Na drini 3

Početkom prošlog veka digla se buna u Srbiji. Ova kasaba na samoj granici Bosne i Srbije oduvek je u neposrednoj vezi i stalnom dodiru sa svim što se dešava u Srbiji, srasla sa njom »kao nokat i meso«. Ništa što se dešava u višegradskom kraju — nerodica, bolest, zulum ili buna — ne može biti ravnodušno onima iz užičke nahije, i obrnuto. Samo, ispočetka je stvar izgledala daleka i beznačajna; daleka, jer se odigravala tamo na drugom kraju beogradskog pašaluka; beznačajna, jer glasovi o bunama nisu bili nikakva novost. Otkako je carevine bilo je i toga, jer nema vlasti bez bune i zavere, kao što nema imanja bez brige i štete. Ali s vremenom je buna u Srbiji počela da zadire sve više u život celog bosanskog pašaluka, a naročito u život ove kasabe koja je na sat hoda od granice. Kako se sukob u Srbiji širio, sve je više traženo od bosanskih Turaka da daju ljude za vojsku i da doprinose za njeno opremanje i snabdevanje. Vojska i komora koja se slala u Srbiju išla je jednim dobrim delom preko kasabe. To je donosilo sa sobom i troškove i nezgode i opasnosti i po Turke, a naročito po Srbe, koji su sumnjičeni, gonjeni i globljavani tih godina više nego ikad ranije. Najposle, jednog leta, spusti se buna i do ovih krajeva. Zaobišavši Užice, ustanici su došli do na dva sata hoda od kasabe. Tu su, u Veletovu, topom porušili Lutvibegovu kulu i u Crnčićima popalili turske kuće. Bilo je u kasabi i Turaka i Srba koji su tvrdili da su svojim ušima čuli tutanj »Karađorđevog topa«. (Naravno, sa potpuno oprečnim osećanjima.) Ali, ako je i moglo biti sporno da li se jeka srpskog ustaničkog topa čula do u kasabu, jer čovek često misli da čuje ono čega se boji ili čemu se nada, nije moglo biti sumnje o vatrama koje su ustanici noću ložili na Panosu, strmoj i goloj kosi između Veletova i Gostilja, na kojoj se usamljeni veliki borovi mogu iz kasabe golim okom prebrojati. Njih su dobro videli i pažljivo posmatrali i Turci i Srbi, iako su se i jedni i drugi pravili da ih ne primećuju. Sa zamračenih prozora ili iz tame gustih bašta i jedni i drugi su pratili njihovo paljenje, kretanje i gašenje. (Naše žene su se krstile u tami i plakale od nerazumljivog ganuća, a u suzama su im se lomile ove ustaničke vatre kao oni avetinjski plamenovi koji su nekad padali na Radisavljev grob i koje su njihove šukunbabe, pre gotovo tri veka, isto ovako kroz suze nazirale, sa ovog istog Mejdana.) Ovi treptavi i nejednaki ognjevi, rastureni na mračnoj pozadini letnje noći, u kojoj se izjednačuje nebo sa planinom, izgledali su Srbima kao neko novo sazvežđe iz koga su požudno čitali smele nagovesti i strepeći gatali sudbinu i događaje koji dolaze. Za Turke to su bili prvi talasi nekog vatrenog mora, koje se širi tamo po Srbiji i koje, evo, zapljuskuje i planinske kose iznad kasabe. U tim letnjim noćima želje i molitve jednih i drugih kretale su se oko tih vatara, samo u oprečnim pravcima. Srbi su molili boga da taj spasonosni plamen, koji je istovetan sa onim koji oni oduvek nose i brižljivo sakrivaju u duši, proširi i ovamo na naša brda, a Turci su molili boga da ga zaustavi, suzbije i pogasi, kako bi se osujetile prevratničke namere nevernika i zavladao opet stari red i dobri mir prave vere. Noći su tada bile pune opreznog i strasnog šaputanja, kroz njih su išli nevidljivi talasi najsmelijih želja i snova, najneverovatnijih pomisli i planova, i ukrštali se, nadbijali i lomili u modroj tami nad kasabom. A sutra, kad svane dan, odlazili su i Turci i Srbi na svoje poslove, sretali se ugašenih i bezizraznih lica, pozdravljali i razgovarali sa onih stotinjak uobičajenih reči čaršijske učtivosti, koje oduvek kruže po kasabi i pretaču se od jednog drugome kao lažan novac, koji ipak omogućuje i olakšava saobraćaj. A kad je, nekako posle Ilindana, nestalo vatara na Panosu i kad je buna otplasnula iz užičkog kraja, i opet ni jedna ni druga strana nije pokazivala svoja osećanja. A teško bi bilo i kazati kakva su bila prava osećanja kod jednih i kod drugih. Turci su bili zadovoljni što se buna udaljila i nadali su se da će se potpuno ugasiti i izgubiti se tamo gde se gube svi bezbožni i naopaki poduhvati. Pa ipak, to zadovoljstvo je bilo nepotpuno i pomračeno, jer je teško bilo zaboraviti tako blisku opasnost. Mnogi od njih je još dugo posle u snovima viđao fantastične pobunjeničke vatre kao roj varnica, po svima brdima oko kasabe, ili slušao Karađorđev top, ali ne kao muklu, daleku jeku, nego kao potresnu i rušilačku kanonadu. Srbi su pak, kao što je razumljivo, ostali snuždeni i razočarani posle nestanka vatara na Panosu, ali u dnu duše, onom pravom i poslednjem dnu koje se nikom ne otkriva, ostalo je sećanje na ono što je prošlo, i svest da ono što je jednom bilo može uvek da se povrati; ostala je i nada, bezumna nada, to veliko preimućstvo potlačenih. Jer, oni koji vladaju i moraju da tlače da bi vladali, osuđeni su da rade razumno; a ako, poneseni svojom strašću ili naterani od protivnika, pređu granice razumnih postupaka, oni silaze na klizav put i označavaju time sami početak svoje propasti. Dočim se oni koji su tlačeni i iskorišćavani, lako služe i razumom i bezumljem, jer su to samo dve razne vrste oružja u stalnoj, čas podmukloj čas otvorenoj borbi protiv tlačenja. U tim vremenima važnost mosta kao jedine sigurne veze između bosanskog pašaluka i Srbije neobično je porasla. U kasabi je sada bio stalan odred vojske, koji se ni za vreme dugih zatišja nije rasturao i koji je čuvao most na Drini. Da bi što bolje i sa što manje truda mogla da vrši taj posao, vojska je stala da podiže drven čardak nasred mosta, pravo čudovište i rugobu po obliku, položaju i materijalu od koga je sagrađen. (Ali sve vojske sveta podižu za svoje isključive ciljeve i trenutne potrebe takve građevine, koje posle gledane sa tačke gledišta građanskog života i mirnodopskih potreba, izgledaju apsurdne i nerazumljive.) To je bila čitava kuća na sprat, glomazna i sklepana od greda i grubih dasaka, sa slobodnim prolazom, kao tunelom, ispod nje. Čardak je bio uzdignut i počivao na jakim gredama, tako da je objašio most, i samo sa dva kraja se naslanjao na kapiju, jednim na njenu levu a drugim na desnu terasu. Ispod njega je bio slobodan put za kola, konje i pešake, ali se odozgo, sa sprata na kom će spavati stražari i na koji su vodili nenatkriveni smrčevi basamaci, moglo uvek i nadzirati svakoga ko prođe, predati mu papire i prtljag, i u svakom trenutku, ako se ukaže potreba, obustaviti prolaz. To je zaista menjalo izgled mosta. Ljupka kapija je iščezla pod drvenom građevinom koja je na svojim gredama čučala nad njom kao nakazna džinovska ptica. A onoga dana kad je čardak bio gotov, još mirisao oštro na smrčevinu i prazan odjekivao od koraka, straža se odmah uselila u njega. Čim je svanulo prvo jutro, čardak je, kao neka klopka, već uhvatio prve žrtve. Na niskom rumenom suncu ranog jutra, iskupili su se ispod njega vojnici i neki oružani građani, Turci, koji noću drže straže oko kasabe i tako pomažu vojsci. U sredini te gomile sedeo je na jednoj gredi komandir straže a pred njim je stajao jedan starčić, skitnica i bogomoljac, nalik na kaluđera i prosjaka, ali blag i spokojan, nekako čist i mio u svojoj bedi, lak i nasmejan i pored sedih vlasi i zborana lica. To je neki osobenjak čičica, Jelisije iz Čajniča. On već godinama obilazi, uvek ovako lak, svečan i nasmejan, crkve i manastire, sabore i slave; moli boga, metaniše i posti. Samo, ranije turske vlasti nisu obraćale pažnju na njega i puštale su ga kao maloumnika i božjeg čoveka da ide gde hoće i govori šta hoće. Ali sad su, usled bune u Srbiji, nastala druga vremena i oštrije mere. U kasabu je stiglo iz Srbije nekoliko turskih porodica kojima su ustanici sve popalili; one šire mržnju i traže osvetu. Svuda su isturene straže i pojačan nadzor, a domaći Turci zabrinuti, kivni i zlovoljni, pa se na sve gleda podozrivo i krvnički. Starac je naišao drumom od Rogatice, a po svojoj zloj sreći kao prvi putnik toga dana kad je dovršen čardak i kad se u njega uselila prva straža. Istina, naišao je u nevreme, još se nije bilo dobro ni razdanilo, i nosio je pred sobom kao što se nosi zapaljena sveća, neki debeo stap, išaran čudnim znacima i slovima. Čardak ga je progutao kao pauk muhu. Kratko su ga ispitivali. Tražili su da kaže ko je, šta je i odakle je i da objasni šare i pismena na štapu, a on je odgovarao i na ono što ga nisu pitali, slobodno i otvoreno, kao da govori na pravom božjem sudu, a ne pred zlim Turcima. Rekao je da nije niko i ništa; putnik na zemlji, prolaznik u ovom prolaznom vremenu, senka na suncu, ali da svoje kratke i malobrojne dane provodi u molitvi i da ide od manastira do manastira, dok ne obiđe sva sveta mesta, zadužbine i grobove srpskih careva i velikaša. A likovi i slova na štapu da označavaju pojedina vremena srpske slobode i veličine, prošle i buduće. Jer, rekao je starac, smeškajući se krotkim osmejkom punim snebivanja, vreme vaskrsa približilo se i, sudeći po onom što se čita u knjigama i onom što može da se vidi na zemlji i nebesima, sasvim je blizu. Vaskrsava carstvo, iskupljeno iskušenjima i zasnovano na pravdi. — Znam da vam nije milo, gospodo, ovo da čujete, i da ne bi trebalo ni da govorim pred vama ove stvari, ali vi ste me zaustavili i tražite da vam kažem sve po istini, pa nema se kud. Bog je istina, a Bog je jedan! A sada, molim vam se, pustite me da idem, jer mi valja još noćas stići na Banju, manastiru Svete Trojice. Tumač Šefko je prevodio, mučeći se uzalud da u svom oskudnom znanju turskog jezika nađe izraze za apstraktne reči. Komandir straže, bolešljiv Anadolac, slušao je, još bunovan, nejasne i slabo povezane prevodiočeve reči i s vremena na vreme bacao pogled na starca koji je bez daha i rđave pomisli gledao u njega i očima povlađivao da je sve tako kao što kaže prevodilac, iako reči turske nije znao. Komandiru biva jasno negde u svesti da je ovo neki sumanut kaurski derviš, dobroćudna i bezopasna luda. I u starčevom čudnom štapu koji su odmah ispresecali na nekoliko mesta, misleći da je šupalj a da su u njemu sakrivena pisma, nije nađeno ništa. Ali u Šefkinom prevodu starčeve reči izgledaju sumnjive, mirišu na politiku i opasne namere. Komandir bi, što se njega tiče, pustio ovog siromaha i maloumnika da ide svojim putem, ali tu su se sakupili i ostali vojnici i građani - stražari i slušaju ispitivanje. Tu je njegov narednik Tahir, jedan krmeljivi i podmukli pakosnik koji ga je već nekoliko puta panjkao kod starešina i optuživao zbog nedostatka opreza i strogosti. Pa i taj Šefko, koji prevodeći okreće očigledno reči onako kako je najgore po starčevu zanesenu glavu i koji voli da njuška i dostavlja i kad