Na Drini 5

— Na to si mislila? — Na to, — odgovori preko volje žena koja je očigledno bila premorena i nije želela da kaže više nego što mora. Ali vahtmajster je bio uporan. Glasom u kome je bilo pretnje i koji je odavao naviku da mu se odgovara bez pogovora, on je tražio od žene da ponovi sve ono što je iskazala na prvom saslušanju u Konaku. Ona se branila, skraćivala i preskakala pojedina mesta iz ranijeg iskaza, ali on bi je uvek zaustavljao i oštrim i veštim pitanjima vraćao natrag. Malo-pomalo izlazila je na videlo cela istina. Zvala se Jelenka, i bila je od Tasića, sa Gornje Lijeske. Prošle jeseni došao je u taj kraj hajduk Jakov Čekrlija i tu zimovao, sakriven na jednoj pojati više njihovog sela. Iz njezine kuće su mu nosili hranu i preobuku. Ponajčešće je nosila ona. Tu su se zagledali i obrekli jedno drugom. A kad je sneg stao da se topi i kad su učestale potere štrajfkora, Jakov je rešio da se po svaku cenu prebaci u Srbiju. Drinu je u to doba godine teško preći i da nije čuvana, a na mostu je stalna straža. Odlučio se za most i smislio plan kako da prevari stražu. Ona je pošla sa njim, rešena da mu pomogne, pa ma i po cenu života. Spustili su se najprije do na Lijesku, a zatim u neku pećinu iznad Okolišta. Još ranije, na Glasincu, Jakov je nabavio od nekih Cigana turske ženske haljine: feredžu, dimije i zavitak. I onda je ona, po njegovim uputstvima, počela da prelazi most, u vreme kad nema mnogo Turaka, kako se niko od njih ne bi pitao čija je ta nepoznata devojčica, i da bi se straža navikla na nju. Tako je prelazila tri dana uzastopce, a onda se rešila da prevede i Jakova. — A zašto si ga prevela baš kad je ovaj vojnik bio na straži? — Pa, zato što mi je on izgledao nekako najmekši. — Zato? — Zato. Na vahtmajsterovo navaljivanje, žena je nastavila. Kad je tako sve već bilo spremljeno, Jakov se umotao u feredžu i ona ga je sa prvim mrakom prevela kao svoju staru nenu, pored straže koja nije ništa primetila, jer je ovaj mladi gledao u nju, a ne u staricu, a onaj stariji sedeo na sofi kao da drema. Kad su došli na pijac, iz opreza nisu krenuli pravo kroz čaršiju, nego sporednim ulicama. To ih je i odalo. Zalutali su u varoši koju nisu poznavali i umesto da izbiju na rzavski most i da se tako dokopaju druma koji vodi iz varoši ka jednoj i drugoj granici, obreli su se pred nekom turskom kafanom iz koje su upravo izlazili neki ljudi. Među njima je bio i jedan žandarm Turčin, rodom iz kasabe. Njemu se ova zabuljena starica sa devojčicom, koju dotada nije nikad video, učinila sumnjivom, i pošao je za njima. Pratio ih je sve do Rzava. Tu je prišao da ih zapita ko su i kuda idu. Jakov, koji je kroz jašmak na licu pažljivo pratio njegove pokrete, smatrao je da je došao trenutak da se beži. Zbacio je sa sebe feredžu, gurnuo Jelenku na žandarma tako snažno da su se oboje zaneli (»jer on je sitan i malena rasta, ali jak kao zemlja, a ima srce mimo druge ljude!«). Ona se, kako je sama mirno i stvarno priznavala, zaplela žandarmu među noge. Dok se žandarm odvojio od Jelenke, Jakov je već pretrčao Rzav kao lokvicu neku, iako mu je voda bila do iznad kolena, i izgubio se na drugoj strani u vrbaku. Nju su posle odveli u Konak, bili su je i pretili joj, ali ona neće i nema ništa više da kaže. Uzalud se vahtmajster trudio i zaobilaznim pitanjima i laskanjem i pretnjama da iz devojke izvuče nešto više, da sazna za druge jatake i pomoćnike, za Jakovljeve dalje namere. Na nju sve to nije imalo ni najmanjeg uticaja. Ona je o onome o čemu je htela govorila i suviše, ali o onome što nije htela da kaže nije se iz nje moglo izvući nijedna reč, pored svih Draženovićevih nastojanja. — Bolje je da nam kažeš sada sve što znaš, nego da ispituju i muče Jakova koga su dosada sigurno uhvatili na granici. — Koga uhvatili? Njega? Ha! I devojka pogleda vahtmajstera sa žaljenjem kao čoveka koji ne zna šta govori, a desna strana njene gornje usne podiže se prezrivo uvis. (Uopšte su pokreti te gornje usne, koja je tada izgledala kao pijavica koja se grči, izražavali njena osećanja gneva, prezira ili prkosa, kad god bi ta osećanja postala jača od reči kojima ona raspolaže. Taj grčeviti pokret davao je za trenutak celom njenom inače lepom i pravilnom licu mučan i neprijatan izraz.) I sa nekim sasvim detinjastim i zanesenim izrazom lica, koji je u potpunoj suprotnosti sa onim ružnim grčenjem gornje usne, pogleda kroz prozor kao što seljak gleda na njivu, kad hoće da proveri uticaj vremena na useve. — Bog s vama! Evo je svanulo. A od sinoć pa do sada on je Bosnu mogao da obigra svukoliku, a ne da pređe granicu koja je na sat ili dva hoda odavde. Znam ja to. Mene možete biti i ubiti, za to sam i pošla š njime, ali njega više viditi nećete. Na to nemojte ni misliti. Ha! I njena se gornja usna zgrči i podiže na desnoj strani uvis, a celo lice joj dođe odjednom mnogo starije, iskusno, drsko i ružno. A kad se ta usna naglo umirila i spustila, njeno lice je dobilo opet detinjski izraz ljupke i nesvesne smelosti. Ne znajući šta da radi, Draženović pogleda u ritmajstera, koji dade znak da devojku izvedu. I otpoče ponovno ispitivanje Fedunovo. Ono nije više moglo da bude ni teško ni dugačko. Mladić je priznavao sve i nije umeo da navede ništa u svoju odbranu, čak ni ono što mu je sam Draženović u svojim pitanjima namerno nametao. Ni ritmajsterove reči u kojima je bila sadržana neopoziva i nemilosrdna osuda u svoj njenoj težini, ali iz kojih je ipak izbijao uzdržan bol zbog te težine, nisu mogle da pokrenu mladića iz njegove uzetosti. — Ja sam vas, Fedune, — govorio je Krčmar nemački, — smatrao ozbiljnim mladićem, svesnim svojih dužnosti i svoga životnog cilja, i mislio sam da će od vas biti jednog dana savršen službenik, ponos našeg odreda. A vi ste zaćorili u prvu žensku bestiju koja vam je ispred nosa prošla. Poneli ste se kao slabić, kao čovek kome se ozbiljan posao ne može poveriti. Ja moram da vas predam sudu. Ali ma kakva bila njegova presuda, najveća kazna ostaće za vas da se niste pokazali dostojnim poverenja koje je polagano u vas i da niste u pravom trenutku umeli da ostanete kao muško i kao vojnik na svom mestu. Sad idite. Čak ni te reči, teške, odsečene, skandirane, nisu mogle da unesu ničeg novog u mladićevu svest. Sve je to već bilo u njemu. Pojava i govor one žene, hajdukove ljubaznice, Stevanovo držanje i ceo tok kratke istrage, pokazali su mu odjednom u pravoj svetlosti njegovu lakomislenu, bezazlenu i neoprostivu prolećnu igru na kapiji. Ritmajsterove reči dolazile su samo kao zvaničan pečat na sve to; one su više bile potrebne ritmajsteru samom, da bi zadovoljio neke nepisane ali večite zahteve zakona i reda, nego Fedunu. Kao pred prizorom neslućene veličine, mladić je stajao pred neobuhvatnim saznanjem: šta može da znači nekoliko trenutaka zaborava, u zlom času i na opasnom mestu. Da su preživljeni i ostali nepoznati, tamo na kapiji, ti trenuci ne bi značili ništa. Jedan od onih mladićskih nestašluka koji se docnije pričaju drugovima za vreme dosadnih patroliranja u noći. Ali ovako, svedeni na tle konkretnih odgovornosti, znače sve. Više nego smrt, znače: kraj svega, i to neželjen i nedostojan kraj. Nikad više punog i pravog objašnjenja ni pred sobom ni pred drugima. Nikad pisama iz Kolomeje, ni porodičnih fotografija, ni poštanskih uputnica koje je sa toliko ponosa slao kući. Kraj čoveka koji se prevario i dopustio da ga prevare. Zato nije našao ni jedne reči da odgovori ritmajsteru. Nadzor nad Fedunom nije bio naročito strog. Dali su mu doručak, koji je pojeo kao tuđim ustima, zatim naredili da spremi lične stvari, da preda oružje i službene predmete, a u deset sati će poštanskim kolima, u pratnji jednog žandarma, krenuti za Sarajevo gde će biti predan garnizonskom sudu. Dok je mladić skidao stvari sa police iznad svoje postelje, ono nekoliko drugova koji su još bili u spavaonici izgubiše se na prstima, zatvarajući oprezno i bez šuma vrata za sobom. Oko njega je rastao onaj krug samoće i teške tišine koji se stvara uvek oko čoveka koga udari nesreća, kao oko bolesne životinje. On najpre skide sa klinca crnu tablicu na kojoj je masnom bojom i nemačkim jezikom bilo ispisano njegovo ime, čin, broj njegovog odreda i jedinice u kojoj služi, i položi je na koleno, okrenuvši ispisanu stranu nadole. Na crnoj poleđini tablice mladić napisa parčetom krede brzo i sitno: »Sve što iza mene ostane da se pošalje mome ocu u Kolomeju. Pozdravljam sve drugove i molim starešine da mi oproste. G. Fedun.« Zatim pogleda još jednom kroz prozor i sagleda onoliko od sveta koliko se u jednoj sekundi može da vidi sa tog skučenog vidika. Onda skide svoju pušku, napuni je teškim jednim metkom koji je bio sav lepljiv od puščane masti. Pošto se izuo i nožićem rasparao čarapu na palcu desne noge, leže na postelju, obgrli pušku rukama i kolenima da mu se vrh od cevi upi duboko u podbradak, namesti nogu tako da je ona rupa na čarapi zapela za obarač, i okinu. Sva kasarna odjeknu od pucnja. Posle jedne velike odluke sve postaje lako i jednostavno. Došao je lekar. Izvršen je komisijski uviđaj, a zapisnik o tome priložen, u prepisu, aktima o Fedunovom saslušanju. Tada se postavilo pitanje Fedunove sahrane. Draženoviću je naređeno da ode popu-Nikoli i da sa njim raspravi: može li Fedun biti sahranjen u groblju, iako je sam sebi oduzeo život, i da li pop pristaje da opoje pokojnika koji je unijat po veri. U poslednjoj godini dana pop Nikola je naglo ostareo i počeo da slabi na nogama; zato je uzeo za pomoćnika na velikoj parohiji pop-Josu. To je čovek ćutljiv a nemiran, mršav i crn kao ugarak. On je poslednjih meseci vršio gotovo sve poslove i obrede po varoši i po selima, a pop Nikola, koji se već teško kretao, uglavnom samo one koje je mogao da svršava tu kod kuće ili u crkvi koja mu je pored same kuće. Po ritmajsterovom nalogu Draženović je otišao do popa-Nikole. Đedo ga je primio ležeći na minderluku; pored njega je stajao pop Joso. Kad je Draženović izneo pred njega pitanje Fedunove smrti i sahrane, obojica popova su ćutala jedan trenutak. Videći da pop Nikola ne govori, pop Joso otpoče prvi, neodređeno i bojažljivo; da je stvar izuzetna i neobična, da ima zapreka i u crkvenim propisima i u utvrđenim običajima, i samo ako se dokaže da samoubica nije bio pri zdravoj svesti i čistoj pameti, onda može nešto da bude. Ali tada se na svom tvrdom i uskom logu, pokrivenom jednim starim i izbledelim iramom, ispravi pop Nikola. Njegov trup dobi onu statuarnu snagu koju je imao uvek kad prolazi kroz čaršiju koja ga pozdravlja s desna i s leva. Prva reč koju je progovorio obasja njegovo lice, široko, još rumeno sa ogromnim brkovima koji su se spajali sa bradom, sa riđim, gotovo belim, gustim i čekinjastim obrvama, lice čoveka koji je od svog postanka naučio da samostalno misli i da svoju misao iskreno kaže i dobro brani. Bez mnogo oklevanja i bez krupnih reči on je odgovorio neposredno i popu i vahtmajsteru: — Sad kad se nesreća trefila nema više šta da se dokazuje. Ko će pri čistoj svijesti dići ruku na sebe? A ko bi smio opet uzeti na dušu da ga pokopa k'o nikakvu vjeru, neđe iza plota i bez sveštenika? Nego hajde ti, gospodine, živ bio, i naredi da se mrtvac opremi, pa da mi njega što prije sahranimo. I to u groblje, jakako! Ja ću ga opojati. Pa poslije, ako ikad naiđe neki pop njegovog zakona, on neka doda i popravi ako nađe da nešto nije bilo kako treba. A kad je Draženović izišao, on se okrenu još jednom pop-Josi, koji je bio postiđen i iznenađen: — Kako ne bih pustio u groblje krštena čovjeka? I što da ga ne opojem? Zar mu je malo što je bio zle sreće za života? A tamo, neka ga pitaju za grijehove oni koji će i sve nas ostale pitati za naše. Tako je mladi čovek, koji je pogrešio na kapiji, ostao zauvek u kasabi. Sahranjen je idućeg jutra, uz pop-Nikolino staračko pojanje i otpevanje Dimitrija, klisara. Jedan po jedan štrajfkori su prilazili raci i bacali po grumen posne zemlje. Dok su dva grobara brzo radila, oni su stajali još nekoliko trenutaka oko groba kao da čekaju na neku komandu, gledajući kako se s druge strane reke pored same njihove kasarne, diže prav i beo stub. To su na onoj zelenoj ravni iznad kasarne palili krvavu slamu iz Fedunove slamnjače. Preka sudbina mladog štrajfkora, kome imena niko više nije znao, a koji je životom platio nekoliko prolećnih trenutaka nepažnje i zanosa na kapiji, spadala je među one događaje za koje svet u kasabi ima mnogo razumevanja i dugo ih pamti i ponavlja. Spomen na osetljivog mladića zle sreće trajao je mnogo duže nego straža na kapiji. Već iduće jeseni ustanak u Hercegovini je jenjao. Nekoliko istaknutih vođa, muslimana i Srba, izbeglo je u Crnu Goru ili u Tursku. Ostalo je u ovim krajevima još nekoliko hajduka, koji u stvari nisu ni imali prave veze sa ustankom zbog regrutacije, nego su hajdukovali za svoj račun. Pa su i oni pohvatani ili rastureni. Hercegovina se umirila. Bosna je dala regrute bez otpora. Ali odlazak prvih regruta iz kasabe nije bio lak ni jednostavan. Iz celog sreza nije uzeto više od stotinjak mladića, ali onog dana kad su iskupljeni pred Konakom seljaci sa svojim torbama i retki građani sa svojim drvenim sanducima, izgledalo je kao da je u kasabi pomor i uzbuna. Mnogi regruti su pili nemilice još od ranog jutra, mešajući pića. Seljaci su u čistim, belim košuljama. Retki su koji ne piju, nego sede pored svojih stvari, uza zid, i dremuckaju. Većina je uzbudena, rumena od pića i znojna od vrelog dana. Po četiri-pet momaka iz istog sela zagrle se, sastave glave i ljuljajući se tako kao živa ljesa, puštaju svoje grubo i otegnuto ojkanje, kao da su sami na svetu: Oj, dee-vooj-koo! Ooooj! Mnogo veću uzbunu od samih regruta stvarale su žene, majke, sestre i rodice ovih mladića, koje su došle iz dalekih sela, da ih isprate, da ih se još jednom nagledaju, da se naplaču i nakukaju, i da im usput pokuče još poslednju ponudu i miloštu. Pijac kod mosta bio je pun toga ženskog sveta. Sedele su skamenjene, kao da čekaju osudu, razgovarale među sobom i s vremena na vreme brisale suze krajem šamije. Uzalud im je i ranije po selima objašnjavano da mladići ne idu ni u rat ni na robiju, da će u Beču služiti cara, siti, odeveni i obuveni, da će se posle roka od dve godine vratiti kućama, da i mladići iz svih drugih krajeva carevine služe vojsku, i to po tri godine. Sve je to prolazilo mimo njih kao vetar, tuđe i potpuno nerazumljivo. One su slušale samo svoje nagone i samo po njima su mogle da se upravljaju. A ti drevni i nasleđeni nagoni terali su im suze na oči i jauk na grlo, vukli ih da uporno prate dok god mogu, i poslednjim pogledom još onoga koga vole više od svog života, a koga nepoznati car odvodi u nepoznatu zemlju, na nepoznata iskušenja i poslove. Uzalud su i sada zalazili među njih žandarmi i činovnici iz Konaka i uveravali ih da nema razloga tolikoj preteranoj žalosti, i savetovali da ne zakrčuju prolaz, da ne jure za regrutima drumom i ne stvaraju nered i zabunu, jer će se svi oni zdravi i živi vratiti. Sve je bilo potpuno uzaludno. Žene su ih slušale, odobravale im tupo i ponizno, ali bi odmah zatim briznule u plač i udarile u kuknjavu. Izgledalo je kao da vole te svoje suze i svoj jauk koliko i onog zbog koga plaču. A kad je došao čas da se kreće i kad su se mladići svrstali kako treba u četvorne redove i krenuli preko mosta, nastala je gužva i jurnjava u kojoj su i najprisebniji žandarmi jedva zadržavali prisebnost. Žene su trčale i, otimajući se da svaka bude pored nekog svoga, gurale jedna drugu i obarale. Njihovi jauci su se mešali sa dozivanjima, preklinjanjima i poslednjim porukama. Neke su istrčavale čak pred povorku regruta koju su predvodili četvorica žandarma u redu, padale im pred noge, tukući se u razdrljene grudi i vičući: — Preko mene! Samo preko mene, ojađene! Ljudi su ih s mukom pridizali izvlačeći oprezno čizme i mamuze iz njihove rasute kose i zavitlanih sukanja. Neki od regruta su, postiđeni, i sami ljutitim pokretima gonili žene da se vraćaju kućama. Ali većina mladića pevala je ili podvriskivala, što je još povećavalo opštu vrevu. Ono nekoliko građana, bledi od uzbuđenja, pevali su složno, po varoški: Sarajevo i Bosna, Svaka majka žalosna, Koja šalje svoga sina Caru u regrute. Pesma je izazvala još viši plač. Kad su nekako najposle prešli most, na kome se cela povorka bila zaglavila, i naišli sarajevskim drumom, čekao ih je sa obe strane poređan varoški svet, koji je izašao da isprati regrute i da ih oplače kao da ih vode na streljanje. I tu je bilo mnogo žena koje su sve odreda plakale, iako nisu imale nikog svoga među ovim koji odlaze. Jer, svaka ima ponešto zbog čega može uvek da zaplače, a najslađe se plače povodom tuđe žalosti. Ali malo-pomalo ti redovi sa strane bivali su sve ređi. I pojedine od seoskih žena zaostajale su. Najupornije su bile majke koje su optrčavale povorku, kao da im je petnaest godina, preskakale jendek pored druma sa jedne strane na drugu i nastojale da zavaraju žandarme i ostanu što bliže svome detetu. Videći to, i sami mladići su se, bledi od uzbuđenja i nekog snebivanja, okretali i dovikivali: — Vraćaj se kući, kad ti kažem! Ali su majke išle još dugo, obnevidele za sve osim za sina koga odvode i ne slušajući ništa drugo do svoj rođeni plač. Pa su i ti uzbudljivi dani prošli. Rasturio se svet po selima i smirio u kasabi. A kad su počela da stižu pisma i prve fotografije od regruta iz Beča, sve je postalo lakše i snošljivije. Žene su plakale dugo i nad tim pismima i fotografijama, ali blaže i mirnije. Štrajfkor je raspušten i napustio je kasabu. Na kapiji već odavno nema straže, nego svet sedi isto onako kao što je sedeo i pre toga. Brzo su prošle dve godine. I te jeseni zaista su se vratili prvi regruti, čisti, ošišani i dobro uhranjeni. Svet se okupio oko njih, a oni su pričali o vojničkom životu i veličini gradova koje su videli, mešajući pri tom u govoru neobična imena i strane izraze. Kod odvođenja narednog godišta bilo je već manje plača i uzbune. Uopšte sve je postalo lakše i običnije. Dorastali su mladići koji nemaju više jasnih i živih uspomena iz turskog vremena i koji su već umnogome primili nov način života. Ali na kapiji se živelo po starim navikama kasabe. Bez obzira na nov način odevanja, nova zvanja i poslove, tu su svi postajali opet kasabalije, onakvi kakvi su bili od pamtiveka, u razgovorima koji su za njih bili i ostali stvarna potreba srca i mašte. Regruti odlaze bez bune i gužve. Hajduci se pominju još samo u pričanjima starijih. Štrajfkorska služba je zaboravljena kao i ona nekadašnja turska, kad je čardak bio na kapiji. Život u kasabi pored mosta bivao je sve življi, izgledao sve sređeniji i bogatiji, i hvatao ravnomeran korak i dotle nepoznatu ravnotežu, onu ravnotežu kojoj svaki život, svuda i oduvek teži, a koju postiže samo retko, delimično i prolazno. U dalekim i nama nepoznatim gradovima iz kojih se sada carevalo i upravljalo i ovim krajem, vladalo je tada — u poslednjoj četvrtini XIX veka — upravo jedno od takvih retkih i kratkih zatišja u ljudskim odnosima i društvenim zbivanjima. Nešto od toga zatišja osećalo se i u ovim zabačenim krajevima, kao što se velika tišina sa mora oseća i u najudaljenijim dragama. To su bila ona tri decenija relativnog blagostanja i prividnog, francjozefskog mira kad je mnogi Evropljanin mislio da ima nepogrešnu formulu za ostvarenje stoletnjeg sna o punom i srećnom razvitku ličnosti u opštoj slobodi i napretku, kad je devetnaesti vek prostirao pred očima miliona ljudi svoje mnogostruke i varljive blagodeti i stvarao svoju fatamorganu od komfora, sigurnosti i sreće, za sve i svakoga, po pristupačnim cenama i na otplatu. A u zabačenu bosansku kasabu dopirali su od svega toga života XIX veka tek izlomljeni odjeci, i oni samo u onoj meri i onom obliku u kome je ta zaostala orijentalska sredina mogla da ih primi i na svoj način shvati i primeni. Pošto su prošle prve godine nepoverenja, nesnalaženja, oklevanja i osećanja privremenosti, kasaba poče da nalazi svoje mesto u novom redu stvari. Narod je nalazio rada, zarade i sigurnosti. A to je bilo dovoljno da život, spoljni život, i ovde krene »putem usavršavanja i napretka«. Sve ostalo je potiskivano u onu mračnu pozadinu svesti gde žive i previru osnovna osećanja i neuništiva verovanja pojedinih rasa, vera i kasta, i tu, prividno mrtva i pokopana, spremaju za docnija, daleka vremena neslućene promene i katastrofe, bez kojih narodi, izgleda, ne mogu da budu, a ova zemlja pogotovu. Nova vlast je, posle prvih nesporazuma i sukoba, ostavljala kod sveta određen utisak čvrstoće i trajnosti. (Ona je i sama bila ispunjena tom iluzijom, bez koje nema stalne ni jake vlasti.) Ona je bila bezlična, posredna i već zato lakše podnošljiva od bivše turske vlasti. Sve što je svirepo i grabežljivo u njoj, bilo je prikriveno dostojanstvom, sjajem i osveštanim formama. Svet se bojao vlasti, ali onako kao što se boji bolesti i smrti, a ne kao što strepi od pakosti, bede i nasilja. Nosioci nove vlasti, kako vojni tako i civilni, bili su u većini tuđi zemlji i nevešti narodu, a sami po sebi neznatni, ali se na svakom koraku osećalo da su sitni delovi jednog velikog mehanizma i da iza svakog od njih stoje, u dugim redovima i bezbrojnim stepenima, moćniji ljudi i veće ustanove. To im je davalo ugled koji je daleko prevazilazio njihovu ličnost i magičan uticaj kome se lako podlegalo. Svojim zvanjem, koje je ovde izgledalo veliko, svojom mirnoćom, i svojim evropskim navikama, oni su narodu, od koga su se toliko razlikovali, ulivali poverenje i respekt a da nisu izazivali zavisti ni stvarne kritike, iako nisu bili ni prijatni ni voljeni. S druge strane, posle izvesnog vremena nisu se ni ti stranci mogli potpuno oteti uticaju neobične orijentalne sredine u kojoj su morali da žive. Njihova deca su donosila među varošku decu strane izraze i tuđa imena, i uvodila ispod mosta nove igre i pokazivala nove igračke, ali su isto tako brzo primala od domaće dece naše pesme, uzrečice i zakletve i starinske igre andžaiza, klisa i šude. Slično je bilo i sa odraslima. I oni su donosili nov red, sa neobičnim rečima i navikama, ali u isto vreme i sami su primali sa svakim danom u govoru ili u načinu života ponešto od starosedelaca. Istina je da je naš svet, naročito hrišćani i Jevreji, počeo u odevanju i ophođenju da liči sve više na strance koje je dovela okupacija, ali i stranci nisu ostajali nepromenjeni i nedirnuti od sredine u kojoj su morali da žive. Mnogi je od tih činovnika, žustar Mađar ili nadmen Poljak, sa zebnjom prešao ovaj most i sa odvratnošću stupio u kasabu u kojoj je u početku odudarao od svega kao kap zejtina od vode u kojoj pliva. A već koju godinu docnije on je sedeo satima na kapiji, pušio na debeli ćilibarski cigarluk i kao rođeni kasabalija gledao kako se dim raspliće i gubi pod svetlim nebom, u nepomičnom vazduhu sumraka. Ili je dočekivao veče sa našim gazdama i begovima kod akšamluka, na nekoj