je pre pedesetak godina, ovako pred žetvu, vodio na ovom istom mestu otac ovoga Ibre iz Uzavnice sa Santinim ocem Mentom. Pravi i glavni predmet razgovora treba da dođe na bujici reči koje same po sebi ništa ne znače i koje izgledaju potpuno izlišne, gotovo besmislene. Neupućen čovek, koji bi ih gledao i slušao sa strane, mogao bi često pomisliti da razgovor i nije o zajmu i novcu. Tako bar na mahove izgleda. — Rodila je šljiva i ponijela miva u nas, kao ni u jednom drugom kotaru, — kaže Santo, — biće godina kakva odavno nije bila. — Jeste, šućur, prilično je ponijelo; pa ako da Alah te podrži ovako, biće i mivke i hljeba; nije da neće biti. Samo, ko će mu znati cijenu, — kaže zabrinuto seljak, trljajući palcem šav na čakširama od grubog zelenog sukna i gledajući ispod oka Santu. — Sad mu se ne zna, ali kad sneseš u Višegrad, znače se. Znaš što se kaže: cijena je u sahibijinoj ruci. — Ono jeste. Akobogda te podrži i dospije, — uslovljava opet seljak. — Ama bez božjeg emera, bezbeli, nit se bere nit se žanje; pa sve da čovjek lebdi nad onim što je posijo, ništa mu ne vrijedi, ako božjeg blagostanja nema, — upada Santo i pokazuje rukom u visinu sa koje treba da dolazi taj blagoslov, negde iznad onog visokog i crnog dućanskog šišeta na kom vise limeni seoski fenjeri svih veličina i druga sitna roba u snopovima. — Ne vrijedi, vala, pravo kažeš, — uzdiše Ibro. — Posadi čo'jek i posije, a svejedno je, tako mi velikog i jedinog Boga, ko da ga niz vodu pusti; i okopavaš ga i plijeviš i podrezuješ i trijebiš. A, jok! Ako nije pisano, nećeš od njega haira vidjeti. Nego ako da Bog te letina donese neće krivati nikom, moći će insan i da se razduži i da se opet zaduži. Samo zdravlja, Bože! — Aaa, zdravlje je prije svega. Sa zdravljem se ništa uporedilo nije. Takav je ovaj pusti insan: sve mu daj a uzmi mu zdravlje, pa ko da mu ništa dao nisi, — uverava Santo, skrećući govor potpuno u tom pravcu. Tada i seljak iznese svoje poglede na zdravlje, koji su isto toliko opšti i poznati kao i Santini. I za trenutak izgleda kao da će se ceo razgovor izgubiti u beznačajnim stvarima i opštim mestima. Ali u podesnom trenutku on se ipak, kao po nekom drevnom ceremonijalu, vraća na polaznu tačku. Tek tada nastaje pogađanje za nov zajam, za visinu sume, interes, rok i način otplate. Objašnjavaju se dugo, čas živo, čas tiho i zabrinuto ali se na kraju sporazume i pogode. Tada Santo ustane, potegne iz džepa ključeve na lancu i ne odvajajući ih od lanca otključa njima kasu koja najpre škljocne a zatim se otvara sporo i svečano i, kao sve velike kase, zatvara se sa onim finim metalnim šumom, kao uzdahom. Izbroji seljaku novac, sve do u bakrene helere, i sve podjednako brižno i pažljivo, nekako tužno i svečano. A onda vikne, ali mnogo življe, izmenjenim glasom: — E, je li pravo ovako i je l' ti slatko, Ibraga? — Jeste, vala — kaže tiho i zamišljeno seljak. — Dabogda, hairli i berićetli bilo! Pa u zdravlju i dosluku da se opet vidimo, — kaže Santo, već sasvim živo i veselo i šalje unuče da poruči kod kafedžije Prekoputa dve kafe, »jednu gorku, jednu slađu«. A drugi seljak već čeka pred dućanom da dođe na red, za isti posao i slične račune. Sa tim seljacima i njihovim računima o budućoj žetvi i berbi prodire do u sumračno dno Santine magaze topli i teški dah izuzetno plodne godine. Od njega se oznoji čelična, zelena kasa, a Santo širi kažiprstom košulju oko ugojenog, žutog i mekog vrata, i briše maramicom zahuknuta stakla na naočarima. Takvo je bilo to leto na pomolu. Pa ipak, na sam početak toga blagoslovenog leta pala je kratka senka straha i žalosti. Sa prvim ranim prolećem pojavila se na Uvcu, malom mestu, na bivšoj tursko-austrijskoj a sada srpsko-austrijskoj granici epidemija trbušnog tifusa. Kako je mesto na granici a dva slučaja tifusa su bila i u samoj žandarmerijskoj kasarni, krenuo je višegradski vojni lekar Dr. Balaš sa jednim bolničarem i potrebnim lekovima na Uvac. Lekar je odmah vešto i odlučno preduzeo sve što treba da se bolesnici izdvoje, i sam je nadzirao njihovu negu. Tako je od petnaestak obolelih lica umrlo samo dvoje, a zaraza je ograničena na selo Uvac i ugušena u samim počecima. Poslednji