ništa od toga nema, u stanju je da kaže ili da potvrdi rđavu reč. Tu su i ovi varoški Turci, dobrovoljci, koji mrko i važno obilaze varoš, hvataju sumnjive putnike i mešaju se bez potrebe u njihov službeni posao. Sve se tu steklo. I svi su ovih dana kao pijani od nekog ogorčenja, od želje da se svete i da kažnjavaju i ubijaju onoga koga mogu, kad ne mogu onoga koga bi hteli. On ih ne razume i ne odobrava im, ali vidi da su svi naskočili da čardak već prvog jutra mora da dobije svoju žrtvu, i pribojava se da bi zbog tog njihovog pijanog ogorčenja mogao i on da strada, ako im se usprotivi. Pomisao da bi zbog ovog ludog starca mogao imati neprijatnosti, izgledala mu je nepodnošljiva. A starac sa svojim pričanjem o srpskom carstvu ne bi ni inače daleko došao među Turcima ovoga kraja koji su ovih dana uzavreli kao košnica. Neka ga mutna voda nosi kako ga je ponela. Tek što je starac vezan i komandir se spremao da ode u varoš i ne gleda njegovo pogubljenje, kad se pojaviše zaptije i neki Turci vodeći jedno slabo odeveno srpsko momče. Odelo mu je bilo pokidano i lice i ruke izgrebani. To je neki Mile, inokosan siromah sa Lijeske, koji je služio u jednoj vodenici u Osojnici. Može mu biti najviše devetnaest godina, zdrav je, krupan i punokrvan. Mile je jutros pre sunca zasuo ječam i pustio veliki vodenični jaz, pa izišao da u jednoj česti iznad vodenice naseče drva. Izmahivao je i sekao kao slamke meke johine grane. Uživao je u toj svežini i u lakoći kojom pada drvo pod sekirom. Mili su mu njegovi rođeni pokreti. Ali sekira je oštra a tanko drvo isuviše slabo za snagu koja je u njemu. Nešto se u njemu nadimalo i gonilo ga da uzvikuje pri svakom pokretu. Ti uzvici su se sve više sustizali i vezivali. I Mile koji, kao svi Liještani, nema sluha i ne ume da peva, pevao je, urlao, u gustoj i osojnoj strani. Ne misleći ništa, zaboravljajući gde je, pevao je ono što je čuo od drugih da pevaju. U to vreme, kad se »digla« Srbija, narod je od starinske pesme: Kad Alibeg mladi beg bijaše, Đevojka mu barjak nosijaše. napravio novu: Kad Đorđije mladi beg bijaše, Đevojka mu barjak nosijaše. U toj velikoj i čudnoj borbi koja se u ovoj Bosni vekovima vodila između dve vere, a pod vidom vera za zemlju i vlast i svoje sopstveno shvatanje života i urođenje sveta, protivnici su otimali jedan drugom ne samo žene, konje i oružje, nego i pesme. I mnogi je stih prelazio ovako od jednih drugima, kao dragocen plen. To je dakle bila pesma koja se u poslednje vreme pevala među Srbima, ali oprezno i skrovito, daleko od turskog uha, u zatvorenim kućama, po slavama ili po dalekim plandištima gde turska noga ne stupa ni jednom u godini, i gde čovek, po cenu samoće i siromaštva u divljini, živi kako hoće i peva šta hoće. A tu je eto pesmu našao da peva Mile, vodeničarev momak, u šumarku, ispod samog puta kojim prolaze olujački i orahovački Turci u kasabu na pazar. Zora je tek na vrhovima bregova, a tu oko njega, u osojnoj strani, još je gotovo sumračno. Sav je rosan, a vreo od dobrog noćašnjeg sna, vrućeg hleba i živog rada. Izmahne i udari tanku johu pri korenu, a ona se samo prikloni i savije kao mlada kumovoj ruci; pospe ga hladnom rosom kao sitnom kišom i ostane onako nagnuta, jer od gustine rastinja oko sebe ne može da padne na zemlju. A onda joj kreše zelene grane, jednom rukom, kao igrajući se. I pri tom peva što ga grlo nosi, izgovarajući sa uživanjem pojedine reči. »Đorđije«, to je nešto nejasno a krupno i smelo. »Đevojka« i »barjak«, to su takođe njemu nepoznate stvari ali stvari koje bi nekako odgovarale njegovim najvećim željama iz snova: da ima devojku i da nosi barjak. Svakako, ima slasti u izgovaranju tih reči. I sva snaga u njemu nagoni ga da ih izgovara glasno i po nebrojeno puta, a od izgovaranja tih reči raste opet ta snaga u njemu i traži da ih ponavlja još glasnije. Tako je pevao Mile u osvit dana dok nije nasekao i okresao vrljike zbog kojih se ispeo u šumarak, a onda se spustio niz vlažnu strminu, vukući svezan tovar za sobom. Pred vodenicom neki Turci. Vezali konje i čekaju nešto. Ima ih desetak. On se naže opet onakav kakav je i pošao u drva, nespretan dronjav i zbunjen, bez Đorđija pred očima, bez devojke i barjaka uza se. Turci sačekaše dok on odloži sekiru pa ga onda napadoše sa četiri strane i posle kratke borbe vezaše dugačkim konopcem od ulara, i povedoše u varoš. Usput su ga bili štapom po leđima ili nogom u ružno mesto, pitajući ga gde mu je sada Đorđije i psujući mu barjak i devojku. Pod čardakom na kapiji, gdje su upravo bili vezali onoga suludog starca, iskupili se već pored vojnika i neki besposlenjaci iz varoši, jako je tek svanulo. Među njima ima i Turaka izbeglica, pogorelaca iz Srbije. Svi su oružani i svečani kao da se radi o velikom događaju i odlučnom boju. Njihovo uzbuđenje je raslo sa suncem koje se rađalo. A sunce se brzo dizalo, praćeno svetlim, rumenim maglama, tamo u dnu vidika, iznad Goleša. Unezverenog mladića dočekaše kao da je ustanički vojvoda, iako je bio dronjav i ubog i doveden sa leve obale Drine, gde ustanka nema. Oni orahovački i olujački Turci ogorčeni drskošću za koju nisu mogli verovati da nije namerna, posvedočiše da je momče pevalo izazivački, pored samog puta, pesme o Karađorđu i kaurskim borcima. Mladić zaista nije ličio na nekog junaka i opasnog četovođu. Onako uplašen, u mokrim ritama, izgreben i izubijan, on je bio bled i od uzbuđenja razrokim očima gledao komandira kao da od njega očekuje spas. Kako je retko silazio u varoš, on nije ni znao da je na mostu podignut čardak; stoga mu je sve izgledalo još više čudno i nestvarno, kao da je u snu zalutao u stranu varoš, među zle i opasne ljude. Mucajući i obarajući oči zemlji, uveravao je da nije ništa pevao i da nikad nije udarao Turcima na obraz, da je siromah, momak u vodenici, da je sekao drva i da ni sam ne zna zašto je doveden. Drhtao je od straha i zaista nije mogao da shvati šta se to desilo i kako se iz onog svečanog raspoloženja u hladovitom potoku našao odjednom, vezan i izubijan, ovde na kapiji, u središtu pažnje, pred ovolikim svetom kome treba sad da odgovara. I sam je zaboravio da je ikad pevao i najnedužniju pesmu. Ali Turci su ostajali pri svome: da je pevao buntovničke pesme i to u trenutku kad su oni prolazili i da se odupirao kad su hteli da ga vežu. I to je svaki od njih potvrdio zakletvom komandiru koji ih je ispitivao. — Valahi? — Valahi! — Bilahi? — Bilahi! I tako po tri puta. Onda mladića postaviše pored Jelisija i odoše da bude krvnika koji je, izgleda, imao najtvrđi san. Starac je gledao mladića koji je zbunjeno treptao očima, smeten i postiđen, nenavikao da stoji ovako izdvojen, po belom danu, nasred mosta, među ovoliko ljudi. — Kako ti je ime? — pita starac. — Mile, — kaže mladić pokorno kao da još odgovara Turcima na njihova pitanja. — Mile, sine, da se poljubimo. — I starac prisloni svoju sedu glavu na njegovo rame. — Da se poljubimo i prekrstimo. Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha, Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha. Amin. Tako je krstio i sebe i mladića samo rečima, jer su im ruke bile vezane, i brzo, jer im je dželat već prilazio. Krvnik, koji je bio jedan od vojnika, brzo je svršio posao i prvi prolaznici, koji su sa brda silazili zbog pazarnog dana i prelazili preko mosta, mogli su da vide njihove dve glave na novim, čvornovitim kočevima, uz čardak, a krvavo mesto na kome su posečeni na mostu, posuto šljunkom i ugaženo. Tako je čardak otpočeo da »radi«. Od toga dana na kapiju su dovođeni svi koji su kao sumnjivi ili kao krivci u vezi sa ustankom hvatani, bilo na mostu samom bilo negde na granici. I oni koji su jedanput dovedeni vezani na saslušanje pod čardak, retko su izlazili živi ispod njega. Tu su im odsecane usijane ili prosto nesrećne glave i naticane na kolje koje je bilo postavljeno oko čardaka, a tela su im bacana s mosta u Drinu, ako se niko ne bi javio da otkupi i sahrani obezglavljen leš. Buna je, sa kraćim ili dužim zatišjima, trajala godinama, i broj tih koji su puštani niz vodu »da idu i traže drugu, bolju i pametniju glavu«, bio je u toku godina vrlo velik. Slučaj je hteo, slučaj koji satire slabe i neoprezne, da su tu povorku otvorila ova dva prosta čoveka, dvojica iz gomile neukih, ubogih i nedužnih, jer ti su često prvi koje hvata nesvestica pred vrtlogom velikih događaja i koje taj vrtlog neodoljivo privlači i guta. Tako su momak Mile i čiča Jelisije, posečeni u istom trenutku, na istom mestu, združeni kao braća, prvi okitili svojim glavama vojnički čardak na kapiji, koje posle toga, dok god su bune trajale, nije gotovo nikad više bio bez takvog ukrasa. I tako su njih dvojica, koji se pre toga nisu čuli ni videli, ostali zapamćeni zajedno i pamćeni su bolje i duže od tolikih drugih, znatnijih žrtava. Tako je pod krvavim i zloglasnim čardakom nestala kapija a sa njom je nestalo i sastanaka, razgovora, pevanja i ćeifova. I Turci su tuda prolazili nerado, a već od Srba je prelazio most samo onaj koji baš mora, i to oborene glave i žureći. Oko drvenog čardaka, čije su daske s vremenom posivele pa pocrnele, brzo se stvorila ona atmosfera koja redovno okružuje zgrade u kojima vojska stalno boravi. Na gredama se sušilo askersko rublje, sa prozora se prosipalo u Drinu đubre, pomije i svi otpaci i sva nečistoća kasarnskog života. Od toga su niz beli srednji stub mosta ostajali dugi, prljavi mlazevi koji su se videli nadaleko. Posao dželata vršio je za dugo vremena uvek isti vojnik. To je bio debeo i mrk Anadolac žutih, mutnih očiju i crnačkih usana u masnom i podbulom licu zemljane boje, koje je uvek izgledalo da se smeši osmejkom gojaznih, dobroćudnih ljudi. Zvao se Hajrudin i brzo je postao poznat celoj varoši i daleko duž granice. On je svoj posao vršio sa zadovoljstvom i častoljubivo; svakako je u tome bio neobično vešt i brz. Kasabalije su tada govorile za njega da ima lakšu ruku nego varoški berberin Mušan. I staro i mlado ga je znalo, bar po imenu, a njegovo ime je izazivalo kod sveta jezu i ljubopitstvo u isto vreme. Za vreme sunčanih dana po vas dan je sedeo ili ležao na mostu, u hladovini ispod drvenog čardaka. S vremena na vreme bi obišao izložene glave na kolju, kao bostandžija bostan, pa bi opet legao na svoju dasku u hladu, zevajući i protežući se, težak, krmeljiv i dobroćudan, kao prestareo torni pas rundov. Na kraj mosta, iza zida, sakupljala su se ljubopitljiva deca i bojažljivo ga posmatrala. Ali kad je bio u pitanju posao, Hajrudin je bio okretan i savestan do sitnica. Nije voleo da mu se iko meša u njegovu rabotu. A to se dešavalo sve češće što je buna hvatala više maha. Kad su ustanici popalili sela iznad kasabe, ogorčenje kod turskog sveta je