zelenoj uzvisini, sa strukom bosioka pred sobom, i pri sporom razgovoru bez težine i naročitog smisla, ispijao polagano i mezetio retko, kao što umeju samo ljudi iz kasabe. A bilo ih je među tim strancima, službenicima ili zanatlijama, koji su se i poženili tu u kasabi, rešeni da je više ne napuštaju. Ni za koga od kasabalija nije novi život značio ostvarenje onoga što su oni u krvi nosili i oduvek u duši želeli; naprotiv, svi su oni, i muslimani i hrišćani, ulazili u njega sa mnogovrsnim i apsolutnim rezervama, ali te rezerve su bile tajne i skrivene, a život vidljiv i moćan, sa novim i naizgled velikim mogućnostima. I većina se, posle kraćeg ili dužeg kolebanja, prepuštala novoj struji, poslovala, sticala i živela po novim shvatanjima i načinima, koji su davali više maha i pružali više izgleda ličnosti pojedinca čoveka. Nije nova egzistencija bila ništa manje uslovljena i vezana od stare, turske, samo je bila lakša i čovečnija, a te veze i ti uslovi bili su sada daleko i vešto postavljeni da ih pojedinac nije neposredno osećao. I zato je svakom izgledalo kao da je oko njega odjedanput postalo šire i zračnije, raznovrsnije i bogatije. Nova država, sa svojim dobrim upravnim aparatom, uspevala je da na bezbolan način, bez nasrtaja i potresa izvuče iz naroda poreze i namete koje mu je turska vlast otimala neracionalnim, grubim metodama ili prostom pljačkom; i to da izvuče isto onoliko, i više, samo još brže i sigurnije. Kao što je u svoje vreme za vojskom došla žandarmerija a za njom činovnici, tako su sada za činovnicima došli trgovci. Došla je i seča šume i sa njom strani preduzimači, inženjeri i radnici, svakojaka zarada za sitan svet, i za trgovce, nove navike i promene u nošnji i govoru među narod. Podignut je prvi hotel. (O njemu će još biti govora.) Nicale su kantine i radnje za koje se dotle nije znalo. Pored španskih Jevreja, sefarda, koji tu žive već stotinama godina, jer su se doselili nekako u isto vreme kad je građen most na Drini, sad su pridošli i galički Jevreji, aškenazi. Kao sveža krv, kroz zemlju je stao da kruži novac u dotle neviđenim količinama, i što je glavno, javno, smelo i otvoreno. Na toj uzbudljivoj cirkulaciji zlata, srebra i stalne hartije, svak je mogao da ogreje ruke ili bar da »napari oči«, jer je ona i kod najsiromašnijeg čoveka izazivala iluziju da je njegova oskudica samo prolazna i stoga podnošljivija. I ranije je bilo novca i bogata sveta, ali su to bili samo retki ljudi, a i oni su krili novac, kao guja noge, a gospodstvo pokazivali i nosili samo kao silu i odbranu, tešku i njima samima i svima oko njih. A sada je bogatstvo, ili ono što se takvim smatralo i tako nazivalo, bilo javno i sve se više ispoljavalo u obliku uživanja i ličnih zadovoljstava; i zato je množina sveta mogla da ima nešto od njegovog sjaja ili njegovih otpadaka. Tako je bilo i u svemu ostalom. Sva zadovoljstva koja su se dotada krala i krila, sad su mogla da se kupe i javno pokazuju, što je povećavalo i njihovu privlačnost i broj onih koji su ih tražili. Ono što je ranije bilo nepostižno, daleko, skupo, branjeno zakonima ili svemoćnim obzirima, sad je postajalo, u mnogo slučajeva, mogućno i pristupačno svakome ko ima ili ko ume. Mnoge strasti, apetiti i prohtevi koji su se dotle krili po zabačenim mestima ili ostajali uopšte nezadovoljeni, sad su mogli i smeli da javno traže puno ili bar delimično zadovoljenje. U stvari, i u tome je bilo više stege, reda i zakonskih prepreka; poroci su se kažnjavali i zadovoljstva plaćala, teže i skuplje nego nekad, samo su zakoni i načini bili drugi i ostavljali svetu, i u tome kao u svemu drugom, iluziju kao da je život odjednom postao širi, raskošniji i slobodniji. Nije bilo mnogo više stvarnih zadovoljstava ni, pogotovu, više sreće nego nekad, ali je nesumnjivo bilo lakše doći do zadovoljstva i izgledalo kao da svuda ima mesta za svačiju sreću. Stara i urođena sklonost Višegrađana ka bezbrižnom životu i uživanjima nalazila je i podstreka i mogućnosti ostvarenja u novim navikama i novim oblicima trgovine i zarade pridošlih stranaca. Doseljeni poljski Jevreji, sa mnogobrojnim porodicama, zasnivali su ceo svoj posao na tome. Šrajber je držao ono što se zvalo »mešovita radnja« ili »špeceraj«, Gutenplan je otvorio kantinu za vojsku, Caler je vodio hotel, šperlingovi su otvorili fabriku sode i fotografski »atelje«, Cveher juvelirsku i sajdžijsku radnju. Posle kasarne, koja je zamenila Kameniti han, podignut je od preostalog kamena Konak i u njemu smešteni kotarska uprava i sud. Posle njih, najveća zgrada u kasabi bio je Calerov hotel. Hotel je bio podignut na obali, pored samog mosta. Ta desna obala reke bila je podzidana starinskim zidom koji podržava obalu sa obe strane mosta i koji je zidan kad i most sam. Tako su se desno i levo od mosta pružala dva zaravanka, kao dve terase nad vodom. Na tim ledinama, koje se u narodu zovu musale, igrala su se, iz naraštaja u naraštaj, varoška deca. Sada je levi zaravanak preuzela sreska vlast, ogradila ledinu, zasadila na njoj voćke i grmlje, načinila od nje neku vrstu sreskog rasadnika. A na desnom zaravanku podignut je hotel. Dosada je prva zgrada na ulasku u čaršiju bila Zarijeva mehana. Ona je bila »na mjestu«, jer je umoran i žedan putnik, ulazeći preko mosta u varoš, morao da udari na nju. Sad je potpuno zasenjena od velike zgrade novog hotela; niska i stara mehana izgleda svakim danom sve niža i potuljenija, kao da u zemlju propada. Zvanično, novi hotel je kršten imenom mosta pored koga je nastao. Ali narod naziva sve stvari po svojoj naročitoj logici i po onom stvarnom značenju koje one za njega imaju. Nad ulazom Calerovog hotela vrlo je brzo izbledeo natpis »Hotel zur Brücke«, koji je jedan vojnik, veštak po zanatu, napisao krutim slovima i posnom bojom. Svet je prozvao hotel »Lotikinim hotelom« i to mu je ime ostalo zauvek. Jer, hotel je držao debeli i flegmatični Jevrejin Caler, koji je imao bolešljivu ženu, Deboru, i dve devojčice, Minu i Irenu, ali stvarni gazda i duša preduzeća bila je Calerova svastika Lotika, mlada, savršeno lepa žena, udovica, slobodnog jezika i muške odrešitosti. Na gornjem spratu hotela bilo je šest čistih i urednih soba za goste, a na donjem dve sale, velika i mala. U veliku salu dolazio je skromniji svet, obični građani, podoficiri i zanatlije. Mala sala je bila odeljena od velike vratima od neprozirnog stakla na kojima je na jednom krilu pisalo Extra — a na drugom Zimmer. Tu je bilo središte društvenog života za činovnike, oficire i bogatiji domaći svet. Kod Lotike se i pilo i kartalo i pevalo i igralo i vodili ozbiljni razgovori i svršavali poslovi, i dobro jelo i čisto spavalo. Često se dešavalo da isto društvo begova, trgovaca i činovnika omrkne i osvane i opet produži da sedi, dok ne popada od pića i sna i ne obnevidi od kartanja. (Sad se ne karta više skrovito i tajno u crnom zagušljivom sobičku u Ustamujića hanu.) A Lotika je ispraćala one koji su suviše pili ili sve izgubili, i dočekivala nove, trezne, i željne pića i igre. Niko nije znao i niko se nije ni pitao kad se ta žena odmara, kad spava i jede i kad nalazi vremena da se obuče i dotera. Jer, ona je bila uvek tu (bar tako je izgledalo), svakome na raspoloženju, sa svima ljubazna, jednaka i jednako smela i otresita. Stasita, puna, zagasito bele kože, crne kose i žarkih očiju, ona je imala savršeno siguran način ophođenja sa gostima, koji su ostavljali obilno novac, ali često bili poneseni pićem, nasrtljivi i drski. Sa svima njima ona je razgovarala slatko, smelo, duhovito, oštro, laskavo, umirujuće. (Glas joj je hrapav i nejednak, ali na mahove prelazi u neko duboko i mazno gukanje. A govorila je pogrešno, jer nikad nije naučila dobro srpski, svojim naročitim sočnim i slikovitim jezikom u kome padeži nisu nikad na svom mestu i rod imenice nije nikad siguran, ali koji inače po tonu i smislu potpuno odgovara narodnom načinu izražavanja.) Svaki je od njih imao za svoj novac i svoju dangubu njeno prisustvo i stalnu igru svojih želja. To dvoje je jedino stalno i sigurno. Sve ostalo se i činilo kao da jeste i bilo kao da nije. Za dve generacije kasabalijskih gazdinskih i begovskih raspikuća Lotika je bila bleštava, skupa i hladna fatamorgana koja se igrala igrom njihovih čula. U priči se pominju oni retki pojedinci koji su tobože nešto imali od nje, a i ti nisu umeli da kažu šta ni koliko. Nije bilo jednostavno ni lako nositi se sa bogatim i pijanim kasabalijama u kojima su se često budili neslućeni pustahijski nagoni. Ali, Lotika neumorna, vešta žena hladnih čula, brze pameti i muškog srca, krotila je svaki bes, ućutkivala svaki prohtev izbezumljenih ljudi, neobjašnjivom igrom svoga savršenog tela, svoga velikog lukavstva i svoje ne manje smelosti, i uspevala uvek i kod svakoga da između njih i sebe održi potreban razmak, koji je samo još više raspaljivao njihove želje i dizao njenu vrednost. Ona se igrala sa razularenim ljudima u njihovim najgrubljim i najopasnijim trenucima pijanstva i besa, kao torero sa bikom, jer je brzo upoznala taj svet i lako pronašla ključ za njihove naoko složene prohteve i sve slabe strane ovih svirepih i čulnih sentimentalaca. Ona im je nudila sve, obećavala mnogo a davala malo ili bolje reći ništa, jer njihove su želje već same po sebi takve prirode da se ne mogu ničim zajaziti i na kraju moraju sa malim zadovoljiti. Sa svojim gostima, u većini postupala je kao sa bolesnicima, ljudima koji imaju povremene nastupe i pomračenja. Na kraju, može se kazati da je, pored svoga zanata, koji naravno nije ni lep ni mnogo častan, bila razumna žena milostivog srca i dobre naravi, koja je umela i da uteši i da pomogne onoga koji je u piću potrošio više nego što treba ili na kartama izgubio više nego što je smeo. Ona ih je sve zaluđivala, jer su ludi rođeni, varala, jer su želeli da budu prevareni, i, na kraju, uzimala im samo ono što su i inače bili rešeni da bace i izgube. Istina, zarađivala je mnogo, pazila na svoju paru i tako već prvih godina nagomilala čitav imetak, ali je isto tako umela da velikodušno i bez reči »otpiše dug« ili zaboravi gubitak. Prosjake i bolesnike je darivala, a sa mnogo obzira i pažnje, neprimetno i nenametljivo pomagala posmule bogate porodice, siročad i udovice iz boljih kuća, svu onu »stidnu sirotinju» koja ne ume da zamoli i snebiva se da primi milostinju. I to je činila sa istom umešnošću sa kojom je vodila hotel i držala na odstojanju pijane, pohotljive i nasrtljive goste, uzimajući im sve što može, ne dajući im ništa i ne odbijajući ih nikad trajno i potpuno. Ljudi koji su poznavali svet i znali istoriju pomišljali su često da je za ovu ženu šteta što joj je sudbina dodelila tako uzak i tako nizak krug rada. Da nije ovo što jeste i na mestu na kome je, ko zna šta bi bila i šta bi dala ova mudra i čovečna žena koja ne misli na sebe i koja, grabežljiva a nesebična, lepa i zavodljiva a čedna i hladna, vodi jedan palanački hotel i prazni džepove kasabalijskim sevdalijama. Možda bi bila jedna od onih čuvenih žena o kojima istorija govori i koje upravljaju sudbinom velikih porodica, dvorova ili država, okrećući uvek sve stvari nabolje. U to vreme, oko 1885. godine, kad je Lotika bila u punoj snazi, bilo je bogataških sinova koji su dane i noći provodili u hotelu, u onoj naročitoj sobi sa vratima od mlečnog neprozirnog stakla. Tu bi predveče, pored peći, zadremali, sanjivi i mamurni još od prošle noći, zaboravljajući od sna i umora gde su i zašto tu sede i koga čekaju. Iskorišćujući to zatišje, Lotika se povlačila u jednu malu sobicu na prvom spratu koja je bila namenjena za mlađe, ali od koje je ona napravila svoju »kancelariju« i u koju nije nikog puštala. Ta uska soba bila je pretrpana svakojakim nameštajem, fotografijama i predmetima od zlata, srebra i kristala. Tu je bila, skrivena iza zavese, zelena čelična Lotikina kasa i njen mali pisaći sto koji se nije video od hartija, pozivki, priznanica, računa, nemačkih novina, isečaka o stanju kurseva na berzama i lista o vučenju lutrija. U tom uskom, pretrpanom i zagušljivom sobičku čiji je jedini prozorak, manji od ostalih u kući, gledao izbliza i pravo na prvi, najuži luk mosta, Lotika je provodila svoje slobodne časove i živela onaj drugi skroviti deo svoga života koji je pripadao njoj. Tu je Lotika, u časovima ukradene slobode, čitala berzanske izveštaje i proučavala prospekte, sređivala svoje račune, odgovarala na pisma banaka, donosila odluke, davala naloge, raspoređivala uloženim novcem i slala nove uloge. Tu je bila onima dole i celom svetu nepoznata strana Lotikinog rada, nevidljivi i pravi deo njenog života. Tu je ona odbacivala nasmejanu masku, a njeno lice je postajalo tvrdo i pogled oštar i taman. Iz ove sobe je ona vodila prepisku sa svojom mnogobrojnom rodbinom Apfelmajera u Tarnovu, poudatim sestrama, poženjenom braćom i raznim rodicama i rođacima, sve pukom jevrejskom sirotinjom iz istočne Galicije, rasturenom po Galiciji, Austriji i Mađarskoj. Upravljala je sudbinom celog tuceta jevrejskih porodica, ulazila u njihove živote do u najsitnije pojedinosti, određivala udaje i ženidbe, upućivala decu na škole ili zanate, slala bolesne na lečenje, opominjala i karala neradine i rasipne a hvalila čuvarne i preduzimljive. Rešavala je njihove porodične sporove, savetovala u slučajevima nesloge i nedoumice; upućivala sve na razumniji, bolji i dostojniji način života i u isto vreme omogućavala im i olakšavala takav život. Jer, za svakim njenim pismom išla je poštanska uputnica sa sumom novaca koja će omogućiti da se njen savet posluša i njena preporuka ostvari, da se neka duhovna ili telesna potreba zadovolji ili nedaća otkloni. (U tom podizanju cele porodice i izvođenju na put svakog pojedinog člana, ona je nalazila svoje jedino pravo zadovoljstvo i naknadu za sve terete i sva odricanja ovog života. Sa svakim od ženskih ili muških članova porodice Apfelmajera koji bi se izdigao bar za jedan stepen na društvenoj lestvici, dizala se i Lotika i u tome nalazila i nagradu za svoj teški rad i snage za dalje napore.) A ponekad se dešavalo da je dolazila odozdo iz Extra-Zimmera tako premorena ili zgađena da nije imala snage ni da piše, ni da čita pisma i račune, nego je prosto odlazila do malog prozora da se nadiše svežeg vazduha sa reke, drugog vazduha nego što je onaj dole. Pogled joj je tada padao na moćni i vitki kameniti luk, koji je zatvarao ceo vidik, i na brzu vodu pod njim. Pod suncem, u sumracima, na zimskoj mesečini ili blagoj svetlosti zvezda, on je bio uvek isti. Njegove dve strane savijale su se jedna ka drugoj, sastajale u oštrom vrhu, i podržavale se uzajamno u savršenoj i nepokolebljivoj ravnoteži. Sa godinama to je postao njen jedini i prisni vidik, nemi svedok kome se ova Jevrejka sa dva lica obraćala u trenucima kad je tražila odmora i svežine i kad bi u svojim poslovnim i porodičnim brigama, koje je uvek rešavala sama, došla na mrtvu tačku i bezizlazno mesto. Ali ti trenuci odmora nisu nikad trajali dugo, jer redovno se dešavalo da je u tom prekine vika odozdo iz kafane. To ili novi gosti traže njeno prisustvo, ili razbuđen i otrežnjen pijanac viče, zahteva da mu se da novo piće, da se pale lampe, da dođe muzika, i doziva Lotiku. Ona bi tada ostavljala svoje skrovište i, zaključavši pažljivo naročitim ključem vrata, silazila dole da dočeka gosta ili da svojim osmejkom i svojim naročitim rečnikom umiri pijanca, kao probuđeno dete, i da ga posadi za sto za kojim će ponovo otpočeti noćna sedeljka, piće, razgovor, pesma, i trošak. Jer, tamo dole, u njenom odsustvu, sve je pokvareno. Gosti su se pozavađali. Jedan beg iz Crnče, mlad, bled, ukočena pogleda, prosipa svako piće koje mu donesu, nalazi manu svemu i traži kavge sa ukućanima ili gostima. Sa malim prekidima on već danima pije u hotelu, uzdiše za Lotikom, ali toliko pije i tako uzdiše da je jasno da ga na to goni neki dublji, mnogo veći i njemu samom nepoznati jad nego što je njegova neuslišana ljubav i bezrazložna ljubomora prema lepoj Jevrejci iz Tarnova. Lotika mu prilazi bez straha, lako i prirodno. — šta je, Ejub? Ti, briga moja, šta vičeš? — Đe si? Hoću da znam đe si! — muca pijanac sniženim glasom i trepćući gleda u nju kao u priviđenje. — Ovdje meni daju neke otrove da pijem. Truju me, truju, a ne znaju da ja... ako ja... — Sjedi, sjedi miran, — stišava ga žena, igrajući svojim belim rukama, koje mirišu, sasvim blizu pred njegovim licem, — sjedi, za tebe ja nađem od 'tica mlijeko, ako treba; ja tražim piće za tebe. I doziva kelnera i naređuje mu nešto nemački. — Nemoj da mi govoriš što ne razumijem, ni tramanđaš: fircen-fufcen, jer ja... ti znaš mene. — Znam, znam, Ejub; ne znam bolje od tebe, a tebe... — Hm! S kim si bila, govori! I razgovor pijanog čoveka i trezne žene nastavlja se bez kraja i konca, bez smisla i ishoda pored flaše nekog skupog vina i pored dve čaše; jedne, Lotikine, koja je uvek puna, i druge. Ejubove, koja se neprestano puni i prazni. I dok mladi begovski nehljebović plete i trabunja odebljalim jezikom o ljubavi, o smrti, o dertu bez leka, i sličnim stvarima, koje Lotika zna napamet, jer svaki ovdašnji pijanac govori to isto, i sličnim rečima, ona ustaje, prilazi drugim stolovima za kojima sede ostali gosti koji se redovno predveče sakupljaju u hotelu. Za jednim stolom su mlade gazde koji tek počinju da izlaze i piju, kasabalijski snobovi kojima je dosadna i suviše prosta Zarijeva mehana, a koji se još snebivaju u ovom hotelu. Za drugim su činovnici, stranci, sa ponekim oficirom, koji je za taj dan napustio oficirsku kasinu i spustio se do civilnog hotela jer namerava da traži od Lotike hitan zajam. Za trećim su inženjeri koji grade šumsku prugu za izvoz drveta. Sasvim u ćošku sede i računaju nešto gazda Pavle Ranković, jedan od mlađih ali bogatijih gazda, i neki Austrijanac, preduzimač na pruzi. Gazda Pavle je u turskom odelu i crvenom fesu, koji ne skida u kafani, sitnih očiju koje izgledaju kao dva svetla, crna i kosa proreza u krupnom bledom licu, a koje mogu da se neobično rašire i dođu velike, sjajne i đavolski nasmejane, u izuzetnim, retkim trenucima radosti i trijumfa. Preduzimač je u sivom odelu sportskog kroja, sa visokim žutim cipelama »na šnir«, koje sežu čak do kolena. Preduzimač piše zlatnom pisaljkom na srebrnom lancu, a gazda Pavle jednim debelim kratkim plajvazom, koji je još pre pet godina zaboravio u njegovom dućanu neki drvodelja, vojni majstor, kad je kupovao klince i baglame. Oni zaključuju pogodbu za ishranu radnika na pruzi. Potpuno utonuli u posao, množe, dele i sabiraju; nižu brojeve, jedne vidljive, na hartiji, kojima treba da ubede i prevare jedan drugoga, a druge nevidljive, u glavi, kojima napregnuto i brzo računaju, svaki za sebe, skrivene izglede i dobitak. Za svakoga od tih gostiju Lotika nalazi prikladnu reč, bogat osmejak ili samo nemi pogled, pun razumevanja. Pa se opet vraća mladom begu, koji počinje ponovo da biva nemiran i nasrtljiv. A u toku noći, za vreme pijanke, sa svima njenim burnim, sevdalijskim, plačevnim ili grubim frazama, koje ona dobro poznaje, naći će se opet čas zatišja u kome će moći da se vrati u svoju sobu i, pri mlečnoj svetlosti porculanske lampe, produži svoj odmor ili svoju prepisku, dok dole opet ne nastane kakva scena, i dok je ne odazovu. A sutra je drugi dan, drugi ili isti begovski pijani i ćudljiv rasipnik, a za Lotiku ista briga koju valja brinuti nasmejana lica i isti posao koji izgleda uvek kao laka, raskalašna igra. Izgleda nerazumljivo i neobjašnjivo kako se Lotika snalazila i održavala u toj množini i raznovrnosti poslova koji su joj ispunjavali dan i noć i koji su od nje tražili više lukavstva nego što ga ima jedna žena i više snage nego što može da razvije jedan muškarac. Pa ipak, ona je stizala da posvršava sve, ne žaleći se nikad, ne objašnjavajući nikom ništa, ne govoreći nikad kod jednog posla o onome koji je pre toga svršila ili o drugom koji je čeka. I pored svega toga ona u raspodeli svoga vremena nalazi svakodnevno bar po jedan sat za Alibega Pašića. On je jedini čovek za koga se u kasabi smatra da je uspeo da zadobije Lotikinu naklonost, stvarno, i nezavisno od svakog računa. Ali to je ujedno i najpovučeniji i najćutljiviji čovek u kasabi. Najstariji od četiri brata Pašića, on se nije ženio (u kasabi se mislilo da je i to zbog Lotike), nije ulazio u poslove ni učestvovao u javnom životu kasabe. On se ne opija i ne skita sa svojim vršnjacima. Uvek je istog raspoloženja, jednako milokrvan i jednako uzdržljiv prema svima, bez razlike. Tih je i povučen, ali ne beži ni od društva ni od razgovora, a ipak niko se ne seća nekog njegovog mišljenja niti se igde ponavlja nešto što je on rekao. Dovoljan je sam sebi i potpuno zadovoljan onim što je i što znači u očima drugih ljudi. Sam nema potrebe da bude ili da izgleda ma šta drugo do ono što jeste, a niko od njega ne očekuje i ne traži ništa drugo. To je jedan od onih ljudi što nose svoje gospodstvo kao neko teško i plemenito zvanje koje im potpuno ispunjava život; urođeno, veliko i dostojanstveno gospodstvo koje ima svoje opravdanje samo u sebi i koje se ne može ni objasniti ni poricati, ni podražavati. Sa gostima iz velike sale Lotika nema mnogo posla. To je stvar kelnerice Malčike i »calkelnera« Gustava. Malčika je celoj varoši poznata otresita Mađarica, koja izgleda kao žena nekog ukrotitelja zveradi, a Gustav je riđ, omalen češki Nemac, prgave naravi, zakrvavljenih očiju, raskrečenih nogu i dustaban. Oni poznaju sve goste i sve varošane uopšte, znaju kakav je koji platiša i kakve je naravi u pijanstvu, znaju koga treba hladno primiti, koga srdačno dočekati, a koga ne treba uopšte puštati, »jer nije za hotela«. Oni vode brigu o tome da se pije mnogo i plaća uredno, ali da se sve svršava glatko i lepo, jer je Lotikino načelo: »Nur kein Skandal!