koji se razboleo bio je sam Dr. Balaš. Neobjašnjiv način kako se upravo on zarazio, kratkoća bolovanja, neočekivane komplikacije i nagla smrt — sve je to nosilo na sebi pečat izuzetne tragike. Zbog opasnosti od zaraze mladi lekar je morao da bude sahranjen na Uvcu. Gospođa Bauer je sa mužem i još nekoliko oficira prisustvovala pogrebu. Ona je dala da se na lekarevom grobu podigne spomenik od grubo tesanog kamena. A odmah posle toga napustila je kasabu i muža. U kasabi se govorilo da je otišla u neki sanatorijum kraj Beča. Upravo, to se šaputalo među kasabalijskim devojkama, a stariji svet je, čim je prošla svaka opasnost i ukinute sve mere zbog epidemije, zaboravio i lekara i pukovnikovicu. Neiskusne i neškolovane, naše devojke nisu znale tačno ni šta znači reč sanatorijum, ali su znale dobro šta je to kad dvoje ljudi hodaju po stazama i obroncima onako kako su doskora hodali lekar i pukovnikova žena. I izgovarajući tu stranu reč u svojim poverljivim devojačkim razgovorima o nesrećnom paru, one su volele da to što se zove sanatorijum zamišljaju kao neko tajanstveno, daleko i tužno mesto na kome lepe i grešne žene ispaštaju svoju nedozvoljenu ljubav. A to izuzetno bogato i sjajno leto raslo je i dozrevalo nad poljima i glavicama oko kasabe. Uveče su prozori na oficirskoj kasini nad rekom, pored mosta, osvetljeni i širom otvoreni kao i lanjskog leta, samo kroz njih ne prodire svirka violine i klavira. Za svojim stolom, među nekoliko starijih oficira, sedeo je pukovnik Bauer, dobroćudan, nasmejan, oznojen od letnje sparine i crnog vina. Na kapiji sede u toploj noći i pevaju varoški mladići. Bliži se kraj juna meseca i očekuju se đaci i studenti, kao svakog leta. U ovakvim noćima izgleda na kapiji da vreme stoji, a život teče i buja beskonačan, bogat i lak, da se dogledati ne može dokle će tako trajati i rasti. Glavne ulice su i u to doba noći osvetljene, jer još od proleća ove godine kasaba ima električno osvetljenje. Pre godinu dana podignuta je pored reke, na dva kilometra od varoši, električna strugara i pored nje fabrika koja prerađuje otpatke smrčeva drveta, vadi iz njih terpentin i u isto vreme proizvodi kalofonium. Fabrika je napravila ugovor sa opštinom da iz svoje centrale osvetljava i varoške ulice. Tako je nestalo zelenih fenjera sa petroleumskim lampama i visokog Ferhata koji ih je čistio i palio. Glavna ulica, koja se proteže duž cele varoši, od mosta do nove mahale, osvetljena je krupnim lampama od mlečnobelog stakla, a sporedne ulice, koje se granaju levo i desno od nje i krivudaju oko Bikavca ili se penju na Mejdan i Okolišta, sitnim običnim sijalicama. Između tih nizova jednakih svetlosti prostiru se mračne nepravilne površine. To su avlije ili prostrane bašte po obroncima. U jednoj od tih mračnih bašta sede Zorka, učiteljica, i Nikola Glasinčanin. Poremećaj koji je nastao između njih dvoje, lane, kad se za vreme školskog raspusta pojavio Stiković, trajao je dugo, sve do početka nove godine. Tada je otpočelo u Srpskom domu, kao svake zime, spremanje za svetosavsku zabavu sa koncertom i pozorišnim komadom. U tim pripremama učestvovali su i Zorka i Glasinčanin, i vraćajući se kući sa tih proba oni su progovorili, prvi put od prošlog leta. Ti su razgovori u početku bili kratki, uzdržljivi i prkosni. Ali oni nisu prestali da se viđaju i razgovaraju, jer mlad svet voli više ljubavne svađe, pa i najgorče i najbeznadnije, nego samoću i čamotinju bez ljubavnih igara i pomisli. Negde u toku tih beskrajnih prepirki oni su se izmirili a da ni sami nisu primetili kada ni kako. Sad već, u ovim toplim letnjim noćima, sastaju se redovno. Još ponekad iskrsne među njima lik odsutnog Stikovića i plane ponovo ceo spor bez rešenja, ali ih on ne udaljuje i ne rastavlja dok ih svako mirenje uvek još više zbliži. Sada sede u toploj tami, na jednom starom, oborenom orahovom deblu i idući svako za svojim mislima gledaju u krupne i sitne svetlosti dole u varoši, pored reke koja jednolično šumi. Glasinčanin, koji je dugo govorio, zaćutao je za trenutak. Zorka, koja je ćutala celo veče, ćuti jednako kako samo žene umeju da ćute kad u sebi raspliću svoju ljubavnu brigu koja je