prešlo meru. Ne samo da su svi hvatali ustanike i uhode ili one koje su za takve držali, i dovodili ih komandiru na ćupriju, nego su, u svom ogorčenju, hteli da se mešaju i u izvršenje kazne. Tu je jednog dana osvanula i glava višegradskog paroha, onog istog popa Mihaila koji je nalazio snage da se šali sa hodžom i hambašom za vreme »velikog povodnja«. U opštem gnevu protiv Srba, on je nevin pogubljen, a Cigančad su mu usadili cigaru u mrtva usta. To su bile stvari koje je Hajrudin oštro osuđivao i sprečavao kad god je mogao. A i kad je debeli Anadolac neočekivano umro, od crnog prišta, novi dželat, istina mnogo manje vešt, nastavio je njegov posao, i još za koju godinu, sve dok ustanak u Srbiji nije jenjao, strčale su uvek po dve-tri odsečene glave na kapiji. Svet, koji u ovakvim vremenima brzo otvrdne i otupi, tako se bio navikao na to da je prolazio ravnodušno i ne obzirući se na njih, i nije odmah ni primetio kad su, prestale da se izlažu. A kad se stanje smirilo u Srbiji i na granici, čardak je izgubio važnost i smisao. Ali u njemu je i dalje spavala straža, iako je prolaz preko mosta bio već odavno slobodan i bez nadzora. U svakoj vojsci se stvari menjaju sporo, a u turskoj sporije nego u ma kojoj drugoj. I to bi tako ostalo, sam bog zna dokle, da se jedne noći nije od zaboravljene sveće javio požar. Čardak od lučevih dasaka, još vrućih od dnevne žege, sagoreo je do temelja to jest do kamenih ploča na mostu i kapiji. Uzbuđen svet u kasabi posmatrao je ogromni plamen koji je jarko osvetljavao ne samo beli most nego i okolna brda i odražavao se nemirnim crvenim odsevima na površini reke. A kad je granulo jutro, osvanuo je most u svom starom, prvobitnom obliku, oslobođen drvene, glomazne građevine koja je godinama prekrivala njegovu kapiju. Bele ploče su bile opaljene i čađave, ali su kiše i snegovi brzo i to saprali. Tako od čardaka i krvavih događaja koji su se vezivali za njega nije ostalo drugog traga do nekoliko teških uspomena koje su sve više bledele i nestajale, zajedno sa tim naraštajem, i jedne hrastove grede koja niie sagorela, jer je bila užljebljena u stepenište u kapiji. A kapija je opet postala za kasabu ono što je oduvek bila. Na levoj terasi, idući iz varoši, kafedžija je opet raspalio mangalu i poređao kafeni takum. Oštećena je bila samo česma — smrskana je ona zmajska glava iz koje je tekla voda. Svet je opet počeo da se zadržava na sofi i da tu provodi vreme u razgovorima, u poslovima ili u dokonom dremuckanju. U letnjim noćima tu su pevali momci u grupama ili sedeli usamljeni mladići, gušeći svoj ljubavni jad ili onu neodređenu bolnu želju za odlaskom i daljinom, za velikim delima i neobičnim doživljajima, koja često muči mlade ljude u skučenim sredinama. A već posle dvadesetak godina tu je pevao i šalio se nov naraštaj koji nije ni zapamtio neskladnu trupinu drvenog čardaka ni mukle uzvike straže koja je noću zaustavljala putnike, ni Hajrudina ni izložene glave koje je on odsecao sa poslovičnom veštinom. Samo su još stare žene, goneći dečurliju koja su im krala šeftelije, dovikivale u svojim glasnim i ljutim kletvama: — Dabogda ti Hajrudin perčin raščešljao! Na kapiji te majka poznala! Ali dečaci koji su bežali preko plotova nisu mogli razumeti stvarni smisao tih kletvi. Znali su, naravno, da ne znače ništa dobro ni povoljno. Tako su se obnavljali naraštaji pored mosta, a on je kao prašinu stresao sa sebe sve tragove koje su na njemu ostavljale prolazne ljudske ćudi ili potrebe, i ostajao posle svega nepromenjen i nepromenljiv. Prolazilo je vreme nad mostom i kasabom, u godinama, u decenijima. To su bile one nekolike desetine godina iz sredine devetnaestog veka za kojih je Turska Carevina dogorevala u tihoj groznici. Merene okom savremenika, te su godine izgledale srazmerno mirne i srećne, iako je u njima bilo povoda za brige i strahovanja, iako su nailazile i suše i poplave, i opasne zaraze, i uzbudljivi događaji svake vrste. Samo, sve se to dešavalo sporo, postepeno, u kratkim trzavicama među dugim zatišjima. Međa između dva pašaluka, bosanskog i beogradskog, koja ide tu iznad same kasabe, počela je tih godina da se sve oštrije ocrtava i da dobija izgled i značenje državne granice. A to je menjalo uslove života za ceo kraj, pa i za kasabu, uticalo na trgovinu, na saobraćaj, na opšte raspoloženje sveta i na međusobne odnose Turaka i Srba. Stari Turci su se mrštili, treptali očima u neverici kao da žele da rasteraju neprijatno priviđenje, srdili se, pretili, dogovarali, pa onda mesecima zaboravljali stvar, dok ih nemila stvarnost ne bi opet podsetila na nju i ponovo uzbudila. Tako jednog proletnjeg dana jedan od veletovskih Turaka, odozgo sa granice, sedi na kapiji i uzbuđeno priča sakupljenim uglednim Turcima šta se u Veletovu ovih dana desilo. Negde zimus, pričao je Veletovac, dođe više njihovog sela zloglasni Jovan Mićić, rujanski serdar, čak iz Arilja, sa oružanim momcima i poče da osmatra i premerava granicu. Kad ga upitaju kud je namerio i šta tu radi, on odgovori drsko da nikom nema da polaže računa a ponajmanje bosanskim poturicama, ali ako hoće da znaju, kaže, onda im poručuje da ga je poslao kodža Miloš da oseiri kuda će ići granica i dokle će zahvatiti Srbija. — Mislili smo, — nastavlja Veletovac, — pijan vlah pa ne zna šta govori, a znamo ga odavno kakav je hajduk i poganac. I odbijemo ga mi i zaboravimo na njega. Kad, nisu prošla ni dva mjeseca, a on se javi opet i to sa čitavom četom Miloševih sejmena i sa carskim mubaširom, mekim i blijedim Stambolijom. Očima svojim ne vjerujemo. Ali mubašir nam sve potvrdi. Obara oči od sramote ali potvrđuje. Tako je, kaže, od carskog devleta naređeno da Miloš u Sultanovo zdravlje upravlja Srbijom i da se granica potegne, da se zna dokle mu ide uprava. Kad mubaširevi ljudi stanu da pobijaju kolje onom kosom ispod Tetrebice, a Mićić zađe pa samo čupa one kočiće i frljaca za njima. Bijesan vlah (psi mu se mesa nabili!) skače mubaširu u oči, viče na njega kao na mlađeg i prijeti mu u glavu. Nije, kaže, to granica; granicu su odredili Sultan i ruski car i dali o tome ferman »knjazu« Milošu, ona sad ide Limom pravo na višegradsku ćupriju pa otale Drinom; tako je sve ovo Srbija. Pa i to je, kaže, samo za neko vrijeme, jer će je pošlje valjati dalje pomicati. Jedva ga je mubašir u pamet utjerao, i tu iznad Veletova udariše granicu. I ostade tako, bar sad zasad. Samo, otad ušla u nas šuhva i strah neki, pa ne znamo ni šta da radimo ni gdje da se djenemo. Dogovarali smo se sa Užičanima, ali ni oni sami ne znaju šta će biti ni kuda je ovo krenulo. A stari Hadži-Zuko, koji je dva puta išao na ćabu i kome je prešlo devedeset godina, kaže da neće proći jedan ljudski vijek a turska granica će otići čak tamo na karadenjiz, na petnaest konaka odavle. Slušaju višegradski ugledni Turci Veletovca. Naoko su mirni, ali u sebi potreseni i zbunjeni. Od njegovih reči i nehotice se pomiču s mesta i hvataju rukom za kameno sedište, kao da neka moćna a nevidljiva struja bije odnekud i pokreće most pod njima. Savlađujući se, nalaze reči kojima umanjuju i nipodaštavaju značaj toga događaja. Oni ne vole nepovoljne vesti ni teške misli, ni ozbiljne i brižne razgovore na kapiji, ali vide i sami da ovo ne sluti na dobro; niti mogu poreći ono što Veletovac priča niti znaju pravo kako da ga umire i uteše. Stoga jedva čekaju da se seljak vrati u svoje visoko Veletovo, zajedno sa neprijatnim vestima koje je doneo. Time, naravno, briga neće biti manja, ali će se maknuti odavde. A kad je čovek zaista otišao, oni su bili srećni što mogu da se vrate svojim navikama i da i dalje sede mirno na kapiji, bez tih razgogovora od kojih dolazi čoveku život nemio i budućnost strašna, ostavljajući vremenu da ublaži i olakša težinu događaja koji se iza brda valjaju. I vreme je činilo svoje. Život je tekao, na izgled nepromenjen. Prošlo je više od trideset godina od ovog razgovora na kapiji. Ali oni kočići, kojesu carski mubašir i rujanski serdar sadili po granici, pustili su koren, primili se i rodili sporim ali po Turke gorkim plodom: Turci su morali da napuste i poslednje gradove po Srbiji. I jednog letnjeg dana pritište višegradski most žalosna povorka izbeglica iz Užica. Bili su oni topli dani sa dugim prijatnim sumracima na kapiji, kad Turci iz čaršije ispune obe terase nad vodom. Tu se u takve dane sepetima dogoni bostan. Zrele dinje i lubenice se hlade po vas dan, a predveče ih kupuje dokon svet i jede na sofi. Obično se dvojica opklade da li je lubenica iznutra crvena ili bela. Onda je raseku i onaj koji je izgubio plati, a svi zajedno jedu, uz razgovor i glasne šale. Iz kamenih terasa bije još vrelina dana, a sa vode već se javlja hladan dah, uporedo sa sumrakom. Reka je bleštava po sredini a osenčana i zagasitozelena pri obalama, ispod vrba i rakita. Svi bregovi uokrug rumeni su od sunčeva zalaska, samo jedni jarko a drugi jedva primetno. Iznad njih, celom jugozapadnom polovinom toga amfiteatra, koji se otvara pogledu sa kapije, letnji oblaci koji neprestano menjaju boju. Ti oblaci su jedan od velikih prizora koje kapija leti pruža. Čim dan ojača i sunce odskoči, oni se pojave iza planina kao guste, bele, srebrnaste i sive mase, fantastični predeli, nepravilne i mnogobrojne kupole raskošnih građevina. I pošto porastu do neke mere, stoje tako po vas dan nepomični i teški, iznad bregova oko varoši koju žeže sunce. I Turci koji, ovako predveče, sede na kapiji imaju stalno pred očima te oblake kao bele, svilene carske čadore koji u njihovoj naašti izazivaju pojave i prizore nejasnih pohoda i ratovanja i slike neke čudne, neumerene sile i raskoši. Tek mrak pogasi i rasturi te letnje oblake oko kasabe, a nebom se otvaraju nove mađije od zvezda i mesečine. Nikad se čudna i izuzetna lepota kapije ne može bolje osetiti nego u te letnje dane, u ovaj sat. Čovek je na njoj kao na čarobnoj ljuljašci: i zemlju prelazi, i vodom plovi, i prostorom leti, i opet je čvrsto i sigurno vezan za kasabu i svoju belu kuću, tu u strani, sa baštom i šljivikom oko nje. Uz kafu i duvan tu mnogi od tih skromnih građana, koji nema mnogo više od te kuće i ono malo dućana u čaršiji, oseti u takve sate bogatstvo sveta i neizmernost božjih darova. Sve to može ljudima da pruži, i kroz vekove da pruža, jedna građevina, kad je lepa i jaka, u dobar čas zamišljena, na pravom mestu postavljena i srećno izvedena. I ovo je jedno takvo predveče; puno je razgovora i smeha i šala koje građani izmenjuju među sobom ili dobacuju prolaznicima. Najživlje i najglasnije šale pletu se oko jednog oniskog i snažnog mladog čoveka čudnog izgleda. To je Salko Ćorkan. Ćorkan je sin jedne Ciganke i nekog vojnika ili oficira Anadolca koji je nekad