« A ako se ponekad, izuzetno desi da neko podivlja neočekivano u piću ili, pošto se već opio u drugim, nižim kafanama, uđe silom u hotel, tada se pojavljuje momak Milan, visok, plećat i koščat Ličanin divovske snage, čovek koji malo govori a radi sve poslove. On je uvek propisno odeven kao hotelski momak (jer na sve to Lotika pazi). Uvek je bez kaputa, u smeđem prsluku i beloj košulji, opasan dugačkom keceljom od zelene čoje, zimi i leti zasukanih rukava do lakata, da mu se vide ogromne podlaktice, rutave i crne kao dve velike četke. Ufitiljeni brčići i crna kosa, kruta od vojničke mirišljave pomade. Milan je onaj koji svaki skandal guši u samom zametku. Postoji jedna odavno utvrđena i osveštana taktika za tu neprijatnu i neželjenu operaciju. Gustav zagovara rabijatnog i pijanog gosta dok mu Milan ne priđe odostrag, onda se calkelner odjednom ukloni u stranu, a Ličanin poduhvati pijanca s leđa, jednom rukom za pojas a drugom za jaku, i to tako vešto i tako brzo da niko nikad nije mogao videti u čemu je »Milanov grif«. Tada i najsnažniji kasabalijski bekrija leti kao lutka od krpa i slame ka vratima, koja je Malčika već otvorila u pravom trenutku, pa kroz vrata pravo na ulicu. Gustav baca u isti mah za njim njegovu kapu, štap ili što mu ostane od stvari, a Milan se propinje i celom težinom tela spušta bučno metalnu roletnu na vratima. Sve se to svrši u tren oka, sporazumno i glatko, i dok se gosti trgnu već je neželjeni posetilac na ulici i može, ako je baš sasvim izbezumljen, samo još da udari koji put nožem ili kamenom u roletnu, kao što pokazuju tragovi na njoj, ali to već nije skandal u hotelu nego na ulici, a to je stvar policije koja je i inače uvek pored hotela. Nikad se Milanu ne desi, kao drugun kafedžijama, da mu gost koga izbacuje vuče za sobom i ruši stolove i stolice ili da zaglavi nogama i rukama vrata, pa posle ne može ni par volova da ga izvuče. Nikad Milan ne unosi u taj posao neku preteranu revnost i zlu ćud, borbenu strast ili ličnu sujetu; zato i svršava stvar tako savršeno dobro i brzo. Minut posle izbacivanja, on je već na svom poslu u kuhinji ili kelneraju, kao da ništa nije bilo. A Gustav samo prođe, kao slučajno, kroz Extra Zimmer i pogledavši Lotiku, koja sedi za nekim stolom sa boljim gostima, sklopi kratko oba oka odjednom, što znači da je nešto bilo, ali da je stvar uređena. Tada i Lotika, ne prekidajući svoj razgovor brzo i neprimetno sa oba oka odjednom: to znači: U redu, hvala, i pazite do kraja! Ostaje samo još pitanje onoga što je popio ili polupao izbačeni gost; tu sumu Lotika otpiše Gustavu kod obračuna dnevnog pazara, koji se vrši kasno u noći iza jednog crvenog paravana. Ima više načina na koje onaj nemirni i onako vešto izbačen gost, ako ne bude odveden odmah ispred hotela u zatvor, može da se pribere i okrepi od neprijatnosti koje su mu se desile. Može da ote tura na kapiju i da se tu osveži hladovinom koju donosi vetar sa vode i sa okolnih brda. A može da pređe i u Zarijevu mehanu, koja je samo malo podalje, na opštinskom pijacu, i da tu slobodno i nesmetano škripi zubima, preti, i psuje nevidljivu ruku koja ga je onako mučki i neodoljivo izbacila iz hotela. Tu, posle prvog sumraka, kad se razilaze domaćini i ljudi od rada koji dolaze samo da popiju svoju »gidu« i da porazgovaraju sa sebi ravnima, nema i ne može da bude skandala, jer svak pije koliko hoće i koliko ima da plati, i svak radi i govori što mu srce želi. Jer tu se ne traži od gostiju da troše i da se opijaju, a da se ponašaju kao trezni. Na kraju, ako neko pređe baš svaku meru, tu je teški, ćutljivi Zarije koji svojim mrgodnim i zlovoljnim licem razoružava i obeshrabruje i najbešnje pijanice i svađalice. On ih umiruje svojim pokretom teške ruke i dubokim glasom: — 'Ajde, baci to! Prođi se ćorava posla! Pa i u toj drevnoj mehani gde nema zasebnih odeljenja ni kelnera, jer poslužuje uvek poneko momče iz Sandžaka, u seoskom odelu, sad se čudno mešaju nove navike sa starima. Povučeni u najdalje uglove, ćute poznati i okoreli rakijaši. Oni vole senku i tišinu, gde sede nad rakijom kao nad svetinjom, a mrze vrevu i nemir. Sagorelog stomaka, zapaljene jetre, poremećenih živaca, naobrijani i zapušteni, ravnodušni prema svemu na svetu, teški sami sebi, sede tako i piju, i pijući čekaju da im u svesti najposle plane ona čarobna svetlost kojom piće obasjava one koji mu se potpuno predaju, rad koje se slatko strada, propada i umire, a koja se, nažalost, godinama javlja sve ređe i svetli sve slabije. Razgovorniji su i glasniji početnici, ponajviše gazdinski sinovi, mladići u opasnim godinama koji čine prve korake na rđavom putu, odužujući tako arač koji svi oni plaćaju porocima pića i nerada, ko za kraće ko za duže vreme. Ali većina od njih ne ostaje dugo na tom putu, nego se vraća s njega, osniva porodicu i predaje se sticanju i radu, građanskom životu ugušenih poroka i osrednjih strasti. A samo neznatna manjina prokletih i predodređenih produžuje tim putem zauvek, i izabravši umesto života alkohol, najkraću i najvarljiviju iluziju u ovom kratkom i varljivom životu, za njega žive i na njemu sagaraju, sve dok i oni ne postanu mrki, tupi i podbuli kao oni što sede u senci po uglovima. Otkako su nastala ova nova vremena života bez stege i obzira, življe trgovine i bolje zarade, pored Sumbe Ciganina, koji svojom zurlom prati sve kasabalijske terevenke već tridesetak godina, sada dolazi u mehanu često i Franc Furlan sa svojim harmonikama. On je mršav i riđ čovek, sa zlatnom minđušom u desnom uhu, drvodelja po zanatu, ali suviše veliki ljubitelj muzike i vina. Njega vole da slušaju vojnici i strani radnici. Često se desi da naiđe guslar, obično Crnogorac neki, isposnički mršav, sirotinjski odeven, a pravog držanja i svetla pogleda, izgladneo a stidljiv, gord a upućen na milostinju. On sedi neko vreme u ćošku, upadljivo povučen, ne poručuje ništa, gleda preda se i pravi se nevešt i ravnodušan, pa ipak se vidi da ima drugih i drugačijih misli i namera nego što mu izgled kazuje. U njemu se nevidljivo rvu mnoga suprotna i nepomirljiva osećanja, a naročito veličina onoga što nosi u duši sa bedom i slabošću onoga što može da izrazi i pokaže pred drugima. Zbog toga je uvek pomalo zbunjen i nesiguran pred svetom. On ponosno i strpljivo čeka da neko zatraži pesmu, pa i onda sa snebivanjem vadi gusle iz torbe, huče u njih, gleda da mu nije odvuklo gudalo, udešava strunu, i pri svemu tome očigledno želi da što manje privuče pažnju na te svoje tehničke pripreme. Kad prvi put pređe gudalom preko strune, to je još drhtav zvuk, pun neravni kao izlokan drum. Ali kako koji put prevuče tako i sam, zatvorenih usta, kroz nos, počinje tiho da prati zvuk gusala, da ga svojim glasom dopunjuje i poravnava. I kad se tako oba glasa potpuno sliju u žalan, jednomeran zvuk, koji tka zagasitu osnovu za pesmu, onda se ovaj siromah, kao čarolijom, menja; nestaje mučnog snebivanja; sve se unutrašnje protivnosti mire i gase, sve se spoljne teškoće zaboravljaju. Guslar naglo podigne glavu, kao čovek koji izbacuje masku skromnosti, nemajući više potrebe da krije ko je i šta je, i otpočne neočekivano jakim glasom, upravo poklikne uvodne stihove: Procviljeo sitan bosioče: Tiha roso, što ne padaš na me? Gosti, koji su se dotle takođe pravili nevešti i razgovarali, odjednom svi umuknu. Pri tim prvim stihovima njih sve redom, i Turke i hrišćane, prođe jedan isti drhtaj neodređene žudnje i žeđi za istom rosom, koja živi u pesmi kao i u svim njima, bez razlike. Ali kad odmah zatim guslar produži tiše: To ne bio sitan bosioče... i dižući veo sa svoga poređenja počne da nabraja turske ili srpske stvarne želje i sudbine koje se kriju iza figura o rosi i bosioku, kod slušalaca se odmah dele osećanja i razilaze suprotnim putevima, već prema tome šta je ko i šta u sebi nosi, želi i veruje. Pa ipak, po nekom nepisanom pravilu, svi oni mirno slušaju pesmu do kraja i, strpljivi i uzdržljivi, ne odaju ničim svoje raspoloženje; samo gledaju u čašicu pred sobom, gde na sjajnoj površini rakije naziru željene pobede, gledaju bojeve i junake i slavu i sjaj kojih u svetu nigde nema. Najživlje je u mehani kad se desi da se zapiju varoški mlađi gazde i gazdinski sinovi. Tada imaju posla i Sumbo i Franc Furlan i Ćorkan i Šaha Ciganka. Šaha je zrikava Ciganka, drska muškobanja, koja pije sa svakim ko može da plaća, ali se nikad ne opija. Bez nje i njenih smelih šala ne može se zamisliti nijedna terevenka. Ljudi koji se sa njima vesele smenjuju se, ali Ćorkan, Sumbo i Šaha su uvek isti. Oni žive od svirke, šale i rakije. Njihov je rad u tuđoj dangubi i zarada u tuđem rasipanju, a njihov pravi život u noći, upravo u onim neobičnim časovima kad zdravi i srećni ljudi spavaju, kad rakija i dotle sputavani nagoni stvaraju burna i sjajna raspoloženja i neočekivane zanose, koji su uvek isti a uvek izgledaju novi i nenadmašni. Oni su ćutljivi i plaćeni svedoci pred kojima svako srne da se pokaže onakav kakav je, to jest »krvav ispod kože«, a da ne mora posle ni da se kaje ni da se stidi; sa njima i pred njima je dopušteno sve ono što bi pred svetom bilo zazorno a u rođenoj kući grešno i nemogućno. Pod njihovim imenom i na njihov račun mogu svi ovi imućni, ugledni očevi i sinovi dobrih porodica da budu za trenutak onakvi kakvi ni pred kim ne bi smeli da se pokažu, a kakvi u sebi jesu, bar na mahove i bar jednim delom svoga bića. Njih mogu svirepi da izvrgavaju podsmehu ili tuku, bojažljivi da psuju, darežljivi da darivaju; sujetni kupuju njihova laskanja, sumorni i ćudljivi njihove šale i nastranosti, razvratnici njihove smelosti ili usluge. Oni su večita i nepriznavana potreba kasabalijskog sveta čiji je duhovni život stegnut i izvitoperen. Oni su nešto kao umetnici u jednoj sredini u kojoj je umetnost nepoznata. Takvih ljudi i žena, pevača, šaldžija, osobenjaka i lakrdijaša ima uvek u kasabi. Kad jedno od njih dotraje i umre, zameni ga drugi, jer pored poznatih i čuvenih razvijaju se i dorastaju novi, koji će prikraćivati vreme i uveseljavati život novim naraštajima. Ali mnogo će vremena proći dok se javi ovakav kao što je Salko Ćorkan. Kad je posle austrijske okupacije došao u kasabu prvi cirkus, Ćorkan se zagledao u devojku koja je igrala na žici, i zbog nje počinio toliko gluposti i ispada da je bio zatvoren i batinan, a obesne gazde, koje su ga zaluđivale i nagonile na to, platile visoke globe. Otada je prošlo nekoliko godina, sve se navikao na mnoge stvari i dolazak stranih svirača, pelivana i mađioničara ne izaziva više onakve opšte i zarazne uzbune kao što je bilo sa prvim cirkusom, ali Ćorkanova ljubav prema igračici pominje se još. Odavno se on ovako troši služeći danju svima i za svaki posao a noću gazdama i begovima za razbibrigu i džumbus pri piću. I to iz naraštaja u naraštaj. Kad se jedni istutnje i povuku, požene i smire, pristižu drugi mlađi koji valja da svoje provedu. Sad je već iznuren i prerano ostareo; mnogo je više u mehani nego na poslu, i živi ne toliko od zarade koliko od milostinje i gazdinskog pića i mezeta. Za kišnih, jesenjih noći tonu u dosadi ljudi sakupljeni u ovoj Zarijevoj mehani. Za jednim stolom sedi nekoliko gazda. Misao je spora i sve navraća na tužne i neprijatne stvari; reč teška, zvuči prazno i razdražljivo; lica hladna, odsutna i nepoverljiva. Ni rakija ne može da oživi i podigne raspoloženje. Na klupi, u uglu mehane, drema Ćorkan, pritiskuje ga san i vlažna toplota i prva rakija; danas je okisao do kože, noseći neke stvari čak na Okolišta. Tada neko od onih sumornih gostiju za gazdinskim stolom pomenu kao slučajno igračicu iz cirkusa i Ćorkanovu nekadašnju nesrećnu ljubav. Pogledaše svi u ćošak, ali Ćorkan je nepomičan i pravi se i dalje da drema. Neka govore što god hoće; on je tvrdo rešio, i to upravo jutros, u jednom teškom mamurluku, da na njihova bockanja i podrugivanja ne odgovara i da ne dopusti da se sa njim tera onako bezdušna šala kao što su sinoć radile gazde u ovoj istoj mehani. — Ja mislim da se oni i sada dopisuju, — kaže jedan. — Vidi ti, kurvića, đe on pismeno ljubav vodi s jednom, a druga mu ovdje sjedi uz koljeno! — dobacuje drugi. Ćorkan se usiljava da ostane nepomičan, ali ga taj razgovor o njemu dira i uzbuđuje, kao da mu sunce golica lice, jedno oko hoće silom da se otvori, a svi mišići se razvlače u srećan osmejak. Ne može da izdrži nepomičnost i ćutanje. Najpre odmahuje kao nehatno i ravnodušno rukom, pa onda se ipak javi: — Prošlo, prošlo je to. — A, prošlo, je li? E, ljudi, čudna haina ovoga Ćorkana. Jedna vene tamo u tuđem svijetu zbog njega a druga izluđe za njim ovđe. Prošlo ono, pa će proći ovo, pa će doći treće. Đe će ti duša, jadan ne bio, kad tako zanosiš pamet jednoj za drugom? Ćorkan je već na nogama i prilazi njihovom stolu. Zaboravio je i san i umor i svoju jutrošnju odluku da se ne da zavesti na razgovor. Sa rukom na srcu, uverava gazde da on nije kriv, da nije baš takav ljubavnik i zavodnik kakvim oni hoće da ga prikažu. Odelo je na njemu još mokro, a lice i pokislo i prljavo, jer njegov jevtin crveni fes pušta boju, ali preliveno osmejkom tronutog blaženstva. On seda pored gazdinskog stola: — Rum za Ćorkana, — viče Santo Papo, pun i živolazan Jevrejin, sin Mente a unuk Morde Pape uglednih gvožđarskih trgovaca. Jer, u poslednje vreme Ćorkan pije, kad god može, rum umesto rakije. To novo piće kao da je stvoreno za ovakve kao što je on; jače je, brže po dejstvu, i prijatno drugačije od rakije. Ono dolazi u malim flašama od dva deci, na etiketi je slika mlade mulatkinje sočnih usana i žarkih očiju, sa širokim slamnim šeširom na glavi, sa velikim zlatnim minđušama u ušima, a ispod nje crven natpis Jamaica. (Ta egzotika za Bošnjake u poslednjem stadiju alkoholizma, neposredno pre delirijuma, fabrikuje se u Slavonskom Brodu kod firme Eisler, Sirowatka & Comp.) Kad ugleda sliku mulatkinje, Ćorkan već oseća vatru i miris novoga pića, i odmah pomisli da za ovo blago zemaljsko ne bi nikad znao da je umro samo pre godinu dana. »A koliko je takve ljepote u svijetu!« Razneži se pri toj pomisli i zato uvek zastane nekoliko trenutaka, zamišljen, kad otvori flašu ruma. A posle zadovoljstva koje ima od te misli dolazi slast od pića samog. I sad on drži usku flašu pred licem, kao da joj nečujno tepa. A onaj koji je otpočeo i uspeo da ga navede na razgovor pita ga strogo: — Šta misliš ti, bolan, sa onom djevojkom; da je uzimaš ili da se igraš sa njom kao i sa ostalima? Reč je o nekoj Paši, iz Dušča. To je najlepša devojka u kasabi, sirota bez oca, vezilja kao što joj je i majka. Na mnogobrojnim teferičima i pijankama prošloga leta momci su mnogo govorili i pevali o Paši i njenoj nepristupačnoj lepoti. Postepeno i neprimetno uz njih se oduševljavao i Ćorkan, ni sam ne zna kako ni zašto. Tako su počeli da zbijaju šalu sa njim. Jednog petka poveli su ga na ašikovanje u mahalu, gde se iza kapija i mušebaka mogao čuti prigušen kikot i šapat nevidljivih devojaka. Iz jedne avlije u kojoj je bila i Paša sa drugaricama bačen je struk kalopera pred Ćorkana. On je zastao zbunjen, da ne bi zgazio cvet, ne usuđujući se da ga podigne. Momci koji su ga vodili počeli su da ga tapšu po plećima i da mu čestitaju što je među njima tolikima Paša izabrala upravo njega i ukazala mu tobože pažnju koju još niko od nje nije doživeo. Te noći se pilo na Mezalinu, pored reke, pod orasima, sve do zore. Ćorkan je sedeo pored vatre, usturen i svečan, čas zanesen i raspevan, čas brižan i zamišljen. Za tu noć nisu mu dali da poslužuje ni da radi oko kafe ili jela. — Znaš li ti, bolan, šta kazuje struk kalopera, bačen iz djevojačke ruke? — govorio mu je jedan od njih. — Kaže da ti Paša poručuje: »Ja venem za tobom ko ovaj otkinuti list, a ti nit' me prosiš za sebe nit' me puštaš za drugoga.« To kazuje. I svi mu govore o Paši, beloj, čednoj, jedinici, koja se previja kao dozrela loza preko avlijskog zida i čeka ruku koja će je uzabrati, a taj koga čeka to je glavom on, Ćorkan. Gazde se tobože ljute i glasno vajkaju: otkud na njega da baci oko? Drugi ga brane. A Ćorkan pije. Čas poveruje u to čudo, čas ga odbija kao nemogućnost. U razgovoru, brani se od gazdinskih šala, dokazuje da to nije za njega, da je siromah, ostareo i neugledan, ali u trenucima ćutanja i sam mašta o Paši, o njenoj lepoti i sreći koju ona daje, bez obzira da li je za njega moguća ili nije. A u toj velikoj letnoj noći, koju rakija i pesma i rasplamsala vatra na travi čine beskrajnom, sve je mogućno; ništa nije stvarno, ali ništa nije neverovatno ni potpuno isključeno. Maskare se i sprdaju s njim gazde, zna on to; ne mogu gospoda da žive bez smeha, moraju nekog da zadirkuju i s nekim džumbus da teraju, to je Oduvek bilo tako i to je i sada. Ali ako je sve to i šala, nije šala njegov san o divnoj ženi i nedostižnoj ljubavi o kojoj je uvek maštao i mašta i danas, nisu šala ove pesme u kojima je ljubav isto tako stvarna i nestvarna, i žena isto tako bliska i nedostižna kao u njegovoj mašti. Za gazde je sve pa i to šala, ali za njega je istina i svetinja koju nosi oduvek u sebi i koja postoji stvarno i nesumnjivo, i to nezavisno od gazdinske zabave, od pića i pesme, nezavisno od svega, pa i od Paše same. Sve on to dobro zna i sve opet lako zaboravlja. Jer u njemu se duša topi i pamet razliva kao voda. Tako je Ćorkan, tri godine posle svoje velike ljubavi i bruke sa Švabicom koja igra na žici, pao u novu i moćnu mađiju ljubavi i tako su dokoni i bogati ljudi pronašli novu igru, dovoljno i svirepu i uzbudljivu da ih zasmejava mesecima i godinama. To je bilo u polovini leta. Prošla je jesen i nastupila zima a igra sa Ćorkanovom ljubavi prema lepoj Paši ispunjava večeri i skraćuje dane ljudima iz čaršije. Ćorkana ne zovu drugačije do đuvegijom i ašikom. Danju, dok mamuran i neispavan svršava sitne i krupne poslove po dućanima, posluje i raznosi stvari, Ćorkan se i čudi i ljuti što ga tako zovu i samo stresa ramenima, ali čim padne noć, zapale se lampe u Zarijevoj mehani, neko vikne: »Rum za Ćorkana!«, neko zapeva tiho i kao slučajno: Akšam geldi, sunce zajde: Na tvom licu više ne sja. Sve se tada odjednom izmeni. Nema više tereta, ni otresanja ramenima, nema ni kasabe ni mehane ni Ćorkana samog ovakvog kakav je, prozebao, neobrijan, umotan u krpe i ostatke tuđeg odela. Postoji samo neki visoki doksat, svetao od sunca koje zalazi, sa lozom i devojkom koja gleda i čeka na koga će da baci struk kalopera. Postoji, istina, i grohotan smeh oko njega i svakojake primedbe i gruba šegačenja, ali sve je to daleko, kao u magli, a onaj koji peva sasvim je blizu njega, tu pored uha: Da mi se je ogrijati Na sunašcu kraj tebe! I on se greje na tom suncu, koje je zašlo, kako se nikad nije ogrejao na onom stvarnom što nad kasabom svakodnevno izlazi i zalazi. — Rum za Ćorkana! Tako su prolazile zimske noći. Potkraj te zime desi se Pašina udaja. Sirota vezilja iz Dušča, sa svojom lepotom i svojih nepunih devetnaest godina, udavala se za Hadži-Omera iza Grada, bogatog i uglednog čoveka od pedeset i pet godina, i to kao inoča. Hadži Omer je već preko trideset godina oženjen. Žena mu je iz velike porodice, čuvena sa svoje umešnosti i pameti. Njihovo imanje za Gradom, to je čitav jedan zaselak, napredan i pun svega, njihovi tvrdi dućani u varoši, siguran i velik prihod. I sve to nije toliko zasluga mirnog i nepokretnog Hadži-Omera, koji samo projaše po dva puta dnevno iza Grada u varoš i natrag, koliko okretne i umne, uvek nasmejane Hadži-Omerovice. Za sve turske žene u kasabi i okolini njeno je mišljenje glavna mera i poslednja reč u mnogim pitanjima. To je po svemu, najuglednija i najbolja porodica, ali ovo dvoje već ostarelih ljudi nemaju dece. Dugo ih je držala nada. Hadži Omer je i na Ćabu išao, žena mu je delila sirotinji i tekijama, godine su prolazile, sve im je raslo i napredovalo, ali u onome što je glavno nije bilo blagoslova. Mudro i lepo su snosili svoju zlu sreću i Hadži Omer i njegova pametna hanuma, ali nade na porod više nije moglo biti. Žena je bila u četrdeset i petoj godini. U pitanju je bilo veliko nasledstvo koje treba da ostane iza HadžiOmera. Tim pitanjem su se bavili ne samo njegovi i ženini mnogobrojni rođaci nego pomalo i cela varoš. Jedni su želeli da taj brak ostane do kraja bez dece, a drugi su opet smatrali da je šteta da takav čovek umre bez naslednika i da mu imanje razdele i razvuku neki rođaci, i zato su ga nagovarali da uzme drugu, mlađu ženu, dok je još vreme i dok ima izgleda na potomstvo. U tom pitanju su se varoški Turci delili na dva tabora. Pitanje je rešila sama Hadži-Omerova žena, nerotkinja. Otvoreno, odlučno i iskreno, kao što je sve radila, ona je rekla svome neodlučnom mužu: — Sve nam je dao dragi Bog, hvala mu i slava, i slogu i zdravlje i bogatstvo, ali nam nije dao ono što ima svaki siromah: da vidimo svoj evlad i da znamo na kome sve ovo iza nas ostaje. Takva je moja zla sudbina. Ali ako ja, po božjoj volji, moram da je snosim, ne moraš ti. Vidim da je čaršija ustala da te ženi i da brine našu brigu. Eh, kad će te oni ženiti, onda volim da te oženim ja, jer niko ti nije bolji prijatelj od mene. I žena mu iznese svoj plan: kako nema nikakva izgleda više da bi njih dvoje mogli imati dece, potrebno je da on, pored nje, dovede drugu ženu, mlađu, sa kojom će još moći imati poroda. Zakon mu daje pravo na to. A ona će, naravno, i dalje ostati u kući, kao »stara hadžinica«, i paziti da se sve svrši u redu. Hadži Omer se opirao i tvrdio dugo da on boljeg druga od nje ne traži, da njemu druga i mlađa žena ne treba, ali je Hadži-Omerovica ne samo ostala pri svojoj zamisli nego mu je i saopštila koju mu je ženu izabrala. Kad već mora da se ženi da bi imao dete, najbolje je da uzme zdravu, mladu i lepu sirotu devojku, koja će mu dati zdrav porod i dok je živa zahvaljivati svojoj srećnoj sudbini. Njen izbor je pao na lepu Pašu, kćer one vezilje iz Dušča. I tako se i svršilo. Po volji svoje starije žene i sa njenom pomoći, Hadži Omer se oženio lepom Pašom. A jedanaest meseci docnije Paša je rodila zdravo muško dete. Time je pitanje Hadži-Omerovog naslednika bilo rešeno, uništene mnoge rođačke nade i čaršiji začepljena usta. Paša je bila srećna, a »stara hadžinica« zadovoljna, i živele su u HadžiOmerovoj kući složno kao majka i kći. Taj srećan svršetak pitanja Hadži-Omerovog naslednika bio je početak Ćorkanovih velikih stradanja. Te zime je glavna zabava dokonih ljudi u Zarijevoj mehani bila Ćorkanova tuga zbog Pašine udaje. Nesrećni ljubavnik je pio kao nikad dotad; gazde su ga čašćavale i za svoj novac svaki je mogao da se smeje do suza. Obešenjaci su mu dostavljali izmišljene poruke od Paše, uveravali ga da ona plače dan i noć, da vene za njim, ne kazujući nikom pravi uzrok svoga jada. A Ćorkan je ludovao, pevao, plakao, odgovarao ozbiljno i opširno na sva pitanja, vajkao se na svoju sudbinu, koja ga je stvorila ovako neuglednim i siromahom. — Dobro, Ćorkane, za koliko si ti godina mlađi od Hadži-Omera? — započinjao je neki od gazda razgovor. — Šta ja znam? I šta mi vrijedi što sam mlađi? — odgovara gorko Ćorkan. — Eh, da je po srcu i po mladosti, ne bi Hadži Omer imao što ima i ne bi ovaj naš Ćorkan sjedio đe sjedi, — upada neko sa strane. A Ćorkanu ne treba mnogo pa da ga tronu i razneže. Toče mu rum za rumom i uveravaju ga da on ne samo da je mlađi i lepši i »po srcu« daleko bliži Paši, nego da on nije, na kraju krajeva, ni takav siromah kao što se misli i kao što to izgleda. Ti dokoni ljudi smislili su u dugim noćima, pored rakije, čitavu priču: kako je njegov otac, nepoznati turski oficir, koga nikad nije video, ostavio negde u Anadolu velika imanja svome nezakonitom sinu u Višegradu, kao jedinom nasledniku, ali kako su neki tamošnji rođaci omeli izvršenje toga testamenta; kako bi sada samo trebalo da se Ćorkan pojavi tamo negde u dalekoj i bogatoj varoši Brusi i da razbije spletke i prevare tih lažnih naslednika i uzme ono što mu pripada. Tada bi on mogao za svoje mekinje da kupi i Hadži-Omera i sve njegovo tobožnje bogatstvo. Ćorkan ih sluša, pije i samo uzdiše. Boli ga sve to, ali i milo mu je da se ovako oseća i drži kao čovek koga su prevarili i pokrali i ovde u kasabi i tamo negde u dalekoj, lepšoj zemlji odakle je njegov nepoznati otac. A ovi oko njega spremaju tobože njegovo putovanje u Brusu. Šale su duge, bezdušne i do sitnica izrađene. Jedne noći donose gotov tobožnji pasoš za njegovo putovanje, izvode Ćorkana nasred mehane i tu ga okreću, zagledaju, i unose u pasoš njegov lični opis, uz grube šale i grohotan smeh. Drugi put sračunavaju koliko bi mu novaca trebalo za put do Bruse, kako će putovati i gde konačiti. I u tome im opet prođe dobar deo duge noći. Dok je trezven, Ćorkan se brani; i veruje i ne veruje u sve što mu govore; više ne veruje nego što veruje. Upravo, dok je trezan on ne veruje ništa, ali čim je pijan, ponaša se kao da veruje. Jer kad ga ponese alkohol, onda se više ne pita šta je istina a šta šala i laž. Istina je da on već posle druge flašice ruma oseti mirisni vetar otud od daleke, nedostižive Bruse, i vidi, lepo vidi, njene zelene bašte i bele građevine. Stvarnost je da je on prevaren, nesrećan od rođenja u svemu, u porodici, u imanju, u ljubavi; da mu je učinjeno krivo, toliko krivo da su i bog i ljudi njegovi dužnici. Izvesno je da on nije ovo što izgleda i kakvim ga ljudi smatraju. I sa svakom čašom sve ga više muči potreba da to kaže ovima oko sebe, iako i sam oseća kako je teško dokazivati jednu istinu koja je u njemu jasna i očigledna, ali protiv koje govori sve što je na njemu i oko njega. Pa ipak, već posle prve čašice ruma, on to objašnjava svakom, po svu noć, iskidanim rečima, grotesknim pokretima, kroz pijane suze. I što on više i življe objašnjava, ovi oko njega sve se više smeju i šegače. Smeju se toliko i tako slatko da im se nadimaju slabine i pucaju vilice od tog smeha koji je zarazan, neutoljiv, i slađi od svakog jela i pića. Smejući se zaboravljaju čamotinju zimske noći, i pored Ćorkana, i sami piju bez mere. — Ubij se! — kaže mu Mehaga Sarač, koji svojim hladnim i prividno ozbiljnim načinom ume najbolje da izazove i razdraži Ćorkana. — Kad ti nisi bio kadar da otmeš Pašu od onog đuturuma Hadži-Omera, onda ne treba da živiš. Ubij se, Ćorkane, to ti je moj savet. — Eh, »ubij se, ubij se«, — vajka se Ćorkan. — Misliš ti da ja nisam na to pomišljao? Sto puta sam polazio da sa kapije skočim u Drinu i sto puta me nešto vraćalo. — Šta te vraćalo? Strah te vraćao. Pun tur, Ćorkane! — E, nije! Nije strah, tako mi boga, nije strah. U opštoj graji i smehu, Ćorkan skače, bije se u grudi, kida komadić od hleba koji je pred njim i unosi ga nepomičnom i hladnom Mehagi u lice. — Vidiš li ovo? E, ovoga mi hljeba i nimeta, nije strah, nego ... Tu neko odjednom zapjeva, tanko i iznenada: Na tvom licu više ne sja. I svi prihvataju pesmu i zaglušuju Mehagu, koji viče prema Ćorkanu: — U-bij-se! I tako pevajući padaju i sami u zanos u koji su hteli da nateraju ovoga siromaha, dok se na kraju sve ne pretvori u potpuno ludu terevenku. Jedne februarske noći su tako osvanuli, mahnitajući zajedno sa svojom žrtvom, Ćorkanom, i sami žrtve svoga ludovanja. Bilo se već razdanilo kad su svi zajedno izišli iz mehane i onako vrući, vileni i zabreklih damara od pića, otišli na most, koji je bio gotovo pust i sav pokriven poledicom. Sa velikom grajom i grohotnim smehom, ne obazirući se na retke rane prolaznike, kladili su se: ko sme da pređe most, ali po uskoj kamenoj ogradi, bleštavoj od tankog leda. — Smije Ćorkan, — viče neko od pijanaca. — Ne smije! Kakav Ćorkan! — Ko ne smije? Ja? Smijem ja, bolan, što živ čovjek ne smije, — vikao je Ćorkan bijući se gromko u prsa. — Ne smiješ! Čik stisni! — Smijem, valahi! — Smije Ćorkan! Smije! — Ne smije! Laže! Tako su se nadvikivali i razmetali pijani ljudi, iako su se i na ovako širokom mostu jedva na nogama držali, jer su svi teturali, posrtali i hvatali se jedan za drugog. Nisu ni primetili kad se Ćorkan uspeo na kamenu ogradu. Najednom su videh da lebdi iznad njih, i onako pijan i raspasan, nastoji da se održi i da korača po pločama na zidu. Kamena ograda je široka svega tri pedlja. Ćorkan se povodi čas levo čas desno. Levo je most i na mostu, tu ispod njegovih nogu, gomila pijanih ljudi koja ga u stopu prati i dovikuje mu neke reči koje on jedva razume, i to kao nerazumljiv šum. A desno praznina, i u toj praznini, dole negde duboko, šumi nevidljiva reka; sa nje se puši gusta para i kao beo dim diže u studeno jutro. Retki prolaznici su zastajali, i uplašeni, raširenih očiju, gledali pijanog čoveka, koji umesto po mostu ide po njegovoj uskoj i klizavoj ogradi, nadnesen nad dubinom, mašući očajno rukama da bi održao ravnotežu. I od pijanog društva neki, malo trezniji i prisebniji, zastadoše kao probuđeni, i bledi od straha posmatraju opasnu igru. Drugi su, ne shvatajući opasnosti, išli pored ograde i svojim povicima i dalje pratili pijanog čoveka koji, nišući se i povodeći poigrava nad dubinom. Svojim opasnim položajem Ćorkan se odjednom izdvoji i sad je kao neko džinovsko čudovište visoko iznad njih. Prvi koraci su oprezni i tromi. Njegove teške kundure svaki čas se okliznu po pločama, prevučenim poledicom. Čini mu se da noge beže ispod njega, da ga dubina pod njim neodoljivo privlači, da se mora otisnuti i pasti, da već pada. Ali taj neobični položaj i blizina velike opasnosti davali su mu novu snagu i dotle nepoznate moći. Boreći se da održi ravnotežu, sve je življe poskakivao i sve se više lomio u pasu i u kolenima. Umesto da korača, on je, ni sam ne zna kako, počeo da igra, sitno, bezbrižno, kao da je na širokoj zelenoj poljani a ne na uskom ćenaru i poledici. I odjednom je postao lak i vešt, kao što čovek biva ponekad u snovima. Njegovo zdepasto i iznureno telo sada je bez težine. Pijani Ćorkan je poigravao i lebdeo nad provalijom kao krilat. Osećao je kako iz njegovog tela, zajedno sa muzikom po kojoj igra, teče vesela snaga koja daje sigurnost i ravnotežu. Igra ga je nosila kud ga hod ne bi nikad proneo. I ne pomišljajući više na opasnost i mogućnost pada, cupkao je s noge na nogu i pevao, raširenih ruku kao da se sam prati uz šarkiju. — Tiridam, tiridam tiridiridiridiridiridam, tiridam ... haj, haj, haj, haj! Peva Ćorkan i sam sebi daje takt po kome sigurno i poigravajući prelazi svoj opasni put. Noge savija u kolenima, a glavu naginje čas levo čas desno. — Tiridam, tiridam... hajhaj! U tom izuzetnom i opasnom položaju, uzvišen iznad svih, on nije više onaj veselnik Ćorkan iz čaršije i mehane; nije ni to pod njim klizava i uska kamena ograda poznatog mosta na kome je hiljadu puta žvakao svoj somun i, misleći o slatkoj smrti u talasima, zaspao u hladovini na kapiji. Ne, to je to daleko i neostvarljivo putovanje o kome mu svake večeri u mehani govore, sa grubim zadirkivanjem i podsmehom, i na koje se sad, evo, najposle krenuo. To je ona svetla željena staza velikih podviga, a tamo na dalekom njenom kraju, tamo je carski grad Brusa sa istinskim bogatstvom i zakonitim nasleđem, a tamo je negde i sunce koje je zašlo, i lepa Paša sa muškim detetom, njegova žena sa njegovim sinom. Tako je, igrajući u zanosu, obišao i onaj istureni deo ograde koji okružuje sofu, a zatim i drugu polovinu mosta. Kad je stigao do kraja, skočio je na drum i gledao zbunjeno oko sebe, začuđen da se sve svršilo opet na tvrdom i dobro poznatom višegradskom putu. Društvo koje ga je dotle pratilo sa povicima hrabrenja i šalama, dočekalo ga je odmah. Pritrčali su i oni koji su, uplašeni, bili zastali. Stali su da ga grle, tapšu po ramenima i po izbledelom fesu. Vikali su svi u jedan glas. — Aferim, Ćorkane, pile od sokola! — Aferim, gazijo! — Rum za Ćorkana! — derao se Santo Papo promuklim glasom, sa španskim izgovorom, misleći da je u mehani i šireći ruke kao da ga razapinju. U toj opštoj gužvi i vrevi neko je već predložio da se ne rastaju i ne odlaze kućama, nego da nastave dalje da piju, u slavu Ćorkanovog podviga. Deca koja su tada bila u osmoj ili devetoj godini i toga jutra hitala preko zamrzlog mosta ka svojoj udaljenoj školi, zastajala su i gledala neobičan prizor. Od čuđenja su im bila otvorena mala usta iz kojih se vila bela para. Onako sitni, umotani, sa tablicama i knjigama pod pazuhom, oni nisu mogli da shvate ovu igru odraslih ljudi, ali im je za ceo život, zajedno sa linijom njihovog rodnog mosta, ostala u očima slika dobro poznatog Ćorkana, koji preobražen i lak, poigravajući smelo i radosno, kao mađijom nošen, hoda onuda kuda je zabranjeno i kud niko ne ide. Prošlo je dvadesetak godina od kako su prva austrijska, žuto obojena vojna kola prešla most. Dvadeset godina pod okupacijom, to je dug niz dana i meseci. Svaki taj dan i mesec, uzet za sebe, izgleda nesiguran i privremen, ali svi zajedno sačinjavaju srazmerno najduži period mira i materijalnog napretka što ga je kasaba ikad zapamtila, glavni deo života onog naraštaja koji je u trenutku okupacije ulazio u godine punoletstva. To su bile te godine prividnog blagostanja i sigurne, pa ma i male zarade, kad su majke, govoreći o svom sinu, dodavale: »Da je živ i zdrav i da mu Bog da lak hljeb!«; kad je i žena onog visokog Ferhata, večitog siromaha, koji pali opštinske fenjere po sokacima i prima za to dvadeset forinti mesečno, govorila sa ponosom: »Šućur dragom Bogu kad je i moj Ferhat ajlukčija.« Tako su tekle i poslednje godine XIX veka, godine bez uzbuđenja i krupnih događaja, kao što teče mirna i razlivena reka pred neizvesnim ušćem. Po njima sudeći izgledalo je kao da nestaje tragičnih akcenata u životu evropskih naroda, pa i u kasabi pored mosta. A ukoliko bi se ponekad i javili negde u svetu, oni ili nisu dopirali do nas ili su nama ovde bili daleki i nerazumljivi. Tako je jednog letnjeg dana, posle toliko vremena, iskrsnuo opet na kapiji beo, služben oglas. Bio je kratak, ovog puta opervažen jakom crnom prugom, i javljao je da je Njeno Veličanstvo carica Jelisaveta poginula u ženevi, kao žrtva odvratnog atentata, od ruke italijanskog anarhiste Lukenija. Oglas je dalje sadržavao gnušanje i duboku žalost svih naroda velike Austro-Ugarske Monarhije i pozivao ih da se u podaničkoj vernosti još čvršće okupe oko prestola i da tako budu najbolja uteha vladaocu koga je sudbina tako teško pogodila. Plakat je bio prilepljen ispod bele ploče sa natpisom, kao nekad proglas generala Filipovića o okupaciji zemlje, i svet ga je čitao s uzbuđenjem, jer je bila reč o carici, ženi, ali bez pravog razumevanja i dubljeg učešća. Nekoliko večeri nije bilo pesme ni glasnog veselja na kapiji, jer je sama vlast tako naredila. U kasabi je bio samo jedan čovek koga je ova vešt teško pogađala. To je bio Pjetro Sola, jedini Italijan u varoši, preduzimač i zidar, kamenorezac i slikar; ukratko svaštar i veštak naše kasabe. Majstor Pero, kako ga je zvala cela kasaba, došao je još uz okupaciju, nastanio se ovde, oženivši se nekom Stanom, sirotom devojkom ne baš najboljeg glasa. Bila je riđa, snažna, dvaput veća od njega, i važila je kao žena oštra jezika i teške ruke, sa kojom je bolje ne upuštati se u svađu. A majstor Pero bio je sitan, pognut, dobroćudan čovek, plavih, krotkih očiju i oborenih brkova. Lepo je radio i dobro zarađivao. S vremenom je postao pravi kasabalija, samo jezik i izgovor nije mogao nikad da savlada, kao ni Lotika. Zbog njegovih zlatnih ruku i dobre ćudi svi su ga u kasabi v

Na Drini 4

Osman-efendiji dokazivao, bez i najmanje zluradosti, hladno i bezobzirno, da se sa ustankom desilo ono što mu je on na ovoj istoj kapiji pre mesec dana prorekao. Preporučivao mu je da sa svojim ljudima krene što pre put Plevalja i da od zla ne pravi gore. Hodža je sada manje nasrtljiv, nekako bolno i tronuto pažljiv prema ovom Karamanliji, kao prema bolesniku. Jer, u sebi i ispod svoje spoljašnje prgavosti, hodža je bio teško potresen zbog nesreće, koja se približavala. On je bio nesrećan i ogorčen kako može samo da bude pravoveran musliman koji vidi da se neumitno približava tuđa sila pored koje ovaj drevni islamski red neće moći dugo opstati. Iz njegovih reči izbijao je i protiv njegove volje taj skriveni jad. Na sve Karamanlijeve uvrede on je odgovarao gotovo tužno. — Misliš ti, efendija, da je meni ovdje lako živ čekati da ugledam Švabu na svome? Kao da mi ne vidimo šta nam se sprema i kakva vremena idu? Znamo mi gdje nas boli i šta gubimo; znamo dobro. Ako je do toga da nam to protumačiš, nisi morao po drugi put navraćati, ali nije vala trebalo ni da se krećeš iz Plevalja. Jer te račune, kako ja vidim, ti ne anlajišeš. Da ih znaš, ne bi radio ovo što si uradio ni govorio ovo što govoriš. Gora je ovo muka, moj efendija, nego što ti i misliš; ni ja joj lijeka ne znam, ali znam da nije u onome što nam ti svjetuješ. Ali Osman efendija je bio gluh za sve što nije povlađivalo njegovoj dubokoj i iskrenoj strasti za otporom i mrzeo je ovoga hodžu koliko i Švabu protiv koga je ustao. Tako se uvek u blizini nadmoćnog neprijatelja i pre velikih poraza javljaju u svakom osuđenom društvu bratoubilačke mržnje i međusobni sporovi. Ne nalazeći više novih izraza, on je Alihodžu neprestano nazivao izdajnikom, preporučivao mu ironično da se pokrsti još pre nego što stignu Švabe. — Nisu mi se ni stari krstili pa neću ni ja. Ja, efendija, niti hoću sa Švabom da se krstim nit sa budalom da idem na vojsku, — odgovarao je mirno hodža. Svi su ugledni višegradski Turci bili istog mišljenja kao i Alihodža, ali svi nisu smatrali za uputno da to i kažu, pogotovo ne tako oštro i neuvijeno. Oni su se bojali Austrijanaca koji nailaze, ali i Karamanlije koji je sa svojim odredom zavladao kasabom. Zato su se zatvarali u kuće i sklanjali na imanja izvan varoši, a kad nisu mogli da izbegnu susret sa Karamanlijom i njegovim ljudima, onda su šarali očima i dvoličili rečima, tražeći najzgodniji povod i najsigurniji put kako da se izvuku. Na zaravanku, pred ruševinama karavan-seraja, Karamanlija je držao neprekidan zbor od jutra do mraka. Tu se neprestano kretala šarena gomila sveta: Karamanlijini ljudi, slučajni namernici, oni koji su dolazili da nešto zamole novog gospodara kasabe, pa prolaznici koje su ustanici manje-više silom svraćali da čuju njihovog starešinu. A Karamanlija je neprestano govorio. I kad se obraćao pojedincu vikao je kao da govori stotinama njih. Bio je još bleđi, kolutao je očima na kojima je beonjača primetno požutela, a u uglovima usana kupila mu se bela pena. Neko od kasabalija mu je kazao za muslimansko narodno verovanje o šeh-Turhaniji koji je nekad davno tu poginuo braneći kaurskoj vojsci prelaz preko Drine, a sada počiva u svom grobu, na drugoj obali, odmah iznad mosta, ali će nesumnjivo ustati onog trenutka kad prvi kaurski vojnik stupi na most. On se odmah uhvatio strasno i grčevito za tu legendu, iznoseći je svetu kao neočekivanu i stvarnu pomoć. — Braćo, ova je ćuprija vezirov hair. Pisano je da preko nje nema prelaska kaurskoj sili. Ne branimo je mi sami, nego i ovaj »dobri«, koga puška ne bije i sablja ne siječe. Kad naiđe dušmanin, on će ustati iz onog svoga mezara, staće nasred ćuprije i raširiti ruke, a Švabama će, kad ga ugledaju, koljena klecnuti, srce će svenuti u njima odjednom, i ni bježati neće moći, od straha. Turci braćo, ne rasturajte se, nego svi sa mnom na ćupriju! Tako je vikao Karamanlija, pred sakupljenim svetom. Krut, u crnom, pohabanom mintanu, šireći ruke i pokazujući kako će »dobri« stajati, izgledao je ceo kao visok, crn i tanak krst sa čalmom na vrhu. Sve su to znali višegradski Turci, i bolje od Karamanlije, jer je svaki od njih tu legendu toliko puta čuo i pričao u svom detinjstvu, ali nisu pokazivali nimalo volje da mešaju život sa pričama i da računaju na pomoć mrtvih tamo gde niko od živih ne može da pomogne. Alihodža, koji se nije udaljavao od svoga dućana, ali kome su ljudi kazivali sve što se govori i dešava pred Kamenitim hanom, samo je tužno i sažalno odmahnuo rukom. — Znao sam ja da ta budala neće ni žive ni mrtve s mirom pustiti. Alah selamet olsun! A Karamanlija je, nemoćan prema stvarnom neprijatelju, upravljao sav svoj gnev na Alihodžu. Pretio je, vikao i kleo se da će, pre nego moradne napustiti kasabu, prikovati upornog hodžu na kapiji, kao jazavca, da tako dočeka Švabe protiv kojih nije hteo da se bori ni dao drugima da to čine. Celu tu prepirku prekinuli su Austrijanci koji su se pojavili na obroncima Lijeske. Tada se videlo da se kasaba zaista ne može braniti. Karamanlija je bio poslednji koji je napustio varoš, ostavivši na uzvišenom zaravanku pred karavan-serajom oba gvozdena topa koja je dotle vukao. Ali pre nego što je odstupio, izvršio je svoju pretnju. Naredio je svome seizu, inače kovaču po zanimanju, čoveku divovskog rasta i ptičjeg mozga, da veže Alihodžu i da ga tako vezana prikuje desnim uhom za onu hrastovu gredu što je ostala od nekadašnjeg čardaka, užljebljena između dva kamenita basamaka na kapiji. U onoj opštoj gužvi i uzbuni koja je vladala na pijacu i oko mosta svi su čuli tu glasnu naredbu, ali niko je nije shvatio tako kao da se mora izvršiti baš onako kako je rečena. Šta se sve ne govori i kakve se sve krupne reči i gromke psovke ne čuju u ovakvim prilikama! Tako je bilo i sa ovim. Najpre je izgledalo potpuno neverovatno. Više kao pretnja, kao grdnja; tako nešto. Ni Alihodža nije uzimao stvar mnogo ozbiljno. I sam kovač, kome je naređeno da stvar izvrši i koji je bio zauzet zaglavljivanjem topova, kao da se kolebao i predomišljao. Ali misao da hodžu treba prikovati na kapiji bila je bačena i sad su se u glavama ovog unezverenog i ogorčenog sveta odmeravali izgledi i mogućnosti za izvršenje ili neizvršenje takvog zločina. Hoće biti — neće biti! Najpre je većini stvar izgledala, kao što i jeste, besmislena, ružna i nemoguća. Ali u ovim trenucima opšte uzbuđenosti nešto je trebalo uraditi, nešto krupno, neobično, a samo je to bilo mogućno da se uradi. Neće biti — hoće biti! Ta mogućnost se sve više zgušnjavala i postajala sa svim minutom i svakim pokretom sve verovatnija i prirodnija. Zašto da ne bude? Dvojica već drže hodžu, koji se mnogo i ne brani. Vezuju mu ruke na leđima. Sve je to još daleko od tako strašne i lude stvarnosti. Ali je i sve bliže njoj. Kovač, kao da se odjednom postideo svoje slabosti i neodlučnosti, potrže odnekud čekić kojim je do maločas zaglavljivao topove. U pomisli da je Švabo tako reći već tu, na pola sata hoda od varoši, kovač je nalazio odlučnosti i rešenosti da zaista izvede stvar do kraja. A iz te iste bolne pomisli hodža je crpeo svoju prkosnu ravnodušnost prema svemu, pa i prema nezasluženoj, ludoj i sramotnoj pedepsi na koju ga stavljaju. I tako se za nekoliko trenutaka desi ono što je u svakom pojedinom od tih trenutaka izgledalo nemoguće i neverovatno. Nikoga nije bilo ko bi smatrao da je ta stvar dobra i mogućna, pa ipak svak je pomalo doprineo da se hodža nađe na mostu, prikovan desnim uhom za jednu drvenu gredu koja se nalazila na kapiji. I kad se sve razbeglo pred Švabom koji se spuštao u kasabu, hodža je ostao u tom čudnom, i bolnom i smešnom položaju, osuđen da nepomično kleči, jer mu je svaki i najmanji pokret zadavao bol i pretio da raskine uho, koje se njemu činilo teško i veliko kao planina. Vikao je, ali nikog nije bilo da ga čuje i oslobodi iz tog mučnog položaja, jer se sve živo posakrivalo u kuće ili razišlo po selima od straha, koliko pred Švabom koji dolazi toliko i pred ustanicima koji odstupaju. Varoš izgleda izumrla a most pust kao da je smrt sve po njemu zbrisala. Ni živih ni mrtvih nema da ga brane, samo na kapiji čuči nepomičan Alihodža sa glavom priljubljenom uz direk, stenjući od bola i smišljajući i u tom položaju nove dokaze protiv Karamanlije. Austrijanci su pristizali polako. Njihove predstraže su sa druge obale ugledale pred karavan-serajem pored mosta ona dva topa i odmah zastale da sačekaju svoje brdske topove. Oko podne oni iz jednog šumarka izbaciše na napušteni karavan-seraj nekoliko granata koje oštetiše han, ionako već trošan, i porazbijaše one neobično fine rešetke na prozorima, sečene iz jednog komada, u mekom kamenu. Tek kad pomeriše i preturiše oba turska topa i videše da su napušteni i da niko ne odgovara, Švabe obustaviše paljbu i počeše oprezno da se približavaju mostu i kasabi. Na kapiju su naišli, sporim korakom i sa puškom na gotovs, mađarski honvedi. Zastali su u nedoumici pred zgrčenim hodžom, koji je od straha zbog granata koje su šišale i tutnjale iznad njegove glave bio za trenutak zaboravio bol od prikovanog uha. Kad je ugledao mrske vojnike sa uperenim puškama, on stade da ječi bolno i otegnuto, računajući da je to jezik koji svak razume. To ga je spaslo da honvedi ne pripucaju. Dok su jedni produžili da napreduju korak po korak preko mosta, drugi ostadoše kod njega, zagledajući ga izbliza i ne mogući da shvate njegov položaj. Tek kad je stigao jedan bolničar, nađoše klešta, pažljivo izvukoše ekser, jedan od onih kojim se konji potkivaju i oslobodiše Alihodžu. Toliko je bio ukrućen i premoren da je klonuo na kamenite basamake, jednako stenjući i ječeći. Onaj bolničar mu je mazao ranjeno uho nekom tečnošću koja je pekla. Kroz suze hodža je, kao u neobičnom snu, gledao na vojnikovoj levoj mišici belu, široku traku i na njoj velik i pravilan krst od crvenog platna. Samo u groznici mogu da se vide takva gadna i strašna snoviđenja. Taj krst mu je plivao i poigravao u suzama i, kao ogromno priviđenje, zaklanjao ceo vidik. Zatim mu je vojnik zavio ranu i preko zavoja nataknuo njegovu ahmediju. Onako umotane glave, sav izlomljen u krstima, hodža se ispravio i ostao tako nekoliko trenutaka, naslonjen na kamenu ogradu mosta. Teško se smirivao i pribirao. Prema njemu, na drugoj strani kapije, ispod samog turskog natpisa u kamenu, jedan vojnik je lepio široku, belu hartiju. Iako mu je u glavi tutnjalo od bola, hodia nije mogao da savlada svoje urođeno ljubopitstvo i da ne pogleda beli plakat. To je bio proglas generala Filipovića, na srpskom i na turskom jeziku, upućen stanovništvu Bosne i Hercegovine prilikom ulaska austrijske vojske u Bosnu. Zažmurivši na desno oko, Alihodža je sricao tekst na turskom, i to samo one rečenice koje su štampane debljim slovima: »Stanovnici Bosne i Hercegovine!« »Vojska Cara Austrijskog i Kralja Ugarskog prešla je granicu vaše zemlje. Ona ne dolazi kao neprijatelj da otme zemlju silom. Ona dolazi kao prijatelj da učini kraj neredima koji već godinama uznemiruju ne samo Bosnu i Hercegovinu nego i pogranične pokrajine AustroUgarske. --- »Car i kralj nije mogao više gledati kako nasilje i nemir vladaju u blizini njegovih pokrajina, kako bijeda i nevolja kucaju na granice njegovih zemalja. »On je skrenuo pogled evropskih država na vaš položaj i u vijeću naroda jednoglasno je zaključeno da vam Austro-Ugarska vrati mir i blagostanje koje ste odavno izgubili. Njegovo Veličanstvo sultan, kome vaše dobro leži na srcu, osjetio se ponukanim da vas povjeri zaštiti svoga moćnog prijatelja Cara i Kralja. --- »Car i Kralj naređuje da svi sinovi ove zemlje uživaju ista prava po zakonu, da su im svima život, vjera i imetak zaštićeni. »Stanovnici Bosne i Hercegovine! Stupajte sa povjerenjem pod zaštitu slavnih zastava Austro-Ugarske. Dočekujte naše vojnike kao prijatelje, pokoravajte se vlastima, vratite se na svoje poslove, plodovi vašeg truda biće zaštićeni.