služio u kasabi i napustio je još prije nego što mu se taj neželjeni sin rodio. Ubrzo je umrla i majka, i dete je odraslo bez ikog svoga. Hranila ga je cela kasaba; pripadao je svima i nije bio ničiji. Posluživao je po dućanima i po kućama, svršavao poslove koje niko drugi nije hteo da radi, čistio prokope i džerize, pokopavao sve što ugine ili što voda naplavi. Nikad nije imao svoje kuće ni porodičnog imena ni određenog zanimanja. Jeo je gde stigne, stojećki ili u hodu, spavao po tavanima, odevao se šarenim dronjcima koje su mu drugi davali. Još u detinjstvu je izgubio levo oko. Nastran, dobroćudan, veseljak i pijanica, on je služio kasabalijama za šalu i podsmeh isto toliko koliko i za posao. Oko Ćorkana se okupilo nekoliko mladića, trgovačkih sinova, smeju se i teraju sa njim grube šale. Vazduh miriše na zreo bostan i prženu kafu. Sa velikih kamenih ploča, još toplih od dnevne žege, a poprskanih vodom i dobro pometenih, diže se, mlak i mirisan, osobiti dah kapije, koji zaražava bezbrigom i zavodi na dokono maštanje. Trenutak između dana i noći. Sunce je leglo a još se ne javlja ona krupna zvezda nad Moljevnikom. U takvom trenutku kad i najobičnije stvari mogu da imaju izgled priviđenja, punih veličine, straha i naročitog značenja, pojaviše se prvi užički muhadžiri na mostu. Muškarci su većinom išli pešice, prašni i pogruženi, a na sitnim konjima klatile su se umotane i zabuljene žene ili nejaka deca, uvezana među denjkovima ili na sanducima. Poneki ugledniji čovek jaše na boljem konju, ali nekim pogrebnim kasom i oborene glave, tako da još više odaje nesreću koja ih je ovde doterala. Ima ih koji na konopčiću vode jednu kozu. Neki nose jagnje u naručju. Svi ćute, čak ni deca ne plaču. Čuje se samo bat konjskih kopita i ljudskih koraka i jednolično kloparanje bakrenih i drvenih predmeta na pretovarenim konjima. Pojava tog premorenog i raskućenog sveta ugasi odjednom živost na kapiji. Stariji ostadoše na kamenim klupama. Mlađi poustajaše i napraviše sa obe strane kapije živ zid; između njih je prolazila povorka. Neki od kasabalija samo su saučesno gledali u muhadžire i ćutali, drugi su im nazivali merhaba i pokušavali da ih zadrže i ponude čime, ali se oni nisu ni obazirali na ponude i jedva su odgovarali na pozdrave. Samo su grabili da za vida stignu na konak na Okolištima. Bilo ih je u svemu oko sto i dvadeset porodica. Preko sto porodica odlazi u Sarajevo, gde ima izgleda da će biti smešteni, a petnaestak ostaje ovde u kasabi; to su većinom oni koji ovde imaju nekog svoga. Jedan jedini od tih premorenih ljudi, po izgledu neki siromah, inokosan čovek, zastade za trenutak na kapiji, napi se obilno vode i primi ponuđenu cigaru. Bio je sav beo od drumske prašine, oči su mu sjale kao u groznici, a pogled nije mogao da se zaustavi na jednom predmetu. Odbijajući žudno dimove, kružio je oko sebe onim sjajnim, neprijatnim pogledom, ne odgovarajući ništa na bojažljiva i učtiva pitanja pojedinaca. On samo otra duge brkove, zahvali kratko, i sa gorčinom koju u čoveku ostavljaju zamor i osećanje napuštenosti, prozbori nekoliko reči, gledajući ih sve odjednom onim pogledom koji ne vidi. — Vi sjedite ovdje i teferičite, a ne znate šta se iza Staniševca valja. Mi evo pobjegosmo u tursku zemlju, ali kuda ćete vi bježati, zajedno s nama, kad i na ovo red dođe? To niko ne zna niti ko od vas misli na to. Tu čovek odjednom zastade u govoru. To što je rekao bilo je i mnogo za ove do maločas bezbrižne ljude i malo za njegovo ogorčenje, koje mu nije dalo da ćuti ni dopuštalo da se jasno izrazi. I on sam prekide neprijatno ćutanje, opraštajući se i zahvaljujući i hitajući da stigne povorku. Svi stadoše da mu dovikuju glasno dobre želje. Cele te večeri na kapiji ostade teško raspoloženje. Svi su mrki i ćutljivi. Ćorkan sedi nem i nepomičan na jednom od kamenih basamaka. Oko njega razbacane kore od lubenica koje je pojeo za opkladu. Podnimljen je i tužan, oborena pogleda i zanesen kao da ne gleda u kamen pred sobom nego u neku daleku daljinu koja se jedva nazire. Svet poče da se razilazi ranije nego obično. Ali već sutradan, sve je opet bilo po starom, jer kasabalije ne vole da pamte zlo i ne mare da brinu brigu unapred; u krvi im je saznanje da se pravi živpt sastoji od samih zatišja i da bi ludo i uzaludno bilo mutiti ta retka zatišja, tražeći neki drugi, čvršći i stalniji život koga nema. Za tih dvadeset i pet godina iz sredine XIX veka dva puta je u Sarajevu morila kuga i jednom kolera. U tim slučajevima kasaba se pridržavala uputstava koja je, prema tradiciji, još Muhamed dao svojim vernicima za njihovo držanje u slučaju zaraze: »Dok bolest vlada u nekom mestu, ne idite tamo, jer se možete zaraziti, a ako ste u mestu gde bolest vlada, ne idite iz tog mesta jer možete zaraziti druge.« A kako se ljudi ne pridržavaju ni najspasonosnijih uputstava, čak ni kad potiču od božjeg Poslanika, ako nisu »silom vlasti« primorani na to, vlast je prilikom svake »morije« ograničavala ili potpuno obustavljala putnički i poštanski saobraćaj. Tada je život na kapiji menjao svoj izgled. Nestajalo je građana, zaposlenih i dokonih, zamišljenih ili raspevanih, a na pustoj sofi sedela je opet, kao u vreme buna i ratova, straža od nekoliko zaptija. Oni su zaustavljali putnike koji su dolazili od Sarajeva i vraćali ih mahanjem pušaka i glasnim povicima natrag. Primali su poštu od konjanika, ali sa svim merama predostrožnosti. Na kapiji se tada palila mala vatra od »mirišljavog drveta« koje je razvijalo obilan, beo dim. Zaptije bi prihvatile kleštima svako pojedino pismo i okadile ga na tom dimu. Tek tako raskužena pisma otpremana su dalje. Roba se nije uopšte primala. Ali glavni posao nije bio sa pismima, nego sa živim ljudima. Svakog dana naiđe po nekoliko putnika, trgovaca, pismonoša, skitnica. Kod samog prilaza ka mostu dočekuje ih zaptija i već izdaleka daje rukom znak da se dalje ne može. Putnik zastaje ali počne da pregovara, da se pravda i objašnjava svoj slučaj. A svaki od njih smatra da je neophodno potrebno da ga puste u varoš, i svaki uverava da je zdrav kao dren i da nema nikakve veze sa kolerom koja je — »daleko joj lepa kuća« — tamo negde u Sarajevu. U tim objašnjenjima putnici dođu malo-pomalo do polovine mosta i primaknu se kapiji. Tu se u razgovor umešaju i ostale zaptije i kako razgovaraju na odstojanju od nekoliko koraka svi viču glasno i mašu rukama. A viču već i stoga što sedeći na kapiji zaptije po vas dan pijuckaju rakiju i jedu beli luk; njihov službeni posao daje im pravo na to, jer se veruje da su obe te stvari dobre protiv zaraze: a oni se tim pravom obilno služe. Mnogi se putnik tada zamori da moljaka i ubeđuje zaptije, i vraća se utučen, nesvršena posla, drumom uz Okolišta. Ali ima ih koji su istrajni i nasrtljivi pa stoje na kapiji satima i vrebaju neki trenutak slabosti ili nepažnje, ili se nadaju nekom ludom i srećnom slučaju. Ako je tu slučajno starešina varoških zaptija Salko Hedo, onda nema izgleda za putnike da će išta postići. Hedo je ona prava, osveštana vlast koja i ne vidi i ne čuje dobro onoga s kim govori, i bavi se sa njime samo toliko koliko je potrebno da mu odredi mesto koje mu po postojećim propisima i naredbama pripada. Dok to radi on je slep i gluh, a kad to svrši onda postaje i nem. Uzalud putnik preklinje ili laska. — Salihaga, zdrav sam ja... — E pa onda, hajde u zdravlju odakle si i došao. Hajde, gubi se! Sa Hedom nema više razgovora. Ali ako su mlađe zaptije same, onda može još nešto i da bude. Što onaj putnik duže stoji na mostu i što se više sa njima dovikuje, prepire i razgovara i priča im svoju muku, i ovu zbog koje je krenuo na put kao i sve ostale muke svoga života, to im nekako dolazi sve bliži i poznatiji i sve manje liči na čoveka koji bi mogao da ima koleru. Na kraju, neki od zaptija se ponudi da će on dostaviti u kasabu kome treba putnikovu poruku. To je prvi stepen popuštanja. Ali putnik zna da se posao po poruci ne svršava i da zaptije ovakvi kakvi su sada, stalno mamurni ili napola pijani od lečenja rakijom, teško pamte i naopako dostavljaju mnoge poruke. Zato i dalje oteže razgovor, moli, nudi mito, poziva se na boga i na dušu. Sve tako dok onaj od zaptija koga je on uočio i koji je najmekši ne ostane sam na kapiji. Tada se stvar nekako uredi. Duševni zaptija okrene lice onom izdignutom zidu, kao da čita starinski natpis na njemu, a ruke zabaci na leđa i ispruži dlan desne ruke. Istrajni putnik spusti ugovoreni novac zaptiji na dlan, obazre se levo i desno, klisne preko druge polovine mosta i izgubi se u kasabi. Zaptija se opet vraća na svoje mesto, satire beli luk, i zaliva ga rakijom. To ga ispunjava nekom bezbrižnom i veselom odlučnošću i daje mu snage da bdi i čuva kasabu od kolere. Ali nevolje ne traju večno (i to im je zajedničko sa radostima), nego prolaze ili se bar smenjuju, i gube u zaboravu. A život na kapiji se obnavlja uvek i uprkos svemu, i most se ne menja ni sa godinama ni sa stolećima, ni sa najbolnijim promenama ljudskih odnosa. Sve to prelazi preko njega isto kao što nemirna voda protiče ispod njegovih glatkih i savršenih svodova. Nisu samo ratovi, kuge i seobe toga vremena udarili na ovaj most i prekidali život na kapiji. Bilo je i drugih, izuzetnih događaja po kojima se godina u kojoj su se desili posle i nazivala i dugo pamtila. Levo i desno od kapije, sa obe strane, kamena ograda mosta odavno je uglačana i nešto tamnija od ostalih delova. Stotinama godina seljaci tu spuštaju terete kad hoće da se odmore, prelazeći most, ili se dokoni ljudi naslanjaju leđima i laktovima, u razgovoru, kad koga čekaju, ili kad usamljeni i nalakćeni gledaju vodu u dubini pod sobom, kako zapenjena i brza otiče, uvek nova i uvek ista. Ali nikad se nije toliko dokona i ljubopitljiva sveta naslanjalo na ogradu i gledalo rečnu površinu, kao da je čita i odgoneta, kao poslednjih dana meseca avgusta te godine. Voda je bila zamućena od kiše iako je bio tek kraj leta. U virovima ispod okana stvarala se bela pena i okretala uokrug, zajedno sa iverjem, sitnim grančicama i trunjem. Ali dokoni i podnimljeni kasabalije sa zida nisu u stvari ni gledali tu reku koju poznaju oduvek i koja nema šta da im kaže, nego su na površini vode, kao i u svojim razgovorima, tražili sami za sebe objašnjenje i kao neki vidljiv trag jednog nejasnog i teškog udesa koji ih je tih dana sve iznenadio i zbunio. U to vreme desio se tu na kapiji jedan posve izuzetan događaj, kakav se ne pamti i kakav se valjda neće ponoviti dok je mosta i kasabe na Drini. On je uzbudio i potresao kasabu i otišao i dalje, u druga mesta i krajeve, kao priča koja hoda po svetu. To je u stvari priča o dva višegradska zaseoka, o Veljem Lugu i Nezukama. Ta dva