« Hodža je čitao isprekidano, rečenicu po rečenicu. nije razumeo svaku reč, ali mu je svaka zadavala bol; i to neki naročit bol, posve odvojen od onih bolova koje je osećao u ranjenom uhu, u glavi i u krstima. Tek sada, od ovih reči, »carskih riječi«, odjednom mu je bilo jasno da je svršeno sa njim, sa svima njegovima i svime što je njihovo, svršeno jednom zauvek, ali na neki čudan način: oči gledaju, usta govore, čovek traje, ali života, pravog života nema više. Tuđi car je položio ruku na njih i tuđa vera zavladala. To izlazi jasno iz ovih krupnih reči i nejasnih poruka, i još jasnije iz ovog olovnog bola u grudima koji je ljući i teži nego ikakav ljudski bol koji se može zamisliti. I ni hiljade onakvih budala kao što je onaj Osman Karamanlija ne mogu tu ništa pomoći ni promeniti. (Tako se još uvek prepire hodža u sebi.) »Izginućemo svi!« »Da izginemo!« Šta vredi sva ta huka, kad evo, dođe ovako vreme pa čovek propadne tako da ne može ni da izgine ni da živi, nego trune kao direk u zemlji i svačiji je samo nije svoj. To je prava, velika beda, koju razni Karamanlije ne vide i ne razumeju, i svojim nerazumevanjem čine je samo još težom i sramnijom. U tim mislima, sporo ide Alihbdža sa mosta. I ne primećuje da ga prati onaj sanitetski vojnik. Ne boli ga toliko uho koliko ono olovno i gorko đule koje mu je odjednom, posle čitanja »carskih riječi«, leglo usred grudi. Sporo ide a čini mu se da nikad više neće preći na drugu obalu, da je ovaj most, koji je dika kasabe i od svog postanka u najužoj vezi sa njegovom porodicom, na kome je odrastao i pored koga vek provodi, odjednom porušen na sredini, tamo kod kapije; da ga je ona bela, široka hartija švapskog proglasa presekla po polovini kao bezglasna eksplozija i da tu zjapi provalija; da još stoje pojedini stubovi levo i desno pd toga preseka, ali da prelaza nema, jer most ne vezuje više dve obale, i svak ima da ostane doveka na onoj strani na kojoj se u tom trenutku zadesio. Sporo ide Alihodža u tim svojim grozničavim predstavama, i povodi se kao težak ranjenik, a oči mu se neprestano pune suzama. Ide oklevajući, kao da je prosjak, koji, bolestan, prvi put prelazi most i ulazi u tuđu, nepoznatu varoš. — Trgoše ga glasovi. Pored njega su prolazili neki vojnici. Među njima ugleda opet debelo i dobroćudno i podsmešljivo lice onoga sa crvenim krstom na ruci, koji ga je otkovao. Smešeći se jednako, vojnik je pokazivao na njegov zavoj i pitao ga nešto na nerazumljivom jeziku. Hodža pomisli da mu nudi još neku pomoć i odmah se ukruti i namrgodi: — Mogu ja, mogu. Niko meni ne treba. I življim, odlučnijim korakom pođe kući. Svečan i zvaničan ulazak austrijskih trupa bio je tek sutradan. Nikad niko nije zapamtio takvu tišinu nad kasabom. Dućani se nisu ni otvarali. Na kućama zatvoreni prozori i vrata, iako je sunčan i topao dan pod kraj avgusta meseca. Sokaci pusti, avlije i bašte kao izumrle. U turskim kućama potištenost i zabuna, u hrišćanskim oprez i nepoverenje. Ali svuda i u svima — strah. Švabe koji ulaze, boje se zasede. Turci se boje Švabe, Srbi Švabe i Turaka. Jevreji se boje svega i svakoga, jer je, naročito u ratno vreme, svak jači od njih. Svima je u ušima odjek jučerašnje topovske pucnjave. I kad bi ljudi slušali samo svoj strah, ne bi toga dana niko živ pomolio glave iz kuće. Ali čovek ima i drugih gospodara. Austrijski odred koji je juče ušao u kasabu pronašao je mulazima i zaptije. Oficir koji je komandovao tim odredom ostavio je mulazimu njegovu sablju i naredio mu da i dalje vrši službu i održava red u varoši. Rečeno mu je da će drugog dana na jedan sat pred podne stići komandant, pukovnik, i da na ulasku u varoš moraju da ga dočekaju najugledniji ljudi iz kasabe, i to predstavnici sve tri vere. Sedi i rezignirani mulazim pozvao je odmah Mula-Ibrahima, Huseinagu, muderisa, pop-Nikolu, i rabina Davida Levija, saopštio im da oni »kao zakonoše i prvi ljudi« moraju sutra u podne dočekati austrijskog komandanta na kapiji, pozdraviti ga u ime građanstva i otpratiti do u čaršiju. Mnogo pre određenog vremena četvorica »zakonoša« našli su se na opustelom pijacu i sporim koracima zaputili na kapiju. Tu je već mulazimov pomoćnik Salko Hedo sa jednim zaptijom prostirao dugačak turski ćilim jarkih boja i njime prekrivao stepenice i sredinu kamenog sedišta na koje će sesti austrijski komandant. Stajali su tu jedno vreme, svečani i ćutljivi, pa videći da nigde belim drumom niz Okolišta nema ni traga od komandanta, oni se zgledaše i kao po dogovoru posedaše na nezastrti deo kamenog sedišta. Pop Nikola izvadi veliku kožnu duvankesu i ponudi i ostale. Tako su sedeli na sofi kao nekad kad su bili mladi i bezbrižni i kao i ostala mladež kratili vreme na kapiji. Samo što su sada bili svi već u godinama. Pop Nikola i Mula Ibrahim stari, a muderis i rabin zreli ljudi, praznički odeveni i brižni za sebe i svaki za svoje. Gledali su se na oštrom letnjem suncu, onako na dugu vremenu i izbliza, i dolazili su jedan drugom prestareli za svoje godine i suviše istrošeni. I svaki se sećao drugoga kakav je bio u mladosti ili u detinjstvu, kad su rasli pored ovoga mosta, svaki sa svojim naraštajem, zeleno drvo od koga se još ne zna šta će biti. Pušili su, razgovarali jedno a u mislima preturali drugo, pogledajući svaki čas na Okolišta odakle treba da se javi komandant od koga zavisi sada sve i od koga može doći i za njih i za njihov svet i celu kasabu i dobro i zlo i smirenje i nove opasnosti. Pop Nikola je od sve četvorice bio nesumnjivo najmirniji i najpribraniji, bar tako je izgledalo. On je prešao sedamdesetu godinu, ali je još uvek svež i jak. Sin čuvenog popa Mihaila koga su Turci posekli na ovom istom mestu, pop Nikola je imao nemirnu mladost. Bežao je nekoliko puta u Srbiju i sklanjao se od mržnje i osvete nekih Turaka. Svojom neobuzdanom naravi i svojim držanjem, on je i davao povoda za mržnju i osvete. Ali kad su prošle nemirne godine, pop-Mihailov sin je zaseo na očevu parohiju, oženio se i smirio. Ta su vremena bila davna i zaboravila se. (»Odavno sam i ja drugu pamet stekao i naši Turci otkofrčili«, govorio je pop Nikola u šali.) Ima već pedeset godina kako pop Nikola upravlja svojom prostranom, rasturenom i teškom parohijom na granici, mirno i mudro, bez drugih većih potresa i nevolja do onih koje donosi život sam po sebi, sa predanošću sluge i dostojanstvom kneza, uvek prav i jednak, sa Turcima, sa narodom i sa starešinama. Ni pre ni posle njega nije bilo ni u jednom redu i ni u jednoj veri čoveka koji je uživao ovako opšte poštovanje i imao ovakav ugled kod svih kasabalija bez razlike vere, pola i godina, kao ovaj pop koga su oduvek svi zvali »đedo«. Za celu kasabu i za sav srez on je oličenje srpske crkve i svega onoga što narod naziva i smatra hrišćanstvom. I više od toga, svet u njemu gleda prototip sveštenika i starešine uopšte, onakvog kakav se u ovoj kasabi i pod ovakvim prilikama zamišlja. To je čovek visokog uzrasta i neobične telesne snage, male pismenosti, ali velikog srca, zdrava razuma, vedra i slobodna duha. Njegov osmejak razoružava, umiruje i hrabri; to je neopisivi i neprocenjivi osmejak snažnog, blagorodnog čoveka koji živi u miru sa samim sobom i sa svim oko sebe; njegove krupne, zelene oči stegnu se tada u usku zagasitu prugu iz koje biju zlatne iskre. I takav je ostao do pod starost. U svom dugom ćurku od lisičine, sa velikom riđom bradom koja je s godinama tek progrušana i koja mu pokriva cele grudi, sa ogromnom kamilavkom na bujnoj kosi, spletenoj pozadi u čvrstu pletenicu i posuvraćenoj pod kamilavku, on prolazi kroz čaršiju, kao da je sveštenik ove kasabe pored mosta i vaskolikog brdovitog kraja, i to ne od pedesetak godina unazad i ne po svojoj crkvi samo, nego od iskona, od drevnih vremena, kad još svet nije bio ni podeljen na sadašnje vere i crkve. Iz dućana sa obe strane ulice pozdravljaju ga čaršilije, ma koje vere bili. Žene se sklanjaju i stojeći pognute glave čekaju da đedo prođe. Deca (čak i jevrejska) napuštaju igru i prestaju sa vikom, a stariji među njima svečano i bojažljivo prilaze ogromnoj i teškoj đedinoj ruci, da bi osetili za trenutak kako iznad njihovih ošišanih glava i od igre zajapurenih lica sipi kao dobra i prijatna rosa njegov snažni i veseli glas: — Živ bio! Živ bio! Živ bio, sinko! Taj akt poštovanja prema đedi spadao je u drevni i opšte priznati ceremonijal sa kojim su se rađali naraštaji kasabalija. I u pop-Nikolinom životu bila je jedna senka. Njegov brak je ostao bez dece. To je bila nesumnjivo teška stvar, ali se niko ne seća da je od njega ili od popadije čuo reč tužbe ili video samo žalan pogled. U kući su držali uvek bar po dvoje dece usvojene iz njegove ili njene rodbine sa sela. Tu bi decu hranili do udaje ili ženidbe pa onda uzimali drugu. Do pop-Nikole sedeo je Mula Ibrahim. Visok, mršav i usukan čovek retke brade i opuštenih brkova, on nije bio mnogo mlađi od popNikole, imao je veliku porodicu i lep imetak koji mu je ostao od oca, ali je onako aljkav, mršav i bojažljiv, sa detinjski plavim i bistrim očima, ličio više na nekog isposnika i pobožnog putnika siromaha nego na višegradskog hodžu i koljenovića. Mula Ibrahim je imao jednu manu: mucao je u govoru, i to teško i nadugačko. (»Treba da je čovek dokon pa da sa Mula-Ibrahimom razgovara«, govorile su kasabalije u šali.) Ali Mula Ibrahim je bio nadaleko poznat sa svoje dobrote i duševnosti. Iz celog tog čoveka izbijala je blagost i vedrina, i već pri prvom dodiru sa njim svak je zaboravljao njegov spoljni izgled i njegovo mucanje. On je privlačio sebi sve one koji su opterećeni bolešću, sirotinjom ili kakvom bilo drugom nevoljom. Iz najudaljenijih sela ljudi su dolazili Mula-Ibrahimu da potraže saveta. Pred njegovom kućom uvek je bilo sveta koji ga je čekao. Ljudi ili žene koji traže saveta ili pomoći zaustavljali su ga često na ulici. On nije odbijao nikad nikoga, a nije ni delio skupe zapise i amajlije kao druge hodže. Seli bi odmah tu, u prvi hlad ili na prvi kamen, malo postrani; čovek bi šapatom izneo svoju muku. Mula Ibrahim bi ga pažljivo i saučesno saslušao, zatim bi on njemu kazao nekoliko dobrih reči, nalazeći uvek najbolje moguće rešenje, ili bi posegnuo mršavom rukom u duboki džep svoga džubeta i obzirući se da ga ko ne vidi, spustio mu neku paru u ruku. Njemu ništa nije bilo ni teško ni odvratno ni nemoguće, kad se radilo o tome da se nekom muslimanu pomogne. Za to je uvek imao vremena i nalazio novaca. Ni njegovo mucanje nije mu smetalo pri tome, jer on je šapćući sa svojim vernikom u nevolji i sam zaboravljao da muca. Od njega je svak odlazio ako ne potpuno utešen a ono bar trenutno umiren, jer bi video da je neko njegovu muku osetio kao svoju rođenu. Okružen stalno svačijom brigom i potrebom ne misleći nikad na sebe, on je, bar tako mu se činilo proveo ceo vek zdrav, srećan i imućan. Višegradski muderis Husein efendija bio je onizak i punačak čovek, još mlad, lepo odeven i dobro negovan. Crna, kratka brada, pažljivo podšišana, u pravilnom ovalu oko belog i rumenog lica sa okruglim, crnim očima. Dobro školovan, znao je dosta, važio da zna mnogo, a sam je smatrao da zna još više. Voleo je da govori i da ga slušaju. Bio je uveren da lepo govori i to ga je zavodilo da govori mnogo. Izražavao se pažljivo i mazno, sa odmerenim pokretima, držeći malo uzdignute ruke, obe u istoj visini, bele, nežne ruke, sa rumenim noktima, osenčane gustim kratkim i crnim maljama. I govoreći, ponašao se kao da je pred ogledalom. On je imao najveću biblioteku u kasabi, jedan okovan i dobro zatvoren sanduk knjiga koje mu je zaveštao na samrti njegov učitelj, čuveni Arap-hodža, i koje je on ne samo brižljivo čuvao od prašine i moljaca nego ih i sam retko i štedljivo čitao. Ali samo saznanje da on ima toliki broj tako skupocenih knjiga davalo mu je ugled kod ljudi koji ne znaju šta je knjiga i dizalo cenu u njegovim sopstvenim očima. Znalo se da on piše hroniku najvažnijih događaja u kasabi. I to mu je kod građana stvaralo glas učenog i izuzetnog čoveka, jer se smatralo da on time ima, na neki način, dobar glas kasabe i svakog pojedinca u svojim rukama. U stvari ta hronika nije bila ni opširna ni opasna. Za pet-šest godina, otkad je muderis vodi, ona je ispunila svega četiri stranice jedne male sveske. Jer, većinu kasabalijskih događaja muderis nije smatrao dovoljno važnim ni dostojnima da uđu u njegovu hroniku, zbog toga je ona ostala tako neplodna, suva i štura kao ohola usedelica. Četvrti od »zakonoša« bio je David Levi, višegradski rabin, unuk onog poznatog starog rabina Hadži-Liače, koji mu je ostavio u nasledstvo svoje ime, položaj i imetak, ali ništa od svoga duha i svoje vedrine. To je bio mlad, sitan i bled čovek, mrkih kadifastih očiju tužna pogleda. Bio je neizrecivo bojažljiv i ćutljiv. On je tek odskora rabin, i nedavno se oženio. Da bi izgledao važniji i krupniji, nosio je široko i bogato odelo od teške čoje, lice mu je bilo zaraslo u bradu i brkove, ali se ispod toga odela naslućivalo slabo, zimogrozno telo, a kroz crnu, retku bradu nazirao se bolešljivi dečački oval lica. On je strahovito patio u sebi kad god bi morao da izađe među ljude i učestvuje u razgovorima i odlukama, osećajući se stalno malen, slab i nedorastao. Sad su sedeli na suncu i znojili se sva četvorica, obučeni u stajaća odela, uzbuđeni i brižni više nego što su želeli da pokažu. — Ama, da zapalimo još po jednu; imamo kad, baku mu njegovu, nije valjda tica pa da sleti na ćupriju, — govorio je pop Nikola kao čovek koji je odavno naučio da šalom prikriva brigu i pravu misao, svoju i tuđu. Svi pogledaše put Okolišta, pa prihvatiše za duvan. Razgovor je tekao sporo i oprezno i kretao se stalno oko pitanja dočeka komandanta. Sve se svodilo na to da je pop Nikola taj koji treba da ga pozdravi i zaželi mu dobrodošlicu. Stisnutih očnih kapaka i sastavljenih veđa, tako da su mu oči stvarale onu zagasitu prugu iz koje vrcaju zlatne iskre kao osmejak, pop Nikola ih je gledao svu trojicu dugo, ćutke i pažljivo. Mladi rabin je premirao od straha. Nije imao snage da oduva dim od sebe nego mu se dugo još kovitlao kroz brkove i bradu. Muderis nije bio ništa manje uplašen. Sva njegova rečitost i celo dostojanstvo učenog čoveka napustili su ga jutros odjednom. On ni približno nije bio svestan kako unezveren izgleda i do koje je mere ustrašen, jer mu visoko mišljenje koje ima o sebi nije dopuštalo da tako što poveruje. Pokušavao je da održi jedan od onih svojih književnih govora, uz odmerene pokrete koji sve objašnjavaju, ali su mu lepe ruke same padale u krilo i reč se mrsila i kidala. I sam se čudio gde se delo njegovo svagdašnje dostojanstvo i neprestano se mučio uzaludno ga tražeći kao stvar na koju je odavno navikao, i koju je sada, kad mu najviše treba, negde zaturio. Mula Ibrahim je bio nešto bleđi nego obično, ali inače miran i priseban. On i pop Nikola bi se pogledali s vremena na vreme kao da se očima sporazumevaju. Još od mladosti oni su dobri poznanici i prijatelji, koliko se u tadašnjim vremenima moglo govoriti o prijateljstvu između Turčina i Srbina. Kad je pop Nikola u mladim godinama imao one svoje »zađevice« sa višegradskim Turcima i morao da se sklanja i beži, učinio mu je neku uslugu Mula Ibrahim, čiji je otac bio vrlo moćan u kasabi. Docnije, kad su naišla mirnija vremena na kasabu, odnosi između dve vere postali snošljivi a njih dvojica ušli u zrelo doba, oni su se sprijateljili i u šali zvali jedan drugog »komšija«, jer su im kuće bile na dva protivna kraja kasabe. Za suša, poplava, zaraza ili drugih nezgoda koje su nailazile, oni su se nalazili na zajedničkom poslu, svaki među svojim narodom. I inače, kad god bi se sreli na Mejdanu ili na Okolištima, oni bi se pozdravili i upitali kako se nigde ne zdrave i ne pitaju pop i hodža. Tada bi pop Nikola često pokazao čibukom dole na kasabu pored reke i rekao napola u šali: — Sve što dolje diše i gamiže a ljudskim glasom govori, nosimo ti i ja na duši. — Vala, tako je, komšija, — odgovarao je Mula Ibrahim mucajući, — beli nosimo. (A kasabalije, koji nađu reč da se svemu i svačemu podsmehnu, kažu za ljude koji žive u prijateljstvu: »Paze se kao pop i hodža«. I to im je već postala uzrečica.) I sad su se njih dvojica dobro razumeli, iako nisu reči progovorili. Pop Nikola je znao koliko je Mula-Ibrahimu teško, a Mula Ibrahim je znao da popu nije lako. I gledali su se kao toliko puta u životu i u toliko raznih prilika: kao dva čoveka koji nose na duši sve žive dvonošce u kasabi, jedan one koji se krste a drugi one koji klanjaju. Uto se začu kas. Dojurio je zaptija na sitnom kljusetu. Zadihan i uplašen, vikao je još izdaleka kao telal: — Eto gospodina, eto ga na bijelu konju! Tu se stvori i mulazim, uvek miran, uvek jednako ljubazan i jednako ćutljiv. Niz Okolišta se dizala prašina. Ovi ljudi, rođeni i odrasli u ovom zabačenom kraju Turske, i to dotrajale Turske XIX veka, nisu, prirodno, nikad imali prilike da poznaju pravu snažnu i dobro organizovanu vojsku jedne velike sile. Sve što su oni dosad mogli da vide bile su nepotpune, loše hranjene, rđavo odevene i neuredno plaćene jedinice carskog askera ili, što je još gore, nasilu sakupljeni bosanski bašibozuk bez discipline i oduševljenja. Sada se prvi put pojavljivala pred njima zaistinska »sila i ordija« jedne carevine, pobednička bleštava i sigurna u sebe. Ovakva vojska morala je da im zaseni oči i zaustavi reč u grlu. Već na prvi pogled, po konjskoj opremi i svakom dugmetu na vojniku, naslućivala se iza ovih uparađenih husara i jegera duboka i jaka pozadina, sila, red i blagostanje nekog drugog sveta. Iznenađenje je bilo veliko i utisak dubok. Napred su jahala dva trubača na dva gojazna zelenka, zatim je dolazio odred husara na vrancima. Konji su bili istimareni i gazili su kao devojke, sitno i izdržano. Husari sa crvenim šapkama bez štita i žutim gajtanima na grudima, sve rumeni i preplanuli mladići ufitiljenih brčića, izgledali su sveži i ispavani kao da su sad iz kasarne. Za njima je jahala grupa od šest oficira sa pukovnikom na čelu. Na njemu su bili svi pogledi. Njegov konj bio je viši od ostalih, putalj, neobično duga i izvijena vrata. Podalje iza oficira nailazila je četa pešadije, jegera, u zelenim uniformama, sa perjem na kožnom čaku i belim kaišima preko grudi. Oni su zatvarali vidik i izgledali kao šuma u pokretu. Trubači i husari projahaše pored sveštenika i mulazima, zaustaviše se na pijacu i postrojiše sa strane. Bledi i uzbuđeni ljudi na kapiji stadoše nasred mosta, licem prema oficirima koji su nailazili. Jedan od mlađih oficira pritera konja do pukovnika i nešto mu reče. Svi usporiše hod. Na nekoliko koraka pred »zakonošama« pukovnik naglo zaustavi i sjaha, to isto učiniše i oficiri iza njega, kao na znak. Dotrčaše vojnici koji prihvatiše konje i povedoše nekoliko koraka unazad. Čim je dotakao nogama zemlju, pukovnik se preobrazi. Bio je malen, neugledan, premoren, neprijatan i opasan čovek. Kao da je on jedini od njih i za sve njih ratovao. Sad se tek videlo kako je, za razliku od njegovih belolikih i utegnutih oficira, jednostavno odeven, zapušten i nenegovan. Izraz čoveka koji se troši nemilice, koji sam sebe jede. Lice opaljeno, zaraslo u bradu, oči mutne i nemirne, a visoka kapa malo nakrivo. Uniforma zgužvana i suviše široka za njegovo mršavo telo. Na nogama konjaničke čizme niskih, mekih sara bez sjaja. Idući raskoračeno i mašući korbačem, on priđe bliže. Jedan od oficira mu raportira, ukazujući na poređane ljude pred njim. Pukovnik ih pogleda kratko i oštro ljutitim, crnim pogledom čoveka koji je stalno u teškim poslovima i velikim opasnostima. I odmah se moglo videti da on i ne zna drugačije da gleda. U tom trenutku progovori pop Nikola mirnim, dubokim glasom. Pukovnik podiže glavu i zaustavi pogled na licu stasitog čoveka u crnoj mantiji. Ta široka, mirna maska biblijskog patrijarha vezala je za trenutak njegovu pažnju. Moglo je da se ne razume ili da se prećuje to što govori ovaj starac, ali njegovo lice nije moglo ostati neprimećeno. A pop Nikola je govorio tečno i prirodno, obraćajući se više mladom oficiru, koji je trebalo da prevede njegove reči, nego samom pukovniku. U ime prisutnih sveštenika svih vera on je uveravao pukovnika da su oni, zajedno sa narodom, voljni da se pokore sili koja dolazi i da će učiniti sve što je do njih da se održi mir i red koji nova vlast traži. A oni mole da vojska zaštiti njih i njihove porodice i da im omogući miran život i pošten rad. Pop Nikola je govorio kratko i završio naglo. Žustri pukovnik nije stigao da izgubi strpljenje. Ali zato nije sačekao do kraja prevod mladog oficira. Odmahnuvši korbačem, prekinuo ga je reskim i nejednakim glasom: — Dobro, dobro! Zaštitu će imati svi koji se budu dobro vladali. A već red i mir moraju da održavaju posvuda. Drugačije ne mogu sve i da hoće. I klimnuvši glavom krenu napred, bez pozdrava i pogleda. Sveštenici se skloniše u stranu. Mimo njih prođe pukovnik, za njim oficiri, pa momci sa konjima. Niko se nije obazirao na »zakonoše« koji ostadoše sami na kapiji. Svi su bili razočarani. Jer, jutros i u toku minule noći u kojoj niko od njih nije mnogo spavao, oni su se po sto puta pitali kako će izgledati taj trenutak kad na kapiji dočekaju komandanta careve vojske. Zamišljali su ga svakojako, svaki već prema svojoj pameti i naravi, i bili spremni i na najgore. Neki od njih je već video sebe kako ga odvode pravo u surgun, u daleku Nemačku, da nikad više ne vidi ni svoje kuće ni kasabe. Neko se sećao pričanja o Hajrudinu, koji je nekad sekao glave na toj istoj kapiji. Svakojako su zamišljali stvar, samo ne ovako kako se ona odigrala, sa ovim sitnim ali oštrim i zloćudnim oficirom, kome je rat postao pravi život, koji, ne misleći na sebe i ne vodeći računa o drugima, sve ljude i zemlje oko sebe vidi samo kao predmet ili kao sredstvo rata i borbe, i koji se ponaša kao da za svoj račun i u svoje ime ratuje. Tako su stajali, zgledajući se u nedoumici. Njihovi pogledi su, već kako koji, pitali nemo: »Ostasmo li živi i je li zaista prošlo najgore?« »Šta nas još čeka i šta da se radi?« Mulazim i pop Nikola se snađoše prvi. Zaključiše da su »zakonoše« izvršile svoju dužnost i da im sad ne ostaje drugo do da idu svojim kućama i utiču na narod da se ne plaši i ne beži, ali da dobro pazi šta radi. Ostali, bez krvi u licu i misli u glavi, prihvatiše taj zaključak kao što bi prihvatili svaki drugi, jer sami nisu bili u stanju da ma šta zaključe. Mulazim, koga ništa nije moglo izbaciti iz njegovog mira, otišao je dalje za svojim poslovima. Zaptija je savijao šareni, dugački ćilim kome nije bilo suđeno da primi komandanta, a pored njega je stao Salko Hedo, hladan i neosetljiv kao Usud. Za to vreme »zakonoše« su se razilazile, svaki na svoj način i svaki u svom pravcu. Rabin je grabio sitnim koracima, u želji da što pre stigne kući i da oseti toplinu i zaklon porodičnog prostora u kom žive njegova mati i žena. Muderis je išao nešto sporije, ali duboko zamišljen. Sad kad je sve prošlo neočekivano lako i dobro, iako dosta grubo i neprijatno, njemu je izgledalo potpuno jasno da i nije bilo razloga strahovanju i činilo mu se kao da se on stvarno nije nikad ni bojao ničega. I mislio je samo kakvu važnost može da ima ovaj doživljaj za njegovu hroniku i koliko mesta treba da zauzme u njoj. Dvadesetak redaka biće dosta. Možda i petnaest, pa čak možda i manje. I što se više primicao kući sve je više smanjivao taj broj. A sa svakim ušteđenim retkom izgledalo mu je da nipodaštava i smanjuje sve oko sebe, a on, muderis, da se bogati i diže sam u svojim očima. Mula Ibrahim i pop Nikola su išli zajedno sve do podnožja Mejdana. Ćutali su obojica, iznenađeni i poraženi izgledom i ponašanjem carskog pukovnika. Obojica su hitali da što pre stignu kući i da se vide sa svojim ljudima. Tu gde su im se putevi rastajali zastadoše za trenutak i pogledaše se ćutke. Mula Ibrahim je kolutao očima i micao usnama kao da jednako žvače jednu istu reč koju ne može da izusti. Pop Nikola, našavši opet svoj osmejak od zlatnih iskara kojim je hrabrio i sebe i hodžu, izgovori svoju i hodžinu misao: — Krvava rabota ova vojska, Mula-Ibrahime! — Ppppravo kažeš, kkkkrkrvava, — mucao je Mula Ibrahim, dižući obe ruke i praštajući se pokretima glave i izrazom lica. A pop Nikola je teško i polagano stigao svojoj kući pored crkve. Dočekala ga je popadija ne pitajući ništa. Odmah je izuo čizme, svukao mantiju i skinuo kamilavku sa gustog i znojnog spleta riđe i sede kose. Seo je na malu, prizemnu divananu. Na drvenoj ogradi već je stajala čaša vode sa komadićem šećera. Pošto se osvežio i zapalio cigaru, sklopi umorno oči. Ali pred unutarnjim pogledom sevao je još uvek žustri pukovnik, kao munja koja zablesne čoveka i ispuni mu celo vidno polje, tako da samo nju vidi a ipak ne može da joj razabere lik. Pop je sa uzdahom oduhnuo dim daleko, govoreći tiho, sam sebi: — Ja, čudna poganca, baku mu njegovu! Iz varoši se čuo bubanj a zatim truba jegerskog odreda, prodirna i vesela, sa novom, neobičnom melodijom. Tako se veliki preokret u životu kasabe kraj mosta desio bez drugih žrtava osim Alihodžinog stradanja. Već posle nekoliko dana život je krenuo ponovo i izgledao je u suštini nepromenjen. I sam Alihodža je došao sebi i otvorio kao i ostali trgovci opet svoj dućan u blizini mosta, samo što je ahmediju nosio od tada spuštenu malo više na desnu stranu, da mu se ne vidi ožiljak na ranjenom uhu. Ono »olovno đule«, koje mu je leglo u grudi kad je ugledao crven krst na ruci austrijskog vojnika i kroz suze pročitao »carske riječi«, nije doduše iščezlo, ali je postalo maleno kao zrno sa brojanica, tako da se sa njim dalo živeti. A nije on bio jedini koji ga je nosio. I tako su otpočela nova vremena pod okupacijom koju je svet, ne mogući je sprečiti, smatrao u duši privremenom. Šta sve nije prešlo preko mosta za tih nekoliko prvih godina posle okupacije? Žuto obojena vojnička kola prelazila su most sa tutnjem, u dugim nizovima, i donosila hranu, odeću, nameštaj, dotle neviđene sprave i uređaje. U prvo vreme videla se samo vojska. Kao voda iz zemlje izvirali su vojnici iza svakog ugla i svakog žbuna. Puna ih je čaršija, ali ih ima i po svima ostalim krajevima kasabe. Svaki čas vrisne neka uplašena žena, jer u avliji ili u šljiviku za kućom naiđe iznenada na vojnika. U tamnomodrim uniformama, preplanuli od dvomesečnih marševa i ratovanja, radosni što su živi, željni odmora i uživanja, razmileli su se po varoši i po okolini. Na mostu ih ima u svako doba dana. Malo ko od građana odlazi na kapiju, jer je uvek puna vojnika. Tu sede, pevaju na raznim jezicima, šale se, kupuju voće u svoje modre šapke sa kožnim štitom i kokardom od žutog lima u koju su usečeni inicijali carevih imena FJI. Ali sa jeseni poče da odlazi vojska. Postepeno i neprimetno bivalo ih je sve manje i manje. Ostali su samo odredi žandarmerije. Oni su uzimali stanove i spremali sve za stalan boravak. U isto vreme počeli su da stižu činovnici, sitni i krupni službenici sa porodicama i poslugom, a za njima majstori i veštaci za one poslove i zanate kojih kod nas dotle nije bilo. Bilo ih je Čeha, Poljaka, Hrvata, Mađara i Nemaca. Ispočetka je izgledalo kao da nailaze slučajno, kako koga vetar donese, i kao da dolaze na privremen boravak, da žive sa nama manje-više životom kojim se ovde oduvek živelo, kao da civilne vlasti treba da produže još za neko vreme okupaciju koju je otpočela vojska. Međutim, sa svakim mesecom koji prolazi, broj tih stranaca biva sve veći. Ali ono što najviše iznenađuje svet u kasabi i ispunjava ga čuđenjem i nepoverenjem nije toliko ni njihov broj koliko njihovi nerazumljivi i nedogledni planovi, njihova neumorna radinost i istrajnost sa kojom pristupaju izvođenju tih poslova. Ovi stranci ne miruju i ne daju nikome da ostane miran; izgleda da su rešeni da svojom nevidljivom ali sve više osetnom mrežom zakona, naredaba i propisa obuhvate život sam, sa ljudima, životinjama i mrtvim stvarima, i da izmene i pomere sve oko sebe; i spoljni izgled kasabe i navike i naravi živih ljudi od kolevke pa do groba. A sve to rade mirno i bez mnogo reči, bez sile i izazivanja, tako da čovek nema čemu da se odupre. Ako naiđu na nerazumevanje ili otpor oni odmah zastanu, negde se nevidljivo dogovore, promene samo pravac i način svoga rada, i opet izvedu ono što su naumili. Svaki posao koji počnu izgleda bezazlen, čak besmislen. Premeravaju neku ledinu, obeležavaju drveta po šumi, pregledaju nužnike i kanale, zagledaju konjima i kravama u zube, ispituju mere i tegove, raspituju za bolesti u narodu, za broj i imena voćaka, za vrste ovaca ili peradi. (Izgleda kao da se igraju. Tako su nerazumljivi, nestvarni i neozbiljni u očima sveta svi ti njihovi poslovi.) Pa onda sve to što je vršeno sa toliko pažnje i revnosti potone negde kao da je propalo zauvek, bez traga i glasa. Ali nekoliko meseci, često i godinu dana posle toga, kad se stvar već potpuno zaboravila u narodu, obelodani se odjednom smisao one naoko besmislene i odavno zaboravljene mere: pozivaju se muktari pojedinih mahala u Konak i saopštava im se nova naredba o seči šume, o suzbijanju tifusa, o načinu prodaje voća i slatkiša, ili o marvenim pasošima. I tako, sve dan i naredba. I sa svakom naredbom ograničava se ili obavezuje u ponečem čovek pojedinac, a proširuje, zapliće, razgranjava život varoši ili sela i svih njegovih stanovnika zajedno. Ali u kućama, i to ne samo turskim nego i srpskim, nije se ništa menjalo. Tu se živelo, radilo i zabavljalo po starom načinu. Hleb se mesio u naćvama, kafa pekla u odžaku, rublje parilo u čabrovima i pralo u »lukšiji« koja ženama nagrize i izranjavi prste; tkalo se i vezlo na stanovima i đerđefima. Stari običaji o slavama, praznicima, i svadbama održavali su se u potpunosti, o novim koje su stranci donosili samo se tu i tamo šaputalo i to kao o nečem neverovatnom i dalekom. Ukratko, radilo se i živelo kao oduvek i kao što će se u većini kuća još i petnaest, dvadeset godina posle okupacije raditi i živeti. Ali zato se spoljni izgled kasabe menjao vidno i brzo. I onaj isti svet koji je u svojim kućama zadržao u svemu stari red i nije pomišljao da ga menja, mirio se uglavnom lako sa tim promenama u varoši i primao ih posle kraćeg ili dužeg čuđenja i gunđanja. Naravno da je i tu, kao što uvek i svuda biva u sličnim prilikama, nov život značio u stvari mešavinu starog i novog. Stara shvatanja i stare vrednosti sudarili su se sa novima, mešali među sobom ili živeli uporedo, kao da čekaju ko će koga nadživeti. Ljudi su računali na forinte i krajcare, ali isto tako i na groše i pare, merili na aršin, na oke i dramove, ali i na metar, na kilograme i grame, utvrđivali rokove za plaćanje i isporuke po novom kalendaru, ali još češće po starim navikama: o Đurđevu i o Mitrovdanu. Po prirodnom zakonu svet se odupirao svemu što je novo, ali nije u tome išao do kraja, jer je većini život uvek važniji i preči od oblika u kome se živi. Samo u izuzetnim pojedincima odigravala se dublja, istinska drama borbe između starog i novog. Za njih je način života bio nerazdvojno i bezuslovno vezan sa životom samim. Takav je čovek bio Šemsibeg Branković iz Crnče, jedan od najimućnijih i najuglednijih begova u kasabi. On je imao šest sinova od kojih su četvorica bila već oženjena. Njihove kuće su sačinjavale čitavo jedno malo naselje okruženo šljivicima i gajevima. Šemsibeg je bio neosporni, ćutljivi i strogi starešina te velike zajednice. Visok, pognut od godina, sa ogromnim belim, zlatom vezenim kaukom na glavi on samo petkom silazi u čaršiju da klanja džumu u džamiji. Od prvog dana okupacije on se ne zaustavlja nigde u varoši, ne razgovara ni sa kim i ne gleda oko sebe. U Brankovića kuće ne sme da uđe nijedan komadić nove nošnje ili obuće ni nova alatka ili nova reč. Nijednom od sinova ne da ni u kakav posao koji je u vezi sa novom vlasti, unučad ne pušta u školu. Od toga cela njihova zajednica trpi štetu; među sinovima se oseća nezadovoljstvo zbog starčeve tvrdoglavosti, ali niko ne sme i ne ume ni jednom reči, ni pogledom jednim da mu se usprotivi. Turci iz čaršije, koji rade i mešaju se sa novim svetom, pozdravljaju Šemsibega kad prolazi kroz čaršiju sa nemim poštovanjem u kome ima i straha i divljenja i nemirne savesti. Najstariji i najbolji Turci iz varoši odlaze često u Crnču kao na neki hadžiluk da posede i porazgovaraju sa Šemsibegom. Tu su sastanci onih koji, rešeni da istraju u svom prkosu do kraja, nisu voljni nipošto i ni u čemu da se poklone pred stvarnošću. To su, u stvari, duga sedenja bez mnogo reči i bez stvarnih zaključaka. Šemsibeg sedi i puši na crvenoj serdžadi, umotan i zakopčan leti kao i zimi, a gosti oko njega. Razgovor je obično o nekoj novoj nerazumljivoj i mrskoj meri okupatorskih vlasti ili o turskom svetu koji se sve više prilagođava novom redu stvari. Svi oni osećaju potrebu da pred ovim oporim i dostojanstvenim čovekom razastru svoja ogorčenja, svoje bojazni i nedoumice. I svaki razgovor završava pitanjima: kuda ovo vodi i gde će se zaustaviti? Ko su i šta hoće ovi stranci koji, izgleda, ne znaju šta je odmor i predah, ni mera i granica? Sa kakvim su sve planovima došli, otkud im tolike potrebe, kao da sve jedna niče iz druge, i šta će im sve to, i kakav je to nemir koji ih kao neko prokletstvo neprestano goni i gura u sve nove poslove i preduzeća kojima se kraja ne vidi. A Šemsibeg ih samo gleda i ponajviše ćuti. Lice mu je mrko, ne što je opaljeno suncem nego što iznutra tamni. Pogled tvrd, ali odsutan i izgubljen. Oči zamućene, a oko crnih zenica beličasto sivi krugovi, kao u prestarelog orla. Velika usta bez vidljivih usnica, čvrsto stegnuta, polagano se miču kao da preturaju uvek istu reč koja se ne izgovara. Pa ipak, ljudi odlaze od njega sa osećanjem olakšanja, ni utešeni ni umireni, ali dirnuti i poneseni njegovim primerom tvrde i beznadne nepopustljivosti. A kad Šemsibeg dođe idućeg petka u čaršiju, čeka ga opet neka promena na ljudima ili zgradama, koje prošlog petka nije bilo. Da ne bi morao da je gleda on obara oči zemlji, ali tu, u sasušenom uličnom blatu vidi tragove konjskih kopita i primećuje kako se pored turskih okruglih i punih konjskih ploča sve češće javljaju savijene švapske potkovice sa oštrim šiljcima na krajevima. Tako mu i tu, u blatu na zemlji, pogled čita istu nemilosrdnu osudu koju vidi svuda na licima i stvarima oko sebe, osudu vremena koje se ne da zaustaviti. Videći da se više ni sa očima nema kuda, Šemsibeg je prestao da odlazi uopšte u čaršiju. Povukao se potpuno u svoju Crnču i tu je sedeo kao ćutljiv ali strog i neumoljiv domaćin, svima težak a sebi najteži. I dalje su ga posećivali stariji i ugledniji Turci iz kasabe, kao neku svetu životinju. (Među njima naročito Alihodža Mutevelić.) A u trećoj godini okupacije umro je Šemsibeg bez bolovanja. Presvisnuo je ne izgovorivši nikad onu gorku reč koju je stalno valjao u staračkim ustima i ne stupivši više nogom u čaršiju gde je sve pošlo novim tragom. I zaista kasaba naglo menja izgled, jer stranci obaraju drveta, sade nova na drugim mestima, ispravljaju puteve, prosecaju nove, kopaju kanale, zidaju javne zgrade. Za nekoliko prvih godina porušeni su u čaršiji istureni dućani koji, pravo govoreći, nisu dotad nikom smetali. Namesto starinskih dućana sa drvenim ćepencima sagrađeni su novi, tvrdo zidani, sa krovovima pokrivenim crepom ili limom i sa metalnim roletnama na vratima. (Kao žrtva tih mera trebalo je da bude porušen i Alihodžin dućan, ali se hodža odlučno odupirao, parničio i na sve moguće načine izvlačio, dok nije uspeo da njegov dućan ostane onakav kakav je i na mestu na kom je.) Proširen je i uravnat pijac. Podignut je novi konak, velika zgrada u koju treba da se smeste sud i kotarska uprava. A već vojska je radila za svoj račun, još brže i bezobzirnije nego civilne vlasti. Podizali su barake, krčili i sadili, menjali izgled čitavih brežuljaka. Stare kasabalije ne mogu da se snađu i načude. I upravo kad misle da je toj nerazumljivoj revnosti došao kraj, stranci otpočnu neki novi, još nerazumljiviji posao. A kasabalije zastaju i posmatraju te radove ali ne kao što deca vole da gledaju radnje odraslih, nego naprotiv, kao što odrasli zastanu za trenutak pred dečijim zabavama. Jer tu stalnu potrebu stranaca da grade i razgrađuju, da kopaju i zidaju, podižu i preinačuju, tu večitu njihovu težnju da predvide dejstvo prirodnih sila, da im izbegnu ili doskoče, to ovde niko ne razume i ne ceni. Naprotiv, sve kasabalije, a naročito stariji ljudi, vide u tome nezdravu pojavu i rđav znak. I kad bi bilo po njima, kasaba bi izgledala kao sve istočnjačke varošice. Što naprsne bilo bi zakrpljeno; što se nagne, poduprto; ali pre toga i mimo toga niko ne bi bez potrebe i sa planom i predviđanjem stvarao posao, dirao u temelje građevina i menjao bogodani izgled varoši. Ali stranci su izvodili dalje svoje radove jedan za drugim, brzo, dosledno, po nepoznatim i dobro spremljenim planovima, na sve veće iznenađenje i čuđenje kasabalija. Tako je, za naš svet potpuno neočekivano, došao red i na rabatni i zapušteni karavan-seraj, koji je još i takav činio celinu sa mostom, isto kao i pre tri stotine godina. Istina, to što se zvalo Kameniti han bilo je već odavno potpuna ruševina. Vrata su bila istrulela, one čipkaste rešetke od mekog kamena na prozorima polomljene, krov je propao u unutrašnjost zgrade i iz njega je rastao velik bagrem i gomila bezimenog žbunja i korova, ali su spoljni, zidovi bili još uvek čitavi; pravilni, skladni pravougaonik od belog kamena stajao je uspravno. U očima svih kasabalija, od rođenja do smrti, to i nije bila obična ruševina nego završetak mosta, sastavni deo kasabe kao i njihova rođena kuća, i nikad niko ni u snu nije pomislio da bi se moglo dirnuti u stari han i da bi na njemu trebalo ma šta menjati, što vreme i priroda sami nisu već izmenili. Ali jednog dana je došao red i na to. Najpre su inženjeri dugo premerali oko ruševine, a onda su došli radnici i nadničari i počeli da skidaju kamen po kamen i da plaše i razgone svakojake ptice i sitne zverke koje su se tu gnezdile. Ubrzo je zaravanak iznad pijaca, pored mosta, ostao kus i ćelav a od hana je postala hrpa dobrog, na gomilu složenog kamena. Za nešto više od godine dana umesto nekadašnjeg karavan-seraja od belog kamena, podignuta je visoka glomazna kasarna na sprat, okrečena bledoplavom bojom, pokrivena sivim limom, sa puškarnicama na uglovima. Na proširenom zaravanku vežbali su po vas dan vojnike koji su, uz gromku viku kaplara, mučenički istezali udove i padali licem u prašinu kao nesrećnici. A uveče su sa mnogobrojnih prozora te ružne zgrade odjekivali glasovi nerazumljivih vojničkih pesama, praćeni mundharmonikom. Sve dok prodiran glas vojničke trube ne bi svojom žalosnom melodijom, od koje su varoški psi zavijali kao prema glavi, pogasio sve te zvukove i poslednje svetlosti na prozorima. Tako je nestalo lepe vezirove zadužbine i tako je kasarna, koju je narod, veran svojim navikama, prozvao Kameniti han, otpočela svoj život na zaravanku pored mosta, u potpunom neskladu sa svim što je okružavalo. Most je ostao potpuno izdvojen i sam. Istinabog, i na mostu su se dešavale stvari u kojima su se stalne i nepromenljive navike domaćeg sveta sudarale sa novinama koje su tuđinci i njihov poredak donosili, a u tim sudarima je ono što je staro i domaće bilo redovito osuđeno na popuštanje i prilagođavanje. Ukoliko od našeg sveta zavisi, život na kapiji nastavio bi da teče bez promene. Primećivalo se samo da sada na kapiju dolaze i Srbi i Jevreji sve slobodnije, u sve većem broju i u svako doba dana, ne vodeći računa kao nekad, o Turcima i njihovim navikama i pravima. Inače je sve išlo po starom. Preko dana su tu sedele pretrglije, poslovni ljudi koji presreću seljanke i kupuju vunu, perad ili jaja, a pored njih dokone badavadžije koji se pomiču sa suncem sa jednog kraja kasabe na drugi. Predveče su izlazili i ostali građani, ljudi od posla i rada, da tu porazgovaraju ili poćute malo, gledajući niz veliku zelenu reku obraslu rakitama i prošaranu peščanim sprudovima. A noć je bila za momke i bekrije. Njima se nikad pa ni sada nije znala granica ni u vremenu zadržavanja ni u postupcima. U tom noćnom delu života bilo je, bar za prvo vreme, promena i nesporazuma. Nova vlast je uvela i stalno osvetlenje varoši. Već prve godine postavljeni su u glavnim ulicama i po raskrsnicama, na zelenim direcima, fenjeri u kojima su gorele petroleumske lampe. (Fenjere je čistio, punio i palio visoki Ferhat, jedan siromašak sa punom kućom dece, koji je dotada posluživao u ućumatu, pucao uz ramazan iz prangije i vršio slične poslove, bez stalne i sigurne plate.) Tako je osvetljen most na nekoliko mesta, pa i na kapiji. Direk za taj fenjer prikovan je za onu hrastovu gredu koja je ostala u zidu od nekadašnjeg čardaka. Taj fenjer na kapiji imao je da izdrži dugu borbu sa meraklijskim navikama onih koji vole u mraku da pevaju, puše ili razgovaraju na kapiji, kao i sa razornim nagonima mladića u kojima se mešaju i sudaraju sevdah, čamotinja i rakija. Njih je dražila ta žmirkava svetlost, i toliko puta su i fenjer i gasna lampa osvanuli polupani. Mnogo je globa i osuda palo zbog toga fenjera. Jedno vreme je naročit opštinski stražar čuvao tu svetlost. Tako su noćni posetioci kapije imali sada i živog svedoka, koji im je bio još neprijatniji od fenjera. Ali vreme je vršilo svoj uticaj i novi naraštaji su se s vremenom navikli i izmirili s tim da svojim noćnim osećanjima puštaju maha pri slaboj svetlosti opštinskog fenjera, a da se ne bacaju svaki put na njega kamenom, štapom ili prvim tvrdim predmetom koji im dođe do ruke. To je bilo utoliko lakše što se u noćima sa mesečinom, kad je kapija bila naročito posećena, fenjeri nisu uopšte palili. Samo jedanput godišnje most je imao da podnese veliko osvetlenje. U predvečerje 18. avgusta svake godine, o carevom rođendanu, vlasti su kitile most vencima od lišća i redom mladih borova, a sa prvim mrakom planuli bi nizovi fenjera i sitnih svetlosti na stotine limenih kutija od vojničkih konzerva, ispunjenih lojem i stearinom, plamsale su u dugim redovima po ogradi mosta. One su osvetljavale povor mosta, dok su se njegovi krajevi, kao i stubovi na kojima počiva, gubili u tami, tako da je osvetljeni deo izgledao kao da lebdi u prostoru. Ali svaka svetlost brzo dogori i svaka svečanost prođe. Već sutradan most je opet bio ono što je. Samo je deci iz onog naraštaja ostala u očima nova i neobična slika mosta pod kratkotrajnom igrom svetlosti, živa i upečatljiva, ali kratka i prolazna kao san. Pored stalnog osvetlenja nove vlasti su zavele na kapiji i čistoću, upravo naročit način čistoće, koji je odgovarao njihovim shvatanjima. Kore od voća, seme od lubenica i ljuske od lešnjaka i oraha nisu sada ostajali danima po kamenim pločama, dok ih kiša ne spere ili vetar ne odnese. Sve je to svakog jutra meo i čistio naročit opštinski čistač. I to, na kraju, nije nikoga smetalo, jer ljudi se pomire sa čistoćom i kad nije ponikla iz njihovih navika i potreba; naravno pod uslovom da ne moraju oni lično da je održavaju. Bila je još jedna novina koju su donela okupatorska vremena i novi ljudi: na kapiju je počeo, prvi put otkad ona postoji, da dolazi ženski svet. Činovničke žene i kćeri, njihove služavke i dadilje zaustavljale su se tu u razgovoru ili dolazile o praznicima da sede, zajedno sa svojim pratiocima vojnog ili civilnog reda. To nije bivalo često, ali je ipak kvarilo raspoloženje starijim ljudima, koji su dolazili da tu nad vodom popuše u miru i tišini svoj čibuk, a zbunjivalo i uzbuđivalo mlađe. Postojala je, naravno, oduvek izvesna veza između kapije i ženskog sveta u kasabi, ali samo utoliko što su muškarci dolazili da devojkama koje prelaze most dobace poneku laskavu reč ili da svoje zanose, jade i sporove zbog žena, rasprave ili odboluju tu na kapiji. Mnogi je samac tu presedeo sate i dane u tihom pevanju (»samo za svoju dušu«), ili u duvanskom dimu, ili prosto u nemom posmatranju brze vode, plaćajući tako svoj arač tome zanosu kome svi dugujemo i od koga malo ko može da se otme. Mnogi je suparnički sukob među mladićima tu raspravljen i izglađen, mnoga ljubavna spletka smišljena. Mnogo je o ženama i ljubavi govoreno ili maštano, mnoga strast se rodila i mnoga ugašena. Svega toga je bilo, ali žene, u svom liku, nisu se nikad zadržavale ni sedele na kapiji, ni hrišćanske ni, pogotovo, muslimanske. Sad se to promenilo. Praznikom i nedeljom viđale su se na kapiji kuvarice, stegnute u pasu, crvene u licu, sa prekipelim salom iznad i ispod midera od koga im dah staje. Sa njima su njihovi narednici u iščetkanim uniformama, sa bleštavim metalnim dugmetima, sa crvenim gajtanima i »šicarskim« pomponima na grudima. A radnim danom, predveče, išetaju činovnici i oficiri sa svojim ženama, zaustavljaju se na kapiji, razgovaraju na svom nerazumljivom jeziku, smeju se glasno i kreću slobodno. Te dokone, slobodne i nasmejane žene bole su oči svima, nekom manje nekom više. Svet se čudio i snebivao jedno vreme, a zatim je počeo da se navikava na to kao što se navikao na tolike druge novine, iako ih nije primao. Uopšte, može se reći da su sve te promene na mostu bile neznatne, površne i kratkotrajne. Mnogobrojne i zamašne promene u duhovima i navikama građana i spoljnjem izgledu varoši kao da su prolazile mimo mosta ne dodirujući ga. Izgledalo je kao da će beli, drevni most, koji je preturio preko sebe tri veka bez traga i ožiljka, ostati i »pod novim carem« nepromenjen i odoleti i ovoj poplavi novina i promena kao što je uvek odolevao i najvećim »povodnjama« i iz razbesnelih masa mutne vode, koje bi ga preplavile, iskrsavao nedirnut i beo kao preporođen. Tako je sada život na kapiji bio još življi i šareniji. Sada se po vas dan i još u neko doba noći smenjivao na kapiji sav taj mnogobrojni i šareni svet, naši i strani, mladi i stari. Svi su oni bili zabavljeni sami sobom i zaokupljeni samo mislima, ćeifovima ili strastima koje su ih dovele na kapiju. Zato i nisu obraćali pažnju na prolaznike koji su, vođeni drugim mislima i svojim brigama, prelazili most oborene glave ili odsutna pogleda, ne gledajući ni levo ni desno i ne obazirući se na one koji sede na kapiji. Među takve prolaznike svakako je spadao i gazda Milan Glasinčanin sa Okolišta. Visok, mršav, bled i pognut čovek. Celo mu telo izgleda prozračno i bez težine, a na olovnim stopalima. Stoga se u hodu klati i povija kao ripida u dečijim rukama na litiji. Kosa i brkovi sedi kao u starca, oči oborene. Takav, on sada prolazi ovuda korakom mesečara. Ne primećuje da se išta na kapiji i u svetu izmenilo, i sam gotovo neprimećen od sveta koji dolazi ovamo da sedi, mašta, peva, trguje, razgovara ili dangubi. Stariji ga zaboravljaju, mladež ga se ne seća, stranci ga ne poznaju. A ipak, njegova je sudbma u tesnoj vezi sa kapijom, sudeći bar po onom što se o njemu još pre desetak dvanaest godina govorilo ili šaputalo u kasabi. Milanov otac, gazda Nikola Glasinčanin, doselio se u kasabu nekako u vreme kad je buna u Srbiji bila u najvećem jeku. Kupio je lepo imanje na Okolištima. Stalno se održavalo mišljenje da je on odnekud pobegao sa teškim ali ne dobro stečenim parama. Niko za to nije imao dokaza i svak je tu stvar samo upola verovao. Ali niko je nije potpuno odbijao. Dvaput se ženio, ali mu se nije dalo u deci. Podigao je samo ovoga sina, Milana, i njemu je ostavio sve što je imao, javno i skrovito. I Milan je imao sina jedinca, Petra. Imanje bi mu doteklo i preteklo da nije imao jednu, jednu jedinu, ali svemoćnu strast — kocku. Pravi kasabalija nije po prirodi kockar. Kao što smo videli, njihove strasti su druge i drugačije; neumerena ljubav prema ženama, sklonost ka piću, pesmi, skitnji ili dokonom maštanju pored rodne reke. A čovekova sposobnost je ograničena u svemu, pa i u tome. Stoga se strasti u njemu sukobljavaju, potiskuju i često potpuno isključuju jedna drugu. To ne znači da u kasabi nije bilo ljudi odanih i tome poroku, ali je stvarno broj kockara bio vazda malen, u poređenju sa drugim varošima, i u većini slučajeva to su bili stranci ili doseljenici. Svakako, Milan Glasinčanin je bio jedan od njih. Od najranije mladosti on se sav predao kocki. Kad ne bi u kasabi našao društvo koje mu treba za igru, odlazio je čak u drugi kadiluk, odakle se vraćao ili pun para, kao trgovac sa vašara, ili praznih džepova, bez sata i lanca, bez duvanske kutije i prstena, ali u svakom slučaju bled i neispavan kao da je bolovao. Inače, njegovo rodno mesto bio je Ustamujića han, na dnu višegradske čaršije. Tu ima uska sobica bez prozora u kojoj danju gori sveća i u kojoj se uvek nađu tri-četiri čoveka kojima je kocka preča od svega. Tu, zatvoreni, u duvanskom dimu i ustajalom vazduhu, zakrvavljenih očiju, suvih usta i drhtavih ruku, oni sastave često dan i noć, služeći svojoj strasti, kao mučenici. U tom sobičku je Milan proveo dobar deo svoje mladosti i ostavio dobar deo svoje snage i svog imetka. Nije mu bilo mnogo više od trideset godina kad se sa njim desila nagla i za većinu sveta neobjašnjiva promena, koja ga je zauvek izlečila od njegove teške strasti, ali u isto vreme izmenila njegov život i potpuno ga preobrazila. Jedne jeseni, ima od tada oko četrnaest godina, naišao u han neki stranac. Ni star ni mlad, ni ružan ni lep, srednjih godina i srednjeg stasa, ćutljiv a osmejkuje se samo očima. Poslovan čovek koji je sav usredsređen na stvar zbog koje je došao. Zanoćio tu i sa sumrakom naišao u onaj sobičak u kome su još od posle podne bili zatvoreni kockari. Primili su ga sa nepoverenjem, ali se držao tako tiho i skromno da nisu ni primetili kad je i on počeo da stavlja omanje uloge na kartu. Više je gubio no dobivao, mrštio se zbunjeno i nesigurnom rukom vadio srebrn novac iz unutrašnjih džepova. Pošto je izgubio dosta, morali su da mu daju karte da i on podeli. Delio je najpre sporo i oprezno pa zatim sve življe i slobodnije. Igrao je bez uzbuđenja ali smelo i do kraja. Gomila srebrnog novca rasla je pred njim. Igrači počeše da izostaju. Jedan ponudi zlatan lanac na kartu, ali stranac to hladno odbi izjavljujući da samo u novac igra. Oko jacije igra se prekide, jer niko nije više imao gotova novca pri sebi. Milan Glasinčanin je bio poslednji, ali najposle i on se morao povući. Stranac se učtivo oprostio i otišao u svoju sobu. Sutradan se igralo ponovo. I opet je stranac naizmence gubio i dobivao, uvek više dobivajući nego gubeći, tako da su i opet kasabalije ostale bez gotovine. Gledali su mu na ruke i u rukave, posmatrali ga sa svih strana, donosili nove karte i menjali mesta na sećiji ali ništa nije pomagalo. Igrali su prostu i zloglasnu igru otuzbir (trideset i jedan), koju su svi poznavali od detinjstva, ali način strančevog igranja nisu mogli da uhvate. Čas je vukao na dvadeset i devet, pa i na trideset, a čas je ostajao na dvadeset i pet. Primao je svaki ulog, najmanji kao i najveći, prelazio je preko sitnih nepravilnosti pojedinih igrača kao da ih ne primećuje, ali je veće otklanjao hladno i bez mnogo reči. Milana Glasinčanina je mučilo i dražilo prisustvo ovog stranca u hanu. Tih dana se inače osećao loman i grozničav. Zaricao se da neće više igrati, pa opet je dolazio i gubio sve do poslednje pare i vraćao se kući, pun jeda i srama. četvrte ili pete večeri pođe mu za rukom da se savlada i ostane kod kuće. Bio je pripremio novac i obukao se, ali ipak ostade pri prvoj odluci. Glava mu je bila teška i dah nemiran. Večerao je brzo, nadvoje-natroje, i ne znajući šta jede. Posle je nekoliko puta izlazio pred kuću, pušio, šetao i posmatrao dole pod sobom zamrlu kasabu u svetloj jesenjoj noći. Šetajući tako dugo, ugleda odjednom nejasan lik kako ide drumom, skreće i zastaje pored njegove ograde. — Dobro veče, komšija! — viknu nepoznati. Po glasu poznade: bio je stranac iz hana. Čovek je očigledno došao zbog njega i želeo da razgovara. Milan se primače ogradi. — Ti ne dođe večeras u han? — pitao je stranac mirno i hladno, kao uzgred. — Nisam nešto oran danas. Tamo su ostali igrači. — Nema više nikoga. Svi se razišli prije vremena. Nego ajde da okrenemo nas dvojica. — Dockan je, bogami, a i nema se gdje. — Sješćemo dolje na kapiju. Sad će mjesec izgrijati. — Ama nije mu vrijeme, — brani se Milan, a usta mu došla kao drvena, i reči kao tuđe. Stranac je stajao dalje i čekao, kao da i ne pomišlja da bi moglo drukčije nego što on kaže. I zaista, Milan otključa vratnice na bašti i krenu sa čovekom, iako se i rečima i mislima i poslednjim naporima volje otimao toj tihoj sili koja ga je vukla a kojoj se nije mogao oteti, ma koliko da ga je vređala i izazivala u njemu otpor i odvratnost prema strancu. Spustiše se brzo niz Okolišta. Krupan i već načet mesec zaista se digao iza Staniševca. Most je izgledao beskrajan i nestvaran, jer mu se krajevi gube u mlečnoj magli a stubovi pri dnu tonu u tami; jedna strana svakog stuba i luka jarko je osvetljena, a druga u potpunoj senci; te obasjane i tamne površine lome se i seku u oštrim crtama tako da ceo most liči na čudnu arabesku nastalu u trenutnoj igri svetlosti i mraka. Na kapiji nije bilo žive duše. Sedoše. Stranac izvadi karte. Milan zausti još jednom da kaže kako je nezgodno, kako se ne razabiru dobro karte i ne raspoznaje novac, ali stranac se nije više obazirao na njega. Otpoče igra. Ispočetka su još govorili poneku reč, ali kako je igra rasla, zaćutaše potpuno. Samo savijaju cigare i pale jednu o drugu. Karte pređoše nekoliko puta iz jednih ruku u druge, ali se na kraju ustališe kod stranca. Novac je bezglasno padao na kamen po kome se hvatala tanka rosa. Nastupio je onaj trenutak koji je Milan dobro poznavao, kad stranac vuče na dvadeset i devet dvojku i na trideset keca. Njemu se steglo grlo potpuno i zamaglio pogled. A strančevo lice na mesečini još mirnije nego obično. Za nepun sat Milan je ostao bez novaca. Stranac mu je predložio da ode do kuće i uzme, a on će ga pratiti. Otišli su i vratili se, i nastavili igru. Milan je igrao kao nem i slep; mišlju je pogađao kartu i znakovima kazivao šta hoće. Uopšte, kao da su karte između njih dvojice postale sporedne i samo kao povod za očajničko rvanje bez predaha. Kad je opet ostao bez novca, stranac mu je naredio da ide kući i donese, a on je ostao na kapiji pušeći. Nije smatrao za potrebno da ga prati, jer više nije moglo biti ni pomisli da bi Milan mogao ne poslušati ili prevariti i ostati kod kuće. I Milan je poslušao, bez pogovora otišao i pokorno se vratio. Tada se sreća naglo okrenula. Milan je povratio gubitak. Od uzbuđenja mu se još više stegao onaj čvor u grlu. Stranac je stao da podvostručava ulog, pa potrostručava. Igra je bivala sve brža i sve oštrija. Između njih je siktala karta i tkala para u srebru i zlatu. Obojica su ćutali. Milan je samo uzbuđen disao, znojeći se i hladeći, naizmence, u blagoj noći, na mesečini. Igrao je, delio i pokrivao, ali ne što mu se igra nego što mora. Osećao je da mu ovaj stranac izvlači ne samo novac, dukat po dukat, nego i srž iz kostiju i krv iz damara, kap po kap, i da ga napuštaju snaga i volja sa svakim novim gubitkom. S vremena na vreme bi pogledao ispod oka svog protivnika u igri. Očekivao je da će ugledati satansko lice sa iskeženim zubima i sa očima kao žeravica, ali naprotiv, pred njim je stalno stajao strančev obični lik, sa napregnutim izrazom čoveka koji radi svoj svakidašnji posao, koji žuri da svrši što je započeo, i kome i samom nije lako ni prijatno. Ubrzo, Milan je opet izgubio svu gotovinu. Tada stranac predloži da igraju za mat, pa za zemlju i imanje. — Četiri zdrave madžarije mećem, a ti dorata sa sedlom. Je l' ti pravo? — Jeste. Tako je otišao dorat a za njim još dva tovarna konja, pa krave i telad. Kao brižan i pribran trgovac, stranac je nabrajao sve po imenu stoku iz Milanove štale i tačno procenjivao svaku glavu, kao da je rođen i odrastao u toj kući. — Evo jedanaest dukata za onu tvoju njivu zvanu salkuša! Je li riječ? — Riječ! Stranac je delio. U pet karata Milan je imao svega dvadeset i osam. — Još? — pitao je mirno stranac. — Još jednu, — izgovori Milan jedva čujnim šapatom a sva krv pojuri ka srcu. Stranac mirno okrenu kartu. Bila je dvojka, spasonosna karta. Milan ravnodušno procedi kroz zube: — Dosta! Grčevito je stezao i krio karte. Trudio se da licu da što ravnodušniji izraz, kako protivnik ne bi pogodio na koliko je on stao. Tada stranac poče da izvlači za sebe, otvoreno. Kad je došao na dvadeset i sedam on zastade, pogleda mirno Milana u oči, ali on obori pogled. Stranac okrenu još jednu kartu. Bila je dvojka. Uzdahnu kratko i jedva čujno. Izgledalo je da će stati na dvadeset i devet i Milanu poče već da se vraća krv u glavu u predosećanju pobedničke radosti. Ali tada se stranac trgnu, isturi jače grudni koš i zabaci glavu da mu na mesečini blesnuše čelo i oči, i okrenu još jednu kartu. Opet dvojka. Izgledalo je neverovatno da tri dvojke iziđu gotovo jedna za drugom pa ipak je bilo tako. Na izvrnutoj karti Milan ugleda svoju njivu, onako pooranu kakva je u proleće kad je najlepša. Zakovitlaše se brazde oko njega kao u nesvestici, ali ga strančev mirni glas dozva sebi. — Otuz bir! Njiva je moja. Došle su na red druge njive, pa obe kuće, pa hrastov gaj u Osojnici. U proceni su se redovno slagali. Ponekad bi Milan dobio i prigrabio dukate. Nada bi blesnula kao zlato, ali posle dve-tri nesrećne »ruke« on je ostajao bez novaca i ulagao opet imanje. Kad je igra kao bujica sve odnela, oba igrača zastadoše za trenutak, ne da predahnu, jer toga su se obojica, izgleda, bojala, nego da razmisle u što bi mogli dalje da igraju. Stranac je bio sabran, sa izgledom brižnog poslenika koji se odmara posle prve polovine posla ali kome se žuri da pređe na drugu. Milan je ukočen, sav ostudenio; srce mu bije u ušima i kameno sedište pod njim raste i tone. Tada stranac progovori onim svojim jednoličnim, dosadnim glasom, malo kroz nos. — Znaš šta je, prijatelju? Da okrenemo još jednom, ali sve za sve. Ja dajem sve što sam večeras dobio, a ti život. Ako dobiješ, sve je opet tvoje kao što je i bilo, pare, mal i zemlja. Ako izgubiš, ti skači s kapije u Drinu. I to je govorio isto onako suvo i poslovno kao i sve ostalo, kao da se radi o najobičnijoj pogodbi između dvojice kockara, ogrezlih u igri. Ovo je došlo da se duša gubi ili spasava, pomisli Milan i učini napor da se digne, da se otme tome nerazumljivom vrtlogu koji je sve odneo pa sada evo, vuče i njega neodoljivom snagom u sebe, ali ga čovek jednim jedinim pogledom vrati na njegovo mesto. I kao da igraju u hanu, sa ulogom od tri-četiri groša, on pognu glavu i pruži ruku. Presekoše obojica. U stranca je četvorka a u Milana desetka. Na njemu je bilo da podeli. To ga ispuni nadom. Delio je, a stranac je tražio sve nove karte. — Još! Još! Još! Pet karata je izvukao čovek i tek onda rekao: dosta! Sad je vukao Milan. Kad je došao do dvadeset i osam, zastao je jedan tren oka, pogledao skupljene karte strančeve i njegovo zagonetno lice. Ni naslutiti se nije moglo na koliko je stao, ali je bilo vrlo verovatno, da ima više od dvadeset i osam; prvo, jer on večeras na niskim brojevima ne ostaje i drugo, jer ima pet karata. I sabravši poslednju snagu, Milan okrenu još jednu kartu. Bila je četvorka. Dakle: trideset i dva, i tropa. Gledao je, ali nije mogao očima da veruje. Izgledalo mu je nemoguće da se tako sve odjednom gubi. Od nožnih prsta do temena nešto vatreno i šumno prostruja kroz njega. Sve mu odjednom postade jasno: i šta je vrednost života, i šta je čovek i šta njegova prokleta i neobjašnjena strast da se igra sa svojim i sa tuđim, sa samim sobom i sa svim oko sebe. Sve je jasno i belodano kao da je svanulo i kao da je sanjao da je igrao i izgubio, ali sve je u isto vreme istinito, neopozivo i nepopravljivo. Htede nešto da zausti, da jaukne, da pozove nekog u pomoć, bar uzdahom jednim, ali nije nalazio ni toliko snage u sebi. Pored njega stranac je čekao. I tada, odjednom, zakukurika petao negde na obali, tanko i glasovito, jednom, pa odmah i drugi put. Bio je tako blizu da se čulo kako lupa krilima. U isti mah poleteše rasturene karte, kao na vetru, prosu se i rasturi novac, zaljulja se cela kapija iz temelja. Milan zatvori oči od straha i pomisli da je došao poslednji čas. Kad je ponovo otvorio oči video je da je sam. Njegov protivnik u igri prsnuo je kao mehur od sapunice i sa njim je nestalo i karata i novca sa kamene ploče. Krnj mesec, narandžaste boje, plivao je u dnu vidika. Dizao se prohladan vetar. Šum vode u dubini postao je glasniji. Milan je opipao pažljivo kamen na kome sedi, nastojeći da se pribere i razazna gde je i šta je to sa njim, zatim se teško digao i kao na tuđim nogama krenuo kući na Okolišta. Ječeći i posrćući jedva je stigao do pred kuću, tu je pao kao ranjenik, udarivši tupo telom o vrata. Probuđeni ukućani su ga uneli u postelju. Dva meseca je ležao u groznici i u bunilu. Mislili su da neće moći ostati. Pop Nikola je dolazio i sveštao mu masla. Pa ipak je došao sebi i pridigao se, ali kao drugi čovek. To je sada bio starac pre vremena i osobenjak koji živi povučeno, govori malo i ne druži se s ljudima više nego što mora. Na licu, koje ne poznaje osmejka, stalan izraz bolne, napregnute pažnje. Gleda samo svoju kuću i ide za svojim poslom, kao da nikad nije znao ni za društvo ni za karte. Još dok je bolovao ispričao je pop-Nikoli sve što mu se desilo one noći na kapiji, a docnije je kazao stvar još dvojici dobrih prijatelja, jer je osećao da sa tom tajnom na duši ne bi mogao živeti. Svet je nešto načuo i, kao da je malo ono što je uistinu bilo, još nadodao i iskitio celu priču, a zatim je, kao što svet obično radi, skrenuo pažnju na drugu nečiju sudbinu i zaboravio Milana i njegov doživljaj. Tako ovo što je ostalo od nekadašnjeg Milana Glasinčanina živi, radi i kreće se među kasabalijama. Mlađi naraštaj ga zna samo ovakvog kakav je sada i ne sluti da je ikad bio drugačiji. I on sam kao da je sve zaboravio. I kad, silazeći od kuće u kasabu, prelazi most teškim i sporim korakom mesečara, on prolazi mimo kapije bez najmanjeg uzbuđenja, čak i bez sećanja. Ne dolazi mu ni u pamet da bi ta sofa sa belim kamenim sedištima i bezbrižnim svetom mogla imati neke veze sa onim strašnim mestom, negde na kraju zemlje, na kome je jedne noći igrao svoju poslednju igru, stavljajući na varljivu kartu sve što ima, i sebe sama i svoj život na obadva sveta. Uopšte, Milan se često pitao da li ceo onaj noćni doživljaj na kapiji nije bio samo san koji je on snivao dok je ležao onesvešćen pred kućnim vratima, samo posledica a ne uzrok njegove bolesti. Pravo govoreći, i pop Nikola i ona dvojica prijatelja kojima se poverio bili su više skloni da celu Milanovu priču smatraju tlapnjom, maštanijom, koja mu se prividela u groznici. Jer, u stvari, niko od njih ne veruje da đavo igra otuzbir i izvodi na kapiju onoga koga hoće da upropasti. Ali naši su doživljaji često tako zamršeni i teški da nije čudo što ih ljudi pravdaju učešćem samog Satane, nastojeći tako da ih objasne ili bar učine lakše podnošljivim. Sad, kako bilo da bilo, sa đavolom ili bez njegove pomoći, na snu ili u istini, sigurno je da se Milan Glasinčanin, pošto je prekonoć izgubio zdravlje i mladost i silan novac, kao čudom oslobodio zauvek svoje strasti. I ne samo to. Na priču Milana Glasinčanina nadovezuje se priča o još jednoj drugoj sudbini, a i njen konac polazi od kapije. Sutradan posle one noći kad je Milan Glasinčanin (u snu ili na javi) igrao strašnu i poslednju igru na kapiji, svanuo je sunčan jesenji dan. Bila je subota. Kao uvek subotom, na kapiji su se iskupljali višegradski Jevreji, trgovci, sa muškom decom. Dokoni i svečani, u atlasli čakširama i čohali džemadanima, sa zagasitocrvenim, plitkim fesovima na glavi, oni su strogo svetkovali dan gospodnji šetajući pored reke kao da nekog traže u njoj. Ali najviše su sedeli na kapiji, vodili glasne i žive razgovore na španskom jeziku, izgovarajući samo psovke srpski. Među prvima je toga jutra stigao na kapiju Bukus Gaon, najstariji sin pobožnog, čestitog i siromašnog berberina Avrama Gaona. Bilo mu je šesnaest godina a još nije bio našao stalan posao ni određeno zvanje. Mladić je, mimo sve Gaone, imao neki lud vetar u glavi, koji mu nikako nije dao da se urazumi i smiri na jednom zanatu i koji ga je gonio da svuda i u svemu traži nešto više i lepše za sebe. Kad je hteo da sedne, pogledao je da li je čisto kameno sedište. Tako je u sastavku između dve ploče ugledao tanku prugu žuta sjaja. To je bio blesak zlata, tako drag ljudskim očima. Pogledao je bolje. Nije moglo biti sumnje: tu je zapao odnekud dukat. Mladić se okrenu oko sebe, gledajući da li ga ko ne posmatra i tražeći nešto čime bi mogao iščačkati dukat, koji mu se osmehivao iz kamenog šipila. Ali odmah se seti da je subota i da bi bilo zazor i grehota ma kakav posao raditi. Uzbuđen i zbunjen, seo je na to mesto i nije se dizao sa njega sve do podne. A kad je bilo vreme ručku i kad su se svi Jevreji, stari i mladi, razišli kućama, on je našao deblju ječmenu slamku i zaboravljajući greh i praznik oprezno izgurao dukat između ploča. Bila je zdrava madžarija, tanka i gotovo bez težine kao sitan, suv list. Zadocnio je na ručak. I kad je seo za oskudnu sofru za kojom je bilo njih trinaestero (jedanaestero dece i otac i majka), nije ni slušao kako ga otac grdi i naziva dangubom i neradnikom koji ni na gotov ručak ne može na vreme da stigne. U ušima mu je šumelo i pred očima bleštalo. Pred njim su se otvarali dani neslućene raskoši o kojoj je uvek maštao. Činilo mu se da u džepu nosi sunce. Sa tim dukatom Bukus je bez mnogo razmišljanja otišao sutra u Ustamujića han, uvukao se u onaj sobičak gde se gotovo u svako doba dana i noći okreće karta. O tome je uvek snivao, ali nikad nije imao toliko novca da bi smeo da uđe i okuša sreću. Sad je mogao da ostvari taj san. Tu je proveo nekoliko bolnih i uzbudljivih sati. Najpre su ga svi dočekali sa prezirom i nepoverenjem. Kad su videli da menja madžariju, pomislili su odmah da je pokrao nekoga, ali su pristali da prime i njegov ulog. (Jer, kad bi igrači ispitivali poreklo svačijeg novca, ne bi se igra mogla nikad ni sastaviti.) Ali tada je nastala za početnika nova muka. Kad bi dobivao, udarala mu je krv u glavu i pogled mu se maglio od znoja i vreline. A kad bi naišao veći gubitak, činilo mu se da mu dah staje i srce zamire. Ali posle svih tih muka od kojih je svaka izgledala kao bezizlazna, te večeri je ipak izišao iz hana sa četiri dukata u džepu. Pa iako je, od uzbuđenja, bio sav slomljen i u groznici, kao da su ga vatrenim prućem šibali, išao je uspravno i gordo. Pred užarenim pogledom otvarali su mu se daleki i sjajni vidici koji su zasenjivali njegovu porodičnu bedu i brisali celu ovu kasabu iz temelja. Išao je kao opijen, svečanim korakom. Prvi put u životu osećao je ne samo blesak i zvuk nego i težinu zlata. Još te iste jeseni Bukus je, iako mlad i zelen, postao skitnica i kockar od zanata i napustio roditeljsku kuću. Stari Gaon je kopneo od sramote i žalosti za prvencem sinom, a sva jevrejska opština je osećala tu nesreću kao svoju. Posle je napustio kasabu i otišao u svet za svojom zlom kockarskom sudbinom. I nikad se više, evo ima četrnaest godina, nije čulo o njemu. To je od njega učinio, kaže se, »đavolji dukat« koji je našao na kapiji i iščačkao ga u subotnji dan. Nastupala je četvrta godina okupacije. Izgledalo je kao da se sve prilično smirilo i »uhodalo«. Ako se i ne vraća nepovratna »slatka tišina« turskih vremena, ono bar počinje da se ustaljuje red po novim shvatanjima. Ali tada se ponovo uzmuti u zemlji, iznenada stiže nova vojska u kasabu, i opet se pojavi straža na kapiji. Do toga je došlo na ovaj način. Nova vlast je te godine počela sa regrutacijom u Bosni i Hercegovini. To je izazvalo živu uzbunu u narodu, naročito među Turcima. Oni su pre pedeset godina, kad je Sultan uveo prvi nizam, redovnu vojsku na evropski način odevenu, vežbanu i opremljenu, digli bunu i vodili čitave male ali krvave ratove, jer nisu hteli da obuku kaursko odelo i meću na sebe kaiše koji su se ukrštali na grudima i tako stvarali mrski simbol krsta. A sad su morali da obuku to isto omraženo »tijesno odijelo« i to još u službi tuđeg cara druge vere. Još odmah prve godine posle okupacije, kad su vlasti počele da vrše numerisanje domova i popis stanovništva, kod turskog sveta su te mere izazvale nepoverenje i probudile neodređene, ali duboke bojazni. Kao uvek u takvim prilikama, najugledniji i najučeniji među kasabalijskim Turcima sastali su se tada neprimetno da se dogovore o značenju tih mera i držanju koje treba prema njima zauzeti. Jednog majskog dana našli su se na kapiji, kao slučajno, ti »prvi ljudi« i zauzeli sva mesta na sofi. Pijući mirno kafu i gledajući preda se, oni su gotovo šapatom govorili o novim sumnjivim merama vlasti. Svi su bili nezadovoljni zbog tih novih mera. One su po svojoj prirodi bile protivne svima njihovim shvatanjima i navikama, jer je svaki od njih osećao kao izlišno i nerazumljivo poniženje to mešanje vlasti u njegove lične stvari i njegov porodični život. Ali niko nije znao da protumači pravi smisao toga popisa ni da kaže na koji način bi mu se trebalo odupreti. Među njima je sedeo i Alihodža, koji je inače retko dolazio na kapiju, jer ga uvek bolno zasvrbi desno uho samo kad ugleda one kamenite basamake koji vode na sofu. Višegradski muderis Huseinaga, čovek književan i pričalo, tumačio je, kao najpozvaniji, šta bi moglo da znači ovo obeležavanje kuća brojevima i popis dece i odraslih. — To je kaurski običaj, kako mi se čini, oduvijek. Ima tridesetak godina, ako nema i više, bio je u Travniku vezir Tahirpaša Stambolija. Bio je poturčenjak, ali neiskren i munafik, ostao u duši vlah ko što je i bio. Pričali su ljudi da je pored sebe imao zvonce pa kad zove koga od momaka, on kuca u ono zvonce ko vlaški pop, sve dok se onaj ne odazove. E, taj je Tahir-paša prvi stao da broji kuće po Travniku i da na svaku udara tahtu sa brojem. (Zato su ga i prozvali »tahtar«.) Ali narod se pobuni pa pokupi sve one tahte sa kuća, snese ih na jedno mesto i zapali. Krv je htela zbog toga da padne. Ali, srećom, to se čulo u Stambolu, te ga digoše sa Bosne. Trag mu se zameo! E sad, ovo je nešto na tu ruku. Hoće Švabo da ima tefter od svega pa i od naših glava. Svi su gledali preda se slušajući muderisa, koji je bio poznat po tome što je više voleo da nadugačko priča tuđa sećanja nego da jasno i kratko kaže svoje mišljenje o onome što se danas dešava. Kao uvek, Alihodža prvi izgubi strpljenje. — Nije ovo Švabi u vjeri, muderis efendija nego u računu. Ne igraju se oni i ne dangube ni kad spavaju, nego gledaju svoj poso. To se sada još ne vidi, ali će se viditi za koji mjesec ili za godinu. Jer, pravo je govorio rahmetli Šemsibeg Branković: »Švapski su lagumi na dugu fitilju!