zaseoka leže na dva suprotna kraja onog amfiteatra koji mrka brda i zeleni brežuljci sačinjavaju oko kasabe. Velika seoska opština Stražište, na severoistočnoj strani doline, najbliža je kasabi. Njene kuće, njive i bašte raštrkane su preko nekoliko brežuljaka i užlebljene u doljama koje te brežuljke dele. Na blagom prevoju jedne od tih glavica leži petnaestak kuća, utonulih u šljivike i odasvud opkoljenih njivama. To je zaselak Velji Lug, mirno, lepo i bogato tursko naselje na uzvisini. Zaselak spada pod seosku opštinu Stražište, ali je bliži kasabi nego svojoj opštini, jer se ljudi sa Veljeg Luga spuštaju za pola sata do u čaršiju, gde drže magaze i posluju kao i ostale kasabalije. Između njih i pravih kasabalija i nema razlike, do možda u tome što su njihova imanja trajnija i sigurnija, jer su na jakoj, prisojnoj zemlji i nisu vodoplavna, a ljudi su skromniji i povučeniji, bez varoških rđavih navika. Velji Lug ima dobru zemlju, zdravu vodu i lep svet. Tu živi grana višegradskih Osmanagića. Pa iako su ovi u kasabi mnogobrojniji i bogatiji, u narodu se smatra da su oni »spuznuli«, a da su pravi Osmanagići oni na Veljem Lugu, gde im je koren. To je lep soj ljudi, osetljivih i ponosnih na svoje poreklo. Njihova je ona najveća kuća što se beli u strani, isturena ispod same glavice, okrenuta ka jugozapadu, uvek okrečena, sa krovom od pocrnele šindre i sa četrnaest džamli pendžera. Ta se kuća vidi nadaleko, i ona je prvo što pada u oči putniku koji se spušta drumom dolazeći u Višegrad ili koji se obazre, izlazeći iz njega. Poslednji zraci sunca koje zalazi za liještanskom kosom zadržavaju se i lome uvek na belom i bleštavom licu te kuće. I kasabalije su odavno navikle da sa kapije posmatraju, predveče, kako se sunčev zalazak odbija na Osmanagića pendžerima, kako se zatim jedan po jedan gase, i kako često, kad već sunce zađe i kasaba ostane u senci, plane po jedan od tih pendžera poslednjim odbleskom, zalutalim između oblaka, i kako sja još nekoliko trenutaka kao crvena, krupna zvezda nad ugašenom kasabom. Isto tako je poznat i viđen u kasabi domaćin te kuće Avdaga Osmanagić, srčan i plahovit čovek u životu kao i u poslovima. On ima »magazu« u čaršiji, jednu nisku i sumračnu prostoriju u kojoj na daskama i pletenim ljesama leži razastrt kukuruz, suve šljive ili borove šišarke. Avdaga radi samo naveliko, zato magaza i nije otvorena svakog dana, nego pazarnim danom redovno, a preko nedelje već prema poslu i potrebi. U magazi je uvek jedan od Avdaginih sinova, dok on sam sedi obično na klupi pred magazom. Tu razgovara sa mušterijama ili sa poznanicima. On je stasit i rumen čovek, ali potpuno sede brade i brkova. Glas mu je promukao i prigušen. Vec godinama ga muči teška sipnja. I kad god se pri govoru uzbudi i podigne glas, a to se kod njega dešava često, zaguši ga odjednom težak kašalj, nabreknu mu vratne žile, pocrveni lice i oči se zaliju suzama, a u grudima škripi, šišti i odjekuje, kao oluja u brdima. Kad ga taj nastup kašlja prođe, on se odmah pribere, udahne duboko vazduh i nastavi razgovor tamo gde je stao, samo nekim izmenjenim, tanjim glasom. U kasabi i okolini on je poznat kao čovek oštre reči, široke ruke i smela srca. Takav je u svemu pa i u trgovini, iako često na svoju štetu. On dosta puta jednom smelom reči obori ili podigne cenu šljivi ili kukuruzu, i kad to nije u njegovu korist, samo za inat nekoj seljačkoj kukavici ili nekom trgovcu dramoseru. Njegova reč se uopšte u čaršiji sluša i prima, iako se zna da je često plahovit i ličan u svojim sudovima. I kad Avdaga siđe sa Veljeg Luga i zasedne pred magazu, on je retko sam, jer ljudi vole njegov razgovor i žele da čuju njegovo mišljenje. A on je otvoren i živ, uvek spreman da kaže i brani ono što drugi smatraju da je bolje prećutati. Njegova zaduha i oni nastupi teškog kašlja prekidaju svaki čas njegov govor, ali ga, začudo, ne kvare nego ga čine ubedljivijim, i celom njegovom načinu izražavanja daju neko teško i bolno dostojanstvo kome nije lako odoleti. Avdaga ima pet odraslih i poženjenih sinova i jedinicu kćer, koja je poslednja i tek dorasla za udaju. Za tu njegovu kćer Fatu zna se da je neobično lepa, u svemu na oca. Pitanjem njene udaje bavi se kasaba i pomalo cela okolina. Oduvek je kod nas tako da po jedna devojka u svakom naraštaju uđe u priču i u pesmu svojom lepotom, vrednoćom i gospodarstvom. Ona je onda za tih nekoliko godina cilj svih želja i nedostižni uzor; na njenom imenu se pale mašte, oko njega se rasipa oduševljenje muškaraca i plete zavist žena. To su ta izuzetna bića koja priroda izdvoji i uzdigne do opasnih visina. Ova Avdagina kći bila je na oca ne samo likom i izgledom nego i bistrinom i rečitošću. To su znali najbolje momci koji su na svadbama i sastancima pokušavali da je jevtinim laskanjima ili smelim šalama pridobiju ili zbune. Njena veština u govoru nije bila ništa manja od njene lepote. Zato se u pesmi o Avdaginoj Fati (o takvim izuzetnim stvorenjima pesme niknu odnekud same!) pevalo: Mudra li si, lijepa li si, Lijepa Fato Avdagina! Tako se pevalo i govorilo u kasabi i oko nje, ali je bilo vrlo malo njih koji su imali hrabrosti da zaprose devojku sa Veljeg Luga. A kad su i oni svi redom odbijeni, oko Fate se brzo stvorila praznina, onaj krug divljenja, mržnje i zavisti, nepriznavanih želja i zluradog iščekivanja koji redovno okružuje stvorenja sa izuzetnim darovima i izuzetnom sudbinom. Takve ličnosti o kojima se peva i govori odnese brzo ta njihova naročito sudbina, a iza njih umesto ostvarenih života ostane da živi pesma ili priča. Često se dešava kod nas ovde da devojka koja je na velikom glasu ostane upravo zbog toga bez prosaca i »pousjedne«, dok se lako i brzo poudaju devojke koje joj nisu ni po čemu dorasle. Fati se to nije desilo, jer se za nju našao prosac koji je imao i smelosti da je zaželi i veštine i istrajnosti da postigne cilj. U ovom nepravilnom krugu koji sačinjavaju višegradska kotlina, tačno na protivnoj strani od Veljeg Luga nalazi se zaselak Nezuke. Iznad mosta, nepun sat hoda uz vodu, u samom onom sklopu strmih bregova iz kojih kao iz mrkog zida izbija Drina u naglom zaokretu, ima uska povlaka dobre, rodne zemlje na stenovitoj obali reke. To je nanos od reke i strmoglavih potoka sa Butkovih Stijena. Na njemu su njive i bašte, a u strani strme livade sa tankom travom, koje se pri vrhovima gube u vrletnom kamenjaru i mrkom šipražju. Ceo zaselak je svojina begova Hamzića, koji se prezivaju i Turkovići. Na jednoj polovini žive pet do šest kuća čivčija a na drugoj su kuće begova braće Hamzića sa Mustaj begom Hamzićem na čelu. Zaselak je zaturen i osojan, bez sunca ali i bez vetra, bogatiji voćem i senom nego žitom. Opkoljen i pritešnjen sa svih strana visokim, strmim brdima, veći deo dana je u senci, a uvek u tišini, tako da se svaki doziv čobana i svaki jači pokret bronze na govečetu čuju kao glasna i mnogostruka jeka s bregova. Do njega vodi svega jedan jedini put iz Višegrada. Kad čovek pređe most, izlazeći iz kasabe, i napusti glavni drum koji skreće desno, niz reku, pa se spusti do same rečne obale, nailazi na usku kamenu stazu koja ide ulevo od mosta, pustom vrleti, uz Drinu, pored same vode, kao beo porub na mrkoj strmini koja se spušta u reku. Konjanik i pešak na tom putu, posmatrani odozgo s mosta, izgledaju kao da idu po uskom brvnu između vode i krša, a lik im se pri hodu stalno ogleda u mirnoj zelenoj reci. To je put koji vodi iz kasabe u Nezuke, a iz Nezuka nema dalje puta, jer nit ima kud da se ide ni koga da putuje. Samo iznad kuća, u strmoj strani, obrasloj retkom šumom, usečene su dve duboke bele vododerine uz koje se pužu čobani kad idu stoci u planinu. Tu je velika i bela kuća najstarijeg Hamzića, Mustaj bega. Ona nije ništa manja od Osmanagića kuće na Veljem Lugu, ali je za razliku od nje potpuno nevidljiva u onoj nizini i čestaru pored Drine. Oko nje, u polukrugu, raste jedanaest visokih jablanova koji svojim šumom i pokretom stalno oživljavaju taj sa svih strana zatvoreni i teško pristupni predeo. Ispod nje su, samo nešto manje i skromnije, kuće ostale dvojice braće Hamzića. Svi Hamzići imaju mnogo dece i svi su tanki, visoki, bledi u licu, ćutljivi i povučeni, ali složni i vredni na poslu, navikli da cene i brane ono što je njihovo. Isto kao imućniji ljudi sa Veljeg Luga, i oni imaju u kasabi svoje magaze u koje snose sve ono što privrede u Nezukama. U svako doba godine oni i njihove čivčije vrve i gamižu kao mravi onom uskom kamenitom stazom pored Drine; jedni nose robu u varoš a drugi se vraćaju po svršenom poslu, sa parama za pojasom, u svoje nevidljivo selo među brdima. U Mustajbega Hamzića, u onoj beloj i velikoj kući koja dočekuje čoveka kao prijatno iznenađenje na kraju kamenite staze koja izgleda da ne vodi nikud imaju četiri kćeri i sin jedinac, Nail. Taj Nailbeg iz Nezuka, begovski jedinac, bacio je među prvima oko na Fatimu iz Veljeg Luga. Na nekoj svadbi on se nagledao njene lepote kroz odškrinuta vrata na koja se kao grozd vešala gomila zanesenih mladića. Kad je idućeg puta mogao opet da je ugleda, okruženu drugaricama, on joj je dobacio u smeloj šali: — Dabogda te Mustajbeg iz Nezuka nevjestom zvao! Fata se zakikotala prigušeno. — Ništa se nemoj smijati, — govorio je kroz uski otvor na vratima uzbuđeni mladić, — i to će čudo jednog dana biti. — Hoće, kad Velji Lug u Nezuke sađe! — odgovorila je devojka sa novim kikotom i jednim ponosnim pokretom tela koji samo takve žene i samo u tim godinama imaju i koji je kazivao više nego i njene reči i njen smeh. Tako od prirode naročito obdarena stvorenja često izazivaju sudbinu, smelo i nesmotreno. Taj njen odgovor mladom Hamziću pročuo se i ponavljao od usta do usta, kao i sve ostalo što je radila i govorila. Hamzići nisu ljudi koji se zaustavljaju i obeshrabruju pred prvom teškoćom. Oni ni druge, manje važne poslove ne svršavaju neposredno i na juriš, a kamoli pitanje kao što je ovo. Pokušaj koji su učinili preko nekih rođaka iz kasabe, nije imao više uspeha. Ali tada je stari Mustajbeg Hamzić uzeo stvar sinovljeve ženidbe u svoje ruke. On je sa Avdagom imao oduvek zajedničkih poslova. Zbog svoje naprasne i gorde prirode Avdaga je u poslednje vreme imao znatnih gubitaka iz kojih su proizlazile obaveze kojima je bilo teško na vreme odgovoriti. Mustajbeg ga je u tome pomogao i podržao kako samo dobri čaršijski ljudi mogu da podrže i pomognu jedan drugog u teškom trenutku: jednostavno, prirodno, i bez reči. Po tim polumračnim i hladovitim magazama i na uglačanim kamenim sedištima ispred njih ne rešavaju se samo pitanja novca i trgovačke časti nego i čitave ljudske sudbine. Šta je bilo između Avdage Osmanagića i Mustajbega Hamzića, kako je Mustajbeg zatražio Fatu za svoga jedinca Naila i kako mu je preki i častoljubivi Avdaga »dao« devojku? To nikad niko neće saznati. Isto tako nije se pravo znalo kako se stvar odigrala gore na Veljem Lugu, između oca i njegove lepe kćeri jedinice. O nekom otporu s njene strane nije, naravno, moglo biti reči. Jedan pogled pun bolnog iznenađenja i onaj prkosni i samo njoj urođeni pokret celog tela, a zatim nemo i gluvo pokoravanje očevoj volji, kako je svuda i oduvek kod nas bilo i biva. Kao u snu, ona je počela da provetrava, dopunjuje i slaže svoju devojačku spremu. Ni iz Nezuka nije prodrla nijedna reč u svet. Oprezni Hamzići nisu tražili da im ljudi u praznim razgovorima potvrde njihov uspeh. Postigli su ono što su hteli i, kao uvek, bili zadovoljni svojim uspehom. Nije im bilo potrebno ničije učešće u tome, isto kao što nikad nisu tražili saučešća u neuspesima i nedaćama. Pa ipak, svet je govorio o svemu tome, mnogo, opširno i bezobzirno, kao što svet uvek govori. Po celoj kasabi i oko nje pričalo se kako su Hamzići postigli što su hteli: kako je lepa, ohola i mudra Avdagina kći, za koju u celoj Bosni nije bilo prosca, nadmudrena i ukroćena; kako će ipak »Velji Lug u Nezuke saći«, iako se Fata javno zarekla da neće. Jer ljudi vole takve razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko izdignu i polete. Mesec dana je svet prepričavao taj događaj i u razgovorima ispirao usta Fatinim budućim poniženjem kao slatkom vodicom. Mesec dana su činjene pripreme u Nezukama i na Veljem Lugu. Mesec dana je Fatima radila sa drugaricama, rodicama i najmljenim ženama na svojoj opremi. Devojke su pevale. Pevala je i ona. Nalazila je snage i za to. I slušala je samu sebe kako peva, misleći pri tom svoju misao. Jer sa svakim bodom igle znala je (i kazivala to sama sebi) da ni ona ni njen vez neće nikada videti Nezuka. Ona to nije zaboravljala ni za trenutak. Samo joj se tako u radu i pesmi činilo da je od Veljeg Luga do Nezuka daleko i da je mesec dana dugo vreme. To isto se dešavalo noću. Noću, kad bi pod izgovorom da treba da posvršava još neke poslove ostajala sama, noću se pred njom otvarao svet, bogat, pun svetlosti i radosnih promena, nepregledan. Noći su na Veljem Lugu tople a sveže. Zvezde niske i nemirne, sve povezane belim titravim sjajem. Stojeći pored prozora, Fatima gleda tu noć. U celom telu nosi mirnu snagu, razlivenu i slatku, i svaki deo svoga tela oseća odvojeno, kao zaseban izvor snage i radosti: noge, kukove, ruke, vrat, a naročito grudi. Njene dojke, bujne i teške a prave, dodiruju vršcima drveni demir na prozoru. I na tom mestu ona oseća kako ceo brežuljak, sa svim što je na njemu, sa kućom, zgradama, njivama, diše, toplo, duboko, jednomerno, i diže se i spušta zajedno sa svetlim nebom i noćnim prostranstvom. Od toga disanja drveni demir na prozoru pada i raste, pada i raste, dodiruje vrške njenih dojki i udaljuje se negde daleko od njih, vraća se i dodiruje ih ponovo, pa se opet spušta i udaljuje; i sve tako, naizmence. Da, svet je velik, ogroman je svet i danju, kad višegradska dolina trepti od žege, i žita prostrta po njoj gotovo čujno zru, kad se beli kasaba, prosuta oko zelene reke a zatvorena pravilnom linijom mosta i crnim brdima. Ali noću, tek noću, kad ožive i planu nebesa, otvara se beskrajnost i silna snaga toga sveta u kome se živ čovek gubi i ne može da se priseti ni sama sebe ni kuda je pošao ni šta hoće ni šta treba da radi. Tu se samo živi, istinski, vedro i dugo; tu nema reči koje teško obavezuju za ceo život, ni smrtonosnih obećanja ni bezizlaznih položaja, sa kratkim rokom koji neumoljivo teče i ističe, a sa smrću ili sramotom kao jedinim izlazom na kraju. Da, tu nije kao u dnevnom životu, gde ono što je jednom rečeno ostaje neporecivo, a obećano neizbežno. Tu je sve slobodno, beskrajno, bezimeno i nemo. Tada se negde odozdo, kao izdaleka, začuje težak, dubok i prigušen glas: — Aaah, khkhkh! Aaah! khkhkh! To se dole u alvatu Avdaga bori sa noćnim nastupima kašlja. Ne samo da raspoznaje taj glas nego i vidi oca jasno kako sedi i puši, rasanjen i mučen kašljem. Vidi, čini joj se, njegove krupne, smeđe oči, poznate kao drag predeo, oči koje potpuno liče na njene, samo što su osenčene starošću i zalivene suznim, nasmejanim sjajem, oči u kojima je prvi put ugledala bezizlaznost svoje sudbine, onog dana kada joj je rečeno da je obećana u Hamziće i da treba da se spremi za mesec dana. — Kha, kha, kha! Aah! Onaj malopređašnji zanos od lepote noći i veličine sveta naglo gasne. Onaj raskošni dah sa zemlje staje. Devojčine dojke krutnu u lakom grču. Tonu zvezde i prostranstva. Samo se sudbina, njena sudbina, bezizlazna, preka, sutrašnja, vrši i ispunjava, uporedo sa vremenom koje prolazi, u tišini, nepomičnosti i praznini koja ostaje iza svega. Muklo odjekuje kašalj iz alvata. Da, i čuje ga i vidi, kao da je tu pred njom. To je njen dragi, moćni, jedinstveni babo, sa kojim se oseća jedno, nerazdeljivo, slatko jedno, otkako zna za sebe. I sam taj njegov teški i potresni kašalj oseća u svojim grudima. Istina, to su ta usta koja su kazala da tamo gde je ona kazala ne. Ali ona je u svemu jedno sa njim, pa i u tome. I to njegovo da ona oseća kao svoje (isto koliko i svoje ne). I zato je njena sudbina preka, neobična, sutrašnja. i zato ona na njoj ne vidi izlaza, a ne može ni da ga vidi, kad ga nema. Jedno zna. Zbog toga očevog da, koje je veže isto kao i ono njeno ne, moraće izaći pred kadiju sa Mustaj-begovim sinom, jer je nemoguće i pomisliti da Avdaga Osmanagić ne održi reč. Ali isto tako zna, i isto tako dobro i posigurno, da posle toga ne može njena noga stupiti u Nezuke, jer onda opet ne bi ona održala svoju reč. A to je, naravno, nemoguće, jer i to je Osmanagića reč. Tu, na toj mrtvoj tački, između svoga ne i očevog da, između Veljeg Luga i Nezuka, tu, na najbezizlaznijem mestu treba tražiti izlaz. Tu je sad njena misao. Ne više u prostranstvima velikog i bogatog sveta, ne čak ni na celom putu od Veljeg Luga do Nezuka, nego na tom kratkom i žalosnom komadiću druma koji vodi od mešćeme u kojoj će je kadija privenčati za Mustajbegova sina, pa do kraja mosta gde se kamenita strmina spušta na uski put kojim se ide u Nezuke i na koji ona, to pouzdano zna, neće nikad nogom stupiti. Taj komadić puta preletela je njena misao bez prestanka, s jednog kraja na drugi, kao što čunak leti kroz tkanje. Od mešćeme, preko polovine čaršije, pa preko pijaca do kraja mosta, ali otud bi se odmah vraćala kao od ponora, preko mosta, pijaca, kroz čaršiju, do mešćeme. I sve tako: napred-natrag, napred-natrag! Tu se tkala njena sudbina. I ta misao koja nije ni mogla da stane ni umela da nađe izlaza, sve se češće zaustavljala na kapiji, na onoj lepoj i svetloj sofi od kamena, na kojoj ljudi sede u razgovorima i mladići pevaju, ispod koje huči zelena, brza i duboka reka. Pa bi onda, užasnuta od takvog izlaza, letela kao ukleta ponovo sa jednog kraja puta na drugi, da, ne našavši drugog rešenja, stane ponovo na kapiji. I svake noći njena se misao sve češće zaustavljala na tom mestu, i sve se duže zadržavala na njemu. A sama pomisao na taj dan kad će stvarno, a ne ovako u mislima, morati da pređe taj put i da još pre kraja mosta nađe izlaz, nosila je u sebi svu strahotu smrti i sav užas života u sramoti. Činilo joj se, ovako nemoćnoj i napuštenoj, da bi sama strahota te misli morala da udalji ili bar odloži taj dan. Ali dani su išli, ni brzi ni spori nego jednomerni i suđeni, i sa njima je došao i svadbeni. Poslednjeg četvrtka u avgustu mesecu (to je bio taj suđeni dan) došli su Hamzići na konjima po devojku. Pod teškom novom feredžom, kao pod oklopom, Fata je posađena na konja i povedena u kasabu. U isto vreme u avliji su tovareni konji sa sanducima devojačkog ruha. U mešćemi je pred kadijom obavljeno venčanje. Tako je održana reč kojom je Avdaga dao svoju kćer za Mustajbegova sina. Zatim je mala povorka krenula put Nezuka, gde je bila spremljena svečana svadba. Prešli su polovinu čaršije i pijac, deo onoga puta bez izlaza koji je Fata u mislima toliko puta prešla. Bilo je tvrdo, stvarno i obično, gotovo lakše nego u mislima. Ni zvezda ni prostranstva, ni očevog muklog kašlja, ni želje da vreme ide brže ili sporije. Kad su naišli na most, devojka oseti još jednom, kao za letnjih noći pored prozora, svaki deo svoga tela, snažno i odvojeno, a naročito grudi u lakom grču kao u panciru. Stigli su do kapije. Kao što je radila mnogo puta u mislima za prošlih noći, devojka se nagnu i šapatom zamoli najmlađeg brata, koji je jahao pored nje, da joj prikrati malo uzengije, jer sad dolazi onaj strmi prelaz sa mosta na kameni put koji vodi u Nezuke. Zastali su, najprije njih dvoje pa onda, malo podalje, ostali svati na konjima. Ničeg neobičnog nije bilo u tome. To nije ni prvi ni poslednji put da svatovi zastaju na kapiji. Dok je brat sjahao, zaobišao konja i prebacio uzdu preko ruke, devojka je priterala svoga na sam kraj mosta, stupila desnom nogom na kamenu ogradu, vinula se, kao okrilatila, sa sedla, preko zida i poletela sa visine u hučnu reku pod mostom. Brat koji se ustremio za njom i celim telom polegao po ogradi još je dotaknuo rukom uzvitlanu feredžu, ali je zadržati nije mogao. Ostali svati su poskakali s konja sa najneobičnijim uzvicima i ostali pored kamene ograde u čudnim položajima, kao skamenjeni. Još istog dana predveče pala je kiša, obilna i neobično hladna za to doba godine. Drina je nadošla i zamutila se. Sutradan je nabujala žućkasta voda izbacila Fatin leš u jedan plićak kod Kalate. Tu ga je primetio jedan ribar i odmah otišao i prijavio stvar mulazima. Malo posle stigao je mulazim sa muktarom, ribarom i Salkom Ćorkanom. Jer bez Ćorkana ne biva nijedna ovakva zgoda. Leš je ležao u mekom, mokrom pesku. Talasi su ga zapljuskivali i s vremena na vreme potpuno prelivali mutnom vodom. Nova feredža od crne čoje, koju voda nije uspela da svuče, posuvratila se i prebacila preko glave: tako je, pomešana sa dugom i gustom kosom, sačinjavala zasebnu crnu masu pored belog i bujnog devojčinog tela sa kog je bujica potrgala i svukla tanke svadbene haljine. Namršteni, stegnutih vilica, Ćorkan i ribar su zagazili u plićak prihvatili nagu devojku i oprezno i sa snebivanjem, kao da je živa, izvukli je iz vlažnog peska u koji je bila počela da tone, izneli na obalu i tu je odmah pokrili njenom feredžom, mokrom i punom mulja. Još istog dana davljenica je sahranjena na najbližem turskom groblju, u strmoj strani, ispod glavice na kojoj se diže Velji Lug. A predveče okupljali su se dokoni ljudi u mehani oko ribara i Ćorkana sa onim nezdravim i ružnim ljubopitstvom koje je naročito razvijeno kod sveta čiji je život prazan, lišen svake lepote i siromašan uzbuđenjima i doživljajima. Častili su ih rakijom i nudili duvanom, ne bi li čuli od njih neku pojedinost o lešu i ukopu. Ali ništa nije pomagalo. Ni rakija nije mogla da im razdreši jezik. Čak ni Ćorkan nije ništa govorio. Pušio je bez prestanka i jednim sjajnim okom gledao za dimom koji je snažnim dahom odbijao što dalje od sebe. Samo bi se njih dvojica, Ćorkan i ribar, s vremena na vreme pogledali, podigli bi svoje čokanje ćutke, obojica u isti mah kao da se nevidljivo kucaju, i nadušak ispili. Tako se desila ta neobična i nezapamćena stvar na kapiji. Velji Lug nije sišao u Nezuke i Avdagina Fata se nije udala u Hamziće. Avdaga Osmanagić nije više silazio u kasabu. Izdahnuo je te iste zime, zagušen kašljem, ne progovorivši nikad ni s kim nijedne reči o jadu zbog koga je umirao. Idućeg proleća Mustajbeg Hamzić je oženio sina drugom devojkom, iz Brankovića. Svet je u kasabi još neko vreme prepričavao događaj pa zatim počeo i da zaboravlja. Ostala je samo pesma o devojci koja lepotom i mudrošću sja iznad svega, kao da je neprolazna. Sedamdesetak godina posle Karađorđeve bune, zarati se opet u Srbiji i odmah granica odgovori ustankom. Opet planuše i turske i srpske kuće na visovima, u Žlijebu, Gostilji, Crnčićima i Veletovu. Prvi put posle toliko godina opet osvanuše na kapiji odsečene glave pogubljenih Srba. To su bile mršave i kratko ošišane seljačke glave spljoštena potiljka, koščata lica i dugih brkova; kao da su iste one od pre sedamdeset godina. Ali sve to ne potraja dugo. Čim rat između Turske i Srbije prestade, svet se umiri. Istina, to je bio prividan mir pod kojim se krilo mnogo bojazni, uzbuđenih glasova i zabrinutih sašaptavanja. Sve se određenije i sve otvorenije govorilo o ulasku austrijske vojske u Bosnu. Početkom leta 1878. godine prođoše kroz kasabu jedinice redovne turske vojske na putu iz Sarajeva za Priboj. Ustali se mišljenje da Sultan predaje Bosnu bez otpora. Nekoliko porodica se spremi na seobu u Sandžak; među njima je bilo i takvih koje su se pre trinaest godina doselile iz Užica, ne hoteći da žive pod srpskom vlasti, i sada su se ponovo spremale da beže od drugog, novog hrišćanskog gospodstva. Ali većina sveta ostade, čekajući događaje, u mučnoj nedoumici i prividnoj ravnodušnosti. Početkom jula meseca naiđe plevaljski muftija sa malim brojem ljudi, ali sa velikom rešenošću da organizuje u Bosni otpor protiv Austrijanaca. Ozbiljni, plavi čovek mirna izgleda ali vatrene prirode, sedeo je na kapiji, gde je, po lepom letnjem danu, sazvao turske prvake iz kasabe i nastojao da ih oduševi za borbu protiv Austrijanaca. Uveravao ih je da će većina redovne vojske, i pored zvaničnih naredaba, ostati da se sa narodom zajedno odupre novom zavojevaču, i pozivao da mu se odmah pridruže svi mlađi ljudi i da mu se šalje hrana u Sarajevo. Muftija je znao da Višegrađani nisu nikad uživali glas oduševljenih ratnika i da više vole da ludo žive nego da ludo ginu, ali ga ipak iznenadi mlakost i uzdržljivost na koju je naišao. Ne mogući se duže zadržavati, muftija im pripreti narodnim sudom i božjim gnevom i ostavi svog pomoćnika Osman-efendiju Karamanliju da dalje ubeđuje višegradske Turke o potrebi njihovog učešća u opštem ustanku. Još dok su trajali razgovori sa muftijom, najviše otpora pokazivao je Alihodža Mutevelić. Njegova je porodica jedna od najstarijih i najuglednijih u kasabi. Nisu se nikad isticali velikim imetkom, nego svojim poštenjem i otvorenošću. Oduvek su važili kao tvrdoglavi ljudi, ali nepristupačni mitu, strahu, laskanju ili ma kakvim drugim nižim obzirima i pobudama. Za više od dve stotine godina najstariji član njihove kuće bio je mutevelija, čuvar i upravljač Mehmedpašinog vakufa u kasabi. On je vodio brigu o čuvenom Kamenitom hanu, pored mosta. Videli smo kako je posle gubitka Mađarske Kameniti han izgubio prihode iz kojih se izdržavao i kako je sticajem prilika postao ruševina a od vezirove zadužbine ostao samo most, kao javno dobro koje ne traži naročitog izdržavanja i ne donosi prihoda. A ostalo je i Mutevelićima njihovo porodično ime, kao ponosna uspomena na zvanje koje su toliko godina tako časno vršili. Zvanje je prestalo, stvarno, još u vreme kad je Dauthodža podlegao u svojoj borbi da održi Kameniti han, ali ponos je ostao i sa njim urođena navika da se oni, Mutevelići, mimo sav ostali svet smatraju pozvani da brinu o mostu, i da su na neki način odgovorni za njegovu sudbinu, jer je most, bar građevinski, bio sastavni deo velikog i lepog vakufa kojim su oni upravljali, a koji je onako žalosno presušio i propao. I još je bio jedan od davnina utvrđen običaj u njihovoj porodici: da u svakom naraštaju bar jedan od Mutevelica izuči škole i pripada ulemi. Sada je to bio Alihodža. Inače su prilično otančali i brojem i imetkom. Ostalo im je nešto kmetova i jedan dućan koji su od starina držali u čaršiji, na najboljem mestu, na samom pijacu, u blizini mosta. Dva starija brata Alihodžina poginula su u ratovima, jedan u Rusiji, a drugi na Crnoj Gori. Alihodža je još mlad čovek, živ, nasmejan i punokrvan. Kao pravi Mutevelić on je redovno, u svima stvarima, imao odvojeno mišljenje, uporno ga branio i tvrdoglavo ostajao pri njemu. Zbog svoje prgave naravi i samostalnosti u mišljenju, on se često razilazio sa mesnom ulemom i starešinama. Imao je naziv i čin hodže, ali niti je vršio neku dužnost niti imao kakvih prihoda od svog zvanja. Da bi bio što nezavisniji, vodio je sam dućan koji mu je ostao od oca. Kao većina višegradskih muslimana i Alihodža je bio protiv oružanog otpora. U njegovom slučaju nije moglo biti govora ni o kukavičluku ni o verskoj mlakosti. Isto kao i muftija ili ma koji od pobunjenika, on je mrzeo tuđu hrišćansku silu koja dolazi i sve ono što ona može da donese. Ali videći da je Sultan zaista prepustio Bosnu Švabi i poznavajući svoje sugrađane, bio je protivan neorganizovanom narodnom otporu koji može samo da donese poraz i nesreću učini težom. A kad se to mišljenje ustalilo jednom u njegovoj glavi, on ga je otvoreno ispovedao i oštro branio. On je i ovoga puta postavljao nezgodna pitanja i oštroumne primedbe koje su najviše zbunjivale muftiju. I tako je i nehotice podržavao među Višegrađanima, koji ni inače ne bi bili brzi na boj ni mnogo spremni za žrtve, duh otvorenog otpora protiv muftijinih ratobornih namera. Kad je Osman efendija Karamanlija ostao da produži razgovore sa Višegrađanima, prema njemu se našao Alihodža. A ono nekoliko begova i aga koji su žvakali reči i merili izraze, a u stvari bili potpuno saglasni sa Alihodžom, puštali su iskrenog i plahovitog hodžu da se istrčava i sukobljava sa Karamanlijom. Ugledni višegradski Turci sedeli su predveče na kapiji, podvijenih nogu, poređani uokrug sve po starešinstvu. Među njima Osman efendija, visok, mršav i bled čovek. Svaki mišić na licu mu je neprirodno zategnut, oči grozničave, a čelo i obrazi puni ožiljaka, kao kod padavičara. Prema njemu je stajao rumeni, omaleni, uočljivi i prgavi Alihodža i svojim piskutljivim glasom postavljao sve nova pitanja. Koje su snage? Kuda se ide? Kojim sredstvima? Kako? Šta je cilj? Šta će biti u slučaju neuspeha? — Hladna, gotovo zlurada pedanterija kojom je hodža raspravljao ovu stvar, prikrivala je samo njegovu zabrinutost i gorčinu zbog hrišćanske nadmoćnosti i očigledne turske nemoći i poremećenosti. Ali zaneseni i mrki Osman efendija nije bio čovek koji bi takve stvari mogao da primeti i razume. Silovita i neumerena priroda, fanatik nezdravih živaca, on je brzo gubio strpljenje i prisebnost i obarao se na svaki znak sumnje i kolebanja kao da se radi o Švabi samom. Ovaj hodža ga je dražio i on mu je odgovarao sa uzdržanim gnevom, samo opštim izrazima i krupnim rečima. Ide se kud se mora i sa onim sa čim se može. Glavno je da se dušmanin ne pusti u zemlju bez boja, a ko mnogo pita, ometa stvar i pomaže neprijatelju. Na kraju, potpuno razljućen, odgovarao je sa jedva prikrivenim prezirom na svako hodžino pitanje: »Doš'o zeman da se gine«. »Hoćemo da glave položimo«. »Izginućemo svi do jednoga«. — A tako, — upadao mu je hodža u reč, — a ja sam mislio da vi hoćete da istjerate Švabu iz Bosne i da nas za to skupljate. A ako je do toga da se gine, umijemo i mi da izginemo, efendija, i bez tebe. Ništa lakše nego izginuti. — Ama, vidim ja da se tebi ne gine, — prekidao ga je grubo Karamanlija. — Vidim ja da se tebi gine, — odgovarao je oštro hodža, — samo ne znam što tražiš društvo za taj ćoravi posao. Tu se razgovor izmetnu u prostu svađu u kojoj je Osman efendija nazvao Alihodžu vlahom i murtatinom, jednim od onih izdajnika čije glave, kao i vlaške, treba da okapaju na ovoj kapiji, a hodža i dalje neustrašivo cepao dlaku načetvoro i uporno tražio razloge i dokaze, kao da i ne čuje pretnje i uvrede. Zaista, teško je bilo naći dva gora pregovarača i nezgodnija čoveka. Od njih se nije moglo očekivati drugo do da povećaju opštu zabunu i stvore jedan sukob više. To je bilo za žaljenje, ali se nije dalo izmeniti, jer u trenucima društvenih potresa i velikih, neminovnih promena obično izbiju upravo ovakvi ljudi napred i, nezdravi ili nepotpuni, vode stvari naopako i stranputicom. U tome i jeste jedan od znakova poremećenih vremena. Pa ipak, begovima i agama dobro je došla ova jalova svađa, jer je tako pitanje njihovog učešća u ustanku ostalo nerešeno i oni sami nisu morali neposredno da se izjasne. Dršćući od gneva i preteći glasno, Osman efendija je sutradan otišao sa nekoliko svojih ljudi za muftijom put Sarajeva. Vesti koje su u toku toga meseca dolazile sve su više utvrđivale age i begove u njihovom oportunističkom mišljenju da je bolje bilo čuvati svoju kasabu i svoje kuće. Polovinom avgusta Austrijanci su ušli u Sarajevo. Malo zatim bila se nesrećna bitka na Glasincu. To je bio ujedno i kraj svakog otpora. Niz strmi drum sa Lijeske, preko Okolišta počeli su da se spuštaju u kasabu ostaci razbijenih turskih četa. Bili su pomešani askeri iz redovne vojske, koji su se i pored Sultanove zapovedi pridružili na svoju ruku otporu, i domaći ustanici. Askeri su samo tražili hleba i vode, i pitali koji je put za Uvac, ali ustanici su bili ogorčeni i borbeni ljudi koje porazi nisu slomili. Pocrneli, prašni i pocepani, jetko su odgovarali na pitanja neratobornih višegradskih Turaka i spremali se da kopaju šančeve i brane prelaz preko mosta na Drini. I opet se istakao Alihodža; bezobzirno i neumorno je dokazivao da se ova kasaba ne može braniti i da je odbrana besmislena kad je »Švabo već prešišao Bosnu, s kraja na kraj«. Ustanici su to i sami uviđali, ali nisu hteli da priznaju, jer su ih dražili i izazivali ovi čisto odeveni, dobro hranjeni ljudi koji su sačuvali svoje kuće i imanja, držeći se mudro i kukavički daleko od bune i boja. Uto je naišao onaj isti Osman efendija Karamanlija, kao raspamećen, jos bleđi i mršaviji, još ratoborniji i zahuktaniji. To je bio jedan od onih ljudi za koje nema neuspeha. Govorio je o otporu, na svakom mestu i po svaku cenu, i neprestano o potrebi da se gine. Pred njegovom besnom revnosti sve su se sklanjali i povlačili, samo nije Ali-hodža. On je nasrtljivom Osman-efendiji dokazivao, bez i najmanje zluradosti, hladno i bezobzirno, da se sa ustankom desilo ono što mu je on na ovoj istoj kapiji pre mesec dana prorekao. Preporučivao mu je da sa svojim ljudima krene što pre put Plevalja i da od zla ne pravi gore. Hodža je sada manje nasrtljiv, nekako bolno i tronuto pažljiv prema ovom Karamanliji, kao prema bolesniku. Jer, u sebi i ispod svoje spoljašnje prgavosti, hodža je bio teško potresen zbog nesreće, koja se približavala. On je bio nesrećan i ogorčen kako može samo da bude pravoveran musliman koji vidi da se neumitno približava tuđa sila pored koje ovaj drevni islamski red neće moći dugo opstati. Iz njegovih reči izbijao je i protiv njegove volje taj skriveni jad. Na sve Karamanlijeve uvrede on je odgovarao gotovo tužno. — Misliš ti, efendija, da je meni ovdje lako živ čekati da ugledam Švabu na svome? Kao da mi ne vidimo šta nam se sprema i kakva vremena idu? Znamo mi gdje nas boli i šta gubimo; znamo dobro. Ako je do toga da nam to protumačiš, nisi morao po drugi put navraćati, ali nije vala trebalo ni da se krećeš iz Plevalja. Jer te račune, kako ja vidim, ti ne anlajišeš. Da ih znaš, ne bi radio ovo što si uradio ni govorio ovo što govoriš. Gora je ovo muka, moj efendija, nego što ti i misliš; ni ja joj lijeka ne znam, ali znam da nije u onome što nam ti svjetuješ. Ali Osman efendija je bio gluh za sve što nije povlađivalo njegovoj dubokoj i iskrenoj strasti za otporom i mrzeo je ovoga hodžu koliko i Švabu protiv koga je ustao. Tako se uvek u blizini nadmoćnog neprijatelja i pre velikih poraza javljaju u svakom osuđenom društvu bratoubilačke mržnje i međusobni sporovi. Ne nalazeći više novih izraza, on je Alihodžu neprestano nazivao izdajnikom, preporučivao mu ironično da se pokrsti još pre nego što stignu Švabe. — Nisu mi se ni stari krstili pa neću ni ja. Ja, efendija, niti hoću sa Švabom da se krstim nit sa budalom da idem na vojsku, — odgovarao je mirno hodža. Svi su ugledni višegradski Turci bili istog mišljenja kao i Alihodža, ali svi nisu smatrali za uputno da to i kažu, pogotovo ne tako oštro i neuvijeno. Oni su se bojali Austrijanaca koji nailaze, ali i Karamanlije koji je sa svojim odredom zavladao kasabom. Zato su se zatvarali u kuće i sklanjali na imanja izvan varoši, a kad nisu mogli da izbegnu susret sa Karamanlijom i njegovim ljudima, onda su šarali očima i dvoličili rečima, tražeći najzgodniji povod i najsigurniji put kako da se izvuku. Na zaravanku, pred ruševinama karavan-seraja, Karamanlija je držao neprekidan zbor od jutra do mraka. Tu se neprestano kretala šarena gomila sveta: Karamanlijini ljudi, slučajni namernici, oni koji su dolazili da nešto zamole novog gospodara kasabe, pa prolaznici koje su ustanici manje-više silom svraćali da čuju njihovog starešinu. A Karamanlija je neprestano govorio. I kad se obraćao pojedincu vikao je kao da govori stotinama njih. Bio je još bleđi, kolutao je očima na kojima je beonjača primetno požutela, a u uglovima usana kupila mu se bela pena. Neko od kasabalija mu je kazao za muslimansko narodno verovanje o šeh-Turhaniji koji je nekad davno tu poginuo braneći kaurskoj vojsci prelaz preko Drine, a sada počiva u svom grobu, na drugoj obali, odmah iznad mosta, ali će nesumnjivo ustati onog trenutka kad prvi kaurski vojnik stupi na most. On se odmah uhvatio strasno i grčevito za tu legendu, iznoseći je svetu kao neočekivanu i stvarnu pomoć. — Braćo, ova je ćuprija vezirov hair. Pisano je da preko nje nema prelaska kaurskoj sili. Ne branimo je mi sami, nego i ovaj »dobri«, koga puška ne bije i sablja ne siječe. Kad naiđe dušmanin, on će ustati iz onog svoga mezara, staće nasred ćuprije i raširiti ruke, a Švabama će, kad ga ugledaju, koljena klecnuti, srce će svenuti u njima odjednom, i ni bježati neće moći, od straha. Turci braćo, ne rasturajte se, nego svi sa mnom na ćupriju! Tako je vikao Karamanlija, pred sakupljenim svetom. Krut, u crnom, pohabanom mintanu, šireći ruke i pokazujući kako će »dobri« stajati, izgledao je ceo kao visok, crn i tanak krst sa čalmom na vrhu. Sve su to znali višegradski Turci, i bolje od Karamanlije, jer je svaki od njih tu legendu toliko puta čuo i pričao u svom detinjstvu, ali nisu pokazivali nimalo volje da mešaju život sa pričama i da računaju na pomoć mrtvih tamo gde niko od živih ne može da pomogne. Alihodža, koji se nije udaljavao od svoga dućana, ali kome su ljudi kazivali sve što se govori i dešava pred Kamenitim hanom, samo je tužno i sažalno odmahnuo rukom. — Znao sam ja da ta budala neće ni žive ni mrtve s mirom pustiti. Alah selamet olsun! A Karamanlija je, nemoćan prema stvarnom neprijatelju, upravljao sav svoj gnev na Alihodžu. Pretio je, vikao i kleo se da će, pre nego moradne napustiti kasabu, prikovati upornog hodžu na kapiji, kao jazavca, da tako dočeka Švabe protiv kojih nije hteo da se bori ni dao drugima da to čine. Celu tu prepirku prekinuli su Austrijanci koji su se pojavili na obroncima Lijeske. Tada se videlo da se kasaba zaista ne može braniti. Karamanlija je bio poslednji koji je napustio varoš, ostavivši na uzvišenom zaravanku pred karavan-serajom oba gvozdena topa koja je dotle vukao. Ali pre nego što je odstupio, izvršio je svoju pretnju. Naredio je svome seizu, inače kovaču po zanimanju, čoveku divovskog rasta i ptičjeg mozga, da veže Alihodžu i da ga tako vezana prikuje desnim uhom za onu hrastovu gredu što je ostala od nekadašnjeg čardaka, užljebljena između dva kamenita basamaka na kapiji. U onoj opštoj gužvi i uzbuni koja je vladala na pijacu i oko mosta svi su čuli tu glasnu naredbu, ali niko je nije shvatio tako kao da se mora izvršiti baš onako kako je rečena. Šta se sve ne govori i kakve se sve krupne reči i gromke psovke ne čuju u ovakvim prilikama! Tako je bilo i sa ovim. Najpre je izgledalo potpuno neverovatno. Više kao pretnja, kao grdnja; tako nešto. Ni Alihodža nije uzimao stvar mnogo ozbiljno. I sam kovač, kome je naređeno da stvar izvrši i koji je bio zauzet zaglavljivanjem topova, kao da se kolebao i predomišljao. Ali misao da hodžu treba prikovati na kapiji bila je bačena i sad su se u glavama ovog unezverenog i ogorčenog sveta odmeravali izgledi i mogućnosti za izvršenje ili neizvršenje takvog zločina. Hoće biti — neće biti! Najpre je većini stvar izgledala, kao što i jeste, besmislena, ružna i nemoguća. Ali u ovim trenucima opšte uzbuđenosti nešto je trebalo uraditi, nešto krupno, neobično, a samo je to bilo mogućno da se uradi. Neće biti — hoće biti! Ta mogućnost se sve više zgušnjavala i postajala sa svim minutom i svakim pokretom sve verovatnija i prirodnija. Zašto da ne bude? Dvojica već drže hodžu, koji se mnogo i ne brani. Vezuju mu ruke na leđima. Sve je to još daleko od tako strašne i lude stvarnosti. Ali je i sve bliže njoj. Kovač, kao da se odjednom postideo svoje slabosti i neodlučnosti, potrže odnekud čekić kojim je do maločas zaglavljivao topove. U pomisli da je Švabo tako reći već tu, na pola sata hoda od varoši, kovač je nalazio odlučnosti i rešenosti da zaista izvede stvar do kraja. A iz te iste bolne pomisli hodža je crpeo svoju prkosnu ravnodušnost prema svemu, pa i prema nezasluženoj, ludoj i sramotnoj pedepsi na koju ga stavljaju. I tako se za nekoliko trenutaka desi ono što je u svakom pojedinom od tih trenutaka izgledalo nemoguće i neverovatno. Nikoga nije bilo ko bi smatrao da je ta stvar dobra i mogućna, pa ipak svak je pomalo doprineo da se hodža nađe na mostu, prikovan desnim uhom za jednu drvenu gredu koja se nalazila na kapiji. I kad se sve razbeglo pred Švabom koji se spuštao u kasabu, hodža je ostao u tom čudnom, i bolnom i smešnom položaju, osuđen da nepomično kleči, jer mu je svaki i najmanji pokret zadavao bol i pretio da raskine uho, koje se njemu činilo teško i veliko kao planina. Vikao je, ali nikog nije bilo da ga čuje i oslobodi iz tog mučnog položaja, jer se sve živo posakrivalo u kuće ili razišlo po selima od straha, koliko pred Švabom koji dolazi toliko i pred ustanicima koji odstupaju. Varoš izgleda izumrla a most pust kao da je smrt sve po njemu zbrisala. Ni živih ni mrtvih nema da ga brane, samo na kapiji čuči nepomičan Alihodža sa glavom priljubljenom uz direk, stenjući od bola i smišljajući i u tom položaju nove dokaze protiv Karamanlije. Austrijanci su pristizali polako. Njihove predstraže su sa druge obale ugledale pred karavan-serajem pored mosta ona dva topa i odmah zastale da sačekaju svoje brdske topove. Oko podne oni iz jednog šumarka izbaciše na napušteni karavan-seraj nekoliko granata koje oštetiše han, ionako već trošan, i porazbijaše one neobično fine rešetke na prozorima, sečene iz jednog komada, u mekom kamenu. Tek kad pomeriše i preturiše oba turska topa i videše da su napušteni i da niko ne odgovara, Švabe obustaviše paljbu i počeše oprezno da se približavaju mostu i kasabi. Na kapiju su naišli, sporim korakom i sa puškom na gotovs, mađarski honvedi. Zastali su u nedoumici pred zgrčenim hodžom, koji je od straha zbog granata koje su šišale i tutnjale iznad njegove glave bio za trenutak zaboravio bol od prikovanog uha. Kad je ugledao mrske vojnike sa uperenim puškama, on stade da ječi bolno i otegnuto, računajući da je to jezik koji svak razume. To ga je spaslo da honvedi ne pripucaju. Dok su jedni produžili da napreduju korak po korak preko mosta, drugi ostadoše kod njega, zagledajući ga izbliza i ne mogući da shvate njegov položaj. Tek kad je stigao jedan bolničar, nađoše klešta, pažljivo izvukoše ekser, jedan od onih kojim se konji potkivaju i oslobodiše Alihodžu. Toliko je bio ukrućen i premoren da je klonuo na kamenite basamake, jednako stenjući i ječeći. Onaj bolničar mu je mazao ranjeno uho nekom tečnošću koja je pekla. Kroz suze hodža je, kao u neobičnom snu, gledao na vojnikovoj levoj mišici belu, široku traku i na njoj velik i pravilan krst od crvenog platna. Samo u groznici mogu da se vide takva gadna i strašna snoviđenja. Taj krst mu je plivao i poigravao u suzama i, kao ogromno priviđenje, zaklanjao ceo vidik. Zatim mu je vojnik zavio ranu i preko zavoja nataknuo njegovu ahmediju. Onako umotane glave, sav izlomljen u krstima, hodža se ispravio i ostao tako nekoliko trenutaka, naslonjen na kamenu ogradu mosta. Teško se smirivao i pribirao. Prema njemu, na drugoj strani