« Ovo brojenje kuća i ljudi, kako ja hesapim, ili mu treba za neki nov namet ili misli da kupi ljude na kuluk ili na vojsku. A more biti i za jedno i za drugo. I, ako mene pitate šta treba da činimo, ja ovako mislim. Da dižemo odmah bunu, mi za to vojska nismo. To i Bog vidi i ljudi znaju. Ali ne moramo ni da poslušamo sve što nam se naređuje. Niko ne treba ni da pamti njihove brojeve ni da kazuje godine, pa neka oni pogađaju kad se ko rodio. A ako baš zabrazde, pa dirnu u čeljad i u obraz, da ne damo, i da se branimo, pa šta nam od Boga suđeno bude. Još su dugo razgovarali o tim neprijatnim merama vlasti, ali uglavnom je ostalo na onome što je Alihodža rekao: na pasivnom otporu. Ljudi su krili godine ili davali pogrešne podatke, izvinjavajući se svojom nepismenošću. A već za žene nije smeo niko ni da pita, jer bi to smatrali krvavom uvredom. Table sa kućnim brojevima prikrivali su, pored svih uputstava i pretnja vlasti, na nevidljivim mestima ili naopačke. Ili bi odmah krečili kuću i, kao slučajno, krečom premazali i kućni broj. Videći da je otpor dubok i iskren, iako prikriven, vlasti su gledale kroz prste, izbegavale strogu primenu zakona sa svima posledicama i sukobe koji bi u tom slučaju neminovno nastali. Prošle su od toga vremena dve godine. Ona uznemirenost oko popisa već se bila i zaboravila, kad zaista otpoče regrutovanje mladića, bez razlike na veru i stalež. U istočnoj Hercegovini izbio je tada otvoren ustanak u kom su ovog puta učestvovali pored Turaka i Srbi. Vođi pobunjenog naroda tražili su veze sa inostranstvom, naročito sa Turskom, tvrdeći da je okupatorska vlast prekoračila ovlašćenja koja su joj dana na Berlinskom kongresu i da nema prava da vrši regrutaciju u okupiranim oblastima koje su još pod turskim suverenitetom. U Bosni nije bilo organizovanog otpora, ali preko Foče i Goražda ustanak je dopirao do u blizinu višegradskog kotara. Pojedini odmetnici ili manji ostaci razbijenih odreda nastojali su da se sklone u Sandžak ili u Srbiju, prelazeći preko višegradskog mosta. Kao uvek u ovakvim prilikama, pored ustanka počela je da cveta i hajdučija. Tada se, posle toliko godina, ustali opet straža na kapiji. Iako je bila zima i zapao dubok sneg, na kapiji su danju i noću stražila dva žandarma. Oni su zaustavljali nepoznate i sumnjive prolaznike, ispitivali ih i pregledavali. Već posle dve nedelje u kasabu je stigao odred štrajfkora i smenio žandarme na kapiji. »Streifkorps« je organizovan čim je ustanak u Hercegovini počeo da uzima ozbiljnije razmere. To su bili borbeni i pokretni odredi, izabrani i opremljeni za akciju na teškom terenu, sastavljeni od dobro plaćenih dobrovoljaca. U njima je bilo ljudi koji su došli kao vojnici prvog poziva sa okupacionim trupama pa nisu hteli da se vraćaju, nego ostali da služe u štrajfkoru. Bilo je takvih koji su iz žandarmerije prikomandovani novom pokretnom odredu. I na kraju, bio je izveštan broj domaćih ljudi koji su služili kao poverenici i kalauzi. Cele te zime, koja nije bila ni laka ni kratka, straža od dvojice štrajfkora čuvala je kapiju. Obično je bio jedan stranac i jedan domaći. Oni nisu sagradili čardak, kao Turci nekad, za Karađorđeve bune u Srbiji. Nije bilo ni ubijanja ni sečenja glava. Pa ipak je i ovoga puta, kao uvek kad se kapija zatvori, bilo neobičnih događaja, koji su ostavili traga u kasabi. Jer, teška vremena ne mogu proći bez nečije nesreće. Među štrajfkorima koji su se smenjivali na kapiji bio je jedan mlad čovek, Rus iz istočne Galicije, po imenu Gregor Fedun. Taj mladić u dvadeset i trećoj godini bio je džinovskog rasta i detinje duše, snažan kao medved i stidljiv kao devojka. Bio je na odsluženju roka kad je njegov puk upućen u Bosnu. Učestvovao je u bojevima kod Maglaja i na Glasincu. Zatim je proveo godinu i po u raznim garnizonima istočne Bosne. A kad je došlo vreme da bude oslobođen, bilo mu je teško da se vrati u svoju galičku varoš Kolomeju, i u očinsku kuću sa mnogo dece a malo svega ostaloga. Bio je već u Pešti, u svom kadru, kad je objavljen poziv za dobrovoljni upis u štrajfkore. Kao vojnik koji je upoznao Bosnu u višemesečnim borbama Fedun je primljen odmah. I on se iskreno obradovao pri pomisli da će ponovo videti bosanske proplanke i varošice u kojima je proživeo i teških i veselih dana, a za koje su ga sada vezivala sećanja u kojima su oni teški dani lepše i življe sjali od veselih. Topio se od miline i nadimao od ponosa zamišljajući lica roditelja, braće i sestara kad prime prve srebrne forinte koje će im on poslati od obilne štrajfkorske plate. I povrh svega toga imao je sreću da je upućen ne u istočnu Hercegovinu, gde su borbe sa ustanicima bile zamorne, često i vrlo opasne, nego u kasabu na Drini, gde se sav posao sastojao u patroliranju i stražarenju. Tu je proveo zimu, često satima tapkajući i hučući u prste na kapiji, za mraznih, vedrih noći kad kamen puca od studeni i kad nebo ubledi nad kasabom i od krupnih jesenjih zvezda postanu sitne i zle svećice. Tu je dočekao i proleće i primetio mu prve znake na kapiji: ono teško i muklo pucanje leda na Drini, koje čovek negde u utrobi oseti, i onaj potmuli huk nekog novog vetra koji po svu noć huji po golim šumama stešnjenih planina više mosta. Mladić je stražio, kad je dolazila njegova reda, osećajući kako proleće, koje se javlja kroz zemlju i vodu, ulazi polagano u njega, plavi mu i zbunjuje sva čula, zanosi i mrsi misli. Stražio je i pevušio sve maloruske pesme koje se u njegovom kraju pevaju. Uz pesmu, izgledalo mu je sa svakim prolećnim danom sve više kao da nekoga čeka na tom izloženom i vetrovitom mestu. Početkom marta meseca komanda je uputila opomenu odredu koji čuva stražu na mostu da udvostruči pažnju, jer, prema pouzdanim obaveštenjima, poznati hajduk Jakov Čekrlija prebacio se iz Hercegovine u Bosnu i sad se krije negde u okolini Višegrada, odakle će, vrlo verovatno, nastojati da se dokopa srpske ili turske granice. Štrajfkori koji čuvaju most dobili su i lični opis Čekrlijin, sa napomenom da je u pitanju hajduk koji je, sitan i neugledan telom, ali snažan, smeo i neobično lukav, već nekoliko puta uspeo da prevari patrole koje su ga bile opkolile, i da im izmakne. I Fedun je prilikom raporta čuo opomenu i primio je ozbiljno kao sva zvanična saopštenja. Uistinu ona mu je izgledala pomalo i preterana, jer nije mogao da zamisli kako bi neko uspeo da prođe neopažen preko onih desetak koraka prostora, koliko iznosi širina mosta. Mirno i bez brige on je provodio po nekoliko dnevnih i noćnih sati na kapiji. Njegova je pažnja bila zaista udvostručena, ali nije bila zauzeta pojavom toga Jakova od koga nije bilo ni traga ni glasa, nego onim bezbrojnim znacima i pojavama kojima se objavljuje proleće na kapiji. Nije lako usredsrediti pažnju samo na jedan predmet kad su čoveku dvadeset i tri godine, kad mu telom idu mravci od snage i života i kad oko njega sa svih strana šumi, blešti, miriše proleće. Sneg se topi u gudurama, reka je brza a siva kao muklo staklo, vetar koji dolazi sa severozapada donosi dah snega sa planina i prvih pupova iz doline. Sve to zanosi i rasejava Feduna koji premerava prostor od jedne terase do druge ili, ako straži noću, nasloni se na zid i pevuši sa vetrom svoje maloruske pesme. A danju kao i noću ne ostavlja ga osećanje da nekog čeka, osećanje koje je i mučno i slatko i koje kao da nalazi potvrde u svemu što se dešava na vodi, zemlji i nebu. Jednog dana, nekako u vreme ručka, prošla je pored straže jedna turska devojčica. Bila je u onim godinama kad se turske devojke još ne kriju, ali ne idu više ni potpuno otkrivene nego se ogrću tankom velikom boščom koji im zaklanja celo telo, ruke i kosu, podbradak i čelo, ali ostavlja još nepokriven jedan deo lica: oči, nos, usta i obraze. To je ono kratko vreme između detinjstva i devojaštva, kad muslimanska devojka čedno i radosno pokazuje draž još detinjastog a već ženstvenog lica koje će možda već sutra pokriti feredža zauvek. Žive duše nije bilo na kapiji. Sa Fedunom je stražio neki Stevan iz Prače, jedan od seljaka štrajfkora. Taj čovek u godinama, kome rakija nije mrska, dremuckao je, sedeći nepropisno na kamenoj sofi. Fedun je oprezno i bojažljivo pogledao devojčicu. Oko nje se savijala šarena bošča, talasajući se i trepćući na suncu kao živa, sa zamasima vetra i u ritmu devojačkog hoda. Mirno i lepo lice, čvrsto i usko uokvireno zategnutom tkaninom bošče. Oči oborene, ali uzdrhtale. Takva je prošla pored njega i zamakla preko mosta u čaršiju. Mladić je življe krstario od jedne terase do druge i pogledao stalno ka pijacu. Sad mu se činilo da ima zaista koga da čeka. Posle pola sata — još je na mostu vladalo ono podnevno zatišje — turska devojčica vratila se iz čaršije i prošla opet pored zbunjenog mladića. Sad je pogledao malo duže i smelije, i što je najčudnije, pogledala je i ona njega, kratkim ali slobodnim pogledom, iskosa, malo nasmejano, malo lukavo, ali onim vedrim lukavstvom kojim deca nadmudruju jedno drugo u igri. I opet je odlelujala, idući polagano, a odmičući brzo, sa hiljadu prevoja i pokreta na širokoj bošči u koju je bio uvijen ceo njen mladi a već snažni lik. Orijentalne šare i žive boje njene bošče još dugo su se javljale između kuća sa druge obale. Mladić se tek tada prenuo. Stajao je na istom mestu i u istom stavu u kom je bio u trenutku kad je prošla pored njega. Trgnuvši se, opipao je pušku, ogledao se oko sebe sa osećanjem čoveka koji je nešto propustio. Na varijivom martovskom suncu dremao je Stevan. Mladiću se učini da su obojica u nekoj krivici i da je vod vojske mogao pored njih proći za ovo vreme za koje ni sam ne bi mogao da odredi ni koliko je po dužini trajanja ni kakvo je po značenju koje ima za njega i za ostali svet. Zastidevši se, on sa preteranom revnošću probudi Stevana, i obojica nastaviše da straže do smene. Celog toga dana i u časovima odmora i za vreme stražarenja turska devojčica je prošla kao priviđenje bezbroj puta kroz njegovu svest. A sutradan, opet oko podne, kad je na mostu i na pijaci najmanje sveta, ona je ponovo stvarno prešla most. Kao u nekoj igri kojoj samo napola poznaje pravila, Fedun je opet pogledao to lice uramljeno šarenim tkivom. Sve je bilo isto kao i juče. Samo su pogledi bili duži, osmejci življi i smeliji. Kao da na svoj način učestvuje u igri, Stevan je opet dremao na kamenoj klupi, a posle će se, kao obično, kleti da nije spavao i da ni noću, u postelji, ne može da trene. Na povratku, devojčica gotovo zastade, gledajući pravo u oči štrajfkoru, i on joj dobaci dve reči, nejasne i beznačajne, osećajući pri tom kako ga noge izdaju od uzbuđenja, i zaboravljajući potpuno mesto na kome je. To su one velike smelosti koje činimo samo u snovima. Kad se devojka opet izgubila na drugoj obali, mladić je zadrhtao od straha. Bilo je neverovatno da se turska devojka usudi da pogleda švapskog vojnika. Takva nečuvena i nepazamćena stvar može da se desi samo u snovima, u snovima ili u proleće na kapiji. Zatim, on je dobro znao da ništa u ovoj zemlji i u njegovom položaju nije tako zazorno i toliko opasno kao dirnuti muslimansku ženu. O tome su im govorili i u vojsci i sada u štrajfkoru. Kazne su za takve smelosti bile teške. A bilo ih je koji su glavom platili od samih uvređenih i razbesnelih Turaka. Sve je on to znao i najiskrenije želeo da se drži reda i naredaba, pa ipak radio je protivno. Nesreća nesrećnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari koje su inače nemoguće i zabranjene postanu, za trenutak, dostižne i lake, ili bar tako izgledaju, a kad se jednom trajno usele u, njihove želje, one se pokažu opet kao ono što jesu: nedostupne i zabranjene, sa svima posledicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu. I trećeg dana oko podne turska devojka je naišla. I kao što se u snovima sve podešava prema čovekovoj želji, kao jedinoj stvarnosti koja podređuje sebi sve ostalo, Stevan je i opet dremuckao, uveren i spreman uvek da drugog uverava da ni oka stisnuo nije; na kapiji nikog od prolaznika. Mladić je i opet progovorio, promucao nekoliko reči, a devojka je usporila korak i odgovorila mu nešto isto tako nejasno i bojažljivo. Ta se opasna i neverovatna igra nastavila. Četvrtog dana je devojka u prolazu, vrebajući opet trenutak kad nema nikog na kapiji, upitala šapatom usplamtelog mladića kad je njegova iduća reda na straži. Kazao joj je da će biti ponovo sa prvim sumrakom, oko akšama na kapiji. — Dovešću moju staru nenu u čaršiju na konak a vratiću se sama, — šapnula je devojka ne zastajući i ne okrećući glave, ali gledajući ga onim kosim i rečitim pogledom. A u svakoj od tih običnih reči bilo je skrivene radosti što će ga ponovo videti. Šest sati docnije Fedun je opet bio na kapiji sa svojim spavaćim drugom. Posle kiše, nailazio je prohladan sumrak koji je njemu izgledao pun obećanja. Prolaznici su bivali sve ređi. Tada se drumom od Sojnice pojavila turska devojka, uvijena u svoju bošču čije je boje suton pogasio. Pored nje je išla stara, pogurena turkinja, zabuljena u tešku crnu feredžu. Išla je gotovo pobauljke, odupirući se desnom rukom na štap a levom na devojčinu ruku. Tako su prošle pored Feduna. Devojka je usporavala korak i podešavala ga prema sporom hodu starice koju je vodila. Oči, koje su bile uvećane senkama prvog mraka, uprla je sada već smelo i otvoreno pravo u mladićeve oči kao da ne može da se odvoji od njih. Kad su zamakle u čaršiju, mladića prođe jeza, i on poče da šeta brzim koracima od jedne terase do druge, kao da želi da nadoknadi ono što je propustio. Sa uzbuđenjem koje je ličilo na strah čekao je sada devojčin povratak. Stevan je kunjao. Šta će mi kazati u prolazu? mislio je mladić. šta da joj kažem, Možda će me pozvati da se nađemo negde noću, na skrovitom mestu? Zadrhta od slasti i uzbudljive opasnosti koja je ležala u toj pomisli. Prošao je ceo sat tako u čekanju, prošla je i polovina drugoga, a devojka se nije vraćala. Ali i u tome čekanju je bilo slasti. A slast je rasla sa mrakom koji je padao. Najposle, umesto devojke ukazala se smena. Ali ovog puta nisu došla samo dvojica štrajfkora koji treba da ostanu na straži, nego sa njima i vahtmajster Draženović, lično. Strog čovek sa crnom kratkom bradom, naredio je nekim zlim i oštrim glasom Fedunu i Stevanu da čim stignu u kasarnu odu u spavaonicu i da je ne napuštaju do dalje naredbe. Fedunu je udarila krv u glavu od pomisli na nejasnu krivicu. Velika i hladna spavaonica sa dvanaest pravilno poređanih postelja bila je prazna. Ljudstvo je bilo na večeri ili u varoši. Fedun i Stevan su čekali zbunjeni i nestrpljivi, premišljajući i uzalud nagađajući zbog čega ih je vahtmajster ovako strogo i iznenadno zatočio. Posle jednog sata, kad su prvi vojnici počeli da dolaze na spavanje, upao je namršten kaplar i pozvao ih glasno i oštro da pođu sa njim. Po svemu oko sebe osećali su kako strogost prema njima raste i kako sve ovo zajedno ne sluti na dobro. Čim su ih izveli rastavili su ih i počeli da saslušavaju odvojeno. Noć je odmicala. Nailazili su sati kad se i poslednja svetlost u kasabi gasi, ali prozori na kasarni bili su još jednako osvetljeni. S vremena na vreme čulo se zvono na kapiji, zveket ključeva i lupa teških vrata. Ordonansi su dolazili i odlazili, žurili kroz mračnu i zaspalu varoš, između kasarne i Konaka gde su takođe na prvom spratu gorele lampe. Već po tim spoljnim znacima moglo se videti da se nešto neobično dešava u kasabi. Kad su, oko jedanaest sati, uveli Feduna u ritmajsterovu kancelariju, njemu se činilo da su dani i nedelje prošle od onoga na kapiji. Na stolu je gorela metalna petrolejska lampa sa štitom od zelenog porcelana. Pored nje je sedeo ritmajster Krčmar. Ruke su mu bile osvetljene do lakata, a gornji deo trupa i glava u senci zelenog štita. Mladić je poznavao to bledo i puno, gotavo žensko lice, bez brade, sa nevidljivim sitnim brčićima, sa tamnim podočnjacima koji su oko sivih očiju stvarali pravilan krug. Toga krupnog i mirnog oficira spore reči i teških pokreta bojali su se štrajfkori kao vatre. Malo je bilo ljudi koji su mogli dugo izdržati pogled tih velikih sivih očiju i koji nisu zamuckivali odgovarajući na njegova pitanja u kojima je svaka reč bila izgovorena tiho ali odsečno i odvojeno jasno, od prvog do poslednjeg slova, kao u školi ili na pozornici. Malo podalje od stola stajao je vahtmajster Draženović. I njemu je cela gornja polovina tela bila u senci, samo ruke su mu bile jarko osvetljene; opuštene, maljave ruke; na jednoj je bleštala teška burma od zlata. Draženović je postavljao pitanja. — Kažite nam kako ste proveli vreme od pet do sedam sati, dok ste sa pomoćnim štrajfkorskim službenikom Stevanom Kalacanom bili na stražarskoj službi, na kapiji? Fedunu udari krv u glavu. Svaki čovek provodi svoje vreme kako najbolje može i ume ali niko pri tome ne pomišlja da će docnije morati odgovarati pred nekim strogim sudom i polagati računa o svemu što je bilo, sve do najmanje pojedinosti, do najskrovitije misli i do poslednjeg minuta. Niko, a ponajmanje kad su čoveku dvadeset i tri godine i kad je to vreme, u proleće, provedeno na kapiji. Šta da odgovori? Na straži su ta dva sata prošla kao uvek, kao i juče i prekjuče. Ali u ovom trenutku on ne može da se seti ničega svagdašnjeg i običnog što bi mogao da kaže. Pred njegovim sećanjem nižu se samo sporedne i nedozvoljene stvari, koje se svakome dešavaju, ali koje se ne kazuju starešinama; da je Stevan, po svom običaju, dremao; da je on, Fedun, izmenjao nekoliko reči sa nepoznatom turskom devojkom; da je zatim, sa mrakom koji je padao, pevao tiho i zaneseno sve pesme svoga kraja, očekujući povratak devojke i sa njim nešto uzbudljivo i neobično. Ah, kako je teško odgovarati, nemoguće sve kazati, a nezgodno prećutati! A treba se žuriti, jer vreme prolazi i samo povećava zabunu i nepriliku. I koliko već traje ovo njegovo ćutanje? — No? — javi se ritmajster. Svi znaju to njegovo »no«, jasno, glatko, moćno, kao zvuk nekog jakog, složenog i dobro podmazanog mehanizma. I Fedun stade da zamuckuje i da se zapliće od samog početka kao krivac. Noć je prolazila, ali se lampe nisu gasile ni u kasarni ni u Konaku. Nizala su se saslušanja, zapisnici i suočenja. Saslušavani su i drugi koji su toga dana čuvali stražu na kapiji. Pronađeni su i dovedeni i neki od prolaznika. Ali bilo je očigledno da se krug stezao oko Feduna i Stevana, a u njihovom saslušavanju oko stare Turkinje koju je provela jedna devojčica. Mladiću je izgledalo kao da su se na njega sručile one volšebne i nerazmrsive odgovornosti iz snova. Pred zoru je suočen sa Stevanom. Seljak je žmirkao lukavo i govorio izveštačeno, nekim utanjenim glasom, pozivajući se stalno na to da je on nepismen čovek, seljak, i zaklanjajući se u svemu za »ovoga gospodina Feduna«, kako je stalno nazivao u govoru svoga druga sa straže. Ovako treba odgovarati, mislio je u sebi mladić, kome su creva krčala od gladi i koji je drhtao od uzbuđenja, iako mu još nije bilo jasno o čemu je reč i u čemu je upravo taj njegov propust ili krivica. Ali jutro je donelo potpuno objašnjenje. Cele te noći okretalo se to neverovatno kolo uokrug, u njegovoj sredini bio je ritmajster, hladan, neumoljiv; sam nepomičan i nem, on nije dao nikome da miruje i ćuti. Svojim držanjem i izgledom on i nije ličio na čoveka, nego na oličenje dužnosti, na strašnog sveštenika pravde, koji je nepristupačan slabostima i osećanjima, obdaren nezemaljskom snagom, lišen i samih ljudskih potreba za jelom, snom i odmorom. A kad je svanulo, Fedun je izveden po drugi put pred ritmajstera. U kancelariji je pored ritmajstera i Draženovića bio jedan žandarm pod oružjem i jedno žensko stvorenje koje se mladiću učini na prvi mah nestvarno. Lampa je bila ugašena. Soba, okrenuta severu, hladna i sumračna. Mladić je gledao sa čuđenjem kako se zamršeni noćni san nastavlja i neće ni na dnevnoj svetlosti da izbledi i nestane. — Je li ovo taj koji je bio na straži? — pitao je Draženović ženu. Sa velikim naporom, koji mu je zadavao bol, Fedun je tek tada pogleda dobro. Bila je ona muslimanska devojčica od sinoć, samo bez bošče, gologlava, sa smeđim teškim pletenicama koje su se ovlaš držale oko glave. Na njoj su turske šarene dimije, ali ostalo odelo, košiulja, pojas i jelek, bilo je kao u srpskih devojaka po selima na visokoj ravni iznad kasabe. Bez bošče, ona je izgledala starija i jača. Njeno lice je bilo izmenjeno, usta velika i zla, očni kapci pocrveneli, a oči svetle i jasne kao da je sa njih odletela sinoćna senka. — Jeste, — odgovori žena ravnodušnim, tvrdim glasom koji je za Fedima bio isto toliko nov i neobičan koliko i ceo njen sadašnji izgled. Draženović nastavi